Privatna penzija

Trenutno spremam predavanje za ESFL konferenciju u subotu. Biće ovde i tekst a nadam se i snimak predavanja gde ću neke od narednih stvari detaljno objasniti. Usput, dok sam češljao po podaci mnogo sam se iznervirao u kakom nam je stanju penzioni sistem.

Podaci su ugrubo sledeći, prosečna penzija je 200 evra, minimalna penzija je 110 evra i nju prima oko 25% penzionera. Valjda je jasno koliko je jadan život u Srbiji sa obe cifre. Penzionera je više nego osiguranika koji uplaćuju tako da je gustina odliva veća od gustine priliva. U prevodu, sistem je potpuno, definitivno, bez ikakve dileme, neodrživ!

Najbolja alternativa, naravno sistem ličnih računa. Bacio sam jednu računicu čisto da bih ilustrovao jedan vrlo konzervativan primer. Pretpostavimo sledeće stvari:

- štednja na bruto platu na privatnom računu je 20% (manje od 22% koliko trenutno država uzima)

- kapitalizacija (prosečan godišnji prinos na štednju je 5%)

- prosečan godišnji rast plate 2% (vrlo konzervativno)

- radnik radi 30 godina a prvih 10 godina je nezaposlen

U najgorem slučaju, siromašan radnik koji zarađuje 250 evra danas (minimalac ugrubo), za 40 godina odlazi u penziju sa 52,700 evra štednje. To je sigurno bolje od penzije koju može da mu garantuje država (uz jednak rast penzija i plata to bi za 40 godina bilo oko 240 evra u najboljem slučaju. Dakle da li je za nekoga ko radi za 250 evra mesečno bruto bolje da štedi 20% na lični račun i sa 30 godina rada ode u penziju sa 52 hiljade evra ili da mu država danas uzme 22% i obeća 240 evra za 40 godina???

Ja mislim da nema nikakve dileme da je naš državni sistem toliko jadan da i najgori finansijski sektor može da ga prevaziđe bez problema. Evo na primer, za platu danas od 350 evra, pod istim uslovima štednje kao prošli primer, posle 40 godina štedni račun iznosi 73,8 hiljada evra, sa 450 evra danas, štednja je 95 hiljada evra itd. Ali najbitnije, oni sa najmanjim primanjima danas dosta bi bolje prošli nego u državnom sistemu. Naravno bogati bi prošli mnogo, mnogo bolje ali ako smo dovoljno sujetni, nećemo dozvoliti rast nejednakosti u društvu.

Naravno, moje pretpostavke su vrlo konzervativne upravo kako bih ilustrovao da u veoma teškim okolnostima i uz puno gafofa usput koji bi mogli da se dese, privatni penzioni sistem dere državni bez problema. U specifičnim uslovima, kada neko radi 45 godina uz stalni posao i pristojnu platu od 700, 800 evra danas, uz dobar ekonomski rast, koji bi mogao da se desi kada bi jednom privatizovali penzioni sistem i izvršili reforme, taj pojedinac bi otišao u penziju za četvrt do pola miliona evra. Ko god misli da sa 20% bruto plate ne može da uštedi dovoljno za starost da to bude dosta bolje od trenutnog sistema zaslužio je PIO fond i državu Srbiju.

Neto izvoz

PLATNI BILANS (mlrd. evra)	2007	2008	2009	2010	2011
uvoz robe	-13,451	-15,971	-11,096	-12,176	-13,952
izvoz robe	6,383	7,416	5,978	7,402	8,438
BILANS TEKUĆEG RAČUNA	-7,068	-8,555	-5,118	-4,774	-5,514
u % BDP	-18%	-22%	-7%	-7%	-9%
BILANS FINANSIJSKOG RAČUNA	5,176	7,133	2,207	1,986	2,752
SDI	742	-1,687	2,363	-929	1,801

izvor: Kvartalni Monitor Vol. 27, FREN

Ovaj post je namenjen onima koji veruju da depresijacija dinara pomaže izvozu. Ja ovde neću ići u detaljnu analizu, trebaju mi podaci i za 2012 (procene) i naravno stepen depresijacije. Ne bih želeo da išta konretno zaključujem na osnovu godišnjih podataka, radije bih radio na osnovu kvartalnih a najbolje na osnovu mesečnih. No prvi utisak je da je logička rasprava iz svih prethodnih postova, koja tvrdi da depresijacija ne pomaže izvozu tačna. Maršal-Lerner najverovatnije ne važi, ili ako važi zanemarljiv je u odnosu na troškove koje donosi inflacija i rast troškova uvoznih proizvoda, mašina i kapitala.

