Bosanski lonac

Borislav Ristić napisao je fantastičan tekst o Bosni i revolucionarnim događanjima poslednjih dana. Ovo je svakako najbolja definicija nefunkcionalnosti i neodrživosti Bosna i Hercegovine kao države. toplo preporučujem da se pročita. Može se polemisati o manama ali je poenta tako jasna i precizna.

"Nešto drugo ljude nagoni na pobunu i dovodi do revolucija. Prije svega, vjerujem da revolucije imaju svoj politički uzrok. Kao što je u svojoj analizi Francuske revolucije pokazao Alexis de Tocqueville, do pobune naroda i juriša na Bastillu nije došlo uslijed velike ekonomske krize, već zbog toga što je politički autoritet kralja Luja XVI bio slab. Naime, što se kralj više upinjao da reformira gospodarstvo, da izlazi u susret zahtjevima naroda, da odgovara i udovoljava njihovim žalbama, to su oni njegovu vlast više smatrali despotskom. Slično je bilo i s Američkom revolucijom. Nisu se oni bunili zbog visokih poreza, nego su htjeli političku zastupljenost, htjeli su da izvor suvereniteta bude bliži i jači. Također, Nikolaj II Romanov nije pao zato što je bio orijentalni despot, već obrnuto, zato što je bio mlitav i slab car, osoba bez ikakvog autoriteta, kome je obnašanje vlasti bilo samo teret i koji je samo tražio priliku kako bi abdicirao. Isto se to desilo i sa komunističkim tiranijama. Komunistički režim nije došao u krizu za vrijeme Staljinove ili Titove totalitarne vlasti, već kada su vlast obnašali bezlični i korumpirani birokrati, ljudi koji nisu znali čvrsto držati uzde vlasti. Revolucije su uglavnom potraga ljudi za gospodarom, za snažnijim izvorom vlasti. Režimi padaju zato što su slabi, a ne zato što su represivni. 

...Ali, stvar je u tome da Bosna i Hercegovina, u okviru ovakvog institucionalnog aranžmana, ne može biti ni ekonomski liberalizirana i prosperitetna, niti pak politički demokratizirana i stabilna. Vjerujem da će ova događanja pokrenuti to osjetljivo ali doista nužno pitanje demokratskog preustroja Bosne. Na žalost, Bosna i Hercegovina je tako nesretno ustrojena država da rješavanje svakog ozbiljnijeg pitanja imanentno dovodi u pitanje sam njen ustroj." 

Molim vas da prenošenje ovih redova, niti pisanje samog Borislava Ristića ne razumete kao bilo kakvo opravdanje represivnih režima ili podrška za nefunkcionalno ustrojstvo Bosne. Ovo je prosto poruka da je autoritet međunarodne zajednice i političara u oba entiteta, a posebno u federaciji, toliko poljuljan da ne može da prikrije činjenicu da je Bosna posađena kao država, nakrivo!

Indeks ekonomskih sloboda 2014 - Heritage Foundation

Izašao je najnoviji indeks ekonomskih sloboda: Index of Economic Freedom, Heritage Foundation. Više puta sam pisao o njemu na blogu i šire. Indeks inače meri parametre kao što su zaštita privatne svojine, nivo državne potrošnje i oporezivanja, inflaciju, regulaciju i sl. kako bi izmerio stepen u kojem građani mogu slobodno i bez negativnih uticaja koristi sopstvene resurse, rad i dohodak. Zanimljivo mi je bilo da uporedim Srbiju sa drugim zemljama na Balkanu, u poslednjih par godina. 

Kao što vidite, Srbija je zajedno sa Bosnom i Hercegovinom na začelju. Takođe, za sve ljude koji ne razumeju kako je tekla tranzicija kod nas, pogledajte grafik i videćete da smo imali svašta, samo ne "razuzdani neoliberalni kapitalizam" koji je krahirao zbog kojeg smo u krizi. Kada bi se skor koji Srbija postiže stavio u svetski kontekst, ovih 59.4 poena (94 mesto, tačno između Namibije i Libana) ukupno stavlja Srbiju u grupu delimično ekonomski neslobodnih zemalja. Rezultat je skor koji je 1 poen ispod proseka u Svetu, 8 poena ispod proseka regije (CEE), i oko 20 poena ispod proseka zemalja koje se smatraju ekonomski slobodni (gde npr. ne spadaju Čile, SAD, Nemačka ili Britanija). Dakle, rezultat je jadan i nije se mnogo poboljšao od početka tranzicije. Ako želimo da živimo bolje, da imamo privredni rast i dugoročan razvoj, moramo raditi na tome da u dužem periodu ostvarimo bolje rezultate u domenu vladavine prava i ekonomskih sloboda. 

Otpremnine i izmene Zakona o radu

Jedna od najvažnijih izmena u predlogu novog Zakona o radu je princip obračuna otpremnina. Po aktuelnom zakonu obračun otpremnine se vrši na sledeći način:

Koriste se ukupan broj godina radnog staža (period zaposlenja na određeno i neodređeno kod svih poslodavaca u radnoj istoriji) i Bruto-1 plata (cifra koja najčešće stoji u ugovoru o radu). Bruto-1 plata je neto plata zaposlenog + svi porezi i doprinosi na teret zaposlenog. Za prvih 10 godina staža obračunava se 30% prosečne zarade iz 3 meseca koja prethode mesecu obračuna. Taj procenat zarade množi se sa brojem godina radnog staža do 10 godina. Za svaku godinu preko 10 godina radnog staža, uzima se 1/4 prosečne zarade iz prethodna 4 meseca te se taj procenat množi sa godinama radnog staža, preko 10 godina.

Primer; za zaposlenog koji ima 25 godina radnog staža (npr. 48 g. života) i bruto-1 platu od 80.000 RSD (što je ugrubo neto plata od 55.000 RSD, zanemarimo mesečne varijacije). Pretpostavimo da taj zaposleni radi kod poslodavca 3 godine.

Po sadašnjem zakonu, njegova otpremnina bi bila, 

O = 10 * 80.000 RSD * 0.3 + 15 * 80.000 RSD * 0.25

što je  540.000 RSD, odnosno oko 4.700 EUR (otprilike 10 plata koje radnik prima).

Prema predloženim izmenama, obračun otpremnine ostaje manje-više isti ali se menja osnova godina staža za obračun. Po izmenama uzimaju se u obzir samo godine staža kod poslodavca, što bi u našem primeru bilo 3. U tom slučaju otpremnina umesto 4.700 EUR iznosi 630 EUR ( plata za 40 dana). 

