Priroda i društvo

Na T.R. sam još odavno našao zanimljiv članak Slaviše Tasića o lutanjima ekonomije. Tu je na zanimljiv način skrenuta pažnja na gubljenje u matematičko-statističkim modelima kao u lavirintu - stalno se krećete a baš nigde ni ne stižete. And mainstream economics is all about it. Sa druge strane, meni je odmah palo na pamet kako je pre samo nekih 200 godina situacija bila obrnuta: društvene nauke nisu bile smatrane onoliko dobrim koliko u njima ima brojeva i proračuna, već su one imale primat u odnosu na prirodne. Prirodne nauke su bile smatrane čisto teorijskom apstrakcijom i stavljale su se u isti koš sa npr metafizikom - svaki intelektualac je trebao da zna ponešto o njima ali se preterano zadubljivanje u njih više smatralo gubljenjem vremena nego korisnom investicijom. Najveće proboje u osmišljavanju mašina (je li, time i u stvaranju industrijske revolucije) su izvele neobrazovane zanatlije, od kojih su neki bili skoro nepismeni. Tako je osnivač britanskog Društva građevinskih inženjera Telford odbijao da u članstvo primi ljude koje su izučavali fiziku, a njegovi savremenici za njega kažu i da nije bio u najboljim odnosima ni sa geometrijom. Doprinos prirodnih nauka je u punom smislu te reči bio teorijski, dok su se sa druge strane društvene nauke pojavile kao one koje su nudile rešenja za svakodnevne probleme u organizaciji života u tadašnjim društvima. Tek nekih stotinak godina posle početka industrijske revolucije se pogled malo više okrenuo opet prirodnim naukama zbog velikog tehničkog dostignuća koja su promenila zauvek ljudski život. Otada se može reći da su društvene nauke napredovale mnogo manje u poređenju sa onim prirodnim koje su doživele pravi bum - stvorene su potpuno nove nauke (fizika i hemija) i desetine novih oblasti (radiologija, atomistika, kvantna mehanika). Upravo taj praktični doprinos prirodnih nauka je doveo do toga da se one sve više guraju tamo i gde im nije nikako mesto, ili barem nije u tolikom obimu. U ekonomiji takođe - modeliranje nije problem samo po sebi, to može biti korisna stvar ali ono ne sme biti svrha sama po sebi već samo instrument i zgodna alatka. Ništa više.

Metodološki kriminal

U knjizi Ekonomija javnog sektora, meni omiljenog Josepha Stiglitza nalazi se pasus koji sjajno oslikava gde se nalazi ekonomska teorija oporezivanja ali i domete standardne teorije blagostanja neoklasične paradigme.

 "Pitanja pravičnosti i efikasnosti, postavljena u vezi s različitim osnovama za oporezivanje, mogu se uključiti u jedan opšti okvir koji u suštini predstavlja primenu standardne ekonomije blagostanja. Pre svega se posmatra efikasnost (pri čemu se u razmatranje uzimaju i distorzije i resursi iskorišćeni za uvođenje poreza, administrativni troškovi i troškovi saobraznosti). Zatim se identifikuju Pareto-efikasni poreski sistemi - poreske strukture koje su takve da s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi, niko ne može da se dovede u bolji položaj, ukoliko se neko drugi ne dovede u gori. Izbor između mogućih Pareto-efikasnih poreskih struktura vrši se na osnovu funkcije društvenog blagostanja, koja rezimira stavove društva prema blagostanju različitih pojedinaca."

Prosto me izluđuje opsesivno verovanje mojih profesora i asistenata da je ne samo poželjno nego i moguće utvrditi objektivno merilo pravičnosti. Ako bi pratili izlaganje u ovoj knjizi naišli bi na koncept vertikalne pravičnosti koji po Stiglitzu podrazumeva da ljudi sa višim dohotkom treba da plaćaju porez na dohodak po višoj stopi. U prevodu progresivniji porez je vertikalno pravičniji od manje progresivnog. Ono što je interesantno nigde se ne preispituje valjanost ovakve ideje, da li je ona uopšte prihvatljiva, prihvaćena, izvodljiva i sl. Zapravo preko izjave o vertikalnoj pravičnosti prelazi se kao da je to opšte mesto i nešto o čemu se ne mora debatovati.