Ponavljam zaključak svih prethodnih postova, izborom fleksibilnog kursa žrtvujemo finansijsku stabilnost, nisku inflaciju, predvidljivije poslovno okruženje i veći stepen integracije sa inostranstvom zarad nezavisne monetarne politike koja je dala nikakve rezultate, uz nadu da manipulacijom inflacije i kretanja valute možemo podstaći ekonomski rast (koga nema).

Šta će Nemcima evro?

Profesorka Dana Popović napisala je tekst koji doprinosi našoj raspravi iz prethodna dva posta. Nemačkoj je evro mnogo bitan, kao i ostatku EMU, tako da ne verujem da će dozvoliti raspadanje evro-zone što može imati posledice po domaći izbor moentarnog sistema.

Gilde u Holandiji

Trenutno pišem master tezu na temu "Osiguranje od nezaposlenosti - perspektive tržišnih rešenja". tokom rada naišao sam na gomilu interesantnih i ilustrativnih istorijskih podataka. Jedna od zanimljivijih poruka je da je državna intervencija uništila ili istisnula veliki broj raširenih privatnih aranžmana socijalne zaštite i osiguranja. Sasvim suprotno uobičajenom viđenju stvari da je postojao razuzdani kapitalizam u vremenima nakon industrijskih revolucija i da je onda država došla da ispravi tržišnu grešku nedovoljne ponude socijalne zašttie i osiguranja. Jedan od takvih primera su Gilde u Holandiji.

Gilde su uglavnom služile (kao i većina strukovnih udruženja) za ekonomski štetne poslove lobiranja, licenciranja i ograničenja ulaska. Sa druge strane radile su i dosta poslova savremenih agencija za zapošljavanje - obuku, raspodelu šegrta, jeftine kredite za mašine, pomoć pri započinjanju manufakturne radionice i dr. U Holandiji (tada kraljevina Niske zemlje), u XVII i XVIII veku, opštinske vlasti su delegirale na gilde i ulogu socijalnog osiguranja. Zakonski je bilo propisano da se zanatlije i trgovci, kroz sopstvene aranžmane u okviru gildi, moraju zdravstveno i socijalno osigurati. 

Članovi gildi morali su da izdvajaju deo profita ili godišnju glavarinu u udružene fondove gildi koji su zbrinjavali one koji su izgubili posao (zbog starosti, bolesti ili gubitka sposobnosti zbog invaliditeta) ili porodice i zanatlija koji poginu u ratu ili na poslu. Procenjeno je da su oko 1750. godine u Niskim zemljama između 25 i 35% stanovništva bili članovi ovakvih fondova koje su organizovale gilde. Kraj gildi, pa i njihove socijalne uloge, dolazi sa Francuskom revolucijom koja se prelila u Holandiju. U januaru 1795. Francuska republikanska vojska umarširala je u Holandiju zajedno sa izbeglim pobunjenicima iz prethodnog građanskog rata i srušila kralja Vilhema V od Oranža koji je pobegao u Englesku. Uspostavljena je Batavijska republika koja je ukinula feudalne opštine. Sa njima su zabranjene i gilde kao relikt feudalne prošlosti. Nakon novog državnog udara 1806. godine, pod patronatom Britanske imperije, svrgnut je Napoleonov namesnik, i u Holandiju se vratio kralj. Republikanska vlast ostaviće trajan pečat u istoriji Holandije jer će 1848. godine doći do uspostavljanja parlamentarne monarhije na tragu revolucionarne težnje s kraja 18. veka. Mešutim,  sporedni efekat francuske administrativne represije je birsanje mnogih institucija koje su bile važne u pred-industrijsko doba u Niskim zemljama. Institucija gildi, te njihova ključna uloga u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, biće trajno uništena i nikada neće biti povraćena. 

U doba savremenog kapitalizma, nakon industrijske revolucije, manufakturna i mala proizvodnja gube na ekonomskom i socijalnom značaju pa tako esnafi i gilde gube svoj istorijski značaj. Posle drugog svetskog rata preokrenuo se trend u formi osnivanja strukovnih udruženja koja su obnovila veliki deo funkcija pozno-srednjevekovnih esnafa. Međutim, u savremeno doba, strukvona udruženja preuzela su većinu ekonomski štetnih funckija, u obliku lobiranja i regulacije za ograničenje ponude i ulaska na tržište, ali ne i funkcije privatnog obezbeđenja socijalne zaštite i zaštite nezaposlenih članova udruženja.

Šta je bolje: valutni odbor ili uvesti evro?

Kao komentar na prethodni post koji se bavio kursom evra, dobio sam sledeće pitanje: Ako je rešenje uvođenje pravog fiksnog kursa ili valutnog odbora zašto onda jednostavno ne uvedemo evro?

