Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost

Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

Evolucija društva i Božiji kompleks

Fantastičan pristup evolutivnoj teoriji društva i verovatno najbolja ilustracija Hajekove perspektive društvenog poretka koju sam ikada video. Tim Hartford, ime za pamćenje. Uživajte:

Od Smita do Hajeka

Prethodni post preneo je citat Adama Smita koji je pisao o tome kako država ne treba da se meša u moentarnu politiku. Verujem da je misao iz narednog citata na istom tragu sa jasnom porukom:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste."

 F.A. Hayek, 1978

Par zapažanja o Austriskoj teoriji poslovnih ciklusa

U svom najnovijem postu na Tržišnom rešenju, Slaviša Tasić kritikuje Austrijsku teoriju poslovnih ciklusa, (Austrian Business Cycle Theory - ABCT) teoriju recesije po njegovim rečima. Želim da prokomentarišem ovde nekoliko zapažanja koja sam promislio vezano za njegov post.

Ako sam nešto naučio od Slaviše, to je da recesija nema jedan uzrok i jedno objašnjenje. Tako je i istorija nastanka krize, u kojoj živimo, izuzetno kompleksna i, u velikoj meri, i dalje misterija. Čini mi se, da bi čovečanstvo, prevazišlo mnoge elemente krize u kojoj se nalazi, da je neupitno jasno šta su najvažniji urzoci. Međutim, ono oko čega se sa Slavišom često ne slažem je pozicija Austrijske teorije poslovnih ciklusa u objašnjenju krize. Mislim da ova teorija zavređuje mnogo više poštovanja, pažnje, ali ponovnog čitanja u savremenom društvenom kontekstu. Možda i neke nove knjige koje će uspostaviti neku neoaustrijsku teoriju poslovnih ciklusa. Slaviša je svoju kritiku u postu sveo na nekoliko ključnih tačaka, pa ću i ja svoja zapažanja tako strukturisati.

1. Kratkoročne kamate i racionalne odluke

ABCT postavlja kamatne stope u centar analize, zbog toga što one imaju, po toj teoriji, ključni uticaj na investicione odluke. Pogotovo na odluke o dugoročnim investicijama. Ideja je da centralna banka manipulaciom monetarnom masom omogućava da kamatne stope padnu i da se pojeftine investicije a obeshrabri štednja. Posledica su preterana potrošnja, pogrešne investicije (malinvestment) i preterane investicije (overinvestment). Glavna zamerka ABCT u tretiranju kamata je to da se, zapravo, ovom teorijom tvrdi da centralna banka uspeva da prevari poslovne ljude niskim kamatama i da nije racionalno da oni nasednu na takvu manipulaciju, i to neprestano, iz recesije u recesiju. 

Iako smatram da je pitanje investicionih odluka mnogo kompleksnije, ne smatram da se ključnom idejom ABCT narušava racionalnost izbora i predviđanja. Sasvim suprotno, smatram da su izbor preduzetnika racionalni, jer rast monetarne mase, ili direktno igranje sa kratkoročnim kamatama, ima direktan uticaj na rast finalne potrošnje što posledično podstiče povećane investicije, čak i kada prodeuzetnik zna da je ekspanzivno stanje kratkotrajno i posledica monetarne manipulacije. Jer se investicija ne mora nužno vršiti zbog niže kamate, već zbog toga što je predviđanje rasta potrošnje uvećalo predviđanja budućih novčanih tokova, što bi opravdalo graničnu investiciju i pri istim kamatama. Dakle, smanjenje kamata povećaće potrošnju koja se pretežno finansira kratkoročnim kreditima.

Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju. Prethodno je pogotov slučaj u svim branšama gde se kupovina ili finansiranje proizvodnje zasniva na varijabilnim kamatama, po sistemu LIBOR + rizik. 

