Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost

Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

Pop Ekonomija, peta epizoda

Epizoda 5: Novac i Inflacija

Inflaciji i hiperinflacija u SFRJ

Juče sam slušao EconTalk podkast sa Stivom Hankeom, poznatim američkim ekonomistom, članom ekonomskog tima Ronalda Regana i savetnikom Ante Markovića. On je govorio o hiper inflaciji i naravno, dotakao se SFRJ i SR Jugoslavije. Evo nekoliko najzanimljivijih podataka. 

Hiperinflacija u Jugoslaviji 1993. godine je bila treća najviša hiperinflacija u svetu (ispred su Zimbabve 2010 i Mađarska 1946 kao najviša ikad), viša od one u Nemačkoj za vreme Velike depresije. Hiperinflacija u SR Jugoslaviji je iznosila zilijardu procenata (zapravo, kumulativno oko 500 milijardi %), 

Međutim, ovaj podatak, koliko god frapantan ne čudi kada pogledate sledeći podatak. U periodu od 1961. do 1991. godine, u 30 godina istorije zajedničke države, SFRJ je imala najvišu prosečnu godišnju stopu inflacije u Svetu, otprilike 75% godišnje. Sa takvom istorijom monetarne nestabilnosti hiperinflacija mu dođe kao šlag na tortu. 

Treće i meni najzanimljivije: ako želite da kupite kao suvenir novčanicu od 500 milijardi dinara, koliko je bila najveća novčanica u zimu 1993. godine, to će vas danas koštati oko 3 do 5 evra. Možda možete da nađete i za manje. Međutim, to je 3 puta više nego što je ta novčanica mogla da kupi maraka dok je bila u opticaju. Toliko je novac bio bezvredan za vreme hiperinfalcije.

Politika kursa u Srbiji - prequel

Obećao sam čitaocima bloga da ću detaljnije obrazložiti svoje stavove vezane za politiku deviznog kursa u Srbiji. Ovaj kratak tekst uvod je u širi rad koji trenutno pripremam za master studije, koji ću ovde objaviti u naredne dve nedelje. Upozoravam vas da je tekst nešto više tehnički.

Najkraće, smatram da je fiksni kurs, i to u obliku valutnog odbora, najbolje dugoročno rešenje za Srbiju. Teorija o "trojstvu nemogućnosti" kaže da monetarne vlasti ne mogu istovremeno težiti sledećim ciljevima: stabilnost kursa, nezavisnoj monetarnoj politici i slobodnom toku kapitala - neophodno je ograničiti izbor na dva od tri. Kako je u doba globalizacije i procesa priključenja EU za malu otvorenu privredu zavisnu od stranog kapitala nezamislivo da pribegne kapitalnim kontrolama ostaje isključivo izbor između fleksibilnog kursa i fiksnog kursa. Ako se izabere fleksibilni režim onda se prilagođavanja na eksterne šokove vrše putem realnog prilagođavanja kursa (najčešće depresijacije) i dovoljno je promeniti jednu cenu (valute) umesto niza drugih cena. Međutim ovo podrazumeva efekat prelivanja na domaće cene i višu inflaciju i to je cena nezavisne monetarne politike. Fiskalna politika ima manje efekta na stimulisanje privrede jer se realni dohodak u stranoj valuti smanjuje depresijacijom. Fiksni kurs sa druge strane podrazumeva veći stepen integracije sa inostranstvom zbog predvidivosti i stabilnosti finansijskog sistema. Ovo omogućava i brisanje kursne klauzule iz računa kamata i domaćih cena te nižu stopu inflacije. Cena je gubitak nezavisne monetarne politike. Ako se prati pravi fiksni kurs (monetarno pravilo o povlačenju likvidnosti onda kada devize izlaze iz zemlje - monetarna kontrakcija) on dodatno znači i recesioni pritisak svaki put kada dođe do prestanka dotoka kapitala iz inostranstva, mnogo snažnije nego u fleksibilnom režimu.