Ipak čini mi se ne da nema konsenzusa, nego da ga ne može ni biti jer je koncept vertikalne pravičnosti čisto normativna kategorija. I kao takva skoro svako od nas ima drugačije stanovište šta je pravedno pa i u vertikalnoj dimenziji. Prosto izvlačenje proseka bi podrazumevalo ravnopravno sračunavanje stava svakog pojedinca, ali u kojima je već ugrađena svest o nejednakom značaju blagostanja članova društva (milioni ljudi u Srbiji na primer sigurno smatraju da bogatiji treba da plaćaju višu stopu poreza). Kako iz ovoga izvući objektivnu naučnu istinu, a time i merilo, a da se pritom ne koristiti neka formula za ponderisanje i sabiranje stavova pojedinaca koja oslikava lično projektovanje značaja pojedinačnih stavova? Ako važi da je takvo sabiranje, bez unošenje lične komponente, nemoguće kako je onda moguće utvrditi tu funkciju društvenog blagostanja.

Do sada sam govorio isključivo o teorijskoj mogućnosti ove ideje a nisam ni dotakao praktičnu nemogućnost sračunavanje funkcije društvenog blagostanja. Tu je Stiglitz pokušao da se izvuče sa "... s obzirom na date instrumente i informacije dostupne državi", međutim svesni smo da je ovde implicitno predpostavljeno da taj, dobronamerni društveni matematičar, pošteno sračunava i sabira stavove pojedinaca. Ko je taj ko će bez ličnih afiniteta da ravnopravno (u sabranom smislu) ponderiše značaj stavova pojedinaca i da iz toga izvuče neko opšte merilo poželjnosti različitih raspodela blagostanja u društvu? Ko uopšte veruje da političari ne projektuju svoje normativne stavove na javne politike? Naravno kada se pomene public choice teorija, pa onda politički-privredni ciklusi, odgovor se sam nameće - niko!

Na kraju informacioni problem u hajekijanskom duhu potvrđuju nemogućnost matematičke alhemije koja je podrazumevana u metodologiji ekonomije blagostanja. Ko je uopšte sposoban da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o njegovom blagostanju i blagostanju svih drugih članova društva. Zašto bi uopšte pretpostavili da pojedinci imaju jasno izgrađen stav o blagostanju drugih pojedinaca. Možda da u svojoj porodici ili neposrednom okruženju imanje stava bilo očekivano, ali šire teško je zamisliti. Metodologija na kojoj se zasniva neoklasična teorija blagostanja implicitno upravo podrazumeva tačke koje sam prethodno naveo. Da vladalac može da sazna, sakupi i sabere stavove pojedinaca o blagostanju članova društva, da vladalac poseduje formulu po kojoj može da sabira stavove i da je ta formula normativno neutralna, barem u odnosu na njegove stavove o pravičnosti i na kraju da svojim delovanjem neće uticati na doslednu, nepristrasnu primenu date formule u sabiranju stavova o blagostanju.
 
Primećujete da neprestano postavljam pitanje ko, i to sa dobrim razlogom. Verovati da je pronalaženje funkcije drupštvenog blagostanja moguće je ujedno i verovanje u nedodirljivu čistotu i snagu intelekta da pronađe i odredi poželjnost ishoda ljudskog delovanja. Taj paternalistički sindrom, koji zaslepljen intelektualnom arogancijom vlada savremenom ekonomskom teorijom, nameće veru u mogućnost objektivnog sameravanja stavova pojedinaca o pravednosti društva. Smrdi li i vama tu nešto?

Gde je to ekonomska nauka?

Čitam trenutno knjigu Organizacija. Naišao sam na nekoliko rečenica koji su mi zapale za oko:

"Sposobnost svakog pojedinca ma koliko on bio inteligentan je ograničena. Niko ne može sam da komunicira sa neograničenim brojem drugih ljudi da bi prikupio sve potrebne informacije za donošenje odluka."

