Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost

Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

Gastarbajteri i kurs

Devizni kurs je kod nas jedna od omiljenih tema za razgovor. Vezano za devizni kurs postoji mnogo uvreženih mišljenja koja nemaju potporu u činjenicama a jedno od njih, moje omiljeno, jeste da na fluktuaciju u visini deviznog kursa u Srbiji tokom leta imaju uticaj srpski gastarbajteri koji dođu iz belog sveta i troše devize i da to znaju ljudi u menjačnicama i bankama i da nameštaju deviznikurs tako da leti  dinar bude jači da bi mogli da za istu količinu dinara kupe veću količinu deviza. Nekoliko puta sam već naleteo na ovo mišljenje pa moram da reagujem na njega. Ispod se nalazi tabela (podatke sam preuzeo sa sajta NBS) sa prosečnom vrednošću deviznog kursa u tri perioda: prolećnom (mart, april i maj), letnjem (jun, jul i avgust) i jesenjem (septembar, oktobar i niovembar).

Period	2005	2006	2007	2008	2009	2010	2011	2012
proleće	81.52997	86.96283	81.16853	81.62477	94.91097	100.5863	100.0682	113.2915
leto	83.6117	84.53337	79.4811	77.47217	93.23613	105.2331	105.2331	117.3342
jesen	85.53237	80.19	80.28487	83.5945	93.73467	106.9321	106.9321	113.6511

Tabela pokazuje ono što sam pretpostavljao da je logično tj da nema zajedničkog zločinačkog poduhvata između banaka i menjačnica da bi prevarile gastarbajtere. Jedine godine gde je došlo do fluktuacije deviznog kursa tako da dinar u leto ojača, da bi najesen oslabio su 2007, 2008. i 2012. dok je u ostalim godinama bilo drugačijeg dešavanja npr 2005. je iako je dinar oslabio u leto on nastavio da slabi i tokom jeseni a 2006. je jačao. Od ove tri godine u kojima se pojavljuju tendencije koje podržavaju ovu teoriju zavere fluktuacije 2007. nisu bile statistički značajne, 2008. je na devizni kurs znatno veći uticaj imao početak ekonomske krize koja je tada već počela da se pomalja a 2012. je proemena deviznog kursa najviše bila vezana za politička pitanja jer je baš taj period bio vezan za izbore i pravljenje vlade. Sve to pokazuje da ubeđenje da banke i menjačnice namerno šticuju kurs tokom leta da bi profitirale na radnicima u inostranstvu nikako nije tačno.  

Par zapažanja o Austriskoj teoriji poslovnih ciklusa

U svom najnovijem postu na Tržišnom rešenju, Slaviša Tasić kritikuje Austrijsku teoriju poslovnih ciklusa, (Austrian Business Cycle Theory - ABCT) teoriju recesije po njegovim rečima. Želim da prokomentarišem ovde nekoliko zapažanja koja sam promislio vezano za njegov post.

Ako sam nešto naučio od Slaviše, to je da recesija nema jedan uzrok i jedno objašnjenje. Tako je i istorija nastanka krize, u kojoj živimo, izuzetno kompleksna i, u velikoj meri, i dalje misterija. Čini mi se, da bi čovečanstvo, prevazišlo mnoge elemente krize u kojoj se nalazi, da je neupitno jasno šta su najvažniji urzoci. Međutim, ono oko čega se sa Slavišom često ne slažem je pozicija Austrijske teorije poslovnih ciklusa u objašnjenju krize. Mislim da ova teorija zavređuje mnogo više poštovanja, pažnje, ali ponovnog čitanja u savremenom društvenom kontekstu. Možda i neke nove knjige koje će uspostaviti neku neoaustrijsku teoriju poslovnih ciklusa. Slaviša je svoju kritiku u postu sveo na nekoliko ključnih tačaka, pa ću i ja svoja zapažanja tako strukturisati.