Primer: Poseban slučaj je tržište nekretnina gde je u prethodnoj ekspanziji drastično povećan broj varijabilnih hipotekarnih kredita. Slaviša je sjajno objasnio kako je regulatorno okruženje samostalno usmeravalo i podsticalo kreiranje i formiranje pogrešne strukture takvih kredita, ali je sigurno važan faktor i to, da je veliki broj novih hipotekarnih ugovora, a pogotvo najveći broj NINJA (No Income, No Job or Asset) hipoteka, bio sa varijabilnim kamatama. Varijabilni hipotekarni krediti postali su konkurentniji od dugoročnih, i bolji za kontrolu rizika (iz ulga investitora) kod subprime hipoteka. Kada su kratkoročne kamate najniže u istoriji, na šta je Fed imao direktan uticaj, sa čime se i sam Slaviša slaže, za očekivati je da dođe do ogromnog rasta prodaje kuća sa varijabilnom kamatom na hipotekarni kredit, pa time i cena, i da se započne hipotekarna spirala i bez regulatornog mehanizma koji je postojao. 

2. Kamate i investicione odluke

Još jedna stvar je bitna kod investiranje usled trenutno nižih kamata. Preduzetnici imaju podsticaj da investiraju i kada znaju da ih centralna banka vara, zbog toga što ako to oni ne učine - hoće njihovi konkurenti. Svako ko se malo bavio investicionom analizom ili analizom rizika zna da se odluke o odobravanju investicije ili kredita donose na osnovu raznih parametara koji uvek za faktor imaju poziciju firme u odnosu na svoje relevantno okruženje. Kako je, najčešće, interes preduzetnika dugoročan opstanak na tržištu, oni ne mogu propustiti profitnu priliku koju pruža rast potrošnje i jeftinije investiranje, čak i kada nisu sigurni koliko će trajati niže kamate. Dovoljno je da jedan potencijalni preduzetnik-konkurent ili bankar koji greškom spusti kamatu, nasedne na monetarnu prevaru, i time ugrozi konkurentsku poziciju racionalnog preduzetnika u fokusu. Tako, taj racionalni preduzetnik, čak i kada je svestan manipulacije, može da zbog očekivanja reakcije drugih, krene u investicionu odluku. Teorija igara bi o ovome verovatno imala šta da kaže.

3. Struktura proizvodnje i potrošnje

Mislim da je važna tačka ABCT to što se ne fokusira na promene u agregatima poput potrošnje i štednje, već na metodološki individualistički pristup posmatranja strukture fenomena. Tako ABCT ne govori da će u recesiji doći do povećanih dugoročnih investicija i manje kratkoročnih investicija i potrošnje. Ideja je zapravo da će se i investicije i potrošnja zbog nižih kamata okrenuti zaobilaznijim proizvodima i proizvodnim metodama, što nikako nije isto što i dugoročna dobra ili investicija. Veći stepen zaobilaznosti podrazumeva veći stepen korišćenja kapitala (a manje rada - Rikardov efekat), više nivoa proizvodnje i kompleksnije tehnologije, što ne mora nužno značiti i duži period potrošnje, proizvodnje i investiranja (osim perioda koji je potreban da se proizvodnja prilagodi zaobilaznijim procesima).  

Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) što može uticati na distorzije u dohodovnoj strukturi sektora sa dužim periodom obrta i njihovo preterano investiranje. Odnosno, povećanje monetarne mase i obaranje kamata, podstiče kreditiranu potrošnju i kupovinu dugotrajnijih dobara, što podstiče investiranje u više kapaciteta, bolje tehnologije i kompleksnije procese, proizvodnje kreditiranih i dugotrajnijih dobara.

Takođe, za praćenje privrednih ciklusa u okvirima ABCT važan je i tok proizvodnih i investicionih dobara. Kako je potrebno vreme i dugoročnije proizvodno angažovanje, da se ona formiraju, cene tih dobara u ekspanziji mogu rasti drastično. Investiranje može biti opravdano kako bi se oskudni proizvodni resursi uhvatili pre konkurenata, umesto konkurenata ili radi uspostavljanja bolje konkurentkse pozicije. Bez obzira na racionalnost preduzetnika u kasnijim proizvodnim stadijumima (maloprodaja npr.), oni preduzetnici u ranijim fazama (proizvodnja fiskalnih kasa) mogu reagovati povećanjem proizvodnje i investicija usled povećanja tražnje za njihovim proizvodima (kasama) nezavisno od uzroka rasta tražnje. 

