Elinor Ostrom

Pre dve nedelje umrla je nobelovka Elinor Ostrom. Nažalost, nisam ranije stigao da se upoznam sa njenim radom i doprinosom, pa sam proteklih nedelje napisao jedan esej za predmet na masteru o njenom radu. Esej ima dve teme, prva je vezana za analizu teksta Collective Action and the Evolution of Social Norms a druga, na kraju eseja, bavi se pozicijom Elinor Ostrom u širem spektru drugih ekonomskih teorija (pre svega veze sa Čikaškom školom, Kouzom i austrijancima). U suštini, ako želite da se upoznate sa njenim radom, možda vam ovaj esej pomogne da to učinite relativno brzo jer ima samo 9 strana teksta.

Esej možete preuzeti na sledećem linku.

Odlomak zaključka eseja:

Tako rad Elinor Ostrom, osim što daje široke analize primera kako zaista ljudi uspešno upravljaju, otklanjajući društvene troškove i neželjeno ponašanje, ona pruža implikacije za dugoročno uspešnu alokaciju zajedničkih dobara u spontanom poretku interakcije, širenja znanja i evolucije društvenih aranžmana. Najkraće rečeno, ako je iko uspeo da reši problem zajedničkog dobra onda je to Elinor Ostrom.

Zagađenje, tržište i svojinska prava

Zagađenje je zaista ozbiljan problem. Libertarijanski autori često imaju tendenciju da zaobilaze teme ekologije odnosno zagađenja. Odbojnost ovih tema za pro-tržišne novinare, mislioce i naučnike je razumljiv utoliko što je ovaj skup tema, uglavnom, rezervisan za ljude sa levičarskim ubeđenjima. Mislim da je potrebno ukratko pretresti šta je zapravo uzrok problema i u kom smeru možemo tražiti dobra rešenja.

Standardno, problem negativnih eksternih efekata (eksternalija) posmatra se kao nametanje troškova društvu u procesu proizvodnje, potrošnje ili razmene. Strane koje učestvuju u tim procesima određenim postupcima nameću troškove drugim ljudima i organizacijama koji ne učestvuju u interakciji. Uobičajeno se smatra da je problem eksternalija, odnosno nametanja društvenih troškova neke akcije, svojevrsni otkaz tržišta (market failure). Ranije sam raspravljao o ovome u postu o takozvanoj "Kouzovoj teoremi" koja je često pogrešno shvaćena. Smatram da problem nije nedovoljno efikasno ponašanje tržišta već nepostojanju tržišnih sila u alokaciji zagađenja. Odnosno, nije problem loše tržište, pa ga treba zameniti državnom intervencijom, nego nedovoljno tržišta, što ima sasvim drugačije implikacije.

Svako zagađenje koje nanosi troškove, nelagodu ili narušava zdravlje je neželjen ali nužni fenomen savremene privrede. Tehnologije proizvodnje i potrošnje nisu dovoljno napredne da bi eliminisali zagađenje i teško je poverovati da će takvo stanje nirvane čoveka, zajednica i prirode ikada nastupiti. Dakle, potrebno je primeniti neki mehanizam alokacije koji će da utvrdi koliko zagađenja je prihvatljivo u svakom pojedinačnom slučaju, danas i u budućnosti. 

Načelno zagađenje možemo kontrolisati centralizovano, kroz državnu zabranu, propis ili regulativu ili preko cenovnog mehanizma. Kao u svim ostalim situacijama, cenovni mehanizma je najbolji metod alokacije resursa, pa čak i kada su oni nepoželjni kao što je to slučaj sa zagađenjem. Za mane podržavljavanja alokacije zagađenja važe sve mane kao i za druge primere socijalizacije alokacije resursa. 

Gde leži pravi problem? U visokim transakcionim troškovima i nedefinisanim pravima svojine nad resursima koje privreda koristi a tiču se eksternalija. Zagađenje, odnosno pravo na zagađenje treba posmatrati kao resurs jer proizvodnja bez zagađenja nije moguća. Problem je što ne znamo kako se definiše zagađenje (razne definicije daju razne procene efekata), koji je nivo zagađenja (potrebno je merenje), ko ima pravo ili obavezu da posluje na određen način (armija advokata i sudija se bavi raspodelom i utvrđivanjem prava). Da li je pravo radnika u fabrici koja zagađuje starije od prava građanina grada da udiše čist vazduh odnosno koliko se sme narušiti pravo preduzetnika da slobodno posluje? Dugo prava svojine nisu bila dovoljno široka da definišu i njihovo nauršavanje zagađenjem a pregovaranje strana je skup i dug proces. Nemaju svi akteri, zajednice, organizacije ili pojedinci sredstva ili moć da upravljaju neželjenim ponašanjem drugih. 