1. Kratkoročne kamate i racionalne odluke

ABCT postavlja kamatne stope u centar analize, zbog toga što one imaju, po toj teoriji, ključni uticaj na investicione odluke. Pogotovo na odluke o dugoročnim investicijama. Ideja je da centralna banka manipulaciom monetarnom masom omogućava da kamatne stope padnu i da se pojeftine investicije a obeshrabri štednja. Posledica su preterana potrošnja, pogrešne investicije (malinvestment) i preterane investicije (overinvestment). Glavna zamerka ABCT u tretiranju kamata je to da se, zapravo, ovom teorijom tvrdi da centralna banka uspeva da prevari poslovne ljude niskim kamatama i da nije racionalno da oni nasednu na takvu manipulaciju, i to neprestano, iz recesije u recesiju. 

Iako smatram da je pitanje investicionih odluka mnogo kompleksnije, ne smatram da se ključnom idejom ABCT narušava racionalnost izbora i predviđanja. Sasvim suprotno, smatram da su izbor preduzetnika racionalni, jer rast monetarne mase, ili direktno igranje sa kratkoročnim kamatama, ima direktan uticaj na rast finalne potrošnje što posledično podstiče povećane investicije, čak i kada prodeuzetnik zna da je ekspanzivno stanje kratkotrajno i posledica monetarne manipulacije. Jer se investicija ne mora nužno vršiti zbog niže kamate, već zbog toga što je predviđanje rasta potrošnje uvećalo predviđanja budućih novčanih tokova, što bi opravdalo graničnu investiciju i pri istim kamatama. Dakle, smanjenje kamata povećaće potrošnju koja se pretežno finansira kratkoročnim kreditima.

Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju. Prethodno je pogotov slučaj u svim branšama gde se kupovina ili finansiranje proizvodnje zasniva na varijabilnim kamatama, po sistemu LIBOR + rizik. 

Primer: Poseban slučaj je tržište nekretnina gde je u prethodnoj ekspanziji drastično povećan broj varijabilnih hipotekarnih kredita. Slaviša je sjajno objasnio kako je regulatorno okruženje samostalno usmeravalo i podsticalo kreiranje i formiranje pogrešne strukture takvih kredita, ali je sigurno važan faktor i to, da je veliki broj novih hipotekarnih ugovora, a pogotvo najveći broj NINJA (No Income, No Job or Asset) hipoteka, bio sa varijabilnim kamatama. Varijabilni hipotekarni krediti postali su konkurentniji od dugoročnih, i bolji za kontrolu rizika (iz ulga investitora) kod subprime hipoteka. Kada su kratkoročne kamate najniže u istoriji, na šta je Fed imao direktan uticaj, sa čime se i sam Slaviša slaže, za očekivati je da dođe do ogromnog rasta prodaje kuća sa varijabilnom kamatom na hipotekarni kredit, pa time i cena, i da se započne hipotekarna spirala i bez regulatornog mehanizma koji je postojao. 

2. Kamate i investicione odluke

Još jedna stvar je bitna kod investiranje usled trenutno nižih kamata. Preduzetnici imaju podsticaj da investiraju i kada znaju da ih centralna banka vara, zbog toga što ako to oni ne učine - hoće njihovi konkurenti. Svako ko se malo bavio investicionom analizom ili analizom rizika zna da se odluke o odobravanju investicije ili kredita donose na osnovu raznih parametara koji uvek za faktor imaju poziciju firme u odnosu na svoje relevantno okruženje. Kako je, najčešće, interes preduzetnika dugoročan opstanak na tržištu, oni ne mogu propustiti profitnu priliku koju pruža rast potrošnje i jeftinije investiranje, čak i kada nisu sigurni koliko će trajati niže kamate. Dovoljno je da jedan potencijalni preduzetnik-konkurent ili bankar koji greškom spusti kamatu, nasedne na monetarnu prevaru, i time ugrozi konkurentsku poziciju racionalnog preduzetnika u fokusu. Tako, taj racionalni preduzetnik, čak i kada je svestan manipulacije, može da zbog očekivanja reakcije drugih, krene u investicionu odluku. Teorija igara bi o ovome verovatno imala šta da kaže.

