Srbija vs Nigerija - 0:1

Prvi podpredsednik Vlade je izjavio kako je Srbija blizu bankrota. Potom se oglasio i bivši ministar finansija koji je poznat po svom ''kreativnom shvatanju istine'' koju tvrdi da Srbija nije blizu bankrota.

U međuvremenu, Bloomberg kaže da je srpska situacija daleko od dobre:

Investors demanded 433 basis points, or 4.33 percentage points, of extra yield to hold Serbia’s dollar bonds instead of Treasuries yesterday, compared with 345 for Nigeria, which has the same BB- junk rating from Standard & Poor’s, according to JPMorgan Chase & Co. indexes. 

U svetlu ovog podatka je jasno kome više verovati. Za svetske investitore, Srbije se nalazi ne samo u društvu zemalja iz sub - saharske Afrike, već je i gora od nekih od njih.

   

Stezanje kaiša ili bankrot

Javne finansije Srbije su u izuzetno lošoj poziciji. Ukoliko se brze i efikasne mere smanjenja javnih rashoda ne preduzmu odmah, ozbiljno nam preti kriza javnog duga. Ova godina je poprilično izgbuljena za ozbiljnu fiskalnu konsolidaciju i značajno smanjenje deficita. Ipak, potrebne su teške odluke, odmah!

Kada je krajem prošle godine Ministarstvo finansija donelo fiskalnu strategiju za 2013. godinu, na famfare je objavljeno kako će deficit biti upola manji nego lani, na nivou 3.6% BDP. Međutim, već nakon par meseci postalo je jasno da od tog plana nema ništa (isto sam i ja govorio u novembru). Poreski prihodi su podbacili plan za oko 40 milijardi dinara u prva četiri meseca. U sadašnjim uslovima i ako se ništa ne promeni, Fiskalni savet procenjuje da bi javni prihodi trebalo da podbace oko 80, a javni rashodi prebace za oko 20 milijardi dinara. Dakle, ako je planirani deficit bio 121,1 milijardu dinara, onda je realna vrednost do kraja godine, kako sada stvari stoje, oko 220 milijardi dinara. To je nešto manje od 2 milijarde evra ili između 6 i 6,5% BDP - dakle duplo više od plana. Pod tim uslovima javni dug bi ove godine mogao da dostigne 67% BDP.

Više nije pitanje da li treba štedeti i smanjivati javnu potrošnju, već je samo pitanje koliko. Koliko u narendih pola godina a koliko narednih godina? Ako se dogodi situacija da troškovi kamate toliko narastu da budu viši od ukupnog deficita, gotovo da nema povratka sa puta za bankrot. Za to je ova godina poslednja, u kojoj može da se stisne kočnica i izbegne taj scenario. Ušteda koja nam je potrebna u narednih 6 meseci kako bi se 2013. koliko, toliko spasila je oko pola milijarde evra.

Ključno je razumeti da bez teških političkih odluka vezano za penzije i plate, nema šanse za potrebne uštede. Restrukturiranje javnih preduzeća ne može dati značajne razultate u ovoj godini iz prostih razloga što je za to potreban proces stečaja i/ili privatizacije koji traži mesece, a dobar deo troška subvencija je već otišao u prvih pola godine. Moguće je suspendovati kapitalne projekte, ali samo one koje država samostalno finansira, koji su pritom manji, dok se oni iz kredita obavezani ugovorima i rokovima. Smanjivanje plata u upravi ili funkcionerima samo su kozmetičke i populističke mere koje ne mogu doneti više od par desetina miliona evra ušteda. Otpuštanja u javnom sektoru takođe ne donose trenutne uštede, već zapravo trošak, zbog troškova otpremnina. Reforma drugih delova javnog sektora, mada nasušno potrebne i hitne, takođe ne mogu dati uštede u kratkom roku.

