Propaganda u Blicu

Sinoć je održana tribina/javna rasprava o predlogu novog zakona o radu. Shodno očekivanjima, događaj je uspešno tekao ali je uz nešto više tenzija na kraju prekinut pre poslednjeg pitanja. Ovde možete videti početak izlaganja ministra Radulovića. Oko pola sata nakon završetka tribine na sajtu Blica se pojavio tekst. Pun je izvrtanja, laži i propagande. Sumnju da se radi o organizovanoj propagandi potkrepljuje i kraj ovog teksta - novinarka izgleda ima dva poslodavca i sposobnost da napiše dva veoma slična teksta paralelno.

Kako je stvarno bilo?

Ovo je bila u suštini jedina javna rasprava na temu predloga ZOR, pošto je prethodno Ministarstvo rada otkazalo sve tri zakazane javne rasprave, pod pritiskom sindikata. Protiv novinarke koja je autor nemam ništa lično. Ako je radila po nalogu urednika nek joj je na savest, ako je pisala po ličnom nahođenju onda je jako loša osoba ili je pogrešila u afektu.

U publici, oko 120 ljudi, po mojoj proceni, se našla grupa desetak marksista i levičara, uglavnom sa Filozofskog fakulteta. Takođe, našlo se dvadesetak sindikalaca iz različitih sindikalnih organizacija u tri grupe. Ulazak ministra Radulovića i druga dva gosta, dočekan je sa povicima "uaaa" i skandiranjem "zakon neće proći", uz buke drugih povika i navijačke trube. Organizatori i prijatelji iz libertarijanskih organizacija su na ovo odgovorili jakim aplauzom za paneliste. Profesorka Aleksandra Jovanović je ustala i profesorski smilira situaciju, nakon čega je tribina mogla da počne u relativno civilizovanom i akademskom duhu.

Posle dva kruga pitanja i izlaganja, moderator, Mihailo Gajić, je dao reč publici. U više navrata javljali su se predstavnici sindikata. Održava su dva desetominutna traktata i monologa bez postavljanja pitanja. Mihailo je prvu govornicu isekao posle predugačkog monologa i njenog odbijanja da postavi pitanje. Pljuštale su i optužbe sindikata da organizatori ne dopuštaju slobodu govora, da nisu raspoloženi za javnu raspravu. Napisali su i proglas na sajtu, a tu je i demanti LibeK-a. Nekoliko ljudi je postavilo i prava pitanja za karakter skupa. Optužba iz Sloge da su pitanja prethodno dogovorena su besmislena, jer ni Mihailo ni ja ne poznajemo nijednog učesnika koji je postavio pitanje sem Đorđa Trikoša (koji je postavio teorijsko pitanje za Boška Mijatovića koje sindikalisti čini se nisu ni razumeli). Bilo je dobacivanja, aplauza za nekoliko postavljenjih pitanja i negodovanja, poneka uvreda. Sve vreme se tenzija lagano podizala. 

Šta se dogodilo na kraju?

Posle više krugova pitanja u kojima Mihailo nije dao reč grupi od trojce sindikalista koji su sedeli u trećem redu, Mihailo je, po mom sudu pogrešno, odlučio da da reč novinarki koja se javila. Na preskakanje reda pomenuti sindikalisti su reagovali burno. Kada je rečeno da je, zbog probijenog termina, poslednje pitanje, gospodin iz videa je rekao: "Je'l poslednje? E ako neću ja neće niko!" i dunuo u navijačku trubu. Tu je tenzija eksplodirala:

Nakon par minuta, pojedini gosti su počeli da ustaju, ustalo je i nas nekoliko iz prvih redova i sklonilo se sa strane, i potom su spontano ljudi osetili da je kraj, uključujući i paneliste, i amfiteatar se ispraznio za 5 minuta. 

Propagandni tekstovi u Blicu i 24h

Iz prethodnih redova i videa vidite da u tekstu Blica ima mnogo laži i propagande. Prvo, studenti nisu ismevali ministra, već je ekipa studenata marksista vrlo glasno negodovala, dok je ekipa liberala glasno ili aplauzom podržavala. Obe strane su po mom sudu ostale u granicama civilizovane diskusije i pristojnosti. U tekstu nije rečeno ni ko je organizator niti da je bilo ljudi sa obe strane, niti da studenti koji su najglasnije reagovali i pokušali da skandiranjem onemoguće početak tribine, uopšte nisu sa Pravnog, možda poneko. Drugo, tenzija i mogući fizički obračun, do kojeg srećom nije došlo, kada su organizator i profesorka ustali da omoguće završetak tribine i da daju priliku novinarki da postavi pitanje. Nigde ne piše da je ta masa od nekoliko sindiklaca, skandirala, drala se vređala i duvala u navijačku trubu. Pominjanje izazivanja "mase" je potpuno neprimereno. Čitalac teksta nikako ne može da stekne sliku da su kraj tribine prekinuli sindikalisti, da su oni slali uvrede i pretnje (daltonisto, imaš ti oči, zapamtio sam te, ko si ti da nam..., šta me boli... ko si ti i sl.). Zbog toga je ovakvo pisanje Z. Lazarević još više pokvareno i lažno. 

Još je lažniji navod da je ministar pobegao. Video ovo evidentno pokazuje. Nakon eskalacije i graje, novinarka nijednog momenta nije pokuašala da priđe ministru i postavi pitanje, na učesnike panela se niko nije ni obazirao i oni su, po izlasku iz amfiteatra, ostali u zgradi još desetak minuta. Da je moguće napisati i normalan članak sa prenošenjem informacije pokazao je Tanjug (a ima i video snimak izlaganja ministra).

Većina mislećih ljudi u Srbiji ima utisak da su mediji pod direktnom ili indirektnom kontrolom politike. Ne znam da li je ovakvo pisanje Blic i 24h, inspirisalo dodvoravanje lideru pozicije i SNS, ili je došlo iz DS i opozicije kao organizovano potkopavanje Radulovića. Nije ni važno! Ne bi me čudilo da su troje sindikalaca iz trećeg reda organizovano došli da naprave skandal a da Blic orkestrirano piše o događaju na ovaj način. Opet ni to nije važno! Najznačajniji je utisak da su sindikalisti juče još jednom demonstrirali svoju moć, svoju autoritarnost u tumačenju i primeni "socijalnog dijaloga" a mediji potvrdili svoju neobjektivnost, pristrasnost i podložnost uticaju. Srbiji nema spasa, u vladavini prava kao i u ekonomiji, dok se ne izgrade demokratske institcuije, što uključuje i instituciju civilizovanog dijaloga i nezavisne medije, kakve moderan svet zahteva.