Smatram da je ovo potpuno uredu, jer je fer da poslodavac isplati veliku otpremninu za zaposlenog koji je proveo dug niz godina kod poslodavca, dugoročno doprinosio uspehu firme, dok je neko sa kratkim periodom boravka imao manju verovatnoću da značajno doprinese. Takođe, ukida se diskriminacija između mladih i starih što svakako remeti tržište rada i odvraća poslodavce da u industrijama koje fluktuiraju legalno zapošljavaju radnike sa dugim stažom.

Imajte na umu da se zaposlenom uzimanje ovakve otpremnine, obračunate prema predlogu izmena ZOR, ne bi isplatilo jer bi više mogao da dobije kroz program nadoknade za nezaposlenost (godinu dana ugrubo 2/3 plate). Ovo znači da u velikom broju slučajeva, zaposleni ima fer nadoknadu ako je otpušten, a poslodavac ima fer ili nikakav trošak. Ovo bi uticalo na drastično smanjenje troškova otpuštanja a time i rizika zapošljavanja pa je krajnji rezultat, veća spremnost poslodavca da legalno zapošljava radnike, pogotovo one sa dugim stažom. Drugi efekat je da bi poslodavci bili mnogo odlučniji u zapošljavanju na ugovor na neodređeno, umesto sadašnje gimnastike sa ugovorima o delu ili na određeno, jer opasnost ogromne otpremnine koja je nerazumna ne postoji.

Propaganda u Blicu

Sinoć je održana tribina/javna rasprava o predlogu novog zakona o radu. Shodno očekivanjima, događaj je uspešno tekao ali je uz nešto više tenzija na kraju prekinut pre poslednjeg pitanja. Ovde možete videti početak izlaganja ministra Radulovića. Oko pola sata nakon završetka tribine na sajtu Blica se pojavio tekst. Pun je izvrtanja, laži i propagande. Sumnju da se radi o organizovanoj propagandi potkrepljuje i kraj ovog teksta - novinarka izgleda ima dva poslodavca i sposobnost da napiše dva veoma slična teksta paralelno.

Kako je stvarno bilo?

Ovo je bila u suštini jedina javna rasprava na temu predloga ZOR, pošto je prethodno Ministarstvo rada otkazalo sve tri zakazane javne rasprave, pod pritiskom sindikata. Protiv novinarke koja je autor nemam ništa lično. Ako je radila po nalogu urednika nek joj je na savest, ako je pisala po ličnom nahođenju onda je jako loša osoba ili je pogrešila u afektu.

U publici, oko 120 ljudi, po mojoj proceni, se našla grupa desetak marksista i levičara, uglavnom sa Filozofskog fakulteta. Takođe, našlo se dvadesetak sindikalaca iz različitih sindikalnih organizacija u tri grupe. Ulazak ministra Radulovića i druga dva gosta, dočekan je sa povicima "uaaa" i skandiranjem "zakon neće proći", uz buke drugih povika i navijačke trube. Organizatori i prijatelji iz libertarijanskih organizacija su na ovo odgovorili jakim aplauzom za paneliste. Profesorka Aleksandra Jovanović je ustala i profesorski smilira situaciju, nakon čega je tribina mogla da počne u relativno civilizovanom i akademskom duhu.

Posle dva kruga pitanja i izlaganja, moderator, Mihailo Gajić, je dao reč publici. U više navrata javljali su se predstavnici sindikata. Održava su dva desetominutna traktata i monologa bez postavljanja pitanja. Mihailo je prvu govornicu isekao posle predugačkog monologa i njenog odbijanja da postavi pitanje. Pljuštale su i optužbe sindikata da organizatori ne dopuštaju slobodu govora, da nisu raspoloženi za javnu raspravu. Napisali su i proglas na sajtu, a tu je i demanti LibeK-a. Nekoliko ljudi je postavilo i prava pitanja za karakter skupa. Optužba iz Sloge da su pitanja prethodno dogovorena su besmislena, jer ni Mihailo ni ja ne poznajemo nijednog učesnika koji je postavio pitanje sem Đorđa Trikoša (koji je postavio teorijsko pitanje za Boška Mijatovića koje sindikalisti čini se nisu ni razumeli). Bilo je dobacivanja, aplauza za nekoliko postavljenjih pitanja i negodovanja, poneka uvreda. Sve vreme se tenzija lagano podizala. 

Šta se dogodilo na kraju?

Posle više krugova pitanja u kojima Mihailo nije dao reč grupi od trojce sindikalista koji su sedeli u trećem redu, Mihailo je, po mom sudu pogrešno, odlučio da da reč novinarki koja se javila. Na preskakanje reda pomenuti sindikalisti su reagovali burno. Kada je rečeno da je, zbog probijenog termina, poslednje pitanje, gospodin iz videa je rekao: "Je'l poslednje? E ako neću ja neće niko!" i dunuo u navijačku trubu. Tu je tenzija eksplodirala:

Nakon par minuta, pojedini gosti su počeli da ustaju, ustalo je i nas nekoliko iz prvih redova i sklonilo se sa strane, i potom su spontano ljudi osetili da je kraj, uključujući i paneliste, i amfiteatar se ispraznio za 5 minuta. 

Propagandni tekstovi u Blicu i 24h

Iz prethodnih redova i videa vidite da u tekstu Blica ima mnogo laži i propagande. Prvo, studenti nisu ismevali ministra, već je ekipa studenata marksista vrlo glasno negodovala, dok je ekipa liberala glasno ili aplauzom podržavala. Obe strane su po mom sudu ostale u granicama civilizovane diskusije i pristojnosti. U tekstu nije rečeno ni ko je organizator niti da je bilo ljudi sa obe strane, niti da studenti koji su najglasnije reagovali i pokušali da skandiranjem onemoguće početak tribine, uopšte nisu sa Pravnog, možda poneko. Drugo, tenzija i mogući fizički obračun, do kojeg srećom nije došlo, kada su organizator i profesorka ustali da omoguće završetak tribine i da daju priliku novinarki da postavi pitanje. Nigde ne piše da je ta masa od nekoliko sindiklaca, skandirala, drala se vređala i duvala u navijačku trubu. Pominjanje izazivanja "mase" je potpuno neprimereno. Čitalac teksta nikako ne može da stekne sliku da su kraj tribine prekinuli sindikalisti, da su oni slali uvrede i pretnje (daltonisto, imaš ti oči, zapamtio sam te, ko si ti da nam..., šta me boli... ko si ti i sl.). Zbog toga je ovakvo pisanje Z. Lazarević još više pokvareno i lažno. 