Na ovo pitanje teško je dati jednoznačan i brz odgovor jer postoje argumenti za i protiv i dosta neizvesnosti.  Ali ipak pokušaću da izložim nekoliko razmišljanja koja mi se čine relvantna za ovu raspravu.

Prvo, uvođenje evra veoma je škakljivo političko pitanje. EU i ECB glasno su se protivile uvođenju evra u Srbiji svaki put kada je to bilo ko ovde relevantan pominjao. Uvođenje valutnog odbora bilo bi "kompromisno" rešenje - formalno ne uvodimo evro ali realno efekat je gotovo isti. Ako EU može da ti zabrani koju valutu da koristiš, ne može da ti zabrani koju politiku krusa ćeš primenjivati. Mada, mislim da bi EU bila indiferentna prema uvođenju evra u Srbiji kada bi ovde deficiti i inflacija bili niski, pa uvođenje evra kod nas ne bi bilo percepirano kao potencijalni rizik ili pretnja za stabilnost EMU. Pritom, mislim da bi uvođenje valutnog odbora bilo unutrašnje politički mnogo jednostavnije i izvodljivije.

Drugo, koliko god verovovao da je verovatnoća propasti evra mala, barem u srednjeročnom periodu, uvođenje valutnog odbora daje više prostora za brz i efikasan prelazak na fiksni kurs prema nemačkoj valuti. Ako evro propadne, isti monetarni sistem koji bi primenjivali prema staroj zajedničkoj evropskoj valuti treba primeniti i prema novoj - namačka marka. Kada bi imali evro kao platežno sredstvo, potencijalni prelazak bio bi mnogo skuplji nego prosto vezivanje dinara za novu valutu.

Treće, glavni problem uvođenja valutnog odbora u odnosu na uvođenje evra je mogućnost odustajanja od monetarnog pravila. Ako uvedemo valutni odbor, uvek postoji šansa da se pojavi neko stari/novi koji će narodu i političarima prodati priču kako je potrebna depresijacija zbog "podsticanja male inflacije koja je dobra za rast", "depresijacija koja će povećati konkurentnost" ili nešto treće. Kad uvedete evro, nema nazad! Ako je lakše biračima prodati valutni odbor, lakše je prodati i odustajanje od njega, dok kada bi jednom prešli na bolju valutu, povratak je gotovo nemoguć.

To su tri moja ključna razmišljanja o ovoj temi. Naravno, manje bitnih argumenata je još mnogo a ima i mnogih kojih se teško setim u prvom trenutku. Zato predlažem da ispod posta, ostavite komentar, razmišljanje ili pitanje.

Zašto je dinar ojačao i koliko će to trajati?*

Srednji kurs pre samo dva meseca, sredinom avgusta, bio je 118 dinara za 1 evro. U međuvremenu dinar je ojačao oko 6,3% na 111 dinara za jedan evro. Razlog za trenutno jačanje dinara ne treba tražiti u poboljšanju parametara Srpske ekonomije već u skorašnjim merama Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija i privrede. Ove mere će biti kratkog daha i za 6 meseci možemo očekivati nagli pad dinara i skok kursa evra na nove rekordne vrednosti. 

Tri su ključna razloga zbog kojih je dinar ojačao. Prvo, početkom avgusta NBS je povećala dinarski udeo obavezne rezerve za devizne depozite[1]. To znači da od svakog evra koji prikupe u štednji banke moraju da odvoje više dinara kao rezervu. Ovo je kreiralo veštačku tražnju za dinarima i oslobodilo deo deviznih sredstava banaka. Na tržištu je došlo do povećane ponude evra i povećane tražnje za dinarima.

Drugo, jedna od prvih mera Ministarstva finansija i privrede za podsticanje ekonomije bio je program subvencionisanih kredita za likvidnost. Ovi krediti su odobravani od početka septembra i njihov ukupan iznos nije za sada poznat mada se može očekivati ukupan iznos od milijardu evra. Subvencionisani krediti su odobravani u dinarima od strane domaćih banaka, ali su indeksirani u evrima, gde država subvencioniše veći deo iznosa kamate. Efekat odobrenja ovog programa na tržište deviza je višestruk. Veliki iznos novih kredita u dinarima kreirao je trenutni pritisak na tražnju za dinarima dok je sa druge strane izostao pritisak na tražnju za evrima jer su krediti dominatno odobravani za pokrivanje minusa u tekućem poslovanju i plaćanju domaćih obaveza. Ovi krediti imaju grejs period od 6 meseci što će biti veoma značajno u budućem kretanju kursa evra.