Kada bi u svakoj pojedinačnoj situaciji bilo jasno ko ima pravo nad resursom koji se zagađuje, tačnije ko  kome nanosi trošak, kada bi bilo jasno kojim mehanizmom da se izvrši nadoknada i određvanje adekvatnog nivoa zagađenja, kada bi bez sudskih troškova i troškova pregovaranja mogli da nateramo strane da poštuju prava - problem ne bi postojao. Ali transakcioni troškovi postoje i eksternalije su jedna od posledica transakcionih troškova. Eksternalije su zapravo netržišni fenomen jer podrazumevaju da strane koje učestvuju u interakciji nameću trošak trećoj strani koja na dogovor, pa i ishod, ne može direktno uticati. Rafinerija i velenakupac nafte međusobno pregovaraju cenu, obim i kvalitet benzina, što sve za posledicu ima različiti nivo zagađenja u gradu gde je rafinerija a da pritom običan građanin koji ne kupuje benzin nema nikakav direktni uticaj na transakciju. To nije otkaz tršitša to je nepostojanje tržišta. 

Neki od uslova su u pojedinim slučajevima su ispunjeni ali je svaki primer "market failure-a" zapravo posledica činjenice da mnogi preduslovi za uspešnu alokaciju cenovnim mehanizmom nisu ispunjeni. Ako niste u mogućnosti da utvrdite prava svojine i posledice tog prava, te izvor i obim zagađenja, odnosno pregovaranje o alokaciji zagađenja je preskupo i prohibitivno, neće doći ni do spontanog rešavanja problema.

Uopšteno, rešenja za probleme eksternih efekata leže u stvaranju takvog intitucionalnog okvira koji omogućava da se proširi zahvat tržišta, ili jednostavnije, da se na zagađenje "lupi cena". Postoji čitav niz tržišnih rešenja koja omogućavaju efikasniju alokaciju zagađenja u društvu. Na primer, akcize su dobar metod naplate za društveni trošak zagađenja vazduha od prerade i potrošnje nafte. Fabrike koje ispuštaju štetne materije mogu kupovati prava na zagađenje a građani ih direktno mogu prodavati. Takve licence se mogu prodavati i na sekundarnom tržištu. Kafići mogu plaćati naknadu za buku. Dobra su zakonska rešenja koja otklanjaju. Urbanističko planiranje ili zoniranje može dovesti do lakšeg lociranja i premeštanja zagađivača i građana. Zakonska rešenja koja dopuštaju i ohrabruju direktno pregovaranje i dogovor strana, metode medijacije ili pružaju okvir za fasilitatore smanjuju troškove pregovaranja i zakonskih postupaka. Princip postaje jasniji. Svaka inovacija, akcija, organizacija ili regulativa koja pomaže trgovinu među interesnim stranama, lakše pregovaranje i određivanje cena zagađenja pomaže u efikasnijoj alokaciji. Proste zabrane, ograničenja i prohibitivni standaradi potpuno su pogrešni jer, kao i svaka druga državna intervencija, privredu udaljavaju od tržišne alokacije resursa. U pojedinačnim primenama analiza se drastično komplikuje pa je teško doći do konkretnih, jednoznačnih odgovora. Cilj ovog posta je bio da se prepozna izvor problema i princip u kome se trebaju tražiti rešenja. Primećujete, ovaj principt ne uklanja ulogu države ali menja ideju njenog uplitanja, ne kao sveznajućeg alokatora, već kao podsticaj i okvir za alokaciju preko cenovnog mehanizma.