Primer: Da pojednostavim, uzmite primer brodogradnje. Ekspanzija kredita utiče na rast finalne tražnje što povećava međunarodnu trgovinu. Shipping firme imaju povećanu tražnju za svojim uslugama. Cene shippinga rastu za kraće isporuke. Racionalni špediter može smatrati da je efekat veštački zbog moentarnog impulsa, ali ako on ne naruči novi brodove za nove transportne linije, to će učiniti njegov konkurent. Racionalni preduzetnik ima višestruke podsticaje da naruči brod, i ono što je u ABCT ključno, veći, bolji, duži, kapitalno opremljeniji brod. Pristaništa će ulagati u nove kranove, viljuškare, kapitalnu opremu. Tek brodogradilište nije sigurno šta utiče na rast porudžbina, ali vidi da cene brodova po ranijim isporukama brzo rastu, a broj kranova, viljuškara i hidrauličnih dizalica, koji se koriste u proizvodnji, kratkoročno nije dovoljan i brzo rastu cene. Kako bi smanjilo troškove, a pri nižim kamatama, brodogradilište uzima više mašina na lizing. Takođe, svi oni ne mora biti svestan šta je razlog rasta njegovih prihoda, upravo informaciona funkcija cena ima ulogu da to čini (vidi: Use of Knowledge in Society). Tako se, poput spirale unazad, privredni ciklus širi i menja strukturu proizvodnje, unoseći sve zaobilaznije puteve proizvodnje, sve više kapitalnih ulaganja, kako bi se ispratio rast tražnje za proizvodnim brodovima i transportnim uslugama.

4. Zaključak

Nisam siguran zbog čega se moji prethodni argumenti ne uklapaju u standardne okvire austrijske teorije, iako sam koristio austrijsku logiku i metodologiju u zaključivanju. Mislim da je osnovni problem, mnogih savremenih ekonomista (ovde ne uključujem Slavišu, ali uključujem mnoge austrijance) to što ABCT čitaju ili površno ili zaslepljeno. Takođe, finansijski sistem bio je potpuno drugačiji kada je teorija formulisana, stepen rezervi banaka bio je viši ili mnogo stabilniji a broj bankarskih proizvoda preko kojih se direktno utiče, svakog minuta, na platni promet i tržišnu interakciju, drastično se povećao. Sektor bankarstva i finansijskih usluga postao je značajan u obimu i dohotku, dovoljno da u mnogo većoj meri, ali i na razne nove načine, utiče na privredna kretanja. 

Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje. Da li su procesi dugoročniji i zaobilazniji ili se potrošnja i proizvodnja usmeravaju na kraće proizvodne lance. Jer nesklad između vremenske strukture proizvodnje i potrošnje predstavlja ključni pojavni oblik ekspanzije i recesije prema ABCT. U dve rečenice suština ABCT glasi: U početku, raste kreditirana potrošnja i potrošnja dugotrajnih dobara (umesto štednje) što podstiče povećanje kapaciteta i kapitalne opremljenosti proizvodnje dugotrajnijih dobara. Kasnije, kada ponovo porastu kamate, investicije u dugotrajnije kapacitete, proizvode i biznise nije u skladu sa kratkotrajnijom potrošnjom (i većom štednjom), što ima za posledicu rast cena kratkotrajnih finalnih proizvoda i bankrotsva u pogrešnim i preteranim investicijama u dugotrajnija dobra.