Ova rečenica se pojavila u segmentu koji se bavi analizom podele rada i specijalizacije. Autorima sa poslovnog smera je jasno da su ljudske sposobnosti u odlučivanju ograničene njihovim mogućnostima pribavljanja adekvatnih informacija. Vladajuća paradigma u ekonomiji kao da zaboravlja da ljudi nisu mašine, da informacije nisu uvek dostupne a da je adekvatna analizu raspoloživih informacija ograničena kognitivnim sposobnostima donosioca odluka. Na ovu rečenicu se nadovezuje sledeća (sedamdesetak strana kasnije):

 "Jasno je da odluka ne može biti kvalitetnija od informacija na osnovu kojih je doneta."

Celokupna knjiga je posvećena analizi dizajna organizacije (fokus je na preduzećima). Savremena praksa i teorija menadžmenta i organizacije posmatra preduzeće kao sistem, sačinjen od mnogih elemenata i njihovih interakcija, ljudskih i materijalnih faktora. Taj sistem funkcioniše sa specifičnim internim vezama, od preduzeća do preduzeća. Na kraju sistem je otvoren jer funkcioniše u kontekstu, u okruženju od koga prima informacije i resurse i kombinaciom resursa, tehnologije, znanja i rada (ljudskog kapitala) šalje proizvode i usluge (signale) na tržište.  Preduzeće po ovom shvatanju nema cilj već je ono sistem više ciljeva sa dugoročnom viziom u poslovanju.

Ova knjiga poručuje još nešto. U dizajnu ne postoje najbolja rešenja primenjiva u svim situacijama, već samo skup mogućih i relativno dobrih rešenja primenljiv u specifičnom kontekstu. Preduzeće nije sučeljavanje proizvodne funkcije sa datim parametrima sa tržišta i puko proračunavanje optimalne proizvodne strukture ili cene, zavisno od toga šta smo predpostavili da je igra (ne šta igra na tržištu zaista jeste).

Ovo je potpuno drugačija vizija preduzeća od one koja dominira neoklasičnom mikroekonomskom teoriom. Preduzeće kao otvoren i dinamičan sistem nikako se ne uklapa u koncept camera obscura - gde ne posmatramo kako je preduzeće sačinjeno već na osnovu profitne funkcije, zavisne od datih tržišnih parametara i proizvodne funkcije (koja zavisi od rada i kapitala) optimiziramo adekvatni nivo proizvodnje uz pretpostavljenu tržišnu strukturu. Niti su resursi homogeni da se mogu sabirati u profitnu funkciju, niti je tržište statično u jednoj strukturu te nije u stanju da nam "pošalje" date parametre. Na kraju ni preduzeće nema jedan cilj pa profit nije ni blizu adekvatna aproksimacija. To su činjenice ekonomskog delanja pojedinaca i grupa u društvu. 

Ekonomska nauka je u krizi ako nije u stanju da sačini teoriju koja može da koristi činjenice iz realne ekonomije. Preduzeća, onakva kakva jesu, moraju biti polazna tačka u našim analizama a ako vršimo pojednostavljenja ona moraju biti zasnovana na aktivnostima pojedinaca i grupa koje se zaista odigravaju na tržištu. Ne bi trebalo da fokus nauke bude na ekonometrijskim analizama koje prilagođavaju realni svet tako da se uklopi u teorijske modele. Već obratno, da teorije, koncepti i modeli koje kreiramo budu zasnovani na činjenicama sveta koji pokušavamo da opišemo. 

Ova knjiga ne pruža okvir za definisanje firme u ekonomskoj teoriji. Niti je njen sadržaj revolucionaran. Ali me je nekoliko rečenica koje sam našao u ovoj knjizi podstaklo da se zapitam: gde je to ekonomska nauka? Da li je potrebno da nas menadžeri i praktičari uče kako preduzeće zaista izgleda? Ako ne razumemo prirodu preduzeća, koje je osnova skoro svake organizovane tržišne akcije, kako uopšte možemo razumeti prirodu tržišta i zakone koji njime vladaju?