Khan Academy

Preporučujem vam odličan video o Khan Academy - internet sistemu za besplatno obrazovanje. Ovaj video daja pregled kako je sam sistem nastao, koji je cilj postojanja i vizija. Verujem da su ovakvi sistemi budućnost obrazovanja i siguran sam da ovaj princip može u velikoj meri doprineti da se izleče boljke našeg očajnog sistema obrazovanja. Zaista inspirativno!

Teški talenat

Ljubisam Orbović je poznat po jednostavnim ali dubokoumnim izjavama. Poslednja sadrži i ovo:

Orbović je rekao i da nije sporno da se i sindikati zalažu za reforme javnih preduzeća, ali da smatraju da nije potrebno da zbog toga neki ostanu bez posla jer, kako je naveo, da postoj ivišak zaposlenih onda ne bi bilo stalnih zapošljavanja u tim preduzećima.

Moguće je da je u pitanju stvar interpretacije novinara, a možda je čovek zaista izvrstan maher da se pravi lud.

GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.

Indeks ekonomskih sloboda 2014 - Heritage Foundation

Izašao je najnoviji indeks ekonomskih sloboda: Index of Economic Freedom, Heritage Foundation. Više puta sam pisao o njemu na blogu i šire. Indeks inače meri parametre kao što su zaštita privatne svojine, nivo državne potrošnje i oporezivanja, inflaciju, regulaciju i sl. kako bi izmerio stepen u kojem građani mogu slobodno i bez negativnih uticaja koristi sopstvene resurse, rad i dohodak. Zanimljivo mi je bilo da uporedim Srbiju sa drugim zemljama na Balkanu, u poslednjih par godina. 

Kao što vidite, Srbija je zajedno sa Bosnom i Hercegovinom na začelju. Takođe, za sve ljude koji ne razumeju kako je tekla tranzicija kod nas, pogledajte grafik i videćete da smo imali svašta, samo ne "razuzdani neoliberalni kapitalizam" koji je krahirao zbog kojeg smo u krizi. Kada bi se skor koji Srbija postiže stavio u svetski kontekst, ovih 59.4 poena (94 mesto, tačno između Namibije i Libana) ukupno stavlja Srbiju u grupu delimično ekonomski neslobodnih zemalja. Rezultat je skor koji je 1 poen ispod proseka u Svetu, 8 poena ispod proseka regije (CEE), i oko 20 poena ispod proseka zemalja koje se smatraju ekonomski slobodni (gde npr. ne spadaju Čile, SAD, Nemačka ili Britanija). Dakle, rezultat je jadan i nije se mnogo poboljšao od početka tranzicije. Ako želimo da živimo bolje, da imamo privredni rast i dugoročan razvoj, moramo raditi na tome da u dužem periodu ostvarimo bolje rezultate u domenu vladavine prava i ekonomskih sloboda. 

Propaganda u Blicu

Sinoć je održana tribina/javna rasprava o predlogu novog zakona o radu. Shodno očekivanjima, događaj je uspešno tekao ali je uz nešto više tenzija na kraju prekinut pre poslednjeg pitanja. Ovde možete videti početak izlaganja ministra Radulovića. Oko pola sata nakon završetka tribine na sajtu Blica se pojavio tekst. Pun je izvrtanja, laži i propagande. Sumnju da se radi o organizovanoj propagandi potkrepljuje i kraj ovog teksta - novinarka izgleda ima dva poslodavca i sposobnost da napiše dva veoma slična teksta paralelno.

Kako je stvarno bilo?

Ovo je bila u suštini jedina javna rasprava na temu predloga ZOR, pošto je prethodno Ministarstvo rada otkazalo sve tri zakazane javne rasprave, pod pritiskom sindikata. Protiv novinarke koja je autor nemam ništa lično. Ako je radila po nalogu urednika nek joj je na savest, ako je pisala po ličnom nahođenju onda je jako loša osoba ili je pogrešila u afektu.

U publici, oko 120 ljudi, po mojoj proceni, se našla grupa desetak marksista i levičara, uglavnom sa Filozofskog fakulteta. Takođe, našlo se dvadesetak sindikalaca iz različitih sindikalnih organizacija u tri grupe. Ulazak ministra Radulovića i druga dva gosta