Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - prvi deo

Dva bankrotstva Jugoslavije

U predominantnom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice, ne uzimajući u obzir i negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP per capita i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tkzv progresivna inteligencija i sva njihova ideološka čeda oličena u nvo-ima i ljudskopravašima) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali). Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontenplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja - ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostrranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo pobliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja tj dva bankrotstva Jugoslavije.

Prvo bankrotstvo

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio tjzv Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabanvku ratnog materijala. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi) uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5% (ali ta kamatna stopa je bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena). Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetksi rat koje je kasnije unela u novu državu. To su bili:

• Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%
• (opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu
• Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i kamatom od 5%

Ukupna suma ovih zajmova je bila 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Ovi dugovi su bili uredno isplaćivani čak i za vreme Prvog svetskog rata i okupacije Srbije, iz rezervi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije koja je bila smeštena do kraja rata u Marseju, u prostorijama Banque de France. Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu - dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. Vlasnici obveznica tih dugova su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu (zvuči li vam nekako poznato?). Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist i 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je praktično dug upetostruen. Prema pregovorima koja je (sada) jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka ali sa malim olakšanjem jer se prvo plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u paprnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao da bi dostigao 1958. svih 100%, a zadnja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovoliko veštačko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive - dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora, prema kojima su centralne banke isplaćivale izvoznicima iz svojih zemalja novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu i onda bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija). Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze. Ovde je jako bitno napomenuti da država time nije prekinula ni jednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavali ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa povericima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno se nadajući da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije deislo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

Drugo bankrotsvo

Zaduživanje u inostranstvu je igralo važnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja SFRJ, naročito pošto su se smanjili prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći (što bilateralne, što multilateralne). Tom trendu su pogodovala dešavanja na svetskim finansijskim tržištima, gde se pojavila velika količina jeftinog kapitala tkzv petrodolara, koje su arapske zemlje dobile povećanjem cene sirove nafte stvaranjem kartela OPEC. Takođe, od pomoći je bilo i donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji - na sve to treba napomenuti tada postojeći sistem samoupravnog socijalizma koji je to doveo do apsurda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ilustracija povećanja spoljnog zaduživanja je da je u periodu 1965-1971. on povećao za 2 milijarde USD, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojime su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Međutim, njime su republike i pokrajine imale pravo da se zadužuju u inostranstvu ali se preskočila njihova obaveza vraćanja pozajmljenog kapitala. Predviđeno je bilo i dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja (zvuči li vam poznato?). Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug povećan sa 9,3 na vrtoglavu cifru od 18,4 milijarde USD. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljni sistemsku krizu. Dok se se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, za to vreme socijalističke zemlje su se vrtele u začaranom krugu. Devizni prilivi su se jako smanjili sbog skupljeg uvoza, i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu. I ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja - to su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi USD. Ova cifra ne deluje nešto velika, ali stvar postaje mnogo jasnija kada se ona iskaže u današnjoj vrednosti američkih dolara, koja premašuje 100 milijardi. U pregovorima sa MMF-om koji su usledili dogovoreno je reprogramiranje kroz produžeje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem povoljnih kredita. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj za oko 7 milijardi dolara d0 1990.

Kratak zaključak

Bankrotsva dve Jugoslavije deluju samo na izgled slično. Prvo bankrotstvo javnih finansija je bilo izazvano krizom likvidnosti, koja je nastala prvo veštačkim povećanjem javnog duga odlukom Međunarodnog suda pravde da se ostatak duga ne isplaćuje više u papirnom novcu, nego u zlatu i to po predratnom paritetu. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti koje je bilo izazvano problemima strukturalnog dugoročnog karaktera. SFRJ iz tog problema nikada nije ni izašla, a on ju je čak i nadživeo jer se nastavio u većini zemalja sadašnjih nezavisnih država, a nekadašnjih njenih republika. Ona je problem prezadužensoti uspela da prevaziđe tek otpisom velikog dela tog duga, kao i reprogramiranjem i refinansiranjen njegovog ostatka od strane svojih kreditora i MMF-a.