Treći bitan razlog jačanja dinara je značajno zaduženje države na tržištu obveznica (poslednii put oko milijardu dolara 27. septembra) što je bezbedilo visoke prilive deviza i relaksiralo domaće devizno tržište. Visoke kamate na obveznice koje su prodate ove godine počeće sa otplatom tek od sredine 2013. godine.

Šta će se desiti sa kursom u narednom periodu?

U prethodnim redovima videli ste da je dinar veštački ojačao zbog akcija ministarstva i NBS u prethodnih nekoliko meseci. Ovi efekti biće kratkog daha iako to sada tako ne deluje. Trenutni efekat promene strukture obavezne rezerve već se polako gubi, ali je tražnja za dinarima usled subvencionisanih kredita i zamene prikupljenog deviznog duga države i dalje veoma visoka.

Međutim, podizanje PDV podstaćiće inflaciju i dizanje cena uvoznih proizvoda što će negativno uticati na vrednost dinara. Veliki pritisak na kurs možemo očekivati nakon nove godine kada na naplatu dolaze kamate na kredite iz ranijeg perioda. Pogotvo snažno slabljenje dinara može se očekivati u periodu kada dođe do vraćanja prvih rata subvencionisanih kredita (od marta 2013. godine) te kada dođe do punog efekta inflacije na kurs. Analizirajući sve prethodne efekte možemo očekivati slabljenje dinara do kraja godine za nekoliko procenata, na stari nivo od 118 dinara za evro već početkom naredne godine i na 120 do 122 dinara posle marta 2013. godine.

Efekti slabljenja dinara po građane i privredu

Svako slabljenje dinara znači pad standarda građana. Strani proizvodi, od kojih mnogi nemaju domaću zamenu, postaju skuplji. Troškovi grejanja, goriva i uvozne hrane u velikoj meri zavise od kretanja kursa pa se može očekivati rast cena i pad kupovne moći građana. Firme su takođe na gubitku zbog naglog rasta troškova poslovanja. Čak i izvoznici gube takođe jer su svi dodatni prihod od izvoza u dinarima anulirani sa rastom cena međuproizvoda, energenata, mašina i kapitala. Pad dinara znači brzi rast inflacije i troškova, rast domaćih kamata i neizvesnosti u poslovnom okruženju. Pogubne dugoročne posledice po privredu Srbije su više nego jasne.

Šta učiniti?

Jedini način da se dugoročno reši problem inflacije i pada dinara je prelazak na neki od oblika fiksnog kursa. Fiksni kurs ili valutni odbor zahtevaju veću fiskalnu disciplinu, garantuju monetarnu stabilnost i predvidivost sistema, veći stepen ekonomske integracije sa okruženjem, nižu inflaciju, niže kamate, predvidivost poslovanja uvoznog i izvoznog sektora. Sve tranzicione zemlje zemlje sa približnim preduslovima kao Srbija: Estonija, Litvanija, Letonija, Slovačka, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Bugarska prešle su na fiksni režim kursa ili uvele evro. Njihova efikasna monetarna stabilizacija  danas im donosi veoma nisku inlfaciju uz finansijsku stabilnost.

*tekst je originalno napisan za novi projekat Mreže za Političku Odgovornost, 16. oktobra., pa zbog toga neki podaci ne odgovaraju trenutnoj situaciji. Kako je izašao veliki broj tekstova na istu temu ova moja analiza ne bi bila aktuelna za dve nedelje pa je sada objavljujem.

---

[1] 9. avgusta 2012. godine, Izvršni odbor Narodne banke Srbije doneo je odluku o povećanju obavezne rezerve na evro plasmane i plasmane indeksirane u evrima, sa 27 na 32% za devizne depozite ročnosti do godinu dana, i sa 19 na 24% za devizne izvore ročnosti do dve godine.

Učenje austrijske ekonomije i istorije preko interneta

Profesor istorije i ekonomije Tom E. Woods, istraživač sa Mises Instituta u Alabami, pokrenuo je blog Liberty Classroom. Tamo se nalazi sjajan post Learn Austrian Economics koji sadrži mnoštvo korisnih linkova za predavanja, video snimke, audio knjige, elektronske knjige i postove. Glavne teme su austrijska ekonomija, i to iz ugla čvrste rothbardijanske struje (zlatni standard sa 100% rezervi, anarho-kapitalizam) i istorija (iz ugla konstitucionalnog konzervativizma, RonPollike libertarijanizma). Profesor Woods se dosta bavio ekonomskom istorijom, privrednim ciklusima pre Velike depresije, ustavnom istorijom SAD i Građanskim ratom između severa i juga. Zaista puno dobrog materijala za čitanje, učenje i polemisanje.

