Percepcija

Ako laje kao pas, ako hoda kao pas, ako izglada kao pas, onda sigurno nije mačka.

Cena duga - koliko košta novih 750 miliona?

Tekst pisan za Kontrolor.rs

Srbija je prodala novu seriju evroobveznica u vrednosti od oko 750 miliona dolara po nominalnoj kamatnoj stopi od 5,25%. Iako na prvi pogled deluje da je kamata niža nego ranije, potrebno je sagledati i druge faktore za procenu pune cene novog duga. Ukratko, obveznice nisu potpuno uporedive a kretanja na tržištima, mnogo više nego vlada, oborila su kamate.

U saopštenju Ministarstva finansija istaknuto je: „da su finansijska tržišta ozbiljno sagledala plan fiskalne konsolidacije“. Stiče se utisak po reakcijama ministra i ministarstva da je ovo veliki trijumf domaće fiskalne politike. Cena duga je zaista na prvi pogled značajno pala u mandatu ove vlade:

Datum	Vrednost emisije*	Prinos pri prodaji		Ročnost u g.
21. IX 2011.	1000		7,49 %	10
28. IX 2012.	1000		6,652 %	10
14. XI 2012.	750		5,45 %	5

      *u milionima dolara

Međutim, postoji nekoliko razloga zbog kojih treba biti skeptičan i oprezan prema zaključku da su finansijska tržišta dobro reagovala na plan fiskalne konsolidacije. Slede dva ključnih razloga:

Petogodišnje obveznice

Ono što ministarstvo vrlo spretno ne ističe u javnosti je da se radi o petogodišnjim obveznicama a ne desetogodišnjim kao u prethodne dve emisije. Kraći rok dospeća gotovo uvek podrazumeva niži zahtevani prinos. Kraći period znači manje vremena da Srbija upadne u ozbiljnije strukturne probleme, dakle manji rizik neplaćanja duga. Primera radi, prethodnog petka razlika u prinosu na nemačke obveznice između desetogodišnjih i petogodišnjih bila je 0,98 procentnih poena u korist dugoročnijih[1]. Dakle, potpuno je očekivano da cena duga bude niža a pojeftinjenje se potpuno uklapa u običajene raspone na tržištu kapitala.

Ponuda novca i kretanje kamata u svetu

Drugi bitan faktor koji treba uzeti u obzir je aktivnosti Evropske centralne banke u poslednjih godinu dana i privrednih kretanja u Evropi i svetu. Ukratko, kamate svuda padaju! Na prethodno pomenute nemačke obveznice (obe ročnosti) prinos je pao za pola procentnog poena u poslednjih godinu dana. ECB je zatrpala banke sa 1000 milijardi evra svežeg novca spremnog za kupovinu obveznica zaduženih država[2]. EMU upada u drugu recesiju što uz usporavanje privrede znači i pad kamata. Posledično, cena kapitala kojim se finansira dug Srbije pala je barem za procenat. Pad zahtevanih prinosa na devizne obveznice Srbije potpuno je očekivan i ne održava smanjenje rizika zemlje već samo da isti novac koji nam je pozajmljen na drugom mestu može manje da zaradi.

Koliko je zapravo dug skup?

Iako ministarstvo finansija želi da prikaže da je 2% manji prinos velika pobeda na kraju vidimo da to zapravo i nije tako. Zbog kraće ročnosti očekivano je da zahtevani prinos bude niži. Takođe, kamate su svuda pale pa je pala i osnovica prema kojoj se meri cena zaduživanja Srbije. Zapravo, kada se uzme u obzir pad međunarodnih kamata Srbija je u rangu sa najrizičnijim zemljama Evrope (Grčka, Španija, Portugal i Italija). Dakle ne samo da poslednja emisija obveznica ne prikazuje realni pad kamata već relativno Srbija stoji i gore nego ranije. Umesto da prinos na obveznice padne za 2, 3 ili više procentnih poena kao u slučaju pomenutih najrizičnijih zemalja, obveznice Srbije pojeftinile su manje od 1% poen. Da je trvđenje ministarstva (da su tržišta ozbiljno shvatila plan konsolidacije) tačno, pad prinosa na naše obveznice bi bio značajniji.