Osvrt na kritiku moderne

Moderna se uglavnom može definisati kao post-tradicionalni istorijski period koji je obeležen tranzicijom od feudalizma ka kapitalizmu, industrijalizaciji, sekularizaciji i nacionalnoj državi sa njenim političkim institucijama koje počivaju na demokratiji i vladavini prava. Sa druge strane, postmoderna se može okarakterisati kao vremenski period koji se naslanja na moderni i zamenjuje je. Takođe sam čuo i zanimljiv stav 'da je postmoderna promišljanje o moderni'.

Ovde želim da se osvrnem na kritiku moderne od strane postmodernista, koji je sa nipodoštavanjem odbacuju, kritikujući skoro svaki njen aspekat. Tendencija da se svaki novi pokret koji se probija javlja kao antiteza onom koji ga prethodi nije ništa novo, i može se uzeti kao istorijska neminovnost. Međutim, dosadašnji sukobi koji su se dešavali i koji se mogu linearno posmatrati kao smene pokreta koji su se borili da izrone iz prethodnog (a koji su onda zamenjeni drugima koji su njih negirali ' npr renesansa/barok), imaju malo zajedničkog sa kritikom kojom postmodernisti odbacuju modernu kao i kulturnu i intelektualnu tradiciju Evrope, jer se ti raniji sukobi nisu nikada vodili oko temelja kulture koji su osnovni činioci zapadne tradicije. Kada je barok kritikovao renesansu, a klasicizam barok, realizam romantizam -ti sukobi su ipak imali neku odrešenu granicu koju nisu prelazili. A ta granica je bila rušenje samih kamena temeljaca dotadašnje kulturne tradicije. Iako su pobornici novih pokreta omalovažavali dela svojih prethodnika i tražili novi smer kojim bi krenuli, oni su ipak većom merom menjali formu nego suštinu. Sa druge strane, postmodernistička kritika ne teži pomeranju takvih postulata, već njihovoj relativizaciji i negiranju bez nuđenja nikakvih drugih odgovora i alternativa. Foucault-ov stav da su tvrdnje da postoji istina samo sredstva za sprovođenje i ozakonjivanje vlasti nad drugima banalizuje celokupnu realnost postojanja. Zar ne postoji autonomni subjekat koji je odgovoran za svoje ponašanje? Zar to znači da su one moralne norme prema kojima se osuđuju genocid, silovanje, kanibalizam ili ropstvo samo diktat koji je elita nametnula ostatku društva? Postmodernizam odbacuje princip objektivnosti u humanističkim naukama - a ako nema objektivnosti onda se svako promišljanje o bilo kojoj temi čini iluzornim. Njegovi zastupnici tvrde da logična procena podataka pokazuje samo lične preferencije i predrasude, a ne nekakvu objektivnu realnost, pa tako nauka nema nikakvo veće pravo da raspolaže istinom nego religija, mit ili vračanje.

Sa druge strane, u odbranu tradicije modernog zapada, mogu da se pozovu:

• tradicija razuma koja omogućava naučno shvatanje realnosti, korišćenje prirode za dobrobit ljudi i reformisanje ili ukidanje iracionalnih institucija
• tradicija humanizma koja ljude posmatra kao kreativne pojedince koji imaju pravo svog punog ličnog ostvarenja
• tradicija političkih sloboda kao temelj demokratije

Ukoliko zanemarimo onu grupaciju intelektualaca koji zaveštanje Zapada kritikuju na religioznoj osnovi (kao npr Toynbe) jer smatraju da je ono oslobodilo pojedinca ali po cenu toga da je pokidalo sve postojeće veze među njima pa je zato ličnost pojedinca ostavljena u izvesnom vakuumu što ima negativne posledice (po njihovom mišljenju, tu leži uzrok nastanka totalitarnih ideologija) ostaju još samo kritičari Zapada koji su ljubitelji drugih civilizacija, najviše onih orijentalnih u kojima vide sve ono što po njihovom mišljenju fali današnjem zapadnom društvu. Oni gube iz vida da je najveći ideal Zapada, lična sloboda, istorijski skoro nepoznata drugim civilizacijama. Njihove vrednosti su bile mnoge i drugačije (a negde su još uvek): poštovanje predaka, harmonija neba i zemlje, lična slava, vladarska moć, nacionalizam, militarizam, religiozni fanatizam i širenje posebne vere...dugačak spisak, ali koji nigde ne uključuje slobodu pojedinca. Čak i danas, ideali i poredak života verovatno većine ljudi na svetu se kosi sa ovim osnovnim postulatom Zapada. Tim više treba ceniti posebnost koju nam je zapadna intelektualna tradicija darovala, a koju njeni kritičari pokušavaju da potcene ili negiraju.