Zapravo, ako bih pokušao da sumiram svoj stav o ABCT teoriji u nekoliko redova to bi otprilike izgledalo ovako: ABCT jeste relevantna teorija poslovnih ciklusa, koja može da objasni logiku interakcije potrošnje i proizvodnje u okruženju promena kamatnih stopa, međutim, kanali putem kojih se monetarni impuls prenosi, i sektori na koje dominantno utiče, u velikoj meri su se promenili u odnosu na vremena kada je teorija formulisana. Čini da je relevantnost ABCT postala značajnija nego ranije, ali da je nedevoljno razvijena (underdeveloped) i osavremenja (up to date).

Friedrich Avgust von Hayek - the Master of Money

Odličan i informativan dokumentarni serijal BBC (a koga drugog) The Masters of Money o velikim misliocima monetarne teorije. Na blogu Slobodno tržište evo i krtike filma. Prvi film u serijalu je bio o Kejnzu. Ovde vredi preneti još linkova o najvećoj intelektualnoj raspravi u ekonomiji u XX veku. Naravno, najvažnije, Hayek je mnogo kulji, bez ikakve diskusije. Drugo, evo skorašnje odlične rasprave Keynes v. Hayek. Moja preporuka je takođe da pogledate film ili pročitate knjigu (najbolje oba) Commanding Heights (kod nas Komandni Visovi).  

Naravno u ovoj raspravi, moj glas bi uvek otišao Hayeku koga smatram jednim od najvećih društvenih mislilaca u XX veku ali i šire. Sigurno, od svih autora, političkih filozofa, ekonomista i teoretičara najviše je uticao na moja razmišljanja, stavove i posmatranje sveta. Sa druge strane, smatram da mnogo može da se nauči čitajući Johna Maynarda Keynesa koji je sigurno veliki mislilac i neupitni genije. Smatram da ga mnogi austrijski ekonomisti, protržišni ekonomisti i protivnici soc-demokratije prerano odbacuju (u smislu da ne žele niti da ga čitaju ili prostudiraju detaljno). Ne kažem da je teorija tačna, ne kažem da je Opšta teorija bilbija, nego da se to mora pročitati. Lično, uspeo sam mnoge kompleksne ideje koje izlaže Hayek u "Cene i Proizvodnja" da razumem tek kada sam pročitao deo Opšte teorije.

Elinor Ostrom

Pre dve nedelje umrla je nobelovka Elinor Ostrom. Nažalost, nisam ranije stigao da se upoznam sa njenim radom i doprinosom, pa sam proteklih nedelje napisao jedan esej za predmet na masteru o njenom radu. Esej ima dve teme, prva je vezana za analizu teksta Collective Action and the Evolution of Social Norms a druga, na kraju eseja, bavi se pozicijom Elinor Ostrom u širem spektru drugih ekonomskih teorija (pre svega veze sa Čikaškom školom, Kouzom i austrijancima). U suštini, ako želite da se upoznate sa njenim radom, možda vam ovaj esej pomogne da to učinite relativno brzo jer ima samo 9 strana teksta.

Esej možete preuzeti na sledećem linku.

Odlomak zaključka eseja:

Tako rad Elinor Ostrom, osim što daje široke analize primera kako zaista ljudi uspešno upravljaju, otklanjajući društvene troškove i neželjeno ponašanje, ona pruža implikacije za dugoročno uspešnu alokaciju zajedničkih dobara u spontanom poretku interakcije, širenja znanja i evolucije društvenih aranžmana. Najkraće rečeno, ako je iko uspeo da reši problem zajedničkog dobra onda je to Elinor Ostrom.

Recesija kao lek

Prenosim niv tekst za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika o monetarnoj ekspaniziji kao uzroku krize. Odgovaram i zašto novo doštampavanje novca neće povratiti ekonomiju na održiv rast.

U istom izdanju i intervju sa Mišom Brkićem o Grčkom scenariju u Srbiji.

The Life and Thought of Friedrich August von Hayek (2003)

Prenosim vam video koji je Liberty Fund napravio 2003. godine. Prilično detaljan opis života i rada. Hajekov život i rad je priča dvadesetog veka, sukoba kolektivnih i individualnih ideja, debate o mogućnosti socijalizma i kapitalizma i uopšte rasprava o ulazi ekonomije i ekonomskog razmišljanja.