Još je lažniji navod da je ministar pobegao. Video ovo evidentno pokazuje. Nakon eskalacije i graje, novinarka nijednog momenta nije pokuašala da priđe ministru i postavi pitanje, na učesnike panela se niko nije ni obazirao i oni su, po izlasku iz amfiteatra, ostali u zgradi još desetak minuta. Da je moguće napisati i normalan članak sa prenošenjem informacije pokazao je Tanjug (a ima i video snimak izlaganja ministra).

Većina mislećih ljudi u Srbiji ima utisak da su mediji pod direktnom ili indirektnom kontrolom politike. Ne znam da li je ovakvo pisanje Blic i 24h, inspirisalo dodvoravanje lideru pozicije i SNS, ili je došlo iz DS i opozicije kao organizovano potkopavanje Radulovića. Nije ni važno! Ne bi me čudilo da su troje sindikalaca iz trećeg reda organizovano došli da naprave skandal a da Blic orkestrirano piše o događaju na ovaj način. Opet ni to nije važno! Najznačajniji je utisak da su sindikalisti juče još jednom demonstrirali svoju moć, svoju autoritarnost u tumačenju i primeni "socijalnog dijaloga" a mediji potvrdili svoju neobjektivnost, pristrasnost i podložnost uticaju. Srbiji nema spasa, u vladavini prava kao i u ekonomiji, dok se ne izgrade demokratske institcuije, što uključuje i instituciju civilizovanog dijaloga i nezavisne medije, kakve moderan svet zahteva.

Napomena za kraj

Želim ovim putem da se zahvalim kolegama aktivistima sa Filozofskog fakulteta, i drugih fakulteta, koji su okupljeni oko marksističkih i levičarskih organizacija. Ja sam ih u ovom postu nazivao marksisti, a izvinjavam se ako je to njima neadekvatno, ako sam ih izmešao ili loše prebrojao. U svakom slučaju, marksisti su sasvim legitimno pokušali skandiranjem i negodovanjem da iskažu svoj stav na početku. Takođe su posle kraja, opet legitimno došli da se rasprave. Zahvalan sam im što su došli i što su pokušali da prekinu početak na pomenut način, što je po mom uđenju u potpunosti u skladu sa konceptom slobode govora i okupljanja. Takođe oni su svojim ponašanjem i pristupom omogućili da panelisti iznesu svoj stav i tumačenje, kako ZOR tako i situacije u Srbiji. Par manjih ispada, ne umanjuju utisak koji sam izneo ovde u napomeni. Emocije su bile na visokom nivou ali su i marksisti i liberali u sali ostali sasvim dovoljno civilizovani i uljudni da se tribina nesmetano održi. 

Radno zakonodavstvo: Danska vs Srbija

Zakon o radu je jedan od osnovnih zakona koji reguliše prava i obaveze radnika i poslodavaca. Karakter zakona i troškovi koje on nameće poslodavcima mogu biti znatni te uopšteno govoreći, što je karakter zakonodavstva fleksibilniji i što nameće manje troškova poslodavcima, to će zapošljavanje radnika biti i isplativije - više poslova će biti ponuđeno na tržištu rada pa će stopa nezaposlenosti biti niža, a broj ljudi koji rade veći. Takođe važi i obrnuto, što je radno zakonodavstvo rigidnije, to će više važiti obrnuto (ovde je jedan od radova iz MMF-a koji se bavi tom temom: Labour market flexibility and unemployment: - New empirical evidence of static and dynamic effects).To će takođe uticati i na manji obim sive ekonomije vezane za učešće na tržištu rada (drugim rečima, biće manje ljudi zaposlenih "na crno"). Ovo je naročito značajno za Srbiju jer se procenjuje da je stopa nezaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi iz aprila ove godine, dok ovih dana očekujemo rezultate one sprovedene u oktobru) 24,1% dok je stopa neformalne zaposlenosti 18,2%.

Trenutni zakonodavni okvir u Srbiji je rigidan, ali u Srbiji kod velikog broja ljudi važi uverenje da to nije tačno, da su "radnici obespravljeni" i da će promene zakona o radu dovesti do "daljeg urušavanja prava radnika" što će nas dovesti "nazad u robovlasništvo". Sindikati su naravno protiv i to toliko da su uspeli da nateraju Ministarstvo rada da otkaže javnu raspravu o predlogu novog Zakona o radu. Ovde bih želeo da razbijem jedan mit, da je zaštita radnika u skandinavskim zemljama veoma visoka i to mnogo veća nego u Srbiji. Kao kontrast sam uzeo Dansku, zemlju koja ima najveću javnu potrošnju te ja dakle najviše socijalistička pa bi se moglo pretpostaviti da ima i velike privilegije za radnike. Javna potrošnja u Danskoj je 2012. iznosila čak neverovatnih 59,5%! U Srbiji je istovremeno bila 45,2% (prema MMF-u). Ispod je kratka tabela o određenim delovima radnog zakonodavstva koje važe u Srbiji  i Danskoj (podaci su iz Doing business report Svetske banke, a na linkovima možete da pogledate više podataka o tome).

Kao što možemo videti, Danska kao zemlja gde državni aparat troši nezamislivo visoke sume novostvorene vrednosti ima jako liberalan zakon o radu, gde su prava radnika mnogo niža nego u Srbiji. Ako pogledamo i stopu nezaposlenosti u Danskoj (koja je u oktobru ove godine iznosila 6,7%) vidimo jasnu razliku. Ovo ne znači da će samo promena zakona o radu dovesti do velikog porasta zaposlenosti, ali je sigurno neophodan korist u pravom smeru.

	Srbija	Danska
Zabrana rada na određeno za stalne poslove	da	ne
Maksimalna dužina ugovora na određeno	12 meseci	bez ograničenja
Mogućnost produženog radnog vremena od 50 h nedeljno	da	da
Maksimum radnih dana u nedelji	6	6
Naknada za noćni rad	26% plate	0%
Broja plaćenih dana godišnjeg odmora	20	25
Zakonska mogućnost proglašavanja radnika tehnološkim viškom	da	da
Obaveza premeštanja radnika na novo radno mesto ili prekvalifikacije	da	ne
Obaveza prioritenog zapošljavanja	da	ne
Naknada za otpuštanje (prosečna za radnike sa 1, 5 i 10 godina staža)	2 mesečne plate	0

Mislim da je jasno šta nam valja činiti.