Dixi et salvavi animam meam

O pravima i slobodi

Prioroda veze prava i slobode ostaje zamagljena nezavisno od ugla političkog spektra sa koga se posmatra.  Osnovna tema kojom se bavim u ovom postu je poseban odnos prema konceptu prava koji je neophodan za očuvanje slobodnog poretka društva.

Razlikovanje pozitivnih i negativnih prava nije dovoljno precizno da bi zadovoljilo gornji kriterijum. Ovo pre svega proizilazi iz barem dvostruke mogućnosti shvatanja prava - a dvostrukost značenja prava negira mogućnost jednodimenzionalne distinkcije između PP i NP. Koncpepcija PP podrazumeva da pojedinac ima pravo na nešto ili na akciju (činjenje) druge osobe u službi zadovoljenja tog prava - idealan primer pravo na besplatno obrazovanje. Sa druge strane, NP podrazumevaju da pojedinac ne-ima pravo na nešto odnosno ima pravo na neakciju druge osobe - primer pravo na život (pojednostavljeno drugi pojedinac ne može imati pravo na tuđi život odnosno drugi nemaju pravo da ga ugrožavaju). Ovako shvaćeno, čini mi se da bi koncepcija NP, koja se često smatra dovoljnom za definisanje slobodnog društva, nije dovoljno precizna za jasnu distinkciju između prava koja štite slobodu i onih koja to ne čine.

Drugačije shvaćeno koncept prava bi trebalo barem da bude dvoznačan. Pravo se može javiti u obliku zahteva (claim) i obaveze (obligation). Svako od ovih "prava" opet može biti pozitivan ili negativan. Pozitivni zahtev podrazumeva odnos između dve osobe u kome jedna strana poseduje pravo na specifične vrste akcije ili dela druge strane. Na primer pravo na svojinu podrazumeva pozitivan zahtev prema sredstvima i akciji autoriteta, koji je društveno delegiran da deli pravdu, da na poziv pravo svojine zaštiti od delanja drugih pojedinaca. Negativan zahtev (negative claim) podrazumeva relaciju u kojoj jedna strana ima zahtev prema izostanku specifične vrste akcije druge strane. Pravo na slobodu kretanja jedne strane zahteva da druga strana ne čini akcije koje ograničavaju slobodu kretanja, da ne prepreči put, fizički spreči ili zarobi nosioca prava.

Ovde dolazimo do ključnog problema. Kako definisati do koje mere je negativni zahtev opravdan. Da li ja na trotoaru kada šetam imajući pravo na slobodno kretanje, imam i prava na zahtev drugih da mi se sklone sa puta, ili obavezno ne kreću istom putanjom kojom i ja, kako bih konzumirao svoje pravo. Da li je druga strana u obavezi da ne stane tačno ispred mene, da promeni pravac kretanja kako se ne bi sudarili itd. Najbolja definicija prava za slobodno društvo koju sam čuo govori o tome: da se slobodno društvo konstuiše preko prava koje garantuje jednakost autoriteta među ljudima. Ja bi trebalo da imam tačno onoliko pravnog autoriteta i moći nad drugima koliko i oni nada mnom. Dakle ja imam isto onoliko prava na pozitivan i negativan zahtev o akciji vas koliko i vi za mene. Kada šetam trotoarom, ja nemam ništa veće pravo na pravac slobodnog kretanja od pojedinca koji mi ide u susret. Socijalne institucije dogovora, mirnog suživota i pristojnosti će verovatno naći način da razreše problem - ko će da se pomeri u koju stranu u kom trenutku da bi izbegli sudar. 