Jevanđelje po Hajeku

Živimo u svetu koji je fantastično kompleksan. Nemam pojma od čega se pravi plastika i na koji način se sklapa i programira tastatura na kojoj pišem. Ipak, koristim je svakodnevno bez preteranog razmišljanja o njenom poreklu. Na mnoge proizvode savremenog sveta smo se potpuno navikli. Postoje hiljade milijardi informacija o načinu proizvodnje, strukturi i korišćenju resursa i predmeta sa kojima se svakodnevno susrećemo. Jedini način da čovečanstvo formira i iskoristi znanje o svim dobrima jeste da se svako od nas posveti relativno malim delovima celine. Decentralizacija informacija i znanja omogućavaju nam da iz njih proizvedemo najveće dobro.

Problem kojim treba da se pozabavi ekonomija je sistem koordinacije koji povezuje i usklađuje ponašanje pojedinaca u ekonomskom sistemu. "Koordinacija ostavlja slobodu zasebnim ustanovama da prilagode svoje aktivnosti činjenicama samo njima znanim, a da pri tom postoji uzajamno usaglašavanje njihovih planova" (F. A. Hayek, Put u ropstvo). Svakodnevno, svako od nas planira šta će taj dan da učini, koje su mu obaveze ove nedelje, gde želi da ode na odmor za šest meseci, koje su mu ambcije u životu u narednih nekoliko godina. Svi ti planovi, poslovni, svakodnevni, životni teže da budu u nekom skladu i saglasju sa našim mogućnostima i planovima drugih ljudi u društvu. 

Što je komplikovaniji sistem informacija na kojem počiva ljudsko društvo to više zavisimo od podele znanja među pojedincima, od podele rada i specijalizacije i dobrom načinu obavljanja poslova koji proiziliazi iz takve posvećenosti pojedinačnim zadacima. Na tom putu nas vodi mehanizam za prenošenje relevantnih informacija, a koji nam je poznat kao sistem cena. 

Konkurencija je dinačmični proces otkrivanja najboljih (najlepših, najzabavnijih itd.) načina da se neki posao ili radnja obavi. Kroz izbor pojedinci "glasaju" za i protiv različitih alternativa šaljući informacije o poželjnim oblicima ponašanja i delanja. Raznovrsnost i mogućnost izbora nam daje šansu da otkrijemo najbolji put.

Cena ima funkciju da obavi proces arbitraže između pojedinih alternativa - proces konkurencije. Cena nekog dobra je koktel informacija koji nam govori: koliko su oskudni resursi koji se koriste u proizvodnji tog dobra, koliko rada i napora je potrebno da se dobro proizvede, da li drugi pojedinci smatraju to dobro pogodnim za upotrebu kojoj je namenjeno, koliko je takvo dobro traženo, koliko ga ima na tržištu, koliko je to dobro bitno ljudima itd. Nije potrebno da znamo svaki pojedinačni faktor koji utiče na tržište nekog dobra. Dovoljno je da pogledamo cenu i uhvatićemo sumiranu sliku uticaja svih relevatnih faktora.

Sloboda izbora i konkurencija između raznih alternativa upravo je ono što sistemu cena daje mogućnost da sabere informacije da ukaže na njihovu najbolju upotrebu i da nas povede ka najboljoj upotrebi znanja u društvu. Birajući mi šaljemo signale koji se sabiraju u cenama i pružaju informaciju svim drugim ljudima. To je sistem koordinacije koji omogućava da se znanje sabere i tako fascinantno upotrebi u bezbroj mogućnosti.