Zaključak

Nova serija deviznih obveznica podrazumeva dodatni trošak od skoro 40 miliona dolara u narednih 5 godina i 750 miliona osnovice koja mora da se isplati 2017 godine. Srbiju naredne godine mora da plati 800 miliona evra samo na troškove kamata. Svako novo zaduženje prestavlja dodatni teret za javne finansije i pretnju da će u budućnosti teret postajati sve veći i neizdržljiviji. Iako 5,45% prinosa ne deluje mnogo, privredni rast (pad) i stanje javnih finansija Srbije nikako ne opravdavaju dalje zaduživanje i pozivaju na alarmantno suočavanje sa fiskalnim problemima ispred nas. Rasipamo novac na ogromne subvencije, garancije kredita, upumpavamo pare u propala preduzeća i intervencionističke projekte Vlade a realno, to radimo tuđim skupim novcem koji verovatno nećemo moći da vratimo. Da bi pozajmljivali manje moramo smanjiti deficit. A to je jedino moguće uz drastično smanjenje javnih rashoda, reforme, otpuštanja, privatizacije i štednju. U suprotnom, čeka nas zid da u njega silovito udarimo!

---

[1] Desetogodišnjim obveznicama se trgovalo uz prinos od 1,33% dok je prinos na petogodišnje obveznice Nemačke bio 0,35%.

[2] Referentna kamatna stopa ECB je u poslednjih godinu dana spuštena sa 1,25% na 0,75% a na međubankarskom tržištu, tromesečni LIBOR na međubankarske pozajmice u evrima u istom periodu pao je za preko 1 procentni poen (sa 1,41% na 0,13%). 

A šta ste mislili da će da se desi?

Korišćenje jedinstvene valute ima svoje egzaktne ekonomske koristi. Prvo, eliminiše se veliki deo transakcionih troškova konverzije valuta i obračuna. Drugo, smanjuje se neizvesnost o visini prihoda i rashoda koja se može menjati zavisno od depresijacije ili apresijacije valuta. Jedinstvena valuta olakšava bolju podelu rada, lakšu trgovinu i mobilnost faktora proizvodnje. Na kraju preduzetnička računica mnogo je jednostavnija i preciznija.

Teorija optimalne valutne zone objašnjava koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi neka regija, grupa zemalja ili teritorija primenila sistem vezanih fiksnih kurseva ili zajedničku valutu. Postoje tri ključna uslova koje ova teorija nalaže da bi neka zona bila optimalna za jedinstvenu valutu:

1. sličnu strukturu privrede

2. mobilnost dobara i resursa (rada, kapitala i ostalih faktora proizvodnje)

3. koordinacija fiskalne, monetarne i ostalih ekonomskih politika

Nezavisno da li se slažete sa ovom teorijom ili ne, ona ukazuje na nekoliko ključnih stvari na koje moramo fokusirati analizu ako želimo da preispitamo je li uvođenje evra bilo opravdano? Uzimajući u obzir sva tri uslova, evrozona teško da ispunjava i polovinu jednog. Pojedini ekonomisti su ukazivali, na razne načine, da EMU upravo nije optimalna valutna zona (Mandell, Krugman itd.).

Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.

Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u  slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.

Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.

Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.

Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.

Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?

Rekvijem za giros

Grčka će izaći/biti izbačena iz Evrozone. To je u najkraćem šta se može predvideti. Gotovo je izvesno da Grčki parlament neće izglasati novu vladu već će se ići na nove izbore. To će samo ubrzati bankrot. Povratak na drahmu neće ništa dobro doneti grcima jer će eksplodirati inflacija i neće moći da se zaduže nekoliko godina, možda i deceniju. No potonuće Grčke i dalje ne znači da evro odlazi u istoriju. Vrlo je razumno predvideti da kao politički, strateški pa na kraju i ekonomski projekat, evro jeste održiv u okvirima manjeg broja severnih zemalja koje su vodile relativno odgovorniju fiskalnu politiku, dok su Španija, Portugalija i Italija pred vratima. Mogla bi i Francuska da im se pridruži uskoro.

Evropska valuta nije moguća bez fiskalne unije što bi formiralo svojevrsnu ekonomsku uniju veću čak i od SAD. Međutim, za EU ne važi jednako raširena i jednostavna mobilnost kapitala a pogotovo je nesavršena mobilnost rada što su pretpostavke za prilagođavanja unutar privrednog sistema. Drugo, različite strukture privrede podrazumevaju različite privredne cikluse u zemljama članicama monetarne unije, što opet može izazvati međunarodne tenzije, etničke sukobe, velike migracije koje bi u korenu promenile strukturu i prirodu Evropskog kontinenta. Evro je dugoročno održiv jedino u okvirima "Sjedinjenih drava Evrope" kako je to Čerčil govorio. Ono što je zastrašujuće, ne postoji mehanizam koji bi zaštitio ekonomske i političke slobode, odnosno, vrlo je zamislivo da bi na takvu evropsku vlast mogli da dođu socijalisti. Pokušano je sa time više puta, svuda po svetu a ljudi nikako da nauče lekciju.