U saobraćaju na primer postoji druga vrsta razrešenja ovog problema. Zakonom je propisan smer kojim se svako sme kretati. Ovo čini drugi koncept prava, (obligation) obavezu pojedinca da poštuje neku normu, pozitivnu ili negativnu, nezavisno od toga da li u trenutku i procesu činjenja stupa u interakciju sa drugima. Opet princip jednakosti autoriteta čuva slobodu pojedinaca u poretku i kod obligacija. Pozitivna obligacija u slučaju saobraćaja bila bi obaveza svakog pojedinca da vozi desnom stranom, nezavisno od interakcije i njegovih želja. Ovde važi princip jednakosti autoriteta, jer moje nametanje obaveze drugima da voze desnom stranom je poravnano sa njihovim nametanjem obaveze meni da činim to isto. "Vezivanje ruku" kroz obligacije koje podupiru društveni poredak sme biti dozvoljeno samo u onom ishodištu u kojem je recipročno prema svim pojedincima. Negativna obaveza bila bi da niko ne sme voziti suprotnom stranom, i ukoliko to čini, u obavezi je da snosi trošak koji bi time mogao da nametne. Kazna ili odšteta moraju takođe biti recipročni. Autoritet neke osobe da ograniči slobodu drugoga generalnom obligacijom i da za prekršaj odnosno štetu, takođe obligacijom kazni, mora biti ograničeno obligacijom koju druga strana nameće prvoj za iste slučajeve prekršaja ili štete.

Koncepcija negativnih prava dolazi u krizu barem kada se dođe do rasprave o zaštiti negativnih prava. Da li je pravo na fer suđenje, zaštitu od ugrožavanj privatne svojine i sl. pozitivno ili negativno? Problemi koje nosi distinkcije pozitivnih i negativnih prava činimi se da ne odgovara kriteriju jednakosti autoriteta te stoga je proširena dvostrukim razumevanjem prava kao pozitivne ili negativne obligacije ili zahteva.

S.P.T.R "Ristić" vs. Finansijska inspekcija

Ovu poruku je fotografisao B. V. (23) iz Beograda na vratima pekare na uglu 27. Marta i Ulice Dragoslava Popovića, kod Palilulske pijace - gorepomenutom se zahvaljujem srdačno. Svaki dalji komentar je izlišan.

Dole ispisano na latinici:

Dokle će nam MMF gledati kroz prste?

Prenosim vam dopunjeni tekst koji je izašao u nedeljnom novosadskom Dnevniku (13.11. strana 4.) pod nazivom: "Dok god ima gorih od nas nećemo u magareću klupu".

Delegacija Međunarodnog monetarnog fonda boravi u Beogradu u okviru prve revizije aranžmana o predostrožnosti. Ključne teme su poštovanje Zakona o budžetskom sistemu i dogovorenih fiskalnih pravila.

Bord izvršnog direktorata MMF je 29. septembra ove godine odobrio novi aranžman sa Srbijom u trajanju od 18 meseci, vrednosti od oko jedne milijarde evra odnosno 200% „specijalnih prava vučenja“. Vlada ističe a stručna javnost uglavnom klima glavom da će ova sredstva najverovatnije ostati netaknuta. Domaći bankarski sistem u odličnom je stanju u poređenju sa većinom Evrope. Kapitalna adekvatnost je na visokom nivou kao rezultat relativno restriktivne politike Narodne banke Srbije u domenu obaveznih rezervi. Dodatno, depresijacija dinara išla je na ruku bankama koje su svoje plasmane osigurale od valutnog rizika indeksiranjem kredita u devizama. Prethodni aranžman sa fondom iz 2009. godine od 3 milijarde evra bio je namenjen deviznim rezervama NBS. Kao rezultat tog aranžmana i Bečkih pregovora sa bankama poslat je jasan signal da će tokom krize depoziti građana ostati sigurni, krediti dostupni, te da nema potrebe za povlačenjem kapitala iz zemlje. To se nije dogodilo i finansijska stabilnost je očuvana.

Ukoliko u narednih godinu i po koliko traje aranžman dođe do novog udara krize, na primer zbog nekontrolisanog bankrota Grčke ili Italije,Vlada Srbije može da povuče milijardu evra iz fonda da popuni neplanirani rast budžetskog deficita koji bi mogao da se javi kao rezultat. Povlačenje sredstava od MMF uvek je povoljnije, brže i lakše nego na tržištu kapitala pa ovaj dogovor predstavlja sigurnosni ventil. Novi aranžam potreban je kao garancija fiskalne stabilnosti.