Bio sam 2011. na letnjoj školi Mises University u Alabami i shvatio sam da libertarijanizam tog tipa (anarho-kapitalizam) nije moj štimung. Ali ipak smatram da je potrebno učiti i čitati o ovim konceptima jer su sjajni za logička i filozofska preispitivanja savremenog sveta, kalsičnog liberalizma i austrijske ekonomske teorije. Ko nije obavio svoju smenu u virtuelnoj bilbioteci neka počne. 

Komentar izveštaja o izveštaju

Citat iz teksta Borisa Begovića "Izveštaj o izveštaju" u Politici.

"...dolazimo do hleba našeg nasušnog, a to je poslovno okruženje – ono u kojem se stvara naš bruto domaći proizvod. A tu, po mišljenju Evropske komisije, stvari stoje veoma loše: liberalizacija cena ne samo da je zastala, nego je krenula u suprotnom smeru, država kontroliše sve više cena; uloga države u privrednom životu je velika i uvećava se, poništavanjem privatizacija i otkupima udela od privatnih vlasnika (poput Telekoma); ulazak novih konkurenata na tržište je težak usled brojih barijera, a najznačajnije su one u domenu gradskog zemljišta i građevinskih dozvola; stečajno zakonodavstvo i njegova primena su nešto napredovali, ali je proces izlaska iz grane još uvek spor, pa su stoga ogromni resursi zarobljeni; pravni sistem i primena zakona su takvi da je predvidljivost u tom pogledu izuzetno mala, što stvara veliku neizvesnost za privredne subjekte. Ukratko, isuviše malo slobodnog tržišta, isuviše mnogo državne regulative, i to one koja se loše sprovodi. Srbija je, očigledno, veoma daleko od prave tržišne privrede."

Prema poslednjim trendovima činimi se da se Srbija ubrzano politički udaljava od EU. Ekonomski, nova vlada, očekivano, nije donela promene u ekonomskoj politici koje će Srbiju približiti tržišnoj privredi. Nekoliko stvari koje je uradilo Ministarstvo finansija je bilo u dobrom smeru, ali ključni problem je pomahnitala potreba da se finansira potrošnja i upravlja ekonomskim kretanjima. Nemogućnost sagledavanja problema domaće ekonomije, kojoj nedostaje pravih tranzicionih reformi, vladavine prava i tržišta, moglo bi Srbiju mnogo da košta u narednih godinu dana. Pre izbora u maju dve ključne stvari nisam predvideo pa je moj skepticizam prema novoj koaliciji bio značajno manji (mada nisam ubacio beli listić). Verovao sam da se neće nastaviti degradacija nezavisnosti NBS i da URS neće imati značajan uticaj na formiranje ekonomskih politika u ovoj vladi. Čak i posle izbora nisam predivdeo formiranje ove koalicije. Verovao sam da će politika nove vlade biti fiskalno konzervativnija, ne od prethodne, već od svoje trenutne politike. Tekstovi poput ovog profesora Borisa Begovića samo upozoravaju na alarmantu potrebu privrede Srbije za odlučnim i jasnim pro-tržišnim zaokretom. Odmah!

Drugi rođendan

Blog Club von Neumann danas slavi 2 godine postojanja. U drugoj godini postojanja imali smo 129 postova i 16.000 poseta. Verujemo da će i naredne godine broj postova da bude veći nego prethodne a da će rast posete da se nastavi. Nadamo se da će narednih godinu dana doneti još dobrih tema i postova, novog člana/icu bloga i još prijatelja i čitalaca. Hvala svima koji nas prate, kritikuju i podržavaju.

prognoze MMF za Srbiju

Međunarodni Monetarni Fond izašao je sa novim prognozama za privredna kretanja Srbije. Prognoziranje u Ekonomskoj analizi često se svede na gledanje u pasulj, barem što se tiče preciznosti. Upravo zbog toga smatram da je potrebno objasniti koja je verovatnoća da su poslednje prognoze tačne. 

Analitičari fonda predviđaju privredni pad od -0.5% u ovoj godini. U aprilu kada su prošli put davali opštu analizu spustili su prognozu sa 1.5 na 0.5% rasta. Dakle tada su omanuli ponovo za 1%. 

Zapravo prognoze MMF obično se svedu na evidentiranje očiglednog, da prethodna prognoza nije bila tačna i da je stvar otišla dođavola. Barem je u Srbiji poslednje tri godine to permanentni slučaj. Gledajući kvartalna kretanja, te novo zaoštravanje zbog podizanja PDV i više inflacije smatram da je ova prognoza optimistična i da će pad BDP biti bliži -1%, ako stvari krenu naglo nagore onda sledi i veći pad.