Napomena za kraj

Želim ovim putem da se zahvalim kolegama aktivistima sa Filozofskog fakulteta, i drugih fakulteta, koji su okupljeni oko marksističkih i levičarskih organizacija. Ja sam ih u ovom postu nazivao marksisti, a izvinjavam se ako je to njima neadekvatno, ako sam ih izmešao ili loše prebrojao. U svakom slučaju, marksisti su sasvim legitimno pokušali skandiranjem i negodovanjem da iskažu svoj stav na početku. Takođe su posle kraja, opet legitimno došli da se rasprave. Zahvalan sam im što su došli i što su pokušali da prekinu početak na pomenut način, što je po mom uđenju u potpunosti u skladu sa konceptom slobode govora i okupljanja. Takođe oni su svojim ponašanjem i pristupom omogućili da panelisti iznesu svoj stav i tumačenje, kako ZOR tako i situacije u Srbiji. Par manjih ispada, ne umanjuju utisak koji sam izneo ovde u napomeni. Emocije su bile na visokom nivou ali su i marksisti i liberali u sali ostali sasvim dovoljno civilizovani i uljudni da se tribina nesmetano održi. 

Garantovani dohodak

U političkim raspravama često se potegne pitanje redistribucije. Ona barem ima politički, ekonomski i moralni karakter. Ovde ću izložiti neka svoja razmišljanja o ova tri aspekta vezano za koncept bazičnog dohotka. Naravno komentari i druga mišljenja su dobro došli.

Pod bazičnim garantovanim dohotkom podrazumevam neki egzistencijalni minimum ekonomske sposobnosti pojedinca da sebi obezbedi stan, odeću i hranu, ili da porodica to obezbedi za sve svoje članove. Ovde treba razlikovati dohodak i stok bogatsva. Svakako, sve što dalje pišem podrazumeva da se ljudima koji imaju izuzetno nizak dohodak, ali značajan stok bogatsva, ne treba pomagati ni individualno niti kroz društvene mehanizme. Eventualno im treba pomoći da lakše i efikasnije bogatsvo pretoče u tok dohotka. 

U savremenom svetu, garantovani dohodak (ekonomska snaga) bi trebalo da bude određena vrsta baze na koju se nadograđuju sva naša druga ulaganja u veštine, ljudski kapital, sreću - mogućnost daljeg unapređenja dohotka. Biti na nivou bazičnog dohotka neko vreme, ili čak ispod tog nivoa kratak period, nije tragedija ukoliko postoji prostor da pojedinac i porodice napreduju. Za to je neophodna socijalna difuzija, pokretljivost u dohodovnoj "moći" za šta je sve preduslov slobodno tržište, minimalna država i zdravo kapitalističko društvo. Treba imati na umu ovo polazište prilikom čitanja redova koji slede:

1. Politički, garantovani dohodak je vrlo problematično pitanje. Sa jedne strane, standardni mehanizmi u demokratiji, uključujući probleme koje naglašavaju Eruova teorema nemogućnosti, teorija javnog izbora ili teorija traženja rente, ne možemo biti sigurni ko, kako i koliko može postaviti bazični dohodak? Takođe, bazični dohodak može biti vrlo snažno političko oružije u borbi za vlast, pogotovo u periodima kriza i recesija. Ipak, garantovani dohodak može biti i faktor socijalne kohezije koji omogućava da se npr. privatizacije, restrukturiranja, recesije sa rastom nezaposlenosti, događaju uz manji socijalni rizik, manje tenzija u društvu i manje pritisaka na intervencije države kako bi se "otklonili " negativni efekti fluktuacije tržišta. Na kraju ovog dela, bazični dohodak može predstavljati vrlo dobro kompromisno rešenje koje omogućava da se, bez preteranog uticaja na tržište, ako je bazični dohodak garantovan svima pod istim uslovima i na istom nivou, pomire koncepti i ideje građana kojima je socijalna sigurnost važna i ekonomskih sloboda koja svima mora biti važna (čak i kada toga nisu svesni). Nisam siguran šta je pametno, pa ću prepustiti sledećim faktorima da odluče, ali jedno je sigurno - sa temom bazičnog dohotka, treba biti veoma mudar i oprezan.

2. Ekonomski bazični dohodak može imati i veoma pozitivne i veoma negativne efekte. Svaka redistribucija je distorzivna po ekonomiju u nekoj meri. Ona traži oporezivanje koje menja podsticaje ljudi i odvraća ih u nekoj meri od produktivnog ponašanja koje pravi dohodak na prvom mestu. Takođe, ako je redistribucija dovoljno značajna, društvena selekcija i evolucija tržišta radne snage i drugih tržišta narušava se ukoliko su neki ljudi subvencionisani za svoje kontinuirano neradništvo, slab trud ili prosto odustvo svesti o ličnoj odgovornosti. Sa druge strane, ukoliko postoje socijalne tenzije koje su prouzrokovane visokim rizikom od gubitka dohotka, to može biti loše po pojedince, njihov ljudski kapital, preduzeća i tržišta. Ako se nekome desi da doživi trenutnu krizu, uz bazični dohodak (npr. u obliku nadoknada za nezaposlene, socijalne pomoći, narodnih kuhinja i sl.), veća je verovatnoća da će tu krizu proći sa manje posledica i zadržati svoj socijalni i ljudski kapital na dovoljno visokom nivou da bolje doprinese društvu. 

Koji od dva efekta će biti dominantniji zavisi od dizajna bazičnog dohotka. Osnovni principi, izdvojiću 5 ključnih, uspešnog dizajna (u ekonomski-tehničkom smislu) su da: 

a) traje ograničeni period, najviše 2 ili 3 kvartala, što je dovoljan period da se pojedinac prilagodi novim tržišnim ili društevnim uslovima i nađe nov način ostvarivanja dohotka.

b) postoji nagrada za pronalaženje izlaza. Na primer da se podrška produži na 12 meseci ali da se smanjuje po 20% svaka 3 meseca. Takođe, ako postoji osiguranje (od nezaposlenosti, invaliditeta ili sl.) dobro je da se neiskorišćeni iznos vrati osiguraniku na neki način posle pronalaska posla.

c) univezralna primena, nezavisno od rase, vere, pol. pripadnosti, socijalnog staleža, struke, bazični dohodak (uzimajući u obzir bogatsvo) mora biti jednako primenjen prema svima ukoliko im se na nesreću dogodi da upadnu u krizu. Garancija mora ostati dovoljno mala da ne narušava mobilnost i efikasnost, ali i dovoljno značajna da se obezbedi osnovna socijalna sigurnost. Na primer, pomoći svima da kroz interakciju društvenih institucija i institucija države, dođu do 30% prosečne plate u određenom periodu lične krize.

d) jasno razdvajanje socijalnog problema od ulaska/izlaska na/sa tržište/a rada. Prirodno je da mladi rade volonterski, ili za nizak dohodak određeni period, ili da nekoliko godina budu na dnu svoje životne ali i društvene ekonomske snage. Gradnja socijalnog i ljudskog kapitala je dugotrajan proces. Prirodno je i da u starosti padne produktivnost pojedinca, ili da stari dodatno rade i u poznim godinama ili povremeno. Zato je važno da minimalna nadnica bude ukinuta ili veoma niska (u rangu bazičnog dohotka), da tržište rada bude fleksibilno i da ne postoji generacijska diskriminacija radnika - kako bi socijalna mobilnost bila dinamična što bi onemogućilo da mladi ili stari budu dugotrajno ekonomski osakaćeni.

e) širok spektar mehanizama i institucija koje su uključene raznovrsne kanale pomoći, pre svega istorijski najzastupljenije: porodica, crkva, štednja, privatne penzije, udruženja i drutva zajedničke pomoći, dobrovoljnu humanitarnu pomoć, narodne kuhinje, osiguranje i sl. Državna univerzalna pomoć treba da bude samo garant, i krajnja instanca, ali ne i direktni pružalac sigurnosti, pa su sistemi vaučera, proeskih olakšica, medijacije i koordinacije svih mehanizama mnogo važniji od same količine para koja se troši na pomoć. Ovo je ujedno i najzdraviji pristup iz ugla društvene evolucije i drutva slobodnih građanina.