3. Struktura proizvodnje i potrošnje

Mislim da je važna tačka ABCT to što se ne fokusira na promene u agregatima poput potrošnje i štednje, već na metodološki individualistički pristup posmatranja strukture fenomena. Tako ABCT ne govori da će u recesiji doći do povećanih dugoročnih investicija i manje kratkoročnih investicija i potrošnje. Ideja je zapravo da će se i investicije i potrošnja zbog nižih kamata okrenuti zaobilaznijim proizvodima i proizvodnim metodama, što nikako nije isto što i dugoročna dobra ili investicija. Veći stepen zaobilaznosti podrazumeva veći stepen korišćenja kapitala (a manje rada - Rikardov efekat), više nivoa proizvodnje i kompleksnije tehnologije, što ne mora nužno značiti i duži period potrošnje, proizvodnje i investiranja (osim perioda koji je potreban da se proizvodnja prilagodi zaobilaznijim procesima).  

Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) što može uticati na distorzije u dohodovnoj strukturi sektora sa dužim periodom obrta i njihovo preterano investiranje. Odnosno, povećanje monetarne mase i obaranje kamata, podstiče kreditiranu potrošnju i kupovinu dugotrajnijih dobara, što podstiče investiranje u više kapaciteta, bolje tehnologije i kompleksnije procese, proizvodnje kreditiranih i dugotrajnijih dobara.

Takođe, za praćenje privrednih ciklusa u okvirima ABCT važan je i tok proizvodnih i investicionih dobara. Kako je potrebno vreme i dugoročnije proizvodno angažovanje, da se ona formiraju, cene tih dobara u ekspanziji mogu rasti drastično. Investiranje može biti opravdano kako bi se oskudni proizvodni resursi uhvatili pre konkurenata, umesto konkurenata ili radi uspostavljanja bolje konkurentkse pozicije. Bez obzira na racionalnost preduzetnika u kasnijim proizvodnim stadijumima (maloprodaja npr.), oni preduzetnici u ranijim fazama (proizvodnja fiskalnih kasa) mogu reagovati povećanjem proizvodnje i investicija usled povećanja tražnje za njihovim proizvodima (kasama) nezavisno od uzroka rasta tražnje. 

Primer: Da pojednostavim, uzmite primer brodogradnje. Ekspanzija kredita utiče na rast finalne tražnje što povećava međunarodnu trgovinu. Shipping firme imaju povećanu tražnju za svojim uslugama. Cene shippinga rastu za kraće isporuke. Racionalni špediter može smatrati da je efekat veštački zbog moentarnog impulsa, ali ako on ne naruči novi brodove za nove transportne linije, to će učiniti njegov konkurent. Racionalni preduzetnik ima višestruke podsticaje da naruči brod, i ono što je u ABCT ključno, veći, bolji, duži, kapitalno opremljeniji brod. Pristaništa će ulagati u nove kranove, viljuškare, kapitalnu opremu. Tek brodogradilište nije sigurno šta utiče na rast porudžbina, ali vidi da cene brodova po ranijim isporukama brzo rastu, a broj kranova, viljuškara i hidrauličnih dizalica, koji se koriste u proizvodnji, kratkoročno nije dovoljan i brzo rastu cene. Kako bi smanjilo troškove, a pri nižim kamatama, brodogradilište uzima više mašina na lizing. Takođe, svi oni ne mora biti svestan šta je razlog rasta njegovih prihoda, upravo informaciona funkcija cena ima ulogu da to čini (vidi: Use of Knowledge in Society). Tako se, poput spirale unazad, privredni ciklus širi i menja strukturu proizvodnje, unoseći sve zaobilaznije puteve proizvodnje, sve više kapitalnih ulaganja, kako bi se ispratio rast tražnje za proizvodnim brodovima i transportnim uslugama.

