Rast kamata bi lasirao krizu javnog duga u Srbiji

Dok se veliki bankari i investitori motaju oko Feda, čekajući da vide da li će QE beskonačno biti nastavljen, u Srbiji se mere štednje svode na, umesto planiranih 3.6% BDP, spuštanje deficita budžeta sa 7% na 5%. Dakle, nastavlja se dobro opraobana i uvežbana politika državnog rasipanja, jakog dinara, pumpanja privatne potrošnje i uvoza. Niko ne razmišlja o perspektivi u nerednih nekoliko godina. 

Fed je već više od godinu vodio politiku kupovine oko 80 milijardi dolara obveznica i hartija mesečno, pumpajući bilanse banaka i otkupljujući pogrešne odluke investitora. Fed i ECB su u poslednjih 3 godine upumpale preko 5-6 hiljada milijardi evra svežeg novca u finansijski sistem. To nije pomoglo preterano oporavku privrede, ali je spustilo kamate na javni dug. Tako je i prinos na javni dug Srbije, i pored loše perspektive, pao gotovo 3%. 

Važna stvar, kada jednom dođe do rasta kamata i prinosa na dug, kada Fed prestane da štampa ko lud, Srbiju čeka kriza javnog duga. Ako nešto odmah ne promenimo, nikada nećemo vratiti dug. Jer sada imamo politiku da novim dugom otplatimo stari. Šta se dešava kada je novi dug 2, ili 3 puta skuplji? U ministarstvu finansija očigledno nema odgovora na ovo pitanje.

Kipar infografika

Dobar prikaz značaja problema koji se trnutno dešava. Pošto nisam istraživao ranije na ovu temu ne mogu da pišem ništa posebno. Ali svakako, ako nameravate da se posvetite priči, ova inforgrafika može biti dobar uvod. Kliknite na sliku da uvećate.

Fiksni kurs za dinar

U svetlu obnovljene rasprave o fiksnom kursu, Slaviša Tasić sa Tržišnog rešenja i ja smo napisali manifest o fiksnom kursu:

Fiksni kurs za dinar

U njemu ćete naći sve o fiksnom kursu, šta taj režim zapravo znači i kako funkcioniše. Takođe tu se nalaze i prednosti koje donosi fiksni kurs, zašto je idealan za Srbiju, kao i poseban osvrt na mitove i zablude o fiksnom kursu koji su prisutni u srpskoj javnosti.

Širite dalje.

Šta je bolje: valutni odbor ili uvesti evro?

Kao komentar na prethodni post koji se bavio kursom evra, dobio sam sledeće pitanje: Ako je rešenje uvođenje pravog fiksnog kursa ili valutnog odbora zašto onda jednostavno ne uvedemo evro?

Na ovo pitanje teško je dati jednoznačan i brz odgovor jer postoje argumenti za i protiv i dosta neizvesnosti.  Ali ipak pokušaću da izložim nekoliko razmišljanja koja mi se čine relvantna za ovu raspravu.

Prvo, uvođenje evra veoma je škakljivo političko pitanje. EU i ECB glasno su se protivile uvođenju evra u Srbiji svaki put kada je to bilo ko ovde relevantan pominjao. Uvođenje valutnog odbora bilo bi "kompromisno" rešenje - formalno ne uvodimo evro ali realno efekat je gotovo isti. Ako EU može da ti zabrani koju valutu da koristiš, ne može da ti zabrani koju politiku krusa ćeš primenjivati. Mada, mislim da bi EU bila indiferentna prema uvođenju evra u Srbiji kada bi ovde deficiti i inflacija bili niski, pa uvođenje evra kod nas ne bi bilo percepirano kao potencijalni rizik ili pretnja za stabilnost EMU. Pritom, mislim da bi uvođenje valutnog odbora bilo unutrašnje politički mnogo jednostavnije i izvodljivije.

Drugo, koliko god verovovao da je verovatnoća propasti evra mala, barem u srednjeročnom periodu, uvođenje valutnog odbora daje više prostora za brz i efikasan prelazak na fiksni kurs prema nemačkoj valuti. Ako evro propadne, isti monetarni sistem koji bi primenjivali prema staroj zajedničkoj evropskoj valuti treba primeniti i prema novoj - namačka marka. Kada bi imali evro kao platežno sredstvo, potencijalni prelazak bio bi mnogo skuplji nego prosto vezivanje dinara za novu valutu.