3. Na kraju moralni aspekt je možda intelektualno i najizazovniji. Ja nemam pojma da li je osiguranje bazičnog dohotka kroz državni mehanizam pravedno ili ne. Takođe uopšte nisam siguran da li su argumenti protiv ili za redistribuciju uopšteno, moralno ispravni ili ne. Nemam ni nameru da donosim moralni sud. Ono što mogu da kažem je da mi se čini da je moralno ispravno postojanje bazičnog dohotka ukoliko je to kompromis i stvar društvenog dogovora orgomne većine zajednice. Ako je bazični dohodak zaista mnogo važan ljudima, a ne predstavlja veliko odricanje ekonomske slobode pojedinca, a jeste osnov za stabilno i slobodno funkcionisanje društva, onda mi se čini opravdanim. Sigurno, socijalna pomoć, koja treba da obezbedi osnovnu sigurnost pojedincu, i pomoć da kada padne ima prostor i uslove da se ponovo uzdigne i napreduje, mala je cena koju liberali moraju platiti ako se sa druge strane obezbedi slobodno tržište i minimalna država. 

6 Killer applications - The West and the Rest

Odličan video za jutarnju kafu ili popodnevnu pauzu. Sjajni Niall Ferguson priča o značaju institucija za ekonomski prosperitet, i identifikuje 6 ključnih institucija koje su učinile da Zapad pretekne Ostale, i zašto se taj trend ne nastavlja već se okrenuo. Ovaj TED talks nastup predstavlja skraćenu verziju njegove nove knjige Civilization: The West and the Rest (pogledajte prikaz knjige). Uživajte!

Pop Ekonomija

Upravo je izašla prva epizoda serije PopEkonomija koja će se emitovati na sajtu u 8 nastavaka u naredna dva meseca. Serija se bavi osnovnim ekonomskim principima koji su primenjeni na razne teme. Prva epizoda bavi se ulogom cena u privredi.

Epizoda 1. - Cene 

Posebna industrja

“Vlast koja opljačka Petra kako bi isplatila Pavla uvek može da računa na Pavlovu podršku.” 

Džordž Bernard Šo    

Sunce i voskari

Šta imaju zajedničko ariljski malinar, beogradski taksista i novosadska auto-škola, sa pariskim voskarima iz 19. veka?

Sve nabrojane delatnosti su „posebne“. Uslovi gajenja i čuvanja maline u hladnjačama su dosta zahtevni. Veliki broj taksi vozila na ulicama izaziva saobraćajnu gužvu, a postoje značajne mogućnosti za prevaru turista. Auto-škole snose važnu odgovornost vezano za obuku i polaganje vozačkog ispita. Sve delatnosti predstavljaju „stratešku“ robu: maline su važan izvozni proizvod, taksi predstavlja važno sredstvo prevoza u velikim urbanim centrima. Bez obuke, nije moguće dobiti dozvolu.

Međutim, neka nevidljiva ruka danas ugrožava ove važne, „strateške delatnosti“. Malinarima preti niska otkupna cena roda. Divlji vozači i podivljali popusti su doveli taksi tržište na rub propasti. Preniske cene obuke onemogućavale su kvalitetno obrazovanje novih vozača.

Na sreću, nakon dobronamernog ukazivanja zabrinutih aktera na pogubne efekte tržišnog haosa na „reproduktivnu sposobnost“ (termin preuzet sa sajta jednog taksi udruženja) poslovanja i opšte dobro, Republika Srbija je intervenisala i pomogla ovim delatnicima da opstanu. Doneti su odgovarajući propisi, utvrđene su minimalne cene i ove važne i strateške grane dobile su zaštitu koja im pripada.

Klod Frederik Bastijat, devetnaestovekovni ekonomski mislilac, je jednom u ime „posebne“, „strateške“ i „ugrožene“ industrije, napisao čuvenu „Peticiju voskara“. Bastijat je oštro zahtevao od francuskih vlasti zaštitu za pripadnike tog neophodnog i cenjenog esnafa, jer je tržišna situacija postala sasvim neodrživa:

„U trenutku kada se ono pojavi, naša prodaja prestaje, svi potrošači mu se okreću i grana francuske industrije sa nesagledivim posledicama odjednom doživljava potpunu stagnaciju.“

Navedeni opis odnosio se na Sunce.

Poslovne muke

Voskari su, u Bastijatovom pismu, tražili zabranu Sunca kako ne bi konkurisalo njihovim svećama, odnosno kako bi se obezbedio „procvat“ voskarskoj i svim povezanim industrijama u Francuskoj. Mnogi argumenti izneti u ovom ironičnom zahtevu zvuče poznato u današnjoj Srbiji, slično navodima auto-škola ili malinarskih predstavnika. Zakonom je utvrđena minimalna cena vozačke obuke kako kvalitet ne bi patio. Zakonom je utvrđena minimalna cena taksi vožnje i zabranjeni svi popusti radi zaštite potrošača i održivosti sistema. Malinari traže garantovanu otkupnu cenu zbog važnosti izvoza i očuvanja radnih mesta. Od sladoleda do osiguranja, telekomunikacija do grobalja, Republika Srbija se okreće tržišnim principima i primeni prava konkurencije. Kada bi dve tekstilne firme dogovorile minimalnu cenu za prodaju tkanine, bile bi strogo kažnjene. Ali, postoje izuzeci. „Posebne“ oblasti, bezbedne od prava konkurencije. Dve auto-škole ne samo da ne mogu da se takmiče smanjenjem cene za svoju uslugu ispod određene, već ih propisi kažnjavaju ako to učine. Sa jedne strane, Komisija za zaštitu konkurencije ne ustručava se da sankcioniše neke od najvećih kompanija u Srbiji zbog povreda konkurencije. 

Sa druge strane, ukoliko imate dovoljno taksija/traktora/automobila za obuku, ako ste u mogućnosti da blokirate magistrale ili ulice Beograda, iskustvo uči da je će zakonodavna ili izvršna vlast verovatno na kraju pokleknuti i priznati vašu „posebnost“. Komisija ne može da sankcioniše aktivnosti koje su propisane kao obavezne posebnim zakonom. Par sitnih izmena Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, usvajanje Odluke o najnižim cenama za vozački ispit – i Komisija postaje nemoćna. Ranije odluke Ustavnog suda, činjenica da je Komisija pobedila pred Upravnim sudom u prethodnom sporu vezanom za taksiste, pale su u vodu. Lobiranje na točkovima uspeva, a siroto taksi udruženje postaje moćnije od, recimo, udruženja osiguravača.