4. Zaključak

Nisam siguran zbog čega se moji prethodni argumenti ne uklapaju u standardne okvire austrijske teorije, iako sam koristio austrijsku logiku i metodologiju u zaključivanju. Mislim da je osnovni problem, mnogih savremenih ekonomista (ovde ne uključujem Slavišu, ali uključujem mnoge austrijance) to što ABCT čitaju ili površno ili zaslepljeno. Takođe, finansijski sistem bio je potpuno drugačiji kada je teorija formulisana, stepen rezervi banaka bio je viši ili mnogo stabilniji a broj bankarskih proizvoda preko kojih se direktno utiče, svakog minuta, na platni promet i tržišnu interakciju, drastično se povećao. Sektor bankarstva i finansijskih usluga postao je značajan u obimu i dohotku, dovoljno da u mnogo većoj meri, ali i na razne nove načine, utiče na privredna kretanja. 

Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje. Da li su procesi dugoročniji i zaobilazniji ili se potrošnja i proizvodnja usmeravaju na kraće proizvodne lance. Jer nesklad između vremenske strukture proizvodnje i potrošnje predstavlja ključni pojavni oblik ekspanzije i recesije prema ABCT. U dve rečenice suština ABCT glasi: U početku, raste kreditirana potrošnja i potrošnja dugotrajnih dobara (umesto štednje) što podstiče povećanje kapaciteta i kapitalne opremljenosti proizvodnje dugotrajnijih dobara. Kasnije, kada ponovo porastu kamate, investicije u dugotrajnije kapacitete, proizvode i biznise nije u skladu sa kratkotrajnijom potrošnjom (i većom štednjom), što ima za posledicu rast cena kratkotrajnih finalnih proizvoda i bankrotsva u pogrešnim i preteranim investicijama u dugotrajnija dobra.

Zapravo, ako bih pokušao da sumiram svoj stav o ABCT teoriji u nekoliko redova to bi otprilike izgledalo ovako: ABCT jeste relevantna teorija poslovnih ciklusa, koja može da objasni logiku interakcije potrošnje i proizvodnje u okruženju promena kamatnih stopa, međutim, kanali putem kojih se monetarni impuls prenosi, i sektori na koje dominantno utiče, u velikoj meri su se promenili u odnosu na vremena kada je teorija formulisana. Čini da je relevantnost ABCT postala značajnija nego ranije, ali da je nedevoljno razvijena (underdeveloped) i osavremenja (up to date).

Inflacija vs. Tabaković - 2013

Nova guvernerka NBS, Jorgovanka Tabaković ubrzano srozava ugled institucije kojom rukovodi. Mislim da je izuzetno pogrešan način na koji pokušava da objasni uzroke enormnog rasta cena. Naravno, loša poljoprivredna godina može da izvrši šok na cene hrane ili čak i sve cene. No i da je sve što je navela na RTS tačno, inflacija je u Srbiji izuzetno visoka. Ako je hrana učestvovala sa oko 6% inflacije, šta je sa ostalih 3% koji nisu rezultat rasta hrane prema NBS? U recesiji, kada inflacija miruje u celoj zapadnijoj Evropi, bilo kakav rast cena je visok. Takođe šta je NBS uradila da steriliše rast cena hrane ili monetarni efekat subvencionisanih kredita za likvidnost ili nerealnu apresijaciju dinara? Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen. Jednokratni rast cena je jedno, on može da traje par meseci tokom žetve ili poljoprivredne sezone, ali zašto sada imamo inflaciju od preko 13%?

Kada se pogleda cela 2012. inflacija je bila oko 12,5%, dok se vrh inflatorne spirale očekuje u martu ili aprilu. Dakle, tek nas čeka njači šok, što će doći, najopipljivije, sa rastom cena energenata (struja i gas), alkohola i cigara. Ukupna inflacija, u takvim uslovima, sve i da dođe do značajnog zaoštravanja monetarne politike, ne može se spustiti spod 8% za celu godinu, ni pod razno. Kada bi NBS pogodila inflacioni cilj do kraja godine, u šta sumnjam, nema šanse da inflacija bude ispod navedenog rocenta. S te strane, gotovo je irelevantno da li ćemo u poslednjem kvartalu imati mesečnu inflaciju preko 5,5% ili ispod toga, ako cele godine rast cena bude dvostruko viši. Treba preživeti narednih 9 meseci.