Druga bitna tačka prognoze je inflacija, gde MMF predviđa rast potrošačkih cena za 5,9% u ovoj i 7+ u narednoj godini. Ovo tek nema šanse da je tačno. Hrana, energenti, usluge sve je već do septembra otišlo gore i to po takvom trendu da je prognoza od 5,9% u ovoj godini verovatno već otišla gore. A tek se čeka efekat podizanja PDV koji će sam napumpati oko 1,5 do 2% inflacije, dakle ova prognoza je potpuno nemoguća.

Na kraju zanimljivo je da MMF predviđa i beleži rast platnobilansnog deficita, odnosno produbljivanje deficita tekućeg računa. To je veoma zanimljiv podatak za raspravu o režimu kursa jer izbija i poslednji argument pristalicama fleksibilnog kursa, da depresijacija valute povećava pokrivenost uvoza izvozom. Upravno suprotno se događa u Srbiji, a dobrom ekonomskom analizom dolazi se do zaključka da je pad izvoza očekivan.

Ekonomija nije matematika

Tekst originalno objavljen na sajtu Biznis i Finansije

Matematičar Majkl Edeses:

"Ekonomija pretenduje da bude matematika, ali ona to nije. Postoji velika razlika. Za razliku od ekonomista, nema tog matematičara koji bi koristio pojam u formuli, ili stav o teoremi, osim ako taj pojam nije prethodno definisan s bolnom preciznošću".

formula za elastičnost tražnje

I dok bi ekonomisti mogli pomisliti kako su definisali pojmove poput "agregatne potražnje" ili "ekonomskog rasta", Edeses predlaže da se obrate nekom matematičaru. "Ekonomistima bi se moglo učiniti kako su ove pojmove definisali, ali bi prvo trebalo da pokušaju sa iščitavanjem nečega što je u domenu čiste matematike, i tu se uvere šta znači zaista precizna definicija", kaže on. "Mislim na prepuštanje definicije da bude izvedena iz načina na koji izrazi iz nje bivaju korišćeni u formulama – kao što to čine ekonomisti. To je ono što je, po meni, čudno. "

Koristeći kao odskočnu tačku najnoviju raspravu u blogosferi između Stiva Kina i Pola Krugmana, Edeses nudi jedan matematičarski uvid u neke od ključnih problema vezanih za ekonomske teorije i ekonomske rasprave. Nedostatak preciznih definicija dovodi do nekih izrazito simptomatičnih pojava, kao što to rasprava Krugman-Keen pokazuje: "Neverovatna stvar je što u ovoj debati obojica prezentuju očigledno vrlo jednostavne dokaze kako su baš oni u pravu – pa ipak, nijedan od njih, dok sluša, nije uveren ni u najmanji delić argumenata koje izlaže njegov oponent."

Edeses ovaj problem prati unatrag u prošlost sve do tačke koju smatra glavnim  uzrokom problema: "Izvor svih nedoumica, po mom mišljenju, jeste ideja da - ako nešto nije moguće izmeriti i provući kroz matematički model - onda dotična tvrdnja nema smisla. Previše se matematike koristi u ekonomiji, previše se od matematike i očekuje – previše je toga što je tu lošeg kvaliteta, pa iskrivljuje ideje za koje se misli da su u samim temeljima."

Ova matematička oholost je u srcu "teškog stanja ekonomske teorije danas, koje je pogoršano finansijskom krizom" - krizom koja je delimično bila stvorena i usled preteranog oslanjanja na precizne – mada u stvarnosti ne i funkcionalne matematičke modele – koji se koriste kao da je stvarni svet sazdan od pukih brojeva.

To oslanjanje na matematiku može se unazad pratiti sve do ekonomije koja je lažno težila nekoj izvesnosti na kojoj počivaju matematičke nauke, kao npr fizika (koja je, u stvarnosti, daleko manje uzorno definisana i precizna nego što, čini se, u to veruju sami ekonomisti). No, kao što takođe sugeriše Edeses u odnosu na deo Keen-Krugman rasprave ", kauzalnost (uzročno-posledični odnos) vlada kako u matematici tako i u ekonomiji."

Želja poslovnog sveta i društva uopšte za gajenjem iluzije o sigurnosti značajno je podstakla ekonomiste da razmišljaju “na kratke staze”, a kako bi ovu lažnu sigurnost omogućili i podgrevali je. No, dugoročna cena plaćanja ceha za gajenje ovakvih iluzija jasno se pokazala finansijskom krizom 2008 i njenim posledicama, s kojima se još uvek suočavamo. Ekonomisti prečesto ignorišu stvarni svet - i ključna pitanja kao što su nejednakost, finansijska nestabilnost i inovacije - u korist preciznih ali ne i ispravnih brojki, kao što su, kako zapaža Edeses, agregatna potražnja ili BDP.