U potrazi za rentom

U ekonomiji, termin „traganje za rentom“ (rent-seeking) označava pokušaj sticanja ekonomske rente (dobiti) manipulacijom društvenog ili političkog okruženja umesto stvaranjem novih proizvoda i prisvajanjem odgovarajućeg profita. Kompanije kojima traganje za rentom uspe nemaju razloga da se takmiče i uvode inovacije u poslovanje – daleko veći prihodi mogu se ostvariti kroz stvaranje i očuvanje privilegovanog položaja. Novim akterima, koji pre svega mogu da se nadmeću cenama, ograničava se mogućnost da se bore i rastu. Postojeće velike firme su uvek u prednosti – poznaju tržište, imaju postavljenu i razvijenu infrastrukturu, znaju kako i gde da lobiraju, mogu da izbore dodatne barijere ulasku. Čak i građani, isprva pogođeni tragičnim pričama o teškom životu malinara/taksista/instruktora vožnje, kasnije primete skrivenu rentu koja se finansira iz njihovog džepa. „Minimalna ekonomska cena vožnje“ se koriguje samo kada cene goriva rastu – nikada kad se smanjuju. Otkupna cena maline je problematična samo kad je rod, odnosno ponuda obilna – kada je oskudna, malinari trljaju ruke, a hladnjačari se hvataju za glavu. Ali ne blokiraju ulice i nema ih u medijima, te nisu ni važni.

Paralela između podsticaja za izigravanje kartela i kartelske regulative je simpatična: mala taksi udruženja u Beogradu su nedugo nakon zabrane popusta počela da vešto zaobilaze normu, deleći kupone za besplatnu desetu vožnju. Grad je ovu praksu velikom brzinom sankcionisao – kako bi „zaštitio potrošače“, a po prijavi većih igrača. Predsednik važnog taksi udruženja u Beogradu je, zadovoljan zbog usvajanja nove uredbe, izjavio kako će se „taksisti konačno nadmetati kvalitetom vozila i ljubaznošću vozača, a ne cenama“. Premda većina građana verovatno voli da se vozi dobrim automobilom sa ljubaznim vozačem, očigledno nisu smatrali da je nervozni taksista vredan razlike od 30% popusta. S obzirom na to koliko je spisak „grehova“ koji su taksisti pripisivali tržišnoj utakmici bio dugačak – dampinške cene, šteta od neiskusnih vozača, preduge smene, neodrživost cene – postavlja se zanimljivo pitanje: kako je sistem uopšte opstajao pre uvođenja restrikcija konkurencije? I kako taksi prevoz funkcioniše drugde?

Okruženje

Zanimljivi uvid u „posebne“ industrije pruža pogled preko granice. Zagreb i Sarajevo su imali slične probleme sa taksistima u prošlosti kao Beograd. Bilo je protestnih vožnji, blokiranja grada, medijskih napada. Niz lokalnih i republičkih regulativa posvećenih uređenju ovog tržišta. U oba grada, kao i u Srbiji, su se tela za zaštitu konkurencije (Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja i Konkurencijsko vijeće) bavila ovim pitanjem, a taksisti su se dolazili i pred najviše sudove. S obzirom na slične okolnosti i mentalitet, moglo bi se očekivati da su taksi vozila, kao posebna industrija, u ovim susednim zemljama uređena na sličan način, a u skladu sa pretežnom praksom u svetu. Ali, krajnje posledice „posebnosti“ su bile bio prilično drugačije.

U Sarajevu, cena je isprva ostavljena tržištu, uz prosto odobravanje lokalne samouprave. Ipak, u praksi su upravni organi odbijali da odobre cene koje su odstupale od jedinstvenog nivoa. Spisi Konkurencijskog Vijeća oslikavaju tužno stanje početnog oklevanja lokalnih vlasti, koja se pod pritiscima i pretnjama određenih operatora na kraju pretvorila u faktičko podržavanje kartela. Ali, Konkurencijsko Vijeće ne samo da je reagovalo protiv taksista, već je kaznilo samu kantonalnu upravu zbog donošenja neadekvatnih propisa (što predstavlja poseban problem sa stanovišta ustavnosti). Danas, Sarajevo primenjuje politiku maksimalnih cena vožnje i svaki taksi ima svoju cenu, posebno označenu. Nakon višegodišnjeg natezanja sa lokalnim udruženjima, Zagreb je takođe uspostavio maksimalnu cenu, koja je dozvoljena propisima o konkurenciji i koja omogućava spuštanje cene radi takmičenja među operaterima. Kada su počela govorkanja o kartelskom sporazumu između taksista kojim bi cene fiksirali, hrvatska Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja ih je brzo i oštro podsetila na kazne za povrede konkurencije. A svojevremeno je upravo hrvatska Agencija isticala cene taksija u Beogradu (tada bez režima minimalnih cena) kao primer režima povoljnijeg po potrošače! Naime, u tom trenutku su lokalne zagrebačke cene bile fiksirane – i veće.

Dakle, dva grada u okolini su (nakon dosta muke) ustanovila režim maksimalnih cena. Beograd je, nakon velikih protesta taksista i izmena propisa, utvrdio minimalne ekonomske cene, ispod kojih se ne može ići, i zabranio sve popuste mušterijama. Taksi-kartel je u Beogradu legalizovan. A jedan pogled preko granice je dovoljan da pokaže da ova posebna industrija ne mora da predstavlja toliki izuzetak od prava konkurencije.

Prava cena

U ovom konfliktu između tržišne utakmice i „viših ciljeva“ - brigama o „zaposlenosti“, „redu“ ili „kvalitetu“ – tržište često izvuče deblji kraj. A tržište po definiciji najbolje opredeljuje odnos cena/kvalitet. Snazi organizovanog pritiska koji nastoji da se izbori za rentu mogu odoleti samo čvrste institucije. U kriznim vremenima naročito, kada se od države očekuje da reguliše, interveniše i deluje na tržište, da uradi nešto, pametan političar oseća da mora da uliva sigurnost javnosti. Ali, ukoliko izabere da određenu industriju proglasi posebnom i izuzme je od pravila koje važe za sve, država je kapitulirala pred nekim kome je takva posebnost u interesu. Premda isprva možda deluje kao kompromis, dodela rente predstavlja poraz države i pobedu pojedinačnog interesa.

Kada vlast ozakoni kartel, nastaje niz problema. Cene rastu, a konkurencija na tržištu se smanjuje, upravo na štetu samih potrošača. Privilegovani gube podsticaj da budu bolji u svom poslu, jer umesto o kvalitetu i ceni, počnu da se bave stečenom rentom, da održavaju „zakoniti“ kartel, ulažu resurse (lobiste, analitičare, medije) kako bi sačuvali privilegovan položaj. Nadmetanje za mušterije je na dalekom mestu, a obavlja se nebitnim adutima. Pritom, kompanije na drugim tržištima, koje poštuju propise ili bivaju kažnjene što ih ne poštuju, ispadaju budale. Sve industrije su posebne, ali su neke očigledno posebnije od drugih. Zašto i oni ne bi na vreme isposlovali propis kojim će biti priznati za „stratešku industriju“? Bolje platiti malo da stekneš imunitet, nego plaćati puno više (troškova/kazni) da bi se takmičio na tržištu.