Međutim, zabrinjava drastično povećanje javnog duga od čega je 6 milijardi evra zaduženo u mandatu ove Vlade. Treba istaći da je nivo ukupnog duga i dalje podnošljiv i dugoročno održiv. Sve pod uslovom da se prestane sa daljim zaduživanjem što svakako nije slučaj. Kao rezultat pete revizije prethodnog aranžmana iz 2009. godine dogovoreno je donošenje Zakona budžetskom sistemu čija je primena bila preduslov za potpisivanje novog aranžmana. Pojedini ekonomisti tvrde da smo već probili zakonski limit duga od 45 posto bruto domaćeg proizvoda. Pred postpisivanje novog aranžmana bilo je jasno da nema šanse da se deficit spusti na dogovorenih 4,1 procenata BDP u 2011. godini, što zbog smanjenja procena stope rasta sa 3 na oko 2 posto, što zbog rashoda budžeta koji prevazilaze planirane. Tako će deficit i ove godine biti 4,5 odsto BDP.

Igra štapa i šargarepe

Istorija odnosa Međunarodnog monetarnog fonda i Vlade Srbije u poslednjoj deceniji je stalna igra štapa i šargarepe. Toga su svesne obe strane. Vlasti obećavaju smanjenje deficita i reforme pre potpisivanja aranžmana uz dopuštanje stranog nadzora dok nakon toga ispunjavaju minimum zahteva samo delimično. MMF za uzvrat nudi otpis dugova i stend baj aranžmane praveći se da ne vidi neiskrenost i nespremnost vlasti da se ispune obećanja.

Predstavnici fonda dugo su ukazivali na neodrživost pumpanja potrošnje iz jeftinih kapitalnih priliva i duga – bili su potpuno upravu.  Sa druge strane, vlasti su koristile MMF kao glinene golubove, ono malo reformi što je doneto pod pritiskom fonda bilo je opravdano kao neizbežna obaveza prema stranim partnerima. Sasvim suprotno, MMF nikada ne dolazi nepozvan. Fond prihvata svoju ulogu želeći da ipak zadrži kakav takav uvid u rukovođenje javnim finansijama. Ekonomski savetnici vlade i tek poneki političar svesni su da saradnja sa MMF-om može da služi kao sidro nasuprot bujice rastućih javnih rashoda.

Iako realano loši đaci, počeli smo da se ističemo u razredu jer su drugi delikventi, poput Grčke i Italije dobili ukor pred isključenje. Sve dok je situacija u drugim zemljama alarmantna MMF neće previše mariti za poštovanje dogovora ukoliko nije ugrožena fiskalna stabilnost. Uz sadašnje stanje javnih finansija i nivoa javnog duga ostaje nam još nekoliko godina do zaoštravanja retorike i zahteva.

Školski udžbenici u Severnoj Koreji

Na ovom linku možete da pogledate veoma zanimljivu japansku emisiju čija je tema stanje udžbenika u Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji. Ovaj post sam napravio jer sam na nekoliko klipova na YouTube-u video kako se oni čuveni ''okupatori'' iz Njujorka koji nam se ne skidaju sa TV dnevnika pozivaju na komunizam, socijalizam, staljinizam, lenjinizam i ko zna još koje levičaske ideje. Naravno, tu su uvek neizbežni drugovi Gevara i Marks. Međutim, ono što me je stvarno izrevoltiralo je to što su neki od tih ''okupatora'' rekli kako je Severna Koreja zapravo mnogo cool mesto za život u odnosu na Južnu, jer tamo nema klasne eksploatacije.

Možda nema klasne ekslopatacije, ali takođe nema ni mnogo čega drugog. Inače, prevod je prilično loš jer engleski titlovi ponekad kasne za japanskim zvukom, ili nije prevedeno u potpunosti sve što su učesnici u emisiji rekli (međutim, to su uglavnom bili nebitni komentari pa se može i bez nih). Deo o udžbenicima počinje oko 01:40 – knjige koje su izložene su redom, sa leva na desno, maternji jezik (je l' te, korejski), matematika, umetnost, biologija, pedagogija i još dve koje ne mogu da prepoznam šta su jer su ideogrami zamrljani. U delu kada voditelj pokazuje knjigu iz korejskog a nema titla, govori o tome kako su korice u užasnom stanju i kako izgleda da je nastavnik napisao na knjizi naziv udžbenka da bi se znalo šta je. Posle toga voditelj pokazuje na narednoj knjizi kako su učenici precrtavali imena onih koji su koristili knjige pre njih da bi upisali svoje. Ali prava zabava počinje od 3 minuta kada počinju da prevode šta u udžbenicima zapravo piše.