Garantovani dohodak

U političkim raspravama često se potegne pitanje redistribucije. Ona barem ima politički, ekonomski i moralni karakter. Ovde ću izložiti neka svoja razmišljanja o ova tri aspekta vezano za koncept bazičnog dohotka. Naravno komentari i druga mišljenja su dobro došli.

Pod bazičnim garantovanim dohotkom podrazumevam neki egzistencijalni minimum ekonomske sposobnosti pojedinca da sebi obezbedi stan, odeću i hranu, ili da porodica to obezbedi za sve svoje članove. Ovde treba razlikovati dohodak i stok bogatsva. Svakako, sve što dalje pišem podrazumeva da se ljudima koji imaju izuzetno nizak dohodak, ali značajan stok bogatsva, ne treba pomagati ni individualno niti kroz društvene mehanizme. Eventualno im treba pomoći da lakše i efikasnije bogatsvo pretoče u tok dohotka. 

U savremenom svetu, garantovani dohodak (ekonomska snaga) bi trebalo da bude određena vrsta baze na koju se nadograđuju sva naša druga ulaganja u veštine, ljudski kapital, sreću - mogućnost daljeg unapređenja dohotka. Biti na nivou bazičnog dohotka neko vreme, ili čak ispod tog nivoa kratak period, nije tragedija ukoliko postoji prostor da pojedinac i porodice napreduju. Za to je neophodna socijalna difuzija, pokretljivost u dohodovnoj "moći" za šta je sve preduslov slobodno tržište, minimalna država i zdravo kapitalističko društvo. Treba imati na umu ovo polazište prilikom čitanja redova koji slede:

1. Politički, garantovani dohodak je vrlo problematično pitanje. Sa jedne strane, standardni mehanizmi u demokratiji, uključujući probleme koje naglašavaju Eruova teorema nemogućnosti, teorija javnog izbora ili teorija traženja rente, ne možemo biti sigurni ko, kako i koliko može postaviti bazični dohodak? Takođe, bazični dohodak može biti vrlo snažno političko oružije u borbi za vlast, pogotovo u periodima kriza i recesija. Ipak, garantovani dohodak može biti i faktor socijalne kohezije koji omogućava da se npr. privatizacije, restrukturiranja, recesije sa rastom nezaposlenosti, događaju uz manji socijalni rizik, manje tenzija u društvu i manje pritisaka na intervencije države kako bi se "otklonili " negativni efekti fluktuacije tržišta. Na kraju ovog dela, bazični dohodak može predstavljati vrlo dobro kompromisno rešenje koje omogućava da se, bez preteranog uticaja na tržište, ako je bazični dohodak garantovan svima pod istim uslovima i na istom nivou, pomire koncepti i ideje građana kojima je socijalna sigurnost važna i ekonomskih sloboda koja svima mora biti važna (čak i kada toga nisu svesni). Nisam siguran šta je pametno, pa ću prepustiti sledećim faktorima da odluče, ali jedno je sigurno - sa temom bazičnog dohotka, treba biti veoma mudar i oprezan.

2. Ekonomski bazični dohodak može imati i veoma pozitivne i veoma negativne efekte. Svaka redistribucija je distorzivna po ekonomiju u nekoj meri. Ona traži oporezivanje koje menja podsticaje ljudi i odvraća ih u nekoj meri od produktivnog ponašanja koje pravi dohodak na prvom mestu. Takođe, ako je redistribucija dovoljno značajna, društvena selekcija i evolucija tržišta radne snage i drugih tržišta narušava se ukoliko su neki ljudi subvencionisani za svoje kontinuirano neradništvo, slab trud ili prosto odustvo svesti o ličnoj odgovornosti. Sa druge strane, ukoliko postoje socijalne tenzije koje su prouzrokovane visokim rizikom od gubitka dohotka, to može biti loše po pojedince, njihov ljudski kapital, preduzeća i tržišta. Ako se nekome desi da doživi trenutnu krizu, uz bazični dohodak (npr. u obliku nadoknada za nezaposlene, socijalne pomoći, narodnih kuhinja i sl.), veća je verovatnoća da će tu krizu proći sa manje posledica i zadržati svoj socijalni i ljudski kapital na dovoljno visokom nivou da bolje doprinese društvu. 

Koji od dva efekta će biti dominantniji zavisi od dizajna bazičnog dohotka. Osnovni principi, izdvojiću 5 ključnih, uspešnog dizajna (u ekonomski-tehničkom smislu) su da: 

a) traje ograničeni period, najviše 2 ili 3 kvartala, što je dovoljan period da se pojedinac prilagodi novim tržišnim ili društevnim uslovima i nađe nov način ostvarivanja dohotka.

b) postoji nagrada za pronalaženje izlaza. Na primer da se podrška produži na 12 meseci ali da se smanjuje po 20% svaka 3 meseca. Takođe, ako postoji osiguranje (od nezaposlenosti, invaliditeta ili sl.) dobro je da se neiskorišćeni iznos vrati osiguraniku na neki način posle pronalaska posla.

c) univezralna primena, nezavisno od rase, vere, pol. pripadnosti, socijalnog staleža, struke, bazični dohodak (uzimajući u obzir bogatsvo) mora biti jednako primenjen prema svima ukoliko im se na nesreću dogodi da upadnu u krizu. Garancija mora ostati dovoljno mala da ne narušava mobilnost i efikasnost, ali i dovoljno značajna da se obezbedi osnovna socijalna sigurnost. Na primer, pomoći svima da kroz interakciju društvenih institucija i institucija države, dođu do 30% prosečne plate u određenom periodu lične krize.

d) jasno razdvajanje socijalnog problema od ulaska/izlaska na/sa tržište/a rada. Prirodno je da mladi rade volonterski, ili za nizak dohodak određeni period, ili da nekoliko godina budu na dnu svoje životne ali i društvene ekonomske snage. Gradnja socijalnog i ljudskog kapitala je dugotrajan proces. Prirodno je i da u starosti padne produktivnost pojedinca, ili da stari dodatno rade i u poznim godinama ili povremeno. Zato je važno da minimalna nadnica bude ukinuta ili veoma niska (u rangu bazičnog dohotka), da tržište rada bude fleksibilno i da ne postoji generacijska diskriminacija radnika - kako bi socijalna mobilnost bila dinamična što bi onemogućilo da mladi ili stari budu dugotrajno ekonomski osakaćeni.

e) širok spektar mehanizama i institucija koje su uključene raznovrsne kanale pomoći, pre svega istorijski najzastupljenije: porodica, crkva, štednja, privatne penzije, udruženja i drutva zajedničke pomoći, dobrovoljnu humanitarnu pomoć, narodne kuhinje, osiguranje i sl. Državna univerzalna pomoć treba da bude samo garant, i krajnja instanca, ali ne i direktni pružalac sigurnosti, pa su sistemi vaučera, proeskih olakšica, medijacije i koordinacije svih mehanizama mnogo važniji od same količine para koja se troši na pomoć. Ovo je ujedno i najzdraviji pristup iz ugla društvene evolucije i drutva slobodnih građanina.