 Sa druge strane, ostaje prostor za eventualno podizanje niže stope PDV, ili poreza na profit (mada je on već podignut početkom godine na 15%). Ipak, ministarstvo finansija mora biti svesno da su porezi već previsoki i da dodatno podizanje može dovesti do pada prihoda zbog pada prometa, baš kao što se desilo sa prihodima od akciza na alkohol i cigarete. Sve prethodne mere, zavisno od njihove kombinacije, mogu doneti najviše pola potrebnih ušteda. Ostatak je jedino moguć kroz smanjivanje ukupnog fonda plata i penzija. Zavisno od drugih mera, verovatno je neophodno smanjiti fond plata za desetak procenata a fond penzija za 5% do 7% kako bi se deficit do kraja godine spustio na oko 4.5% BDP.

Sve prethodne mere treba razmotriti u svetlu dugoročnijeg (barem trogodišnjeg) plana fiskalne konsolidacije koji bi trebalo da eliminiše budžetski deficit u narednih dve do tri godine.  Svako smanjivanje plata i penzija značajno olakšava smanjivanje deficita u narednom periodu. Za dugoročnu održivost javnih finansija potrebno je izvršiti parametarsku reformu penzionog sistema, koja bi podrazumevala podizanje starosne granice za penzionisanje i njeno izjednačavanje za oba pola. Moraju se poslati u stečaj, privatizovati ili ugasiti sva preduzeća u restrukturiranju. Mora se smanjiti administrativni aparat kroz ukidanje sektora, agencija i otpuštanja. Obrazovanje i zdravstvo se mora reformisati uz veću efikasnost i, opet, otpuštanje viškova. Takođe potrebno je suzbijanje sive ekonomije, ukidanje paušalnog oporezivanja, bolja i pravedna naplata poreza.

Međutim to je neophodno za preživljavanje u narednih par godina. Za ekonomski boljitak građana, uz prethodne mere potrebna je i vladavina prava, koja podrazumeva primenljive zakone, efikasno sudstvo, zaštitu privatne svojine, odustvo korupcije, malo regulatorno okruženje, efikasnu i nepristrasnu administraciju.  Samo uz širok spektar tržišnih reformi, Srbija može da se vrati na put boljitka, u protivnom, pogotovo ako ne smanjimo deficit ove godine, preti nam bankrot. 

Tekst je originalno objavljen u Nedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.

MMF upozorava da je deficit previsok

Jedna od izjava koja me najviše iritira u javnosti je stav da nam je MMF doneo dužničko ropstvo, upropastio privredu, kriv za sve i slično. Ranije je Luka napisao post koji objašnjava besmislenost tih nebuloza. Ne ulazeći u raspravu o generalnoj politici MMF, za domaće upravitelje ekonomske politike, bilo ko iz MMF je čisti fridmanit. U prevodu, MMF stalno govori da ekonomska politika pumpanja potrošnje koja se vodi u Srbiji ne valja i da mora da se menja. Da je deficit previsok, reformi nema a gotovo uvek govore tačno ono što bi bilo dobro da se odmah uradi. Kao i jesenas, tako i sada MMF na vreme upozorava da stvari ne idu. 

Ja sam još zimus prepoznao, čitajući budžet i izveštaj fiskalnog saveta, da je plan nerealan. Najviše zbog pretpostavki, jer su inflacija i predviđeni rast, nerealne želje. Sam plan je mogao da se sprovede finansijski da se neko ozbiljno tome posvetio. Jedino gde sam debelo promašio je kurs. Po budžetskom planu država je trebalo da se zaduži oko milijardu manje, što je verovatno bio ključni razlog stabilnog kursa poslednjih dva meseca. Postoje i drugi faktori koje izgleda ne razumem. Drugo je verovatno pad kamata u EU koji je smanjio potrebe za kapitalnim odlivom. Mada prihodi od izvoza automobila treba da donesu dodatne devize to se još nije dogodilo. MMF, a prethodno nešto tiše i fiskalni savet, ne samo da tvrdi da je plan nerealan kao i ranije, nego da se i ovakav, veoma loše sprovodi. Čak je i samo ministarstvo finansija objavilo da je deficit u prva tri meseca 49,82 milijarde dinara (oko 450 miliona evra) što je mnogo više od planiranog za isti period (po budžetu planirano je 121,9 milijardi dinara deficita za celu 2013 godinu).