Ako ekonomisti žele da (p)ostanu relevantni, moraće matematiku i preciznost koju ona nudi da ponovo postave na odgovarajuće mesto u svojoj disciplini. Matematika bi trebalo da bude alat koji ekonomisti koriste a ne krajnji cilj po sebi. A ekonomisti moraju da se usredsrede na humanost, moral i etičke dileme, koje su u srcu svega.

Institut za Novu Ekonomiju, 21. maj  2012 

Michael Edesess’ Blog preveo Milan Lukić

Moć državnih institucija

Još jedna novinska vest koja je još malo pa za rubriku verovali ili ne. Ipak, pošto je izvor Kurir, ostavljam mogućnost da nije istinita. Pre par meseci se na sajtu Ministarstva (čini mi se) zaštite životne sredine pojavila vest o inspekciji licenci za branje kupina, a sada ovo - slažem se da zvanično prekšen zakon, ali postavlja se pitanje svrsishodnosti njegove primene. Plus što je to iskazivanje moći naše jake policije koja zbog pretnji huligana ne može da obezbedi Prajd već drugu godinu zaredom, a takođe ne izlazi da izvrši uviđaj u slučaju krađe gde je vrednost ukradene imovine procenjena na 15 000 rsd. Važno je da su se sada setili da sprovode rigorozno zakon. Interesantno je što su policajci još pretili da mogu da našem nesrećnom protagonisti još naplate i kazne koje ili nemaju pravo (za to što mu psi ovčari ne nose korpe - to može samo komunalna policija a ne oni, ali se onda postavlja pitanje ko bi mu branio stado od vukova kojih u Kuršumliji stvarno ima) ili zbog napasanja stada na državnoj zemlji ( tkzv popaša se ne naplaćuje već dooooosta dugo). Ali bitno da je zakon sproveden i da se na makar mali način stalo na put tom velikom zločinu koji se zove nenošenje lične karte.

Poverenje kao merilo vrednosti

European Students for Liberty Regional Conference

Na sajtu Libertarijanskog kluba izašao je oficijalni poziv na konferenciju Evropskog ogranka Students for Liberty organizacije. Konferencija se održava 3. novembra u velikom amfiteatru Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Predavanja na konferenciji će držati ispred ko-organizatora Petar Čekerevac, izvršni direktor Libeka, Dr. Tom G. Palmer, potpresednik Atlas fondacije, gost iz Čilea Axel Kaiser. Kratke biografije pronaćićete na linkovanoj strani sajta Libeka.

Imaću veliku čast da se takođe držim predavanje na ovoj konferenciji. Tema predavanja je održivost Pay As You Go sistema i potreba za njegovom reformom. Još nemam radni naziv teme predavanja ali spremam vrlo interesantne podatke za Srbiju preko kojih ću plastično ilustrovati zbog čega je državni penzioni sistem neodrživ.

Prisustvo je slobodno i besplatno, jedino je potrebna registracija.

Krugman u poseti opštem mestu

Pred odabranom publikom nobelovac je poručio da je Srbiji potrebno slabljenje dinara, veće javne investicije i privatna potrošnja. Evo zašto je to potpuno pogrešno.

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. Čak i da je dinar sada precenjen to ne menja činjenicu da logika „dole dinar gore izvoz“ ne važi u Srbiji. Ovo je i očekivano jer se cene najbitnijih stvari, energenti, međuproizvodi, mašine i cena kapitala - obračunavaju u devizama. Rast kursa evra direktno znači rast troškova i dugova za privredu i građane. Svaki čovek u Srbiji svestan je problema jer vidi kako mu se pred očima topi kupovna moć. Sve što izvoznici dobiju kao veći prihod zbog rasta kursa evra izgube kroz rast troškova i inflacije.

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina. Nismo imali fiskalni suficit nijednom od 2000. godine, a čitavu deceniju trošimo 10 do 20% iznad domaće proizvodnje. Za malu otvorenu privredu sa visokim stepenom evroizacije, u nedostatku domaće proizvodnje, pumpanje potrošnje samo se preliva na uvoz dobara i stimulisanje privreda okolnih zemalja.

Logično, kao sledeća tema nameće se javni dug. Krugman kaže da on nije visok ali da je problem što je u evrima. Nije bitna visina duga kao procenat BDP koliko kamate koje se na dug plaćaju. Mi plaćamo visoke kamate, 6 do 7%, u rangu kriznih zemalja poput Grčke i Španije. To je upravo posledica fiskalne ekspanzije i stalnih deficita. Evroizacija duga jeste problem samo ukoliko želite da veštački podstičete potrošnju deficitima ili izvoz obaranjem valute. Takođe evroizacija onemogućava da štampate pare radi pokrivanja duga. U prevodu, za ono što profesor Krugman predlaže, Srbiji su ruke vezane.