Vladavina prava ne gradi se na ideji da je sve dozvoljeno, ako uspeš da napišeš zakon. Pravo konkurencije, borba protiv kartela (i fiksnih cena!) imaju svoje jasno utemeljenje, zasnovano na ekonomskoj analizi i efektima. Šta to čini beogradske taksiste toliko posebnim, drugačijim od stogodišnje prakse?

Bastijat je postavio slično pitanje. On je upitao francuske vlasti u čemu je razlika između ekonomskih efekata portugalskih pomorandži i sunčevih zraka na francusku industriju. U Srbiji, mogli bismo upitati: zašto taksi, a ne i autobus? Zašto čelik, ne i keks? Zašto malina, a ne IT? Svaka industrija ima svoje specifičnosti. Svaka može biti i strateška i ugrožena. Ukoliko država napravi pakt da rentu dodeli svakom ko viče dovoljno glasno, poplava zahteva bi mogla biti tolika, da nas vrati u plansku privredu – u ime „opstanka“ pojedinih grupa koje ne mogu da zarade koliko bi želeli.

Postoje realni problemi industrije malina, taksi usluga i auto-škola. Ali njih ne treba da rešava država, već slobodno tržište, upravo na najprirodniji način – konkurencijom i nadmetanjem. Da li je taksi prevoz u Beogradu poboljšan od kad su cene fiksirane? Da li su maline slađe sada kada su zaštićene? Kompanije pod pritiskom konkurencije, koje se nadmeću na slobodnom tržištu, moraju stalno da istražuju, da nude bolje i jeftinije proizvode kako bi stekle i zadržale kupce. „Zaštićene“ kompanije ne moraju da se bore i ne snose rizik propasti. Vlasnicima i radnicima u pogođenim sektorima će biti lakše, ali čitavo društvo gubi, odričući se napretka radi gašenja trenutnog požara. Da su se voskari pitali, verovatno nikad ne bismo imali sijalice. Iako ljubazni taksisti neko vreme neće blokirati ulice (dok gorivo ne poskupi), zbog nedostatka izbora, mnogi građani Beograda će se iz grada vraćati – peške.

Veljko Smiljanić

Associate u Karanović/Nikolić, objavljeno na kompanijskom blogu.

Slobodni bankar Adam Smith

Često se o Adam Smitu vuku zablude, iz prostog razloga što se mnogi ekonomisti ne kane previše da pročitaju šta je on zapravo napisao, već se oslanjaju na prežvakane, često neprecizne, interpretacije originalnih dela. Tako i standardna priča, kao za svetionike, da se čak i Adam Smit zalagao za to da država mora pružati javna dobra, predstavlja simplifikaciju njegovih reči. Nekoliko puta sam čuo da isto važi i za novac, jer ne može se imati javno dobro - novac - bez države da ga kroz centralnu banku ponudi. Odlučio sam da sebi ne dozvolim površnost kojom su me prečesto učili na fakultetu i da pročitam, barem najvažnije delove originala. Evo jednog citata, iz poglavlja The Principles of Commercial System, iz knjige Bogatsvo naroda (The Wealth of Nations) koji me je zapanjio:

"If... gold and silver should at any time fall short in a country which has wherewithal to purchase them, there are more expedients for supplying their place than that of almost any other commodity. If the materials of manufacturing are wanted, industry must stop. If provisions are wanted, the people must starve. But if money is wanted, barter will supply its place, though with a good deal of inconveniency. Buying and selling upon credit, and the different dealers compensating their credits with one another... will supply it with less inconveniency. A well-regulated paper money will supply it, not only without inconveniency, but, in some cases, with some advantages. Upon every account, therefore, the attention of government never was so unnecessarily employed as when directed to watch over the preservation or increase of the quantity of money in any country."

Jedna važna napomena, reč regulated u XVIII veku imala je mnogo drugačije, rekao bih suptilnije, značenje od današnjeg. Ona je značila to make something regular, dakle činiti nešto uobičajenim, nepromenljivim odnosno ustaljenim. Upravo je ovo značenje bitno za razumevanje celog pasusa. Dakle Adam Smith je 1776. godine pozivao na to da se država ne meša u ponudu novca. Novac je toliko vredna stvar za ljudsko postojanje, i toliko je potrebna za trgovinu i svakodnevne poslove, da će, više nego za bilo koje drugo dobro, društvo naći način da ga zameni ili ponudi kroz druge mehanizme. 

Papirni novac omogućava da se najjeftinije i najlakše pruži sredstvo razmene koje će zamenjivati ostala dobra, ali će korisnost novca, zavisiti najviše od njegove regularnosti, dakle od toga da ponuda novca bude ustaljena i ne previše promenljiva. U istom poglavlju, Adam Smit navodi da je korisnost zlata i srebra kao novca upravo rezultat činjenice da se njihove cene menjaju sporo, ne previše, i u stalno bliskom paritetu. Zato svaki pokušaj mešanja države u ponudu novca, kako bi se ponudilo više kredita, podstakla potrošnja ili investicije, odnosno pomoglo društvu uopšteno, je osuđen na (monetarnu i ekonomsku) propast.

Dakle, koliko je novac važan za ekonomiju toliko je važno da se u njega ne dira da bi svoju funkciju, sredstva razmene i zamene za sva ostala dobra, vršio što bolje. Danas bi se ovakav pristup najviše poklopio sa Free banking pristupom, samo 240 godina kasnije.

Frank Zappa o crkvi i porezu

Crkva treba da plaća porez i ne sme dobijati pomoć iz budžeta za svoje svakodnevno poslovanje. Popovi ne smeju imati državne plate ili penzije. Država sme pomagati crkvi u humanitarnim i obrazovnim aktivnostima tamo gde crkva zamenjuje državne programe koji već postoje. Korak dalje, koji je po meni opravdan ali diskutabilan, da se crkvi uvedu fiskalne kase, mi se veoma dopada. Pravoslavna i katolička crkva, kao i islamske zajednice imaju važno mesto u društvu ali moraju poštovati principe građanskog društva, ne obratno.

EXIT

Planirao sam da se ne mešam u ovu priču iz dva razloga. Prvo, emotivno sam veoma vezan za EXIT i predivnih deset dana festivala koje sam tamo proveo. Drugo, veliki deo mlade populacije još emotivnije doživljava ovaj festival i rizikujem da se nađem na tapetu još jednom.

Međutim, moram da kažem nekoliko stvari. Prvo, nesumnjiv je izuzetno pozitivan uticaj ovog festivala na društvo i ekonomiju pre svega Novog Sada i Srbije ali i regiona. Diskutabilno je da li bi se festival razvio bez pomoći gradskih vlasti i o tome se može diskutovati i u ekonomskoj analizi i šire. I trebalo bi. No ova izjava da je festival navodno najpopularniji je besmislena do krajnjih granica. Festival jeste masovno popularan u Srbiji, Evropi, Australiji itd. Potpuno je neosnovano reći da festival ne može biti rentabilan sam za sebe. Siguran sam da uz, na primer, besplatno korišćenje prostora i nešto manje komunalne takse svaka ozbiljna produkcijska kuća može da obrne novac i zaradi od festivala. Stim je i ideja da bi prekidanjem državnog dofinansiranja festivala isti propao potpuno neosnovana. 