3. Na kraju moralni aspekt je možda intelektualno i najizazovniji. Ja nemam pojma da li je osiguranje bazičnog dohotka kroz državni mehanizam pravedno ili ne. Takođe uopšte nisam siguran da li su argumenti protiv ili za redistribuciju uopšteno, moralno ispravni ili ne. Nemam ni nameru da donosim moralni sud. Ono što mogu da kažem je da mi se čini da je moralno ispravno postojanje bazičnog dohotka ukoliko je to kompromis i stvar društvenog dogovora orgomne većine zajednice. Ako je bazični dohodak zaista mnogo važan ljudima, a ne predstavlja veliko odricanje ekonomske slobode pojedinca, a jeste osnov za stabilno i slobodno funkcionisanje društva, onda mi se čini opravdanim. Sigurno, socijalna pomoć, koja treba da obezbedi osnovnu sigurnost pojedincu, i pomoć da kada padne ima prostor i uslove da se ponovo uzdigne i napreduje, mala je cena koju liberali moraju platiti ako se sa druge strane obezbedi slobodno tržište i minimalna država. 

Bitcoin u Dnevniku

Denis Kolundžija je napisao tekst uz mojih par komentara na temu bitcoina. Ovaj tekst bio je inspiracija za moj prethodni post.

Jedna napomena vezana za tekst. Kada sam davao izjave prijatelju Denisu vezano za bitcoin, pre nekoliko dana, nisam sipratio šta se sve dogodilo sa cenom bitcoina od početka Decembra. Otuda i previd da je cena bitcoina već danas daleko ispod 70, dakle pad je u dve nedelje bio mnogo značajniji od 5 ili 10%. Dok sam davao odgovore na pitanja, u glavi mi je bila cena od 1000 dolara koja je bila poslednja koju sam video na internetu pre dve-tri nedelje. Izgleda da se dogodilo upravo pomenuto izduvavanje balona. Očekujem da će se to dodatno nastaviti a da kasnije, kada se euforija smiri, možemo očekivati jaču konkurenciju različitih digitalnih valuta i jedan zanimljiv period inovacija i izbora.

Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost

Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

Niški taksi na beogradski način

Stižu poskupljenja u Nišu. Ako zanemarimo poskupljenje komunalnih usluga i gradskog prevoza koji su pod monopolom države tj lokalne samouprave, tu je i poskupljenje u privatnom sektoru koje je nastalo akcijom državnog sektora tj te iste lokalne samouprave. Zlo zvano 'regulacija taksi usluga' se primio i na jugu - a situacija je u suštini prepisani beogradski recept: lokalna samouprava je odredila najnižu minimalnu cenu po kojoj neko može pružati taksi usluge u Nišu. Najverovatnije će nastavak biti isti kao u Beogradu: taksisti će onda da bi privukli mušterije uvesti popust na poziv pa će onda to gradska skupština proglasiti nezakonitim. Ovakva vrsta regulacije je klasičan tip rent seeking-a: male dobro organizovane skupine su uspele da utiču na političke donosioce odluka da bi stvorile rentu  kroz više cene. I Grad Niš, tačnije njegovo rukovodstvo, mora da je nešto dobilo, najverovatnije političku podršku u ovom gradu u kome je došlo na zadnjim lokalnim izborima do promene vlasti. Do ut des. A za to vreme građani plaćaju skuplje taksi ili se umesto toga voze prevozom. 

Ceo problem taksista bi se mogao svesti na: manji su prihodi građani stoga manje koriste taksi usluge pa da bismo zadržali iste prihode moramo da privučemo mušterije time što ćemo voziti jeftinije. U tom trenutku su se pojavile dve skupine taksista - oni efikasni koji su mogli da to urade i oni neefikasni koji nisu. Pošto bi vremenom oni ispali sa tržišta a na njihovo mesto bi došli neki drugi efikasni taksisti, došlo je do ove regulacije. Ona je zaštitila postojeće neefikasne taksiste, a naškodila je postojećim efikasnim taksistima (pošto sada ne mogu da preuzme veći deo tržišta je ne mogu da ponude nižu cenu), potencijalnim efikasnim taksistima (sada ne mogu da se ukljule na tržište sa cenama nižim od onim koje bi imali neefikasni taksisiti te će stoga ostati nezaposleni) i korisnicima taksi usluga koji moraju da ih plaćaju skuplje. O problemima regulacije taksija u Beogradu je Pavle već pisao i pisao, pa se možemo podsetiti.

1000 preduzeća

U okviru BEP projekta, USAID je uradio anketu 1000 preduzeća i evo šta su rezultati:

Rezultati ankete pokazatelj su mnogih stvari, ali svakako opšti utisak da je stanje poslovnog okruženja u Srbiji jako loše. Ja bih samo istakao jednu stvar koja mi je za oko zapala. Faktori, 1, 3 i 4 u direktnoj su vezi sa politikom deviznog kursa, temom o kojoj smo dosta pisali na blogu. Mislim da je iz ovoga sasvim jasno da fleksibilan kurs, uz nestabilnost i visoku inflaciju može pogodovati privredi samo u knjigama, ali veoma retko u realnoj ekonomiji.

Kapitalizam ima dobar ukus

Moskva 1990. godine

Hvala ESFL za ovu fotografiju

Nužnost reformi tržišta rada - Kontrolor

Prenosim novi tekst za projekat Kontrolor:

Nužne reforme tržišta rada

subota, 28.09.2013.

Tržište rada je rigidno i trenutna regulacija odgovara samo onima koji već imaju siguran posao. Potrebno je smanjiti troškove rada i uvesti fleksibilnost u otpuštanju jer će to dovesti i do fleksibilnosti u zapošljavanju, kroz ukidanje zaštite posebnih grupa radnika, smanjivanja ili ukidanja minimalne nadnice, uvođenja novih oblika rada i produženje roka za rad na određeno vreme.