Cene i proizvodnja, predavanje I

TEORIJE O UTICAJU NOVCA NA CENE

U prvom od četri predavanja iz knjige Cene i proizvodnja, Hayek se bavi istraživanjem pozicije tadašnje (a u suštini i današnje) monetarne teorije. On ističe da je ključno pitanje, pa i problem analize, metodološkog karaktera. Ekonomska teorija glavnog toka tada i danas okupljena je oko ideje kvantitativne teorije novca za koju Hayek smatra da je "neopravdano uzurpirala centralno mesto u monetarnoj teoriji" i da "stanovište iz kojeg ona izvire predstavlja pozitivnu (nenormativnu) prepreku daljem napretku". U narednim redovima pokušaću da objasnim koja stanovišta KTN se preispituju i zašto je u ovoj knjizi njena metodološka pozicija toliko osporavana. Ako vas mrzi da čitate ceo post, pročitajte zaključak da bi bilo u toku u narednim postovima.

Keynes protiv Hayeka, druga runda (sa naškim titlovima)

Cene i proizvodnja, uvod

Knjiga Cene i proizvodnja prvi put je izašla 1931. godine. F. A. Hayek je ovu knjigu priredio nakon serije od četiri predavanja koje je održao na LSE. Tako je i podeljena na četiri predavanja koja sažimaju suštinu austrijske teorije kapitala, proizvodnje i poslovnih ciklusa. Ovaj otrov od knjige je sposoban da sa 85 strana integralnog teksta sprži mozak. Kod nas (prevod Ivana Jankovića uz predgovor srpskom izdanju Boža Stojanovića) ova knjiga je objavljena 2008. godine u izdanju Službenog glasnika. Nijedna stručna knjiga do sada nije na mene ostavila uticaj, niti me je toliko stimulisala na razmišljanje, kao ovo Hayekovo delo. Pokušaću da kroz izlaganje ove teorije motivišem i druge da pročitaju knjigu odnosno podele svoje razumevanje ove knjige. Iako će delovati da se sa svime što je napisano slažem, to je uslovno tačno, jer ću se truditi da što preciznije iznesem teoriju, ne uvek i svoja razmišljanja. Smatram da je za kvalitetno razumevanje prirode privrednog sistema, što smatram da ekonomija kao nauka jeste, potreban i niz pogleda iz drugih uglova i nadogradnje Hayekovih ideja. Međutim osnova koju nam je profesor Hayek  ostavio od neprocenjive je važnosti za ekonomsku teoriju.

Cene i proizvodnja komprimuju austrijsku viziju poslovnih ciklusa. Profesor Hayek pokazuje da osnovni uzrok svih ekonomskih kriza i privrednih ciklusa kakve vidimo i poznajemo leži u pogrešnoj monetarnoj politici, politici elastične ponude novca. Ističe se promena fokusa, sa proučavanja oblika depresije, pa time i načina za izlazak iz iste, na proučavanje uzroka buma, odnosno ubrzonog ekonomskog rasta, preteranog investiranja i zagrejavanje ekonomije. Hayek tvrdi da je pravilno razumevanje buma neophodno za razumevanje uzroka sloma privrede i da se sve to ne može učiniti bez proučavanja strukture kapitala odnosno proizvodnje. 

Ono što diriguje proizvodnjom, štednjom, investicijama pa i potrošnjom su vremenska preferencija potrošača i njena slika u ogledalu, kamatna stopa. Vremenska preferencija pokazuje spremnost pojedinaca da se odreknu današnje potrošnje zarad veće, buduće potrošnje. Oni moraju štedeti i time sačuvati sredstva za tu buduću potrošnju. Tako oblikuju strukturu proizvodnje koja mora biti usmerena ka proizvodnji dobara zaobilaznijim putevima odnosno složenijim i kapitalno intenzivnijim procesima. Drugi naziv za ovakvu promenu strukture proizvodnje je kapitalističkija proizvodnja (jer se koristi više kapitala). Proizvodnja time odgovara vremenskim preferencijama potrošača a investicije i štednja na agregatnom nivou prilagođavaju se preferencijama i proizvodnim mogućnostima privrede. Sve ovo kordiniše jedan ključni faktor - kamatna stopa. Iako Hayek govori o kamatnoj stopi, čime njegovo izlaganje nimalo ne gubi na opštosti, postoji čitav niz obračunskih stopa koje definišu prinose na štednju i investicije.