Posle ovog klipa koji je više užasavajuć nego smešan, ne znam kako bilo ko pri čistoj svesti i zdravoj pameti može da kaže kako je Severna Koreja lepo mesto za život, i kako je komunizam pravedniji i bolji sistem od kapitalizma. Ali opet, to mnogo govori o ''okupatorima''.

Prvi post

Već duže vremena pratim ovaj blog, i sa zadovoljstvom sam prihvatio poziv Pavla Mihajlovića i Habergera da im se pridružim u pisanju članaka. Ipak, pristao sam sa oklevanjem – sa oklevanjem zato što je ovaj blog u međuvremenu izrastao u nešto posebno na našim prostorima. Kao prvo, blogosfera u Srbiji je malo čudna u odnosu na ostatak sveta jer se čini da ima više blogova nego njihovih redovnih čitalaca, a Club von Neumann je uspeo da privuče prilično veliki krug ljudi koji ga redovno prate što je poseban uspeh ako se pogleda i njegov karakter jer ekonomija i liberalizam (a naročito njihov spoj) nikada nisu bili omiljeni u Srbalja. Čak naprotiv. Drugo, uspeh ovog bloga stoga implicitno postavlja standarde u pisanju da bi se održala njegova reputacija. Stoga ću se potruditi da moji budući članci budu dostojna dopuna ovog bloga, i da će ga malo osvežiti.

Ovaj moj prvi post ću posvetiti Grčkoj jer je opet u centru pažnje zbog dužničke krize. Nema tu šta puno da se kaže novo - osim da Grčka ''nije bankrotirala'' iako će poverioci morati da joj otpišu pola dugova. Baš me zanima šta će da zadrži sve ostale zemlje od prekomernog zaduživanja u budućnosti, sada kada su videle da su se Grci lepo provukli. Naročito što su po Eurostat-u najveće zemlje EU su odavno prekršile kriterijume konvergencije. Elem, meni je Grčka posebno zanimljiva jer kao balkanska (i pravoslavna) zemlja koja je imala dug period turkokratije može da pruži jako zanimljivu kontrastivnu analizu kada se uporedi sa Srbijom. Naročito u periodu nacionalnog buđenja i stvaranja države u 19. veku ili u periodu ''građanskih diktatura'' izmedju dva svetska rata. Ovde bih poželeo da navedem kako neke boljke savremene Grčke nisu nastale tek nedavno, već da su se dugo vremena razvijale i da je ovo stanje danas samo kulminacija problema. Kao ilustraciju navodim jednog grčkog novinara, Emanuela Roidisa:

''Drugde stranke nastaju zato što se ljudi ne slažu među sobom i svaki teži nečemu drugačijem. U Grčkoj se dešava sasvim suprotno: stranke nastaju i nadmeću se jedna sa drugom upravo zbog zadivljujuće složnosti sa kojom svi teže jednoj te istoj stvari – da žive o državnom trošku''. (prema Ričard Klog, Istorija Grčke novog doba, Clio, Beograd, 2000, str 64)

On je ovo napisao 1875. Svaka sličnost sa Grčkom i Srbijom 21. veka, kao i bilo kojom wellfair state Zapadne Evrope je namerna.

Privredni rast u Srbiji

U novom broju nedeljnog izdanja novosadskog Dnevnika izlazi moj novi tekst "Veo za ružno lice Srbije". U ovom tekstu pokušavam da objasnim zbog čega je moguće preko pumpanja državne potrošnje podsticati rast BDP-a i kako je to činjeno u protekloj deceniji u Srbiji. Pokušao sam i da pružim kratku analizu zašto su perspektive za budući rast sumorne a da Potrošački model razvoja ne može da se finansira još dugo.

P.S. kupite Dnevnik na bolje snabdevenim trafikama Štampe

Penis to big to fail

Hiperinflacija

(klik na sliku za uvećanje)