Treće, glavni problem uvođenja valutnog odbora u odnosu na uvođenje evra je mogućnost odustajanja od monetarnog pravila. Ako uvedemo valutni odbor, uvek postoji šansa da se pojavi neko stari/novi koji će narodu i političarima prodati priču kako je potrebna depresijacija zbog "podsticanja male inflacije koja je dobra za rast", "depresijacija koja će povećati konkurentnost" ili nešto treće. Kad uvedete evro, nema nazad! Ako je lakše biračima prodati valutni odbor, lakše je prodati i odustajanje od njega, dok kada bi jednom prešli na bolju valutu, povratak je gotovo nemoguć.

To su tri moja ključna razmišljanja o ovoj temi. Naravno, manje bitnih argumenata je još mnogo a ima i mnogih kojih se teško setim u prvom trenutku. Zato predlažem da ispod posta, ostavite komentar, razmišljanje ili pitanje.

Spinovanje građana na 6,65%

Ministar finansija se hvali kako je juče bila ogromna tražnja za obveznicama Srbije te da je milijardu $ prikupljeno kroz desetogodišnje obveznice za 6,65%. Prvo to je signal da je kamata mnogo viša nego što na drugom mestu investitori mogu da zarade. Na primer Španija i Italija koje se trenutno smatraju najrizičnijim posle Grčke prodaju obveznice između 5,5 i 6,5% prinosa. Drugo prinos i nije toliko niži od prošle prodaje da bi se trebalo hvaliti.

Zašto je zahtevani prinos niži. Od prošlih milijardu $ koji su otišli za 7,25% prinosa ECB je naštampala 1000 milijardi € bankama da kupuju državne obveznice i sama je krenula da ih kupuje kako bi oborila kamatu. Drugo, ekonomija SAD usporava, rizici u drugim zemljama rastu pa su pali prinosi (kamate) na obveznice SAD i Nemačke koje su donja granica za sve druge u svetu i EU. Treće dolar je ojačao od prošle prodaje pa investitori iz UK očekuju viši realni prinos a iz SAD sigurniju investiciju jer su obveznice u evrima.

Kada se sve uzme u obzir pad prinosa na naš dug za pola procenta ne samo da nije neka velika vest već možda opomena da smo relativno još rizičniji nego ranije. To kažu i rejting agenecije. Na kraju, glupo je da se ministar hvali sa uštedom od 100 miliona dolara za ovo zaduživanje u odnosu na prethodno kada je rebalansom budžeta deficit povećao za 700 miliona dolara. Ko kaa bi prošao na crveno a onda se hvališ što si kaznu platio 90 umesto 100 evra.

A šta ste mislili da će da se desi?

Korišćenje jedinstvene valute ima svoje egzaktne ekonomske koristi. Prvo, eliminiše se veliki deo transakcionih troškova konverzije valuta i obračuna. Drugo, smanjuje se neizvesnost o visini prihoda i rashoda koja se može menjati zavisno od depresijacije ili apresijacije valuta. Jedinstvena valuta olakšava bolju podelu rada, lakšu trgovinu i mobilnost faktora proizvodnje. Na kraju preduzetnička računica mnogo je jednostavnija i preciznija.

Teorija optimalne valutne zone objašnjava koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi neka regija, grupa zemalja ili teritorija primenila sistem vezanih fiksnih kurseva ili zajedničku valutu. Postoje tri ključna uslova koje ova teorija nalaže da bi neka zona bila optimalna za jedinstvenu valutu:

1. sličnu strukturu privrede

2. mobilnost dobara i resursa (rada, kapitala i ostalih faktora proizvodnje)

3. koordinacija fiskalne, monetarne i ostalih ekonomskih politika

Nezavisno da li se slažete sa ovom teorijom ili ne, ona ukazuje na nekoliko ključnih stvari na koje moramo fokusirati analizu ako želimo da preispitamo je li uvođenje evra bilo opravdano? Uzimajući u obzir sva tri uslova, evrozona teško da ispunjava i polovinu jednog. Pojedini ekonomisti su ukazivali, na razne načine, da EMU upravo nije optimalna valutna zona (Mandell, Krugman itd.).

Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.

Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u  slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.

Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.

Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.

Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.

Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?

Grčki bankrot odložen

Danas je bio relativno bitan dan za privredu Grčke ali i evrozone. Vlada Grčke izašla je sa saopštenjem da je uspela da prikupi pristanak za oko 80% duga u vlasništvu investitora o reprogramu javnog duga. Obveznice Grčke ukupno vrede oko 206 milijardi Evra. Nije ni čudo što svi smatraju Grčku prezaduženom. Ideja ovog reprograma, koji je po svemu sudeći uspeo, je bila da investitori, među kojima najveće banke, investicioni i penzioni fondovi iz Evrope, prihvate otpis barem 50% duga u zamenu za novu seriju obveznica (tačan iznos otpisanog duga je oko 53.5%). Te nove obveznice biće garantovane novim bail-out planom koji su dogovorili EU (čitaj Nemačka i Francuska), Evropska Centralna Banka i MMF. Taj plan podrazumeva pomoć Grčkoj od oko 130 milijardi evra uz pomoć kojih bi Grčka mogla da nastavi da otplaćuje dug. Često se u razmišljanju o ovoj temi vraćam na tekstove Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju što toplo preporučujem svima - postova na temu krize evra, Grčke i globalne recesije ima preko dvadeset. 

Da dogovor o reporgamu duga nije bio postignut i da grčka vlada nije uspela da obezbedi pristanak investitora, već za manje od nedelju dana suočili bismo se sa bankrotom, najverovatnije nekontrolisanim. To je proces u kome na naplatu dolaze potraživanja po sistemu "ko je jači i ko se bolje snađe" ostalima samo sećanje na novac. U tim situacijama najčešće stradaju manje banke i investitori te mali penzioni fondovi. Ovako, kupljeno je još vreme, kupljeno je olakšanje. Berze će na ovaj dogovor pozitivno reagovati i već sutra može da se očekuje njihov oprezan rast a narednih dana i odlučniji. Kombinovano sa prethodnim merama ECB, današnji dogovor će povratiti kamate na dug Grčke verovatno u opseg u kome će se omogućiti refinansiranje duga i kada se potroši 130 milijardi evra iz ovog bail-outa, što bi trebalo da bude do kraja godine. 

ECB je snažno intervenisala u prethodnih deset dana sa oko 500 milijardi svežeg novca upumpanog u bankarski sektor. Prethodno je krajem novembra još 500 milijardi upumpano kroz trogodišnje kredite bankama. To su vrlo nekonvencionalne mere, koje u suštini predstavljaju štampanje para, niotkuda, upumpane u bankarski sektor. U prevodu, ECB je za 4 meseca "naštampala" hiljadu milijardi evra. Rezultat je bio prvo pad kamata na dug Portugalije, Španije i Italije, vraćajući kamate na održiv nivo za i do dva procenta. Drugo, intervencija ECB preokrenula je očekivanja dela finansijskog sistema da nas možda ipak ne čeka kolaps sredinom godine. Treće, te dve intervencije, verovatno su omogućile upravo napravljen dogovor da finansijski sektor prihvati deo gubitka u zamenu za reprogram. Sve u svemu rezultat napora MMF, EU i ECB je odlaganje problema. 

Setimo se prethodnog bail-outa Grčke iz 2010. godine kada su EU i MMF poslali 109 milijardi evra pomoći. Taj novac je potrošen na otplatu dospelih potražvanja duga u međuvremenu a deficit i novo zaduživanje naravno nisu prestali. Jer još dugi period su kamate bile dovoljno niske da Grčka vlada ipak može još malo da se zaduži barem da refinansira i odloži vraćanje duga. A zaduživanje za vraćanje prethodnog duga, planski kroz refinansiranje kao sada, ili kontinualno kroz izdavanje obveznica, zapravo nikada i nije vraćanje duga u punom smislu već odlaganje ispunjenja obaveze. Delom sve zemlje to rade, ali je problem kada dođete u stadijum, poput Grčke. Treba napomenuti da Grčka ima primarni suficit - poreski prihodi veći su od trškova i glavnica dospelih dugova. No kamate na dugove teraiju Grčku u deficit i zapravo čine situaciju neodrživom. Grčka nema ni za otplatu kamate pa ne može da računa ni na uspešnu dugoročnu otplatu glavnice. Kao što ni prethodni program u suštini nije mogao da reši problem, tako neće ni ovaj. Za već godinu i po dana možemo očekivati ponovni pritisak na međunarodnu zajednicu da otkupi Grčku jer je sledeći potencijalni banrkot neminovan. Naravno pod uslovom da međunarodni finansijski sistem preživi do tada. 

