Libija, nafta i teorija zavere II

Evo dokaza da je gotovo neverovatno da je nafta pravi motiv umešanosti Francuske i Velike Britanije u intervenciju u Libiji. V. Britanija, pre svega zahvaljujući velikim zalihama u Severnom moru, proizvodi oko 1,4 miliona barela dnevno - pretežno brent nafte (CIA World Factbook). To znači da će do kraja ove godine VB proizvesti više nafte nego Libija. Potrošnja nafte u VB je samo 15% veća od domaće proizvodnje i kada bi se detaljnije pogledali podaci o strukturi uvoza i izvoza nafte i derivata shvatili bi koliko su slabe veze između Libije i Velike Britanije. Na kraju, od ukupnog izvoza nafte iz Libije, Velika Britanija je adresa tek 4% libijskog izvoza. To znači da je ukupna vrednost nafte koju VB uveze iz Libije oko pola promila svetskog tržišta (ugrubo 0,65%), a to bi pokrila ponuda iz bilo koje od barem dvadeset zemalja bez ikakvih problema. Već ste shvatilo koliko je nemoguće da neko diže britanske avione zbog kusura od prosečne transakcije na Londonskoj berzi (figurativno).

Što se tiče Francuske tu je stvar nešto drugačija. Francuska ima veoma skromnu proizvodnju nafte a uvozi ukupno 2,2 miliona barela nafte dnevno. Od ukupnog uvoza nafte u Francusku, Libijska crude oil čini manje od 10% tokom godina (ovo pokazuje kratka računica, nisam našao izvor). Ovo je logično zbog niskih transportnih troškova (vodom na kratku distancu) i to jeste značajna cifra. Od ukupnog izvoza iz Libije do sada je petnaestak procenata išlo u Frnacusku pa je ta veza značajnija.

Samo u slučaju Francuske i eventualno Italije moguće je da je dostupnost nafte bila jedan od faktora zašto je doneta odluka da se u akciju krene i pre rezolucije Saveta bezbednosti. Međutim to ne znači da je rat vođen zbog nafte nikako. Jer i dalje važi da je za neku kompaniju koja vadi naftu potrebno da stekne pravo korišćenja nad naftnim poljem što bi opet podrazumevalo kopnenu invaziju ili privatizaciju. Obe opcije su gotovo neverovatne što govori ponovo da niko nije bio lud da za to lobira.

Na kraju potrebno je istaći ponovo da je Libija mali igrač na svetskom tržištu nafte, da njeni potvrđeni izvori i godišnja proizvodnja (2%) nisu dovoljni da poremete svetsko tržište. Svaki šok koji bi se dogodio prestankom izvoza iz Libije bio bi apsorbovan drugim ponuđačima iz OPEC-a. SAD i Velika Britanija su toliko nezavisni od libijske nafte a u francuskom uvozu ona je tek manji deo. Kompanije koje vade naftu i proizvode derivate nemaju interes da ulaze na nedostupno i rizično područje Libije pored toliko drugih dostupnih zemalja.

Libija, nafta i teorija zavere

Ne bih da sudim šta su bili razlozi za vojnu intervenciju zapadnih saveznika nad Libijom. Kad god se dogodi slična situacija najlakše je čuti objašnjenje da je sve to zbog nafte. Pružiću par podataka i razmišljanja koja potvrđuju da nafta svakako nije povod za mešanje SAD.

Prvo, malo ljudi zna da SAD pokrivaju dobar deo svoje potrošnje nafte (oko 38%*). Zapravo kada se posmatraju naftne prerađevine SAD je prošlog meseca bila prvi put u suficitu razmene za poslednjih šezdeset ili sedamdeset godina. Dakle, Amerika zavisi od nafte manje nego što prosečan kafanskih teoretičara misli.

Tačno je da Libija ima ogromne potvrđene zalihe nafte (47 milijardi barela). Međutim u razmerama međunarodne proizvodnje Libija je mali igrač sa udelom u svetskoj proizvodnji od svega 1,5 do 2%. Ono što je mnogo bitnije, udeo Libije u uvozu nafte u SAD je na nivou statističke greške. Da je celokupan izvoz Libije bio usmeren samo u Ameriku, to ne bi bilo dovoljno da porkije ni 15% uvoza u SAD. Pet najvećih trgovinskih partnera SAD u uvozu nafte (Kanada, Saudijska Arabija, Meksiko, Venecuela i Nigerija) pokrivaju oko 70% ukupnog uvoza (primetite da Libija nije ni u 15 najvećih izvoznika). Da je Libija bilo kad prestala da izvozi naftu, kompanije iz bilo koje od navedenih zemalja bi Americi mogle da isporuče razliku u roku od mesec dana. Čak i u OPEC-u, Libija je mali igrač. Dakle, svi podaci pokazuju da je nafta u Libije od tako malog značaja za privredu SAD da je potpuno neverovatno da neko diže avione, troši ogroman novac na intervenciju, zbog vrednosti nafte koja je na nivou statističke greške. Za SAD bi bilo logično da napdnu Libiju zbog nafte koliko i Nemačkoj da bombarduje Srbiju zbog fabrike Zastave koja ugrožava interese nemačkih automobilskih proizvođača.

Da bi se neka naftna kompanija dokopala izvora u Libiji morala bi da reši nekoliko problema. Prvo mora dobiti pravo upravljanja nad naftnim poljima. Ili kao vlasnik (od te priče nema ništa jer će na vlast doći ili muslimanski fundamentalisti ili neka nova hunta ili neki treći socijalista a ko od njih će želeti da privatizuje "strateški nacionalni resurs") ili kao trajni korisnik (što bi podrazumevalo SAD upravu koja je nemoguća bez kompene okupacije o kojoj takođe ni govora). Drugo, zašto bi ijedna kompanija ulagala u Libiju koja trenutno oslikava političku anti-stabilnost sa mogućnošću izbijanja novog građanskog rata i novih spaljivanja rafinerija. Pored toliko zemalja sa mnogo više i bliže nafte ne vidim razlog zašto bi se ijedna naftna kompanija kockala sa Libijom. 

Zaključak: Libijska nafta je toliko nebitna za privredu SAD da ne postoji logičan splet okolnosti u kojima vlada SAD ima ekonomski interes da bombraduje Libiju zbog nafte.  

*Podaci za Septembar 2011.