Ne radi se ovde o liberalnoj ekonomiji, filozofiji ili pozivu na odgovorno trošenje državnih para. Radi se o zdravom razumu. Imaš ogroman festival sa sjajnim izvođačima svake godine, koji ima veliku reputaciju i međunarodni prestiž, i ukoliko organizatori to blago nisu u stanju da iskoriste do dovoljno govori o njihovim sposobnostima. Očigledno su bili sjajni kada je festival trebalo graditi ali sada se očigledno radi o krizi menadžmenta. 

Ako se festival ugasi to će biti isključivo zbog nesposobnosti organizatora, njihove sujete i emotivnog ucenjivanja mlade populacije zarad državne pomoći. Ne vidim niti jedan ekonomski razlog da ovaj festival ne može komercijalno da uspe. Ako nisu u stanju sami da organizuju festival a da on bude profitabilan, neka prodaju EXIT nekoj produkcijskoj kući i siguran sam da će festival opstati. Ili, ako uposle profesionalni menadžment ili izmeste organizaciju nekoj produkcijskoj kući, promene menadžment i sl. možda mogu da spase svoje vlasništvo nad brendom. Mi u Srbiji moramo da naučimo da je vlasnik i menadžment osnovni krivac za poslovni neuspeh a ne činjenica da neko nije hteo da da  narodne pare ili subvenciju.

Čist zdrav razum. Da vama neko da pekaru na najboljoj lokaciji u gradu (Toma u BG npr.) sa odličnom reputacijom iskusnim pekarima i velikom tražnjom, ko je kriv ako ne uspete da napravite profit, vi ili država? 

Penzioni plan u privatnom sistemu

Kao komentar na post "privatna penzija" pomenuo sam da u privatnom sistemu postoji više načina za povlačenje penzije. Ovde ću istaći tri najverovatnija modela koje bi privatizacija penzionog sistema podrazumevala. 

Dakle ideja privatnog sistema je da radnik odvaja od plate oko 10 do 20% dohotka tokom radnog veka, da se taj novac štedi na privatnom računu i umnožava na tržištu kapitala. Kada prestane da radi, ode u penziju, radniku na raspolaganju ostaje značajan kapitalni račun. Pogledajte primer iz linkovanog posta o konkretnom primeru računice. Sada sledi pitanje šta se dešava sa računom nakon penzionisanja? 

Prva opcija je kupovina doživotnog anuiteta od osiguravajuće kuće. Kod odlaska u penziju sa privatnim računom postoji rizik da se novac prerano potroši ili da radnik živi dosta dugo i potroši ceo štedni račun. Kod kupovine osiguranja radnik ceo rizik prenosi na osiguravajuću firmu a njemu je penzija garantovana do kraja života. Ovo deluje slično današnjem sistemu mada su razlike veoma značajne.  Radnik prepušta ceo penzioni račun osiguravajućoj firmi koja mu isplaćuje mesečne penzije u iznosu oko 90 ili 95% vrednosti računa. Osiguravajuće kuće svakom pojedincu mogu preračunati otprilike koliko mesečno može da dobije kao zamenu za svoj štedni račun, zavisno od visine ušteđenih sredstava, godina života, zdravstvenog razreda i očekivanih godina života. Na primer za naš slučaj odlaska u penziju sa 52.700 evra, u današnjim realnim iznosima, bilo bi očekivano da radnik na minimalcu ode u penziju sa najmanje 300 evra. To je svakako više od minimalne penzije koju bi u istom primeru dobio od državnog fonda. Naravno ovo je donja granica anuiteta, koji bi verovatno bio viši sa većom konkurencijom osiguravajućih kuća i drugim važnim faktorima.

Druga opcija je dogovor radnika i penzionog fonda da sam povlači sredstva sa računa. To mu omogućava da se nastavi kapitalizacija štednje i zarada od već velikog računa. Takođe ukoliko prerano umre, ostatak računa ostaje naslednicima. Ovo omogućava veća mesečna primanja za penzionera, 350 pa i do 400 evra realno što predstavlja stopu supstitucije od preko 70% (nezamislivo za državne penzione fondove). Postoji određeni rizik da se sredstva potroše ako pojedinac poživi 30 ili 40 godina u penziji. No i ovo se može izbeći  kasnijom kupovinom garantovanog anuiteta, mada verovatno na nižem nivou.

Treća opcija je povlačenje dosta sredstava na početku. Posle se štedni račun koristi kao u dve gornje varijante. Dakle radnik bi mogao da podigne pola para odmah a drugu polovinu da iskoristi za kupovinu anuiteta ili garantovanih anuiteta. Siromašniji radnici sa nižim platama (poput našeg na minimalcu) verovatno ne bi bili u mogućnosti da povuku pola i nastave da štede i povlače mali deo štednje. Za treću opciju se najčešće odlučuju siromašni pojedinci koji posle kupuju anuitet i bogati pojedinci koji posle nastavljaju da povlače štednju.

Uviđate da privatni penzioni sistem, zbog toga što je potpuno finansiran i garantuje vlasništvo, ostavlja mnogo prostora za slobodu izbora i prilagođavanje penzionog plana vremenskim preferencijama potrošnje i rizika. U prevodu svako korji svoje cipele i penzija ne zavisi direktno od političara, broja radnika u zemlji, nezaposlenosti ili ekonomskog stanja privrede.

Poverenje kao merilo vrednosti

Rekvijem za NBS

U (polu)propaloj tranziciji Srbije retko se nalaze svetle tačke. Samo nekoliko institucija je manje ili više uspešno reformisano ili ustanovljeno. Narodna banka Srbije bi se mogla izdvojiti kao jedna od retkih institucija koja je stekla kakav takav ugled. U savremenoj ekonomskoj teoriji nezavisnost centralne banke ima važno mesto i posebno se obrađuje, na primer u okviru "Političkih poslovnih ciklusa". Pogotovo je važna tačka institucionalno i ono važnije praktično razdvajanje monetarnih od izvršnih vlasti. U tom svetlu prokomentarisao bih tekuća dešavanja u vezi sa smenom guvernera Šoškića.

Dok je Dinkić bio guverner započete su ključne reforme finansijskog sistema. Tokom sledećeih osam godina finansijski sistem je bio stabilan i zapravo se pokazao veoma otporan. Bilo je par mrlja kasnije, vezano za dodatno uplitanje države u bankrastvo - banke pod delimičnom kontrolom države su i u međuvremenu propale (kakvo iznenađenje). Bilo je verovatno i drugih regulatornih propusta no sve u svemu može se zaključiti da je NBS stekla poverenje i stvorila relativno funkcionalan okvir za finansijski sistem i privredu. Može se zameriti učinak u kontroli inflacije jer Srbija danas ima najvišu inflaciju u EU regiji (članice + kandidati). No pitanje je koliko je to greška guvernera a koliko je postojalo realno ograničenje njihovog delovanja što  političkom stvarnošću što činjenicom da je na kraju njihov osnovni posao bio da gase požar koji su raspirivali rukovodioci izvršne-fiskalne vlasti. Najviše se može zameriti činjenici da nijedan guverner nije bio dovoljno mudar ili hrabar da uvede fiksni kurs što bi svakako olakšalo priču u kontroli inflacije (falilo je naravno i političke volje i svesti). No sve u svemu rezultat je do guvernera Šoškića bio relativno prihvatljiv ponegde i dobar.