Međutim, ministar finansija Srbije je politički genije. Njegove mogućnosti izvrtanja informacija i njihovog prilagođavanja njegovim potrebama su fantastične. Izmene 5 poreskih zakona od juče, dovode do toga da se dodatna sredstva prebace sa lokala u centralni budžet i time pokrpe finansijske rupe centralne vlasti, a lokal primora na štednju. To nije nikakva reforma, samo krpljenje bušnog kazana. Dovoljno je raspaliti nenormalno zaduženje (dodatnih 2 milijarde evra od početka ove vlade, uz još milijardu dolara duga železnica koji nam negine) i time ojačati dinar. Kada se to dogodilo, odjednom je BDP Srbije skočio na 32 milijarde evra i iste cifre deficita su mnogo manji procenat BDP. Kada u izveštaju za javni dug ne uključite nove državne garancije, ali uračunate svih 2% rasta BDP, udeo duga u BDP može da padne. Dakle, nikada se nismo brže zaduživali, naš javni dug je odjednom cupnuo sa 17.6 milijardi evra na skoro 20, ali se udeo duga fantomski smanjio.

Zbog toga verujem da će ministarstvo ponovo pronaći neku alhemiju da pokaže kako MMF nije urpavu, prilagodi informacije vremenom i ispuni plan sa samo 20, 30 milijardi dinara proklizavanja.

Fiat 500L nacionale podmazan sa 3000 evra

Danas je stigla vest sa sajma automobila koja me nije nimalo iznenadila. Država Srbija će subvencionisati kupovinu Fiata 500L sa 3000 evra za oko 5000 vozila za domaće kupce. Vest nije nikakvo iznenađenje jer je do pre dve, tri godine država subvencionisala Zastavu 10, kroz potrošačke kredite, sa prvo 1000 a posle i 2000 evra. Drugo, pošto je cena prema kvalitetu bila besmisleno visoka za domaće kupce, naravno da je morala da padne subvencija ako bi Dinkić želeo da se barem poneki auto nađe na ulici. Inače bi reklama bila mnogo manje efektivna.

10 900 evra, za srpske domaćine

Smatram da je ovo jedan u nizu veoma štetnih poteza. Štetno je bilo to što je osam godina pre nvogod dolaska Fiata, Zastava držana na subvencijama i aparatima kada je mogla da se ili proda ili likvidira. Trošku posedovanja fabrike danas, treba dodati i gorepomenute subvencije za Zastavu10, pa 230 miliona evra koliko je država uložila u zajednički poduhvat, jedan kraći autoput (koji nije bio neophodan), i još niz sitnijih troškova poput oprosta poreza na profit i sl. Takođe, tu je i sporna "ekološka taksta" za "starija" vozila koja je zapravo bila namenjena jačanju konkurentske pozicije Zastave10 dok se ne rasrpoda lager. Najnoviji trošak je i ovih 15 miliona evra za subvencije za domaće kupce. 

Treba reći usput, da bi ovakva mera bila strogo zabranjena u EU, zbog narušavanja konkurencije na zajedničkom tržištu. Pokušavajući sličnu stvar, za Volkswagen, Angela je dobila packe od Komisije, a Francuska je morala da menja zakon o industriji zbog pokušaja da pomogne tri domaća proizvođača. Naravno, domaće autokuće su se pobunile jer su se ozbiljno pripremale za ovaj sajam automobila upravo u kategoriji Fiata 500L.

Bilo bi sjajno izračunati ukupni efektivni i oportunitetni (ekonomski) trošak današnje fabrike FAS (Fiat Serbia), koji je mogao da bude izbegnut još tamo 2004. godine sa rasprodajom ili zatvaranjem fabrika. Moja najbolja procena bez detaljne analize je da je ukupni ekonomski trošak najmanje pola milijarde evra. Ako predpostavimo da je Fiat doneo oko 10.000 novih radnih mesta u Srbiji (direktno između 3 i 4 hiljade), to znači da je ugrubo svako radno mesto koštalo 50.000 evra. Mislim da je jeftinije bilo dati ljudima 5 ili 10 puta manje u otpremninama, pre 9 godina, kada je još bilo para od privatizacije, nego da su svi građani Srbije taoci milionskog (privatnog) projekta Mlađana Dinkića koji dugo i dobrano filujemo parama.