Pobornici fleksibilnog kursa imaju niz argumenata za taj režim a protiv fiksnog kursa. Prvo treba odbaciti ideju da depresijacija pomaže neto izvozu. Ideja je da kada slabi dinar strancima naša dobra postaju jeftinija te da zbog toga i zbog kursne razlike (većih prihoda u dinarima) domaće firme mogu da zarade više na izvozu. Slabljenje dinara bi trebalo da podstakne izvoz. Ukratko, ovo važi samo ukoliko je Maršal-Lernerov uslov zadovoljen a empirijska istraživanja pokazuju da je sasvim suprotno slučaj u Srbiji. Jednostavno, stepen evroizacije je toliko ogroman da svako slabljenje dinara automatski znači i rast troškova proizvodnje domaćih preduzeća bilo da se bave izvozom ili ne. Oko 3/4 depozita domaćih banaka je u devizama, preko 2/3 kredita je direktno vezano za stranu valutu deviznom klauzulom, državni dug je preko 95% u devizama itd. Repromaterijali, međuproizvodi, mašine, kapital (krediti) sve je u devizava, evrima, te na taj način svako slabljenje dinara znači direktan rast troškova finansiranja i poslovanja. Kako su sva preduzeća koja imaju neki značajniji efekat na platni bilans pod kreditom sa evro klauzulom ili sa ključnim troškovima u evrima, sve što dobiju na kursnoj razlici pri slabljenju dinara privrednici izgube na poskupljenju goriva, nadnica, rata za kredit, međuproizvoda itd. 

Prethodno je samo specifičan slučaj šire slike efekta prelivanja (pass-through effect). Direktan uticaj kursa na cene je da slabljenje dinara poskupljuje uvoznu robu što je samo po sebi element inflacije. Drugi, indirektni uticaj na povećanje neto izvoza izostaje, kao što je objašnjeno u prethodnom pasusu. Zapravo svaka depresijacija dinara za 1% prelivala se na 0.9% inflacije izražene u porastu potrošačkih cena (CPI index). Dakle depresijacija dinara veoma je pogubna za anti-inflatornu politiku, pa je logično da je potrebno paralelno pokušati da se ograniči depresijacija kursa kako bi primarni cilj inflacije bio zadovoljen. Tu se ponovo vraćamo na trojstvo nemogućnosti koje upravo tvrdi da je dugoročno to nemoguće, ne može se imati i fleksibilan kurs i da on miruje kada imaš stalni platnobilansni deficit. Dakle mi ne možemo imati fleksibilan kurs i nisku inflaciju.

Monetarna politika u Srbiji zapravo nema baš mnogo efekta ni preko drugih instrumenata (osim intervencija na deviznom tržištu radi suzbijanja depresijacije dinara). Kontrola domaćih kamata preko referente stope ili obaveznih rezervi potpuno je beskorisna jer se na kraju kamate kod nas sračunavaju preko kamata u EMU (euribor + rizik zemlje + kursni rizik + inflatorni rizik + marža = nominalna kamata). Domaći sektor je otvoren direktno stranom tržištu kapitala (krediti u inostranstvu umesto domaćih), i kada je bio kredit jeftin zbog politike u EMU i SAD, nije bilo te sile koja je mogla da ograniči zaduživanje i suzbije infltorne posledice kreditne ekspanzije. Kako su svi bitniji krediti sa deviznom kaluzulom stvarno je nebitno koja je referentan kamata na dinare ako hoćeš da uzmeš kredit za stan ili fabriku. Monetarna politika posmatrajući kamate je bila uglavnom ekspanzivna, nekad veoma ekspanzivna nekad i restriktivna, ali se nivo kredita i investicija kretao isključivo pod uticajem stranog priliva kapitala i SDI. Monetarna politika u Srbiji potpuno je neefektivna u kontroli kamata.

Na kraju, ističe se da je fleskibilni kurs bolji za amortizaciju domaćih fiskalnih šokova i bolji za amortizaciju krize. Ovo je donekle tačno. Na primer dvostruko povećanje penzija u 2008. godini od kumulativno 21% amortizovano je obezvređivanjem penzija tako da su one, iako više u dinarima, zapravo na kraju bile mnogo niže u evrima posle zamrzavanja penzija i depresijacije. Zaista kada zamrzneš plate a dinar oslabi smanjuješ realni dohodak. Međutim, ovo je zapravo mana fleskibilnog kursa dugoročno. To znači da država može da pumpa potrošnju, zadužuje se a sve će nekako lakše da se prelomi preko depresijacije. Fleksibilni kurs je zapravo omogućio veći stepen zaduživanja, neodgovornije finansije upravo zbog tog "lakšeg prilagođavanja".  Tako sada Srbija polako ulazi u krizu duga. Džaba što se neka prethodna vlada zaduživala po jeftinim stopama kada sa depresijacijom trenutni nivo duga iznosi 60% iako je pre samo dve godine bio oko 40% BDP. Još permanentni deficit sada treba refinansirati po još višim kamatama što psotaje preskupo. Dakle efektivno, fleksibilni kurs uz visoku evroizaciju omogućava enormni rast javnog duga (utrostručenje).