Ključ privrednog ciklusa je u manipulaciji kamatnom stopom i/ili ponudom novca sa ciljem da se kamata spusti ispod svog ravnotežnog nivoa kako bi se pomoglo privredi. Međutim, spuštanje kamatne stope ispod ravnotežnog nivoa dovodi do pojava preteranog investiranja (overinvestment) u postojeće kapacitete i tehnike odnosno pogrešnog investiranja (malinvestment) u procese proizvodnje koji deluju isplativo iako to dugoročno ne mogu biti. Bum je zapravo ciklus takvog preteranog i pogrešnog investiranja, gde se preduzetnici sa viškom novca od jeftinih kredita otimaju za oskudne resurse, nedovoljno snabdevajući tržište kratkoročnijim proizvodima uz krajnji efekat spirale rasta cena potrošačkih i kapitalnih dobara. 

Dolazi do pritiska na realna prilagođavanja privrede stopi štednje odnosno vremenskim preferencijama potrošača. Preterano investiranje ogleda se u nedeovoljnom korišćenju raspoloživih kapaciteta, smanjivanju profitne margine, gubicima pojedinih procesa dok pogrešne investicije u projekte koji su delovali isplativo, ostaju nedovršeni ili bez mogućnosti reinvestiranja i dugoročne obnove proizvodnje. Cene kreću da rastu u svim sektorima kao posledica viška novca koji juri neadekvatnu strukturu proizvoda. Problemi u proizvodnji dovode do gubitka nadnica i kupovne snage a rast cena kratkoročnijih dobara (hrane i potrošnih dobara u savremenom smislu) dodatno pritiska realne mogućnosti za kupovinu naprednijih i kapitalnijih proizvoda što pritiska profitabilnost biznisa naniže. I tako u krug. Privreda se suočava sa recesionim pritiskom. Monetarne vlasti imaju dva puta pred sobom. Prvi, da upumpaju dodatan novac u privredu (u današnjem smisli ovome odgovara, bailout, razni programi subvencija i spuštanje referentne kamatne stope - mehanizmi su nešto drugačiji ali je suština ista, dodatno povećanje ponude novca) ali će sve to samo obnoviti problem na novom nivou sve do novog pritiska, i ako se ekspanzivna politika nastavi, do hiperinflacije. Druga opcija je  podizanje kamatne stope i time prekidanje buma a rezultat je slom ili recesija.

U narednim postovima analiziraću predavanje po predavanje u pokušaju da istaknem ključne teme i ideje uz neka svoja zapažanja. U prvom delu Hayek se bavi monetarnim teorijama korz istoriju i promeni shvatanja novca, objašnjavajući kako pogrešna metodologija oličena u kvantitativnoj teoriji novca, tada i danas savremene ekonomske teorije, navodi na zaključak da je za stabilnost novca potrebna elastična ponuda novca. Drugi deo bavi se uslovima ravnoteže u proizvodnji gde se ilustrije objašnjenje strukture proizvodnje i njenog prilagođavanja na promenu vremenskih preferencija. Treće predavanje, ključno za posmatranje i proučavanje privrednih ciklusa, bavi se promeni sistema i strukture cena tokom ciklusa. Ovde je objašnjeno kako se privreda prilagođava manipulacijama kamatne stope. Četvrti deo knjige Cene i proizvodnja zaključuje razmatranje efekata monetarne ekspanzije i procesa prilagođavanja privrede uz iznošenje argumenata za i protiv elastičnosti ponude novca. Hayek pokazuje da ima veoma malo zamagljenih argumenata u korist elastične ponude novca te je poštovanje zlatnog standarda teorijski drugo najbolje a praktično pravo rešenje za suzbijanje efekata novca na pokretanje privrednih ciklusa - za neutralnost novca. O svim ovim temama u narednim postovima.