Kada se na kraju vratimo na Grčku problem je što i tamo ljudi neće naučiti. Ljudi u Grčkoj, očigledno, ne razumeju da se ne može živeti na tuđ račun i da je neophodno voditi odgovornu fiskalnu politiku. Zaista je tačno da deo krivice za krizu duga u Grčkoj leži na poveriocima, monetarnim vlastima i regulatorima, ali bez zaduživanja ne bi bilo ni krize. 

Grčki bankrot odložen

Danas je bio relativno bitan dan za privredu Grčke ali i evrozone. Vlada Grčke izašla je sa saopštenjem da je uspela da prikupi pristanak za oko 80% duga u vlasništvu investitora o reprogramu javnog duga. Obveznice Grčke ukupno vrede oko 206 milijardi Evra. Nije ni čudo što svi smatraju Grčku prezaduženom. Ideja ovog reprograma, koji je po svemu sudeći uspeo, je bila da investitori, među kojima najveće banke, investicioni i penzioni fondovi iz Evrope, prihvate otpis barem 50% duga u zamenu za novu seriju obveznica (tačan iznos otpisanog duga je oko 53.5%). Te nove obveznice biće garantovane novim bail-out planom koji su dogovorili EU (čitaj Nemačka i Francuska), Evropska Centralna Banka i MMF. Taj plan podrazumeva pomoć Grčkoj od oko 130 milijardi evra uz pomoć kojih bi Grčka mogla da nastavi da otplaćuje dug. Često se u razmišljanju o ovoj temi vraćam na tekstove Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju što toplo preporučujem svima - postova na temu krize evra, Grčke i globalne recesije ima preko dvadeset. 

Da dogovor o reporgamu duga nije bio postignut i da grčka vlada nije uspela da obezbedi pristanak investitora, već za manje od nedelju dana suočili bismo se sa bankrotom, najverovatnije nekontrolisanim. To je proces u kome na naplatu dolaze potraživanja po sistemu "ko je jači i ko se bolje snađe" ostalima samo sećanje na novac. U tim situacijama najčešće stradaju manje banke i investitori te mali penzioni fondovi. Ovako, kupljeno je još vreme, kupljeno je olakšanje. Berze će na ovaj dogovor pozitivno reagovati i već sutra može da se očekuje njihov oprezan rast a narednih dana i odlučniji. Kombinovano sa prethodnim merama ECB, današnji dogovor će povratiti kamate na dug Grčke verovatno u opseg u kome će se omogućiti refinansiranje duga i kada se potroši 130 milijardi evra iz ovog bail-outa, što bi trebalo da bude do kraja godine. 

ECB je snažno intervenisala u prethodnih deset dana sa oko 500 milijardi svežeg novca upumpanog u bankarski sektor. Prethodno je krajem novembra još 500 milijardi upumpano kroz trogodišnje kredite bankama. To su vrlo nekonvencionalne mere, koje u suštini predstavljaju štampanje para, niotkuda, upumpane u bankarski sektor. U prevodu, ECB je za 4 meseca "naštampala" hiljadu milijardi evra. Rezultat je bio prvo pad kamata na dug Portugalije, Španije i Italije, vraćajući kamate na održiv nivo za i do dva procenta. Drugo, intervencija ECB preokrenula je očekivanja dela finansijskog sistema da nas možda ipak ne čeka kolaps sredinom godine. Treće, te dve intervencije, verovatno su omogućile upravo napravljen dogovor da finansijski sektor prihvati deo gubitka u zamenu za reprogram. Sve u svemu rezultat napora MMF, EU i ECB je odlaganje problema. 