Kod pravog fiksnog kursa ili valutnog odbora preterano zaduživanje i permanentni deficiti nisu mogući. Jer NBS mora da povuče novac sa tržišta kada devize krenu da napuštaju zemlju time povećavajući realne troškove dinarske likvidnosti. Kada se država zaduži u evrima kapital ulazi, štampa se dinar, obara se dinarska kamata i devizno zaduživanje postaje manje isplativo te se država okreće i domaćim izvorima. NBS ne sme da štampa pare jer će brzo da spiska rezerve na konverziju i onda ne može da ostane pri svom strogom režimu. U prevodu, ne bi bilo više prebacivanja obaveznih rezervi iz evra u dinare, intervencija na tržištu deviza i dobitka na kursnim razlikama banaka te lakog zaduživanja ministarstva finansija. Kada NBS ne pušta dinare nema ko da kupi trezorske zapise i omogući finansiranje do rebalansa. Protivnici fiksnog kursa kažu šta sprečava NBS da u fiksnom režimu štampa previše para i krši svesno zakon pa vremenom potroši rezerve. Ja kažem ništa, ali isto kao što je sada ništa ne sprečava da troši milijarde rezervi na odbranu fleksibilnog kursa uz nepostizanje nikakvih ili malih efekata ni po kurs dugoročno, ni po cene kratkoročno. Dakle odgovorna monetarna politika zavisi od spremnosti da se poštuju čvrsta pravila. Ajde bar da uvedemo režim koji po definiciji ima takvo čvrsto pravilo ugrađen a da odustanemo od fleksibilnog kursa koji i u teoriji i u praksi daje mnogo veću diskrecionu moć monetarnim vlastima. 

Suština izbora kursnog režima u Srbiji je sledeća. Možemo da uzmemo fiksni kurs, preuzmemo EMU monetarnu politiku (i inflaciju) i strogo monetarno pravilo koje bi onemogućilo ogromne deficite, kupovinu socijalnog mira preko kombinacije amortizacije kursa i deficita. Bili bismo integrisaniji u međunarodnu ekonomiju ali uz opasnost jačih recesija tokom svetske krize, baš kao kod naših komšija. Sa druge strane dobili bismo nisku inflaciju, predvidivost, odsustvo krusnih troškova i rast kredibiliteta NBS. Upravo iz tih razloga Estonija, Litvanija, Slovačka, Slovenija, Bugarska, Makedonija, BiH, Hrvatska, Crna Gora i drugi vezali su svoju valutu za evro ili se potpuno integrisali u monetarnu uniju.

Monetarna politika u Srbiji ima slabog ili nikavog efekta kod uticaja na nivo kredita u zemlji. Sa druge strane pass-through efekat čini nemogućim da se istovremeno ima i fleksibilan kurs i niska inflacija koja bi tražila mirovanje kursa. Od normalnog evropskog sveta imamo najvišu inflaciju, među najvišim stopama nezaposlenosti, ogromnu depresijaciju domaće valute (50% za 4 godine). Sa druge strane nema niti  povećanja neto izvoza (a ni bruto srednjeročno) zbog toga što svaka depresijacija osakati privredu sa rastom cena sirovina, energenata, kamata i rada. Strani investitori ne dolaze i zbog nepredvidivog kursa, domaći preduzetnici se teže odlučuju na uzimanje kredita a poslovno okruženje je dodatno zamagljeno. Dakle odričemo se finansijske stabilnosti, stroge monetarne kontrole, niske inflacije koju donosi fiksni kurs radi održavanja u životu fleksibilnog dinara koji stalno moramo da branimo da inflacija ne bi podivljala. Čemu fluktuirajući kurs za koji se gotovo cela privreda moli da ne fluktuira? Šta će nam nezavinsa monetarna politika ako je potpuno beskorisna i bezuspešna u kontroli inflacije i zaduživanja a pritom žrtvujemo stabilnu vrendost dinara?

Rekvijem za NBS

U (polu)propaloj tranziciji Srbije retko se nalaze svetle tačke. Samo nekoliko institucija je manje ili više uspešno reformisano ili ustanovljeno. Narodna banka Srbije bi se mogla izdvojiti kao jedna od retkih institucija koja je stekla kakav takav ugled. U savremenoj ekonomskoj teoriji nezavisnost centralne banke ima važno mesto i posebno se obrađuje, na primer u okviru "Političkih poslovnih ciklusa". Pogotovo je važna tačka institucionalno i ono važnije praktično razdvajanje monetarnih od izvršnih vlasti. U tom svetlu prokomentarisao bih tekuća dešavanja u vezi sa smenom guvernera Šoškića.