Verovatno je tačno da je profesor Šoškić bio pod jakim pritiskom i uticajem vlade prethodne koalciji. Mnogo je ređe od prethodnika kritikovao raspničku fiskalnu politiku a i rezultat inflacije potvrđuje da je učinak bio lošiji. Međutim, koliko god možda njegova smena bila opravdana, način na koji se to sada čini veoma je opasan.

Po izmenama zakona koje se trenutno u skupštini raspravljaju sada će vlada, umesto predsednika, predlagati guvernera, i praksa smene guvernera sa promenom skupštinske većine se uspostavlja kao normalna (ne slažem se da je svaka prethodna vlada dovodila svog guvernera, jer smatram da je Jelašić bio značajno nezavistan od svojih partijskih kolega G17+ a nije uvek bio po volji lidera koalicije ZES). Prethodna ideja je bila da mandat guvernera bude 6 godina, kako se ne bi preklapao sa mandatom vlade. Nije ni bitno da li će to i sada u izmenama zakona ostati, jer je očigledna namera da se uspostavi praksa smene guvernera sa smenom vlade. Kako bi se postigla što veća nezavisnost u pojedinim zemljama  je mandat guvernera CB i duži, čak i do 12 godina upravo uz ideju da se razdvoje monetarne od fiksalnih vlasti. Negde su ciljevi i nezavisnost CB upisani i u ustav. To bi pogotovo moralo da se dogodi u Srbiji koja ima, veoma skoru, istoriju hiperinflacije koja je nastala upravo zbog želje da se fiksalni deficit pokrije štampanjem para. U poslednjih deset godina se dešavala ista situcija preko nešto prefinjenijeg mehanizma sterilizacije platnobilansnog deficita kontrolom promene kursa (koji nikako nije bio slobodno fluktuirajući), obaveznih rezervi i referentne kamate no svakako u mnogo manjoj meri. 

Dodatno izmene zakona doneće labaviju mogućnost učešća guvernera u političkom životu. Na primer, Jelašić se nikada nije pojavljivao na partijskim skupovima, niti je učestvovao u izborima a profesor Šoškić zvanično nije član DS koliko ja znam. Sada se pratkično otvara prostor da partijski kadar bude prekomandovan u guvernera (ne bi me začudilo da bude kandidovana i izabrana Jorgovanka Tabaković). Treće, sada će vlada predlagati i viceguvernere. Do sada su to bile isključivo stručne funkcije a sada se otvara mogućnost da na te pozicije dođu i ne tako stručni ljudi, možda čak i partijski funkcioneri, čime se degradira ustanova koja je, koliko toliko, uspela da uspostavi određeni ugled i kvalitet rada.

Sve u svemu, nije problem što Šoškić odlazi sa mesta guvernera, mišljenja sam da je trebalo da podnese ostavku jer je inflacija otišla daleko van okvira u prvoj godini a veoma mi je sumnjiva statistika prethodne godine (inflacija je bila 6.1% na go. nivou do juna a onda samo 0.9% u narednih 6 meseci, iako je npr. benzin poskupeo i do 15% kao i mnoge druge stvari čega smo sami veoma svesni). Ono što jeste problem je način na koji se smenjuje guvernere promenom institucionalnog okruženja koje otvara prostor direktne kontrole NBS od strane vlade i parlamenta i dodatno uplitanje izvršne vlasti u monetarnu politiku i bankarstvo. Sve u svemu, rezultat jedino može biti nagli pad dinara, inflacija, beg kapitala iz finansijskog sektora i mnogo teži dani za Srbiju. Iskreno, ovakav razvoj događaja nisam ni nagađao pre izbora.

Elinor Ostrom

Pre dve nedelje umrla je nobelovka Elinor Ostrom. Nažalost, nisam ranije stigao da se upoznam sa njenim radom i doprinosom, pa sam proteklih nedelje napisao jedan esej za predmet na masteru o njenom radu. Esej ima dve teme, prva je vezana za analizu teksta Collective Action and the Evolution of Social Norms a druga, na kraju eseja, bavi se pozicijom Elinor Ostrom u širem spektru drugih ekonomskih teorija (pre svega veze sa Čikaškom školom, Kouzom i austrijancima). U suštini, ako želite da se upoznate sa njenim radom, možda vam ovaj esej pomogne da to učinite relativno brzo jer ima samo 9 strana teksta.

Esej možete preuzeti na sledećem linku.

Odlomak zaključka eseja:

Tako rad Elinor Ostrom, osim što daje široke analize primera kako zaista ljudi uspešno upravljaju, otklanjajući društvene troškove i neželjeno ponašanje, ona pruža implikacije za dugoročno uspešnu alokaciju zajedničkih dobara u spontanom poretku interakcije, širenja znanja i evolucije društvenih aranžmana. Najkraće rečeno, ako je iko uspeo da reši problem zajedničkog dobra onda je to Elinor Ostrom.

Dubravka Stojanović o antigrađanskoj trdiciji

Srbija je zemlja jake i duge antikapitalističke i antigrađanske tradicije. U pretposlednjoj emisiji Peščanika, profesorka istorije, Dubravka Stojanović izlaže jedno istraživanje o stanju seljaštva u doba Kneza Miloša. Meni posebno interesantno predstavlja tvrđenje da je ruralni zakon o zemljišnom posedu sprečio novčanu i razmensku privredu, obeshrabrio kapitalnu akumulaciju i time trajno vezao seljake za svoju zemlju, glad i nemaštinu. Kako kapitalistička kultura nije mogla da se gradi na selu, animozitet prema progresivnom, građanskom pa i demokratiji prirodna je poseldica niza okolnosti čiji se pojedinačni aspekti upravo mogu čuti u emisiji. 

Investitori - gde ste, da ste!

Srbija vapi za investitorima! Srbija će ove godine privući mnogo više investicija nego prošle! - rečenice su koje često čitamo po novinama. Da poželjna realnost i prava realnost često nisu jedno te isto, pokazuje i članak u Danas-u o tome šta se dešava kada neki investitor pokuša da investira u neku opštinu u Srbiji. Očigledno da neke stvari u državnoj upravi, a naročito u pojedinim lokalnim samoupravama ne štimaju, što bilo ko nije noj sa glavom u pesku može i da vam potvrdi. Da bi Srbija nastavila da se razvija (privredni rast, smanjenje nezaposlenosti, tehnološki razvoj i šta sve ne još) njoj su preko potrebne strane investicije (nisam gadljiv na domaće, ali njih jednostavno nema dovoljno te zato kod nas su baš ove strane toliko bitne), a bojim se da strani investitori baš i neće hrliti kod nas da nas gađaju džakovima para da bi kod nas otvarali fabrike ukoliko nailaze na ovakve situacije. Nešto je trulo u državi Danskoj, i to pod hitno mora da se menja inače nam se ne piše dobro, ni na kratak ni na dugi rok.