Kejnzijanski recept za izlazak iz krize koji predlaže Krugman nedvosmisleno je potpuno pogrešan za Srbiju. Pumpanje javne potrošnje predlaže se u trenutku „zamke likvidnosti“ kada monetarna politika nema efekta jer su kamate na nuli i ne mogu niže. Tada prema kejnzijancima država treba da se okrene deficitima i potrošnji. Međutim, u Srbiji kamate nisu ni blizu nule a imamo stalni deficit. Domaće kamate zavise od cene kapitala u Evropi, od rizika zemlje, inflacije i rizika kursa, tu je referentna kamata NBS na dinare nebitna. Najbolji način za spuštanje kamata i podsticanje investicija u privredi su reforme i štednja. I to štednja ne zato što je ona „recept za izlazak iz krize“ i ostala opšta mesta već zato što kriza javnog duga Srbije preti da dovede državu u bankrot naredne godine. Poboljšanje poslovnog okruženja, niska inflacija, jednostavna i brza administracija, niži porezi na rad jedini su način da se pokrene zdrava domaća privreda. Za to su potrebne dinamične reforme i smanjenje plata i penzija u javnom sektoru da bi se rasteretio budžet i privatni sektor.

Na kraju pogledajmo malo iza kulisa. Ko je doveo Pola Krugmana? Poslovni klub, Privredna komora Beograda i dr. Dakle uvoznici i privrednici koji imaju najviše koristi od pumpanja javne potrošnje i državnih programa subvencija. Ministar Dinkić i premijer Dačić otišli su na skup da bi dobili još jedan alibi, još jedno opravdanje, za svoju politiku subvencija i intervencija. Sa druge strane, bilo je evidentno da se Krugman nije pripremio za predavanje, što je i sam nekoliko puta naveo. On je dobio visok honorar i promovisao svoju knjigu a šta god rekao nije bitno za njega. Došao je da priča ono što se od njega očekuje, isto što piše i govori u SAD. Dovođenje profesor Krugmana bio je vrlo racionalan i promišljen potez i za domaće privrednike i za samog Krugmana i za političare koji su došli da ga čuju i da prepišu. Nama ostaje da plaćamo visoku cenu pogrešne politike visoke potrošnje.

Tekst je originalno bojavljen u današnjem izdanju novosadskog Dnevnika.

Marginal Revolution University

Prokletstvo državnog bankarstva

Poslednji tekst u ovom nizu pisan za MPO izašao je na izdrzavanje.rs i u dnevnom listu Danas. Tekst prispituje opravdanost postojanje državnih razvojnih banaka i objašnjava zbog čega je takav koncept osuđen na propast u startu.

Pop-Krugman

Profesor Pol Krugman gostuje sutra u Beogradu na solističkom koncertu sa simfonijskim orkestrom poslovnog kluba. Organizatori spektakla su poručili da će bard ekonomske muzike pevati svoje hitove: "Štedočina Obama", "Troši, troši, troši", "Deficit je moja furka","Voleo sam Kejnza ko nijednu pre", najveći hit "Štamparska mašina" kao i najnoviji singl "Pumpaj Mlađo". Nakom koncerta u Beogradu, ex-YU turneja se nastavlja u Zagrebu i Ljubljani.

E sad ozbiljno. Ja ne znam o kojoj štednji priča Krugman. Amerika beleži veoma visok dug i deficite poslednjih godina, najviše još od Drugog svetskog rata. Nije štednja ono što rade ni Grčka ni Španija jer ograničavanja rasta potrošnje, zamrzavanje plata i otpuštanje par procenata, uz visok deficit i novo zaduživanje nije štednja. Štednja je kad zaradiš 100 potrošiš 90 a 10 daš da vratiš deo duga.

Većina zapadnog svet štedi koliko i sekretarica u ministarstvu koj umesto 3000 uzme potrošački kredit od 1000 evra da ode na more u Grčku. Srbija pogotovo ništa ne štedi već veoma dugo. Kada će ekonomisti i političari priznati da je Srbiju upropastio socijalizam, kejnzijanizam i državna potrošnja na steroidima? Kada će ljudi shvatiti da smo živeli iznad svojih mogućnosti te da su nam zahtevi nerealni? Stvari koje preporučuje Krugman možda mogu da prođu na zapadnu a da se svet ne raspadne. Ali u Srbiji, dodatno povećanje javne potrošnje ili štampanje para bilo bi samoubistvo.