Dok je Dinkić bio guverner započete su ključne reforme finansijskog sistema. Tokom sledećeih osam godina finansijski sistem je bio stabilan i zapravo se pokazao veoma otporan. Bilo je par mrlja kasnije, vezano za dodatno uplitanje države u bankrastvo - banke pod delimičnom kontrolom države su i u međuvremenu propale (kakvo iznenađenje). Bilo je verovatno i drugih regulatornih propusta no sve u svemu može se zaključiti da je NBS stekla poverenje i stvorila relativno funkcionalan okvir za finansijski sistem i privredu. Može se zameriti učinak u kontroli inflacije jer Srbija danas ima najvišu inflaciju u EU regiji (članice + kandidati). No pitanje je koliko je to greška guvernera a koliko je postojalo realno ograničenje njihovog delovanja što  političkom stvarnošću što činjenicom da je na kraju njihov osnovni posao bio da gase požar koji su raspirivali rukovodioci izvršne-fiskalne vlasti. Najviše se može zameriti činjenici da nijedan guverner nije bio dovoljno mudar ili hrabar da uvede fiksni kurs što bi svakako olakšalo priču u kontroli inflacije (falilo je naravno i političke volje i svesti). No sve u svemu rezultat je do guvernera Šoškića bio relativno prihvatljiv ponegde i dobar.

Verovatno je tačno da je profesor Šoškić bio pod jakim pritiskom i uticajem vlade prethodne koalciji. Mnogo je ređe od prethodnika kritikovao raspničku fiskalnu politiku a i rezultat inflacije potvrđuje da je učinak bio lošiji. Međutim, koliko god možda njegova smena bila opravdana, način na koji se to sada čini veoma je opasan.

Po izmenama zakona koje se trenutno u skupštini raspravljaju sada će vlada, umesto predsednika, predlagati guvernera, i praksa smene guvernera sa promenom skupštinske većine se uspostavlja kao normalna (ne slažem se da je svaka prethodna vlada dovodila svog guvernera, jer smatram da je Jelašić bio značajno nezavistan od svojih partijskih kolega G17+ a nije uvek bio po volji lidera koalicije ZES). Prethodna ideja je bila da mandat guvernera bude 6 godina, kako se ne bi preklapao sa mandatom vlade. Nije ni bitno da li će to i sada u izmenama zakona ostati, jer je očigledna namera da se uspostavi praksa smene guvernera sa smenom vlade. Kako bi se postigla što veća nezavisnost u pojedinim zemljama  je mandat guvernera CB i duži, čak i do 12 godina upravo uz ideju da se razdvoje monetarne od fiksalnih vlasti. Negde su ciljevi i nezavisnost CB upisani i u ustav. To bi pogotovo moralo da se dogodi u Srbiji koja ima, veoma skoru, istoriju hiperinflacije koja je nastala upravo zbog želje da se fiksalni deficit pokrije štampanjem para. U poslednjih deset godina se dešavala ista situcija preko nešto prefinjenijeg mehanizma sterilizacije platnobilansnog deficita kontrolom promene kursa (koji nikako nije bio slobodno fluktuirajući), obaveznih rezervi i referentne kamate no svakako u mnogo manjoj meri. 

Dodatno izmene zakona doneće labaviju mogućnost učešća guvernera u političkom životu. Na primer, Jelašić se nikada nije pojavljivao na partijskim skupovima, niti je učestvovao u izborima a profesor Šoškić zvanično nije član DS koliko ja znam. Sada se pratkično otvara prostor da partijski kadar bude prekomandovan u guvernera (ne bi me začudilo da bude kandidovana i izabrana Jorgovanka Tabaković). Treće, sada će vlada predlagati i viceguvernere. Do sada su to bile isključivo stručne funkcije a sada se otvara mogućnost da na te pozicije dođu i ne tako stručni ljudi, možda čak i partijski funkcioneri, čime se degradira ustanova koja je, koliko toliko, uspela da uspostavi određeni ugled i kvalitet rada.

Sve u svemu, nije problem što Šoškić odlazi sa mesta guvernera, mišljenja sam da je trebalo da podnese ostavku jer je inflacija otišla daleko van okvira u prvoj godini a veoma mi je sumnjiva statistika prethodne godine (inflacija je bila 6.1% na go. nivou do juna a onda samo 0.9% u narednih 6 meseci, iako je npr. benzin poskupeo i do 15% kao i mnoge druge stvari čega smo sami veoma svesni). Ono što jeste problem je način na koji se smenjuje guvernere promenom institucionalnog okruženja koje otvara prostor direktne kontrole NBS od strane vlade i parlamenta i dodatno uplitanje izvršne vlasti u monetarnu politiku i bankarstvo. Sve u svemu, rezultat jedino može biti nagli pad dinara, inflacija, beg kapitala iz finansijskog sektora i mnogo teži dani za Srbiju. Iskreno, ovakav razvoj događaja nisam ni nagađao pre izbora.

Hiperinflacija

(klik na sliku za uvećanje)