Zagađenje, tržište i svojinska prava

Zagađenje je zaista ozbiljan problem. Libertarijanski autori često imaju tendenciju da zaobilaze teme ekologije odnosno zagađenja. Odbojnost ovih tema za pro-tržišne novinare, mislioce i naučnike je razumljiv utoliko što je ovaj skup tema, uglavnom, rezervisan za ljude sa levičarskim ubeđenjima. Mislim da je potrebno ukratko pretresti šta je zapravo uzrok problema i u kom smeru možemo tražiti dobra rešenja.

Standardno, problem negativnih eksternih efekata (eksternalija) posmatra se kao nametanje troškova društvu u procesu proizvodnje, potrošnje ili razmene. Strane koje učestvuju u tim procesima određenim postupcima nameću troškove drugim ljudima i organizacijama koji ne učestvuju u interakciji. Uobičajeno se smatra da je problem eksternalija, odnosno nametanja društvenih troškova neke akcije, svojevrsni otkaz tržišta (market failure). Ranije sam raspravljao o ovome u postu o takozvanoj "Kouzovoj teoremi" koja je često pogrešno shvaćena. Smatram da problem nije nedovoljno efikasno ponašanje tržišta već nepostojanju tržišnih sila u alokaciji zagađenja. Odnosno, nije problem loše tržište, pa ga treba zameniti državnom intervencijom, nego nedovoljno tržišta, što ima sasvim drugačije implikacije.

Svako zagađenje koje nanosi troškove, nelagodu ili narušava zdravlje je neželjen ali nužni fenomen savremene privrede. Tehnologije proizvodnje i potrošnje nisu dovoljno napredne da bi eliminisali zagađenje i teško je poverovati da će takvo stanje nirvane čoveka, zajednica i prirode ikada nastupiti. Dakle, potrebno je primeniti neki mehanizam alokacije koji će da utvrdi koliko zagađenja je prihvatljivo u svakom pojedinačnom slučaju, danas i u budućnosti. 

Načelno zagađenje možemo kontrolisati centralizovano, kroz državnu zabranu, propis ili regulativu ili preko cenovnog mehanizma. Kao u svim ostalim situacijama, cenovni mehanizma je najbolji metod alokacije resursa, pa čak i kada su oni nepoželjni kao što je to slučaj sa zagađenjem. Za mane podržavljavanja alokacije zagađenja važe sve mane kao i za druge primere socijalizacije alokacije resursa. 

Gde leži pravi problem? U visokim transakcionim troškovima i nedefinisanim pravima svojine nad resursima koje privreda koristi a tiču se eksternalija. Zagađenje, odnosno pravo na zagađenje treba posmatrati kao resurs jer proizvodnja bez zagađenja nije moguća. Problem je što ne znamo kako se definiše zagađenje (razne definicije daju razne procene efekata), koji je nivo zagađenja (potrebno je merenje), ko ima pravo ili obavezu da posluje na određen način (armija advokata i sudija se bavi raspodelom i utvrđivanjem prava). Da li je pravo radnika u fabrici koja zagađuje starije od prava građanina grada da udiše čist vazduh odnosno koliko se sme narušiti pravo preduzetnika da slobodno posluje? Dugo prava svojine nisu bila dovoljno široka da definišu i njihovo nauršavanje zagađenjem a pregovaranje strana je skup i dug proces. Nemaju svi akteri, zajednice, organizacije ili pojedinci sredstva ili moć da upravljaju neželjenim ponašanjem drugih. 

Kada bi u svakoj pojedinačnoj situaciji bilo jasno ko ima pravo nad resursom koji se zagađuje, tačnije ko  kome nanosi trošak, kada bi bilo jasno kojim mehanizmom da se izvrši nadoknada i određvanje adekvatnog nivoa zagađenja, kada bi bez sudskih troškova i troškova pregovaranja mogli da nateramo strane da poštuju prava - problem ne bi postojao. Ali transakcioni troškovi postoje i eksternalije su jedna od posledica transakcionih troškova. Eksternalije su zapravo netržišni fenomen jer podrazumevaju da strane koje učestvuju u interakciji nameću trošak trećoj strani koja na dogovor, pa i ishod, ne može direktno uticati. Rafinerija i velenakupac nafte međusobno pregovaraju cenu, obim i kvalitet benzina, što sve za posledicu ima različiti nivo zagađenja u gradu gde je rafinerija a da pritom običan građanin koji ne kupuje benzin nema nikakav direktni uticaj na transakciju. To nije otkaz tršitša to je nepostojanje tržišta. 

Neki od uslova su u pojedinim slučajevima su ispunjeni ali je svaki primer "market failure-a" zapravo posledica činjenice da mnogi preduslovi za uspešnu alokaciju cenovnim mehanizmom nisu ispunjeni. Ako niste u mogućnosti da utvrdite prava svojine i posledice tog prava, te izvor i obim zagađenja, odnosno pregovaranje o alokaciji zagađenja je preskupo i prohibitivno, neće doći ni do spontanog rešavanja problema.

Uopšteno, rešenja za probleme eksternih efekata leže u stvaranju takvog intitucionalnog okvira koji omogućava da se proširi zahvat tržišta, ili jednostavnije, da se na zagađenje "lupi cena". Postoji čitav niz tržišnih rešenja koja omogućavaju efikasniju alokaciju zagađenja u društvu. Na primer, akcize su dobar metod naplate za društveni trošak zagađenja vazduha od prerade i potrošnje nafte. Fabrike koje ispuštaju štetne materije mogu kupovati prava na zagađenje a građani ih direktno mogu prodavati. Takve licence se mogu prodavati i na sekundarnom tržištu. Kafići mogu plaćati naknadu za buku. Dobra su zakonska rešenja koja otklanjaju. Urbanističko planiranje ili zoniranje može dovesti do lakšeg lociranja i premeštanja zagađivača i građana. Zakonska rešenja koja dopuštaju i ohrabruju direktno pregovaranje i dogovor strana, metode medijacije ili pružaju okvir za fasilitatore smanjuju troškove pregovaranja i zakonskih postupaka. Princip postaje jasniji. Svaka inovacija, akcija, organizacija ili regulativa koja pomaže trgovinu među interesnim stranama, lakše pregovaranje i određivanje cena zagađenja pomaže u efikasnijoj alokaciji. Proste zabrane, ograničenja i prohibitivni standaradi potpuno su pogrešni jer, kao i svaka druga državna intervencija, privredu udaljavaju od tržišne alokacije resursa. U pojedinačnim primenama analiza se drastično komplikuje pa je teško doći do konkretnih, jednoznačnih odgovora. Cilj ovog posta je bio da se prepozna izvor problema i princip u kome se trebaju tražiti rešenja. Primećujete, ovaj principt ne uklanja ulogu države ali menja ideju njenog uplitanja, ne kao sveznajućeg alokatora, već kao podsticaj i okvir za alokaciju preko cenovnog mehanizma.