Setimo se prethodnog bail-outa Grčke iz 2010. godine kada su EU i MMF poslali 109 milijardi evra pomoći. Taj novac je potrošen na otplatu dospelih potražvanja duga u međuvremenu a deficit i novo zaduživanje naravno nisu prestali. Jer još dugi period su kamate bile dovoljno niske da Grčka vlada ipak može još malo da se zaduži barem da refinansira i odloži vraćanje duga. A zaduživanje za vraćanje prethodnog duga, planski kroz refinansiranje kao sada, ili kontinualno kroz izdavanje obveznica, zapravo nikada i nije vraćanje duga u punom smislu već odlaganje ispunjenja obaveze. Delom sve zemlje to rade, ali je problem kada dođete u stadijum, poput Grčke. Treba napomenuti da Grčka ima primarni suficit - poreski prihodi veći su od trškova i glavnica dospelih dugova. No kamate na dugove teraiju Grčku u deficit i zapravo čine situaciju neodrživom. Grčka nema ni za otplatu kamate pa ne može da računa ni na uspešnu dugoročnu otplatu glavnice. Kao što ni prethodni program u suštini nije mogao da reši problem, tako neće ni ovaj. Za već godinu i po dana možemo očekivati ponovni pritisak na međunarodnu zajednicu da otkupi Grčku jer je sledeći potencijalni banrkot neminovan. Naravno pod uslovom da međunarodni finansijski sistem preživi do tada. 

Tako je sa svakim štampanjem para i bail-outom. Oni uvek po definiciji podrazumevaju odlaganje problema odnosno zamenu fiskalnih problema inflacijom, depresijacijom kursa odnosno realnim osiromašenjem. Jedino dugoročno rešenje je kontrolisani bankrot Grčke, kontrolisani bankrot institucija koje su nepažljivo pozajmljivale vladi i recesija koja bi potom sigurno usledila. Delom bi morali da se sačuvaju depoziti građana, očuvaju penzioni računi, deo fondova bi morao u stečaj i restrukturiranje, sve kako bi se izbegao opšti finansijski inferno. Sa druge strane, finansijski sektor mora da prestane da pozajmljuje Grčkoj a vlada da vuče deficite. Zapravo bankrot bi oslobodio Grčku od duga i omogući da primarni suficit iskoristi za restrukturiranje javnog sektora. Neka vrsta programa EU i MMF u manjem obimu mogla bi da se pametnije iskoristi za finansiranje strukturne transforamcije Grčke. uz jednaku političku volju takav program bi bio jednako moguć i sa opstankom Grčke u evrozoni. Međutim razlog zašto ovakav program nije na stolu je taj što bi nemačke i francuske banke prevashodno morale da pišu gubitke, da se odreknu glavnice i kamate, da Nemačka snosi trošak garantovanja depozita kod kuće itd. Svejedno, pošto problem neće rešiti, kao što ni prethodni paket pomoći nije rešio, platiće cenu za politički projekat evra kad-tad. U suštini, koliko god grčka vlada bila kriva za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, građani Grčke delom su taoci trenutne situacije i svog položaja, u nemogućnosti da bez obziljnih političkih posledica urade jedinu racionalnu stvar -proglase moratorijum.

Ako bi se malo igrali baba Vange, možemo reći da je efektivnost dogovorenog programa za spašavanje Grčke neizvesna i u kratkom roku. EU i evrozona sigurno ulaze u recesiju ove godine, odnosno veći deo je već u minusu, i to je svima jasno. Zabrinjava stagnacija cena nekretnina u Kini, usporavanje rasta i ubrzavanje inflacije, što ukazuje na približavanje kraju poslovnog ciklusa koji traje već decenijama u Kini. Ne ulazeći u dublju analizu, mogu reći da postoji opasnost od sloma rasta Kine (što sam već nekoliko puta najavio priznajući da mi svi elementi problema nisu jasni, mada se klupko lagano odmotava). Kada bi se to dogodilo svet bi zadesila mnogo veća i dublja kriza nego ova koja traje već četiri godine. Na kraju rast u SAD je vrlo turbulentan i fragilan. Iako je zaposlenost stabilna na oko 8.5% pitanje je kakvo je stanje u sivoj zovi, u industrijskim porudžbinama, kakva su predviđanja preduzetnika i poslovnih ljudi. Imam premalo informacija i znanja da bih mogao situaciju preciznije da procenim (mada bih gotovo sigurno i tada pogrešio, takva je ekonomska nauka). Sve u svemu, bilo koji od problema da krene prema malo lošijem scenariju, Grčki problem postaće zanemarljiv prema onome što bi moglo da nas čeka. Jer MMF i EU mogu da skupe pare da pomognu Grčkoj, eventualno Portugalu. Ali spasiti Italiju ili Španiju moguće je samo jednim "čarobnim" mehanizmom koji sigurno vodi u inflaciju, recesiju pa stagnaciju. Dugo, dugo, dugo.