Problem društvenog troška

Ponovo čitam "The Problem of Social Cost" (1960) - Ronalda Kouza. Za mene je ovo jedan od dva najvažnija, najbolja ekonomska članka koja sam pročitao. Preporučujem svima koji nisu pročitali ovaj rad, da to obavezno učine. Što pre. Slaviša Tasić je na blogu "Tržišno Rešenje" skoro objavio tekst koji se bavi pogrešnim tumačenjem Kouzove teoreme (koju je zapravo formulisao Štigler). U tekstu ćete naći link na članak "So-Called Coase Theorem" (1998, Deirdre McCloskey) koji detaljno preispituje razumevanje Kouzovog rada. Njihov zaključak je sledeći: ne postoji Kouzova teorema, to je samo specijalni slučaj opšte teoreme o efikasnosti tržišta. Kouz je napravio (re)revoluciju ukazujući na potrebu sagledavanja transakcionih troškova i njihovog značaja za rešavanje problema eksternih efekata. Preispitao je značaj i potrebu za raspodelom svojinskih prava ali je i ukazao na prednosti i mane različitih socijalnih aranžmana u analizi eksternih efekata.

Sada bih izdvojio nekoliko pasusa i rečenica u članku koje mi i danas ostavljaju najjači utisak:

"Neophodno je znati da li je preduzeće koje nanosi štetu odgovorno za tu štetu ili nije, jer bez utvrđivanja ovog inicijalnog ograničenja prava ne mogu postojati tržišne transakcije kojima će se ona prenositi ili iznova kombinovati. Ali, krajnji rezultat (koji maksimizira vrednost proizvodnje) ne zavisi od pravnog položaja ako se pretpostavlja da sistem funkcioniše bez troškova."

Trandicionalno tumačenje "Kouzove teoreme" kaže da je dovoljno jasno odrediti svojinska prava, učini ti ih prenosivim i da će u uslovima nepostojanja transakcionih troškova, pojedinci sami alocirati pravo na korišćenje resursa nad kojim se javlja šteta (eksterni efekat). Međutim, čini mi se da se često ispušta pasus koji sam gore citirao. Ključno za tržišne transakcije prava nad korišćenjem resursa je da odgovornost za štetu mora biti poznata. Uopšteno to ne mora biti slučaj. Zamislite primer kafića u prizemlju stanbene zgrade i penzionera koji živi na prvom spratu. Činenjica da kafić stvara buku se može povezati sa ugrožavanjem psihičkog zdravlja penzionera, ili manjom korisnošću popodnevnog odmora ili manjim zadovoljstvom života itd. Međutim pitanje je da li je buka iz kafića odgovorna za neko psihičko obolenje koje može trpeti penzioner ili manje zadovoljstvo? Da li je kriva buka ili dnevno-politička scena koju penzioner prati preko dnevnika ili nepristojnost drugih stanara? Da li neki treći faktor ima dominanti uticaj? Sve ovo je izuzetno teško merljivo i nama ponekad nepoznato. Standardno rešenje ovog problema bi bilo npr. dodeliti vlasništvo penzioneru nad "javnim redom i mirom u zgradi" i dopustiti da se penzioner i vlasnik kafića dogovore koliko će kafić mesečno plaćati za dozvolu da pušta muziku. 

Međutim ovo uopšteno ne mora biti efikasno rešenje. Možda neki stanari žale za ludom prošlošću i oduševljeni su što se u kafiću u prizemlju trenutno pušta AC-DC (što bi bio primer pozitivnih eksternih efekata). Neki kafići bi možda zbog rezolutnih stanara morali da prestanu da rade. Na kraju stanari možda ne bi želeli da se dogovore međusobno oko nadoknade. Kouz tvrdi da mi ne možemo unapred biti sigurni čije je pravo starije i  da li će nas raspodela prava dovesti do efikasnog rešenja. Jer živimo u svetu u kome nije uvek lako definisati ko je kriv za eksterne troškove, nije čak ni lako definisati da li oni uvek postoje. Ovde još nismo došli do činjenice da Kouz tvrdi da uvek postoje transakcioni troškovi koji u najvećem broju slučajeva obaraju "Kouzovu teoremu".

"Osim toga, nema razloga da se pretpostavi da će restriktivna zonska regulativa, doneta od strane administrativnog subjekta sklonog greškama i podložnog političkim pritiscima i koji funkcioniše bez kontrole konkurencije, nužno biti ona koja će povećati efikasnost ekonomskog sistema. Osim toga, takva opšta regulativa koja važi u širokom spektru slučajeva primenjivaće se i u nekim slučajevima u kojima nije prikladna."

 Ovaj pasus ističe da postoji velika mana uopštenih pravila i raspodela apsolutnih prava (kao u slučaju stanara zgrade i kafića). Jer je moguće da takve raspodele u potpunosti uguše ekonomsku aktivnost u nekim slučajevima odnosno pogrešno tretiraju problem (pozitivnu eksternaliju kao negativnu).