Moje ranije projekcije kursa, jesu bile pogrešne - verujem da sam precenio značaj mera sterilizacije a potcenio politički faktor. Tako nije došlo do lagane depresijacije u poslednjem kvartalu, već je kurs ostao stabilan na nivou oko 112 din/eur. Međutim, analiza i dalje stoji - čeka nas značajna depresijacija nakon prvih meseci ove godine, kada se potpuno izgube efekti sterilizacije i krene vraćanje subvencionisanih kredita. Zavisno od kombinovanja kretanja kursa i rasta administriranih cena, svašta može da se desi i sa kursom i sa inflacijom.

Šta je zaključak? Guvernerka je neiskrena i zamajava građane. "Ulaženje u ciljanu zonu inflacije krajem godine" ne znači ništa ako se politika NBS ne menja a inflacija besni već godinu dana. Pitanje je da li će do juna mesečna inflacija pasti ispod 9% ili 8%, i trebalo bi da budemo srećni ukoliko se to dogodi. U prevodu, građane čeka oštar pad standarda u prvoj polovini godine. Drugo, obećanje stabilnog kursa nije realno jer je sa ovakvom inflacijom, a u nedostatku kapitalnih priliva, značajna depresijacija neminovna. Čak i da ne dođe do pada nominalnih plata u evrima, u šta ponovo sumnjam, doći će do pada realnog standarda i kupovne moći u evrima. Čeka nas teška godina, sa visokom inflacijom, i obaveza guvernera je da prilagodi svoju politiku, ali i ponašanje, datim uslovima.

Medijsko zavlačenje

Jedini rezultat jednog ovakvog teksta, pogotovo ako se ima u vidu ekonomsko obrazovanje prosečnog građanina Srbije, može biti samo dodatna mržnja prema institucijama banaka i kapitalizmu uopšte. Ko ne veruje neka pročita većinu komentara ispod teksta na sajtu. Prema ovom tekstu utisak je da su banke zli zelenaši koji su krivi za sve. Tekst počinje sa sledećim rečenicama: "Stabilnost bankarskog sektora u Srbiji plaćaju, uglavnom, građani! Svakom intervencijom kojom država, kroz dokapitalizaciju ili prodaju obveznica, spasava propale banke, praktično zavlači ruku u džep građanima.". One savršeno ilustruju nepreciznost i senzacionalizam koji su veoma opasni jer utiču na kreiranje mišljenja prosečnog građanina.

Iz nepoznatih razloga autor iz Novosti, otkud je prenet tekst, propušta da naglasi da su jedine banke koje su propale upravo one koje je osnovala ili vodila država! Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Poštanska štedionica i Privredna banka Beograd su primeri državnog intervencionizma u bankarstvo. Zašto ove novine nisu pisale o ovim primerima onda kada se javljala državna intervnecija proteklih godina. Naravno da je problem što NBS i Vlada rasipaju 500 miliona evra na refinansiranje propalih intervencija države ali izvor tih propadanja i neadekvatnosti kapitala banaka je valjda to što se država mešala u bankarstvo na prvom mestu.

Da, u tekstu je intervjuisan profesor Ljuba Madžar koji verovatno mnogo bolje objašnjava svu suštinu problema koja se delimično vidi i iz njegovih prenetih reči. Ali to ne menja na činjenici da je prvi i osnovni utisak kad neko preleti preko ovog teksta da su banke zle institucije još đavolijeg kapitalizma gde se bogati bogate na račun običnih građana.

Prokletstvo državnog bankarstva

Poslednji tekst u ovom nizu pisan za MPO izašao je na izdrzavanje.rs i u dnevnom listu Danas. Tekst prispituje opravdanost postojanje državnih razvojnih banaka i objašnjava zbog čega je takav koncept osuđen na propast u startu.