Tako je sa svakim štampanjem para i bail-outom. Oni uvek po definiciji podrazumevaju odlaganje problema odnosno zamenu fiskalnih problema inflacijom, depresijacijom kursa odnosno realnim osiromašenjem. Jedino dugoročno rešenje je kontrolisani bankrot Grčke, kontrolisani bankrot institucija koje su nepažljivo pozajmljivale vladi i recesija koja bi potom sigurno usledila. Delom bi morali da se sačuvaju depoziti građana, očuvaju penzioni računi, deo fondova bi morao u stečaj i restrukturiranje, sve kako bi se izbegao opšti finansijski inferno. Sa druge strane, finansijski sektor mora da prestane da pozajmljuje Grčkoj a vlada da vuče deficite. Zapravo bankrot bi oslobodio Grčku od duga i omogući da primarni suficit iskoristi za restrukturiranje javnog sektora. Neka vrsta programa EU i MMF u manjem obimu mogla bi da se pametnije iskoristi za finansiranje strukturne transforamcije Grčke. uz jednaku političku volju takav program bi bio jednako moguć i sa opstankom Grčke u evrozoni. Međutim razlog zašto ovakav program nije na stolu je taj što bi nemačke i francuske banke prevashodno morale da pišu gubitke, da se odreknu glavnice i kamate, da Nemačka snosi trošak garantovanja depozita kod kuće itd. Svejedno, pošto problem neće rešiti, kao što ni prethodni paket pomoći nije rešio, platiće cenu za politički projekat evra kad-tad. U suštini, koliko god grčka vlada bila kriva za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, građani Grčke delom su taoci trenutne situacije i svog položaja, u nemogućnosti da bez obziljnih političkih posledica urade jedinu racionalnu stvar -proglase moratorijum.

Ako bi se malo igrali baba Vange, možemo reći da je efektivnost dogovorenog programa za spašavanje Grčke neizvesna i u kratkom roku. EU i evrozona sigurno ulaze u recesiju ove godine, odnosno veći deo je već u minusu, i to je svima jasno. Zabrinjava stagnacija cena nekretnina u Kini, usporavanje rasta i ubrzavanje inflacije, što ukazuje na približavanje kraju poslovnog ciklusa koji traje već decenijama u Kini. Ne ulazeći u dublju analizu, mogu reći da postoji opasnost od sloma rasta Kine (što sam već nekoliko puta najavio priznajući da mi svi elementi problema nisu jasni, mada se klupko lagano odmotava). Kada bi se to dogodilo svet bi zadesila mnogo veća i dublja kriza nego ova koja traje već četiri godine. Na kraju rast u SAD je vrlo turbulentan i fragilan. Iako je zaposlenost stabilna na oko 8.5% pitanje je kakvo je stanje u sivoj zovi, u industrijskim porudžbinama, kakva su predviđanja preduzetnika i poslovnih ljudi. Imam premalo informacija i znanja da bih mogao situaciju preciznije da procenim (mada bih gotovo sigurno i tada pogrešio, takva je ekonomska nauka). Sve u svemu, bilo koji od problema da krene prema malo lošijem scenariju, Grčki problem postaće zanemarljiv prema onome što bi moglo da nas čeka. Jer MMF i EU mogu da skupe pare da pomognu Grčkoj, eventualno Portugalu. Ali spasiti Italiju ili Španiju moguće je samo jednim "čarobnim" mehanizmom koji sigurno vodi u inflaciju, recesiju pa stagnaciju. Dugo, dugo, dugo.