"Ali isto tako, nema razloga da takva državna administrativna regulacija povremeno ne dovede do poboljšanja ekonomske efikasnosti. Takav ishod najverovatniji je u slučajevima, u koje pod normalnim okolnostima spada i dim kao smetnja, u kojima postoji veliki broj ljudi i u kojima troškovi rešavanja problema putem tržišta ili preduzeća mogu biti visoki."

Čini mi se da je Kouz ovde dao ključnu implikaciju za kreatora politike koja treba da rešava probleme eksternih efekata. Državna regulacija ima najveću šansu za uspeh onda kada su transakcioni troškovi tržišnih transakcija preveliki, kada postoji veliki broj aktera koji treba da se dogovore oko odgovornosti i naknade. Iz celog članka može se izvući zaključak da je prvi cilj koji bi kreatori politike trebalo da postave ispred sebe, smanjivanje transakcionih troškova. Država (na svim nivoima) to može činiti kroz garantovanje prava svojine (vladavinu prava), transparentan i efikasan sistem pravosuđa, medijaciju, garanciju tržišnih transakcija i ugovora, garantovanje stabilnosti regulatornog okruženja, jeftinu i brzu administraciju i sl. Smanjivanje transakcionih troškova može pomoći u mnogim slučajevima kada su oni osnovna prepreka dogovora između tržišnih aktera.

"Sva rešenja imaju troškove i nema razloga da se pretpostavlja da je državna regulacija neophodna zato što tržište ili preduzeće nisu u stanju taj problem da reše."

Činjenica da problem (eksternih troškova postoji) je posledica transakcionih troškova. Kada ih ne bi bilo čak i u slučaju nedefinisanih prava svojine, Kouz kaže da bi akteri verovatno došli do efikasne raspodele resursa. Ali to nije slučaj. Transakcioni troškovi postoje! Zato postoje i vidljivi problemi eksternih efekata. Ali to nije razlog za državnu intervenciju, regulaciju ili nešto treće. Sama činjenica da promašaj tržišta postoji ne znači da će država to rešiti. Ne znači ni da će situacija biti bolja. Ako se posmatraju regulatorni troškovi koje država može nametnuti, neefikasnost sistema administracije i potencijalni promašaj regulacije (usled nerazumevanja problema ili političkih pritisaka) država može napraviti potpuno podjednaku, ako ne i goru, grešku od tržišta - "government failure". Sama činjenica da su administratori i regulatori sposobni da procene granične društvene i privatne troškove i koristi ne znači da će regulatori uspeti da dizajniraju pravila koja će da dovedu ekonomski sistem do tih tačaka preseka.

Državna regulacija i intervencija u slučaju eksternih efekata je opravdana samo onda kada novi socijalni aranžman, nova pravila koja kreiraju novi sistem podsticaja, upute aktere ka efikasnijem ekonomskom sistemu.

"Smatram da su ekonomisti i kreatori politike uopšte do sada obično precenjivali dobre strane državne regulacije. Ali, to moje mišljenje, čak i ako je opravdano, samo sugeriše da bi trebalo smanjiti državnu regulaciju. Ono nam ne govori gde bi trebalo povući graničnu liniju."

Čini mi se da je ovakav Kouzov stav posledica verovanja, političara i birača da kada se javi neki problem, "neko mora da nešto uradi po tom pitanju", odnosno da se u društvu uvek čeka "da neko uvede red u tu sferu". Verovanje da je samo postojanje promašaja tržišta opravdanje za državnu intervenciju je pogrešno. Generalno se ne postavlja pitanje da li u nekim situacijama evidentong promašaja tržišta (eksternalije, javna dobra, prirodni monopoli (ako ih ima), negativna selekcija u osiguranju i sl.) možda ne treba ništa učiniti jer ne postoje socijalni aranžmani koji taj problem mogu da reše pri prihvatljivim troškovima. Kouz pomera fokus iz marginalne analize ka dualnoj analizi koja posmatra i apsolutne koristi i troškove od svake politike ili mere odnosno sistema internalizovanja eksternalija. Živimo u svetu koji je pun problema, za neke od njih možda nemamo rešenje ni kroz tržište ni kroz preduzeća ni kroz državu. Državne intervencije i regulacije su opravdane onda kada mogu da povećaju ekonomsku efikasnost (to je neophodan ne i dovoljan uslov njihove opravdanosti). Ali, neki problemi moraju ostati problemi, bar još neko vreme.