Glavna karakteristika tržišta rada u Srbiji je visok nivo nezaposlenosti - broj ljudi koji trenutno traži posao iznosi 776 000 ljudi nasuprot onih 1 723 000 koji ga imaju, uz stopu nezaposlenosti koja je prema Anketi o radnoj snazi u junu iznosila 24,1%. Ovaj gorući problem je prepoznala i Vlada koja je kao svoj glavni ekonomski cilj zadala povećanje zaposlenosti. Ali da bi se došlo do tog cilja potrebno je prvo shvatiti uzroke koji su doveli do sadašnjeg nezadovoljavajućeg stanja.

Najveći problem koji je doveo do visoke nezaposlenosti je visoko oporezivanje rada. Doprinosi, iako je zamišljeno da imaju drugačiju ulogu, zapravo vrše funkciju poreza, te je stoga ukupno poresko opterećenje zarada visoko iako je porez na zaradu nizak (svega 10%). Zbog toga je i najvažnija komponenta reformi koja bi dovela do rasta zaposlenosti smanjenje poreskih opterećenja jer bi onda mnogi preduzetnički projekti bili profitabilni – otvorile bi se nove firme ili bi stare proširile kapacitete a sve one bi zaposlile nove radnike. Međutim, iako su najavljene reforme u dobrom pravcu u ovoj oblasti to će za sobom povući i velike promene u fiskalnoj politici, pre svega na planu smanjenja državne potrošnje, što ne mora uvek biti politički ostvarivo. Zbog toga je bitno obratiti pažnju i na druge faktore koji ometaju uspešno funkcionisanje tržišta rada u Srbiji, a među njima je najvažnije radno zakonodavstvo.

Radno zakonodavstvo reguliše odnose između radnika i poslodavaca. Međutim, ako su radnička prava široka to znači da će rad biti skuplji za poslodavce te će manje radnika i biti zapošljeno. Najveći problemi se vezuju za zapošljavanje na određeno vreme, isplatu otpremnina i nefleksibilnost oblika zapošljavanja. Regulatorni okvir tržišta rada je rigidan pošto je kreiran za model radnog mesta koje je stalno i sigurno, ima ustaljeno radno vreme, štiti posebno osetljive grupe i 'sve stavlja u jednu kutiju', što ne odgovara vremenu u kome živimo već samo malom broju zaposlenih.

Zapošljavanje na određeno vreme koje je sada limitirano na godinu dana treba produžiti. Ako preduzetnik započne neki poslovni poduhvat on unapred ne može znati koliko će biti uspešan – zbog toga on ne zapošljava radnike za stalno jer slučaju da mu posao propadne ili bude smanjenog obima on mora da otpusti višak radnika, što stvara visoke troškove kroz otpremnine. Međutim, posle protoka od godinu dana radnike koji rade na određeno vreme mora zaposliti za stalno ukoliko želi da oni nastave da rade za njega. Ali, pošto za godinu dana veliki broj preduzetničkih projekata još uvek nije do kraja isproban te se ne zna da li će biznis rasti i kolika je potreba za radnicima, poslodavci su primorani ili da uzimaju nove radnike umesto starih ili menjaju opis radnog mesta da bi zadržali stare.

Nefleksibilnost oblika zapošljavanja posebno otežava malim preduzećima i zaposlenima kojima je potreban dodatni prihod. Podela radnog vremena (slučaj gde dva radnika 'dele' jedno isto radno mesto) je jedan od modaliteta za veće učešće na tržištu rada onih kojima puno radno vreme iz nekog slučaja ne odgovara, npr studenata, majki sa malom decom ili starijih radnika. Ovakve mogućnosti bi uz uvođenja rada od kuće dale pozitivne efekte na rast zaposlenosti.

Posebna zaštita starijih radnika kroz obavezu plaćanja otpremnina pri otpuštanju ne za godine radnog staža provedene kod dotičnog poslodavca već za sve godine radnog staža jeste obeshrabrilo poslodavce da otpuštaju prvo starije radnike, ali je zato dovela i do iste situacije pri zapošljavanju. Stariji radnici se svesno zaobilaze jer jer tom regulacijom njihov rad postao skuplji u odnosu na ostale kategorije radnika.

Postojanje minimalne nadnice uvek dovodi do povećanja nezaposlenosti. Ovaj garantovani dohodak uvek pogađa baš one kojima je osmišljeno da pomogne – zaposlene sa najmanjim kvalifikacijama i najnižom produktivnošću jer je zakonom zabranjeno ponuditi nižu cenu rada od propisane. Poslodavci će ponuditi manje poslova jer neki od njih ne donose dovoljno prihoda da se od isplate svi troškovi, uključujući i toliku platu radniku što će radnike primorati na nezaposlenost, ili rad 'na crno' u kome oni neće imati nikakvo drugo pravo iz radnog odnosa. Ovi problemi se pojavljuju u svakoj zemlji, a što je minimalna nadnica viša u odnosu na prosečnu platu, oni su samo više izraženi, što je slučaj u Srbiji gde minimalac (115 RSD po radnom času) iznosi čak 47% prosečne zarade. Ilustracija dobre politike je Nemačka, zemlja sa velikim programima redistribucije dohotka, koja nema minimalnu nadnicu. Zbog razlike u kupovne moći u različitim delovima zemlje (sa 21.000 RSD se može kupiti različita količina istovetne robe u Beogradu, Užicu ili Subotici) minimalna nadnica posebno pogađa radnike u nerazvijenijim područjima jer je tamo posebno teško zaraditi sumu potrebnu za isplatu te plate.

Regulacija tržišta rada otežavanja nesmetano funkcionisanje tog veoma značajnog tržišta, što je rezultiralo visokom nezaposlenošću, naročito među onim grupama kojima su kreatori ekonomske politike želeli da pomognu. Najbolja zaštita radničkih prava se dobija onda kada je broj nezaposlenih ljudi nizak jer onda radnici ne mogu biti lako zamenjeni. Da bi se problem visoke nezaposlenosti u Srbiji ublažio potrebne su i mere vezane za reformu regulatornog okvira tržišta rada.

6 Killer applications - The West and the Rest

Odličan video za jutarnju kafu ili popodnevnu pauzu. Sjajni Niall Ferguson priča o značaju institucija za ekonomski prosperitet, i identifikuje 6 ključnih institucija koje su učinile da Zapad pretekne Ostale, i zašto se taj trend ne nastavlja već se okrenuo. Ovaj TED talks nastup predstavlja skraćenu verziju njegove nove knjige Civilization: The West and the Rest (pogledajte prikaz knjige). Uživajte!

Hitler ekonomski socijalista

"Mi nemamo njihove kolonije, nemamo mogućnosti za međunarodne veze. Naš rajh, koji je tako natrpan a ima tako malo neophodnog za život, mora biti pažljivoi temeljno kultivisan i rukovođen. Mi ne možemo uspeti bez planiranja!" Adolf Hitler

Ovo je samo jedan od citata iz govora Adolfa Hitlera koji opisuje koliko je zapravo nacional-socijalistička vizija u ekonomiji bila slična sa socijalističkom viziom koju su poštovali najlući domaći neprijatelji nacista ali i koju poštuju mnogi današnji socijalisti.

 

Novi projekat

Merimo slobodu... Na jesen Friedrich Naumann Foundation objavljuje Freedom Barometer za zapadni Balkan.

Srećan vam dan poreskog oslobođenja!

Tribine - Festival poreskih obveznika

Poslednja tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 7. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Tomislav Momirović (Generalni direktor, Mona Hotel Management)
- Bogdan Đurić (Partner, TPA Horwath Serbia)
- Dragoljub Rajić (Direktor, Unija poslodavaca Srbije)
Moderator: ja

Druga i glavna tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 6. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Miloš Nikolić (Predsednik, Libertarijanski klub - LibeK)
- Boris Begović (Profesor Pravnog fakulteta, Univerzitet u Beogradu)
- Mikulaš Dzurinda (Bivši premijer Slovačke)
- Matthew Elliot (The Taxpayers' Alliance)
Moderator: Suzana Trninić, novinarka B92

Prva tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 5. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Goran Jovanović (Asistent Fakulteta za medije i komunikacije)
- Petar Čekerevac (Izvršni direktor, LibeK)
- Aleksandar Novaković (Internet magazin Katalaksija)
- Duško Krsmanović (Doktorant prava i ekonomije, Univerzitet u Bolonji)
Moderator: Denis Kolundžija, novinar Dnevnika

Tribina Odbrani novčanik

Ovo je snimak druge od tri tribine koje su organizovane u okviru Festivala poreskih obveznika, početkom meseca. Traje malo duže ali verujem da uz kafu i dovoljno strpljenja može mnogo toga zanimljivog da se čuje. Posebno mi je bilo zanimljivo izlaganje gospodina Dzurinde, bivšeg premijer Slovačke, koji približava teorijska razglabanja političkoj realnosti.

Pijaca je merilo života

Uz jutarnju kafu naleteo sam na tekst koji ilustruje novo istraživanje o značaju pijaca i buvljaka u srpskoj ekonomiji. Procena broja ljudi koji rade na pijacama skočila je sa 120 na 150 hiljada u psolednje 3 godine. Dakle oko 10% ljudi iz privatnog sektora danas radi na pijacama i buvljacima. Veliki broj ekonomista, privredna komora i slični "privrednici" bez dana rada u malom, privatnom sektoru, smatraju da bi problemi javnih finansija, PIO fonda, zdravstva, gladnih u Etiopiji, mogli da se reše samo kada bi se uterao porez sivoj zoni.

Važno je razumeti dve stvari kada o ovome govorimo. Prvo, ljudi koji rade u sivoj zoni nisu zli, antipatriote ili sl., već posluju izvan sistema zato što je legalno poslovanje preskupo. Drugo, ako je 30 hiljada ljudi neto našlo svoje utočište na pijacama i buvljacima, nekon što ih je kriza pritisla gubitkom posla ili para u novčaniku, svako uterivanje poreza bi prvo pogodilo te ljude. Nakon toga verovatno i dobar deo ostalih bi morao da prestane da se bavi prodajom na tezgama. Da li vam znači više dodatnih par stotina miliona evra poreskih prihoda, koje država i onako često spiska na neviđene gluposti, ili vam je draže 50.000 radnih mesta koja se neće izgubiti na pijacama? Meni ovo drugo svakako.

Razumem ljude iz privredne komere koji prosto lobiraju da bi ugušili konkurenciju koja ne mora da plaća poreze. Razumem i akademske ekonomiste, oni mogu da kažu šta god žele bez ikakve odgovornosti ili posledica po njihove novčanike, ako gomila ljudi prestane da iznosi robu na tezge. A vi bi morali da razumete šta bi jedan tezgaroš morao da plati ako se uključi u sistem. Prvo, veliko je pitanje je da li bi uopšte pravno mogli da iskombinuju da prodaju robu bez formalne firme i zaposlenja. Najjeftinija opcija je otvaranje agencije za promet robom što prodavca košta paušalni porez koji se kreće u rangu od 12 do 25 hiljada dinara mesečno. Pritom treba računati da se na tezgama po pijacama već plaća zakup. Dakle rezultat bi bio da se desetinama hiljada ljudi koji rade na pijacama i buvljacima za 300-400 evra, više ne bi isplatilo da izlaze iz kreveta. Plaćanje PDV bi retko bila opcija, jer je promet od 8 miliona zaista visok za tezgu.

Država bi mogla da prihoduje 100 do 200 miliona evra godišnje, što ne pravi ama baš nikakvu posebnu razliku na skoro 10 milijardi rashoda centralne vlasti. Cena bi bila desetine hiljada novih nezaposlenih. Po meni mnogo bolja alternativa da se poslovanje pojeftini što više, da se ljudima omogući da rade bez uključivanja u sistem penzionog osiguranja, da se ne plaća porez na platu, autorski honorar, kapitalnu dobit, nego jedinstveni flat-tax porez na dohodak, isti za sve. Dodatno da se ukine minimalac, barem za određena zanimanja, da se ukinu takse, besmislene kazne, SOKOJ i sl. opterećenja malog biznisa. Kada država postane trošak od 20% mnogima iz sive zone bi se isplatilo da se uključe u legalno poslovanje. Dugoročno ovo je mnogo bolje i za ekonomiju i za poreske prihode. 

Tekst u Dnevniku

U novosadskom Dnevniku je izašao tekst o Maršu poreskih obveznika, za koji sam dao kraću izjavu vezano za fiskalnu kulturu i Srbiji i istoriju državnih poreza kod nas. Nažalost, nismo mogli da ulazimo dublje u tematiku koja je stvarno jako interesantna, obavezujem se stoga da ću više pisati o tome na blogu, naročito o državnim monopolima i embrionu shvatanja da vlast treba da zbog poreza polaže račune građanstvu u XIX veku. Naravno. Koristim i priliku da vas sve pozovem da dođete na Marš. Tekst prenosim ispod u celosti:

Одбрана новчаника и последњи дани

Ажурирано пре 1 час 23 минуте

- И данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“

• 

Enlarge

Само две ствари, тврде Американци, не дају се избећи: смрт и плаћање пореза; у ту неумитност својевремено се, хм, сасвим добро уверио и Ал Капоне. И поред тога што и данас има оних који покушавају да избегну плаћање пореза, а у томе су кудикамо успешнији од легендарног чикашког мафијаша, за америчко друштво плаћање пореза представља испуњавање законске па и грађанске дужности. То се не доводи у питање, као ни потреба да се државне услуге финансирају захваљујући порезима.

Али јавна расправа о пореским стопама, као и томе које је све услуге држава уопште дужна да сервисира, траје колико и саме Сједињене Државе. Ако се избори не добијају увек због модела фискалне политике, порези су одвајкада једна од кључних тема у кампањама. Колико год да Американци брину о томе колико им се узима, и како им се узето троши, још мање не толеришу злоупотребе. Од свих афера које се у последње време тичу, посредно или непосредно, Беле куће, житељи САД су најосетљивији када је реч о сумњама да је било политичких притисака на порезнике – да су, наводно, посебно „обрадили“ пријаве које су поднеле разне групе блиске Републиканској странци.

У Србији, пак, тешко да су само смрт и порези неизбежни, и ту би свако имао шта да допише. Али, сагласност неусумљиво постоји око тога да о порезима, пореским стопама, па и о јавним расходима – о томе где се и како троши новац убран од пореза – у јавности једва говори. За странке се никад није гласало због њихових програма фискалне политике, али, за нас нимало парадоскално, вођење фискалне политике у великој мери се руководи процењеним расположењем бирача. Тако бива да укидање једног намета у јавности изазове еуфорију, која је у стању да потпуно заглуши здраворазумско питање: шта је ту добро ако ће због укидања једног намета недостатак прихода морати да буде надомештен захватањем у ионако празан буyет. А грађани само знају за то да он има да буде пун, јер очекују да буду серивисиране све услуге на које се држава обавезала. За шта углавном, у недостатку прихода, мора да се задужује.

За економисту Михаила Гајића нема дилеме да  је знање грађана о порезима и јавним финансијама на интуитивном нивоу – знају тек да држава има трошкове и да некако мора да их покрије. Са друге стране, истиче Гајић, о самој процедури доношења пореских закона или о томе какви су им реални ефекти, не знају ништа.

– Сећате ли се својевременог бојкота бензинских пумпи? Организатори тог протеста су веровали да су за високу цену горива криве пумпаyије, а заправо је бензин поскупео због повећања акциза. Па и данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“.

У Србији је, истиче наш саговорник, пореска политика додатно конфузна, па су тако често оправдања за увођење нелогична, што све додатно збуњује: држава уводи акцизе на дуван и бензин да би се исправиле негативне екстерналије, тј. већи трошкови лечења пушача и заштитила животна средина, а заправо новац од акциза не иде на рачуне с посебном наменом, него директно у буyет, одакле опет највише одлазе на плате и пензије.

Историјски гледано, високи порези били су међу разлозима за отпочињање и Америчке и Српске револуције. Друштвене и политичке реформе у наредна два века у Србији, међутим, нису биле толико дубоке да би данас моли да сведочимо далеко израженијој свести о суверености грађана, уместо реминисценцијама на подаништво и плаћање харача из колективног памћења о турским временима.

– Грађани у Србији не гласају за партије због њиховог политичког програма, него из других разлога, политичари су тога свесни па се сходно томе и понашају – оцењује Михаило Гајић. – Кад се том дода низак ниво заинтересованости људи, али и познавања основа економских постулата, то омогућава да транспарентост државних финансија остане јако ниска, упркос настојањима појединих организација, незваничних контролора власти, да то промене.

Али то не значи и да „контролори” од тога одустају. У „савршеном“ тајмингу за суочавање грађана с ненаученим лекцијама – дакле, у тренутку када су се поново упалили аларми који упозоравају на могући банкрот државе, превелики јавни дуг и зјапећи буyетски дефицит и након новог пакета пореских закона, група организација окупљених у Фискалну коалицију организује манифестацију без преседана у Србији: Фестивал пореских обвезника, који се од 5. до 8. јуна одржава у Београду.

– Главна мисија Фестивала пореских обвезника је да својим јавним акцијама, током отворених трибина у Дому омладине и уличним акцијама у разговору са грађанима, пошаљемо нову врсту поруке о односу државе према нама – објашњава Милош Николић, председник Либертаријанског клуба (Либек), једног од организатора манифестације. – Желимо да поставимо питање свим бившим, тренутним и будућим политичарима на јавној функцији на који начин управљају нашим заједничким новчаником и колико нас коштају њихове грешке.

Николић у разговору за „Дневник“ примећује да су грађани данас у одређеној мери оправдано сумњичави према новим иницијативама јер су засићени обећањима и плановима којим су им политичари стварали краткорочне илизује, док су их дугорочно погубно навикли на статус угрожених посматрача чија судбина зависи од истих тих политичара. Илузије скупо коштају, напомиње, и стога морамо на време да направимо преглед стања, да сутра не би било касно јер нас околности терају на то.

– Дугорочно, наша мисија је изградња нове фискалне културе, која би с једне стране подразумевала слободније друштво, односно грађане који могу без великих ограничења да планирају како ће користити своју зараду и, с друге стране, друштво одговорности које ће стално пропитивати владу како се она опходи према њиховом приватном новчанику.

У Повељи пореских обвезника, која је отворена за потписивање на сајту Фестивала одбраниновцаник.рс , од Владе Србије захтева се мање опорезивање, смањење јавне потрошње и мање задуживање.

– Високи порези против којих устајемо – истиче Николић – само су споља видљиви симптом дубљих узрока: озбиљног дефицита и некотролисане јавне потрошње која га продубљује. Влада мора много више да се позабави расходном страном буyета – да ли је оправдана оволика јавна потрошња, па да онда разговарамо о приходној страни, односно, о порезима и акцизама који, уз инфлацију, најоштрије погађају новчаник грађана.

Денис Колунџија

Марш пореских обвезника

Кључни догађај током Фестивала планиран је за последњи дан (субота) када ће бити организован Марш пореских обвезника. Биће то скуп без партијских или идеолошких предзнака, скуп забринутих грађана који ће стати иза захтева изнетих у Повељи пореских обвезника и које неће мрзети да прошетају и тиме искажу свој протест против неодговорности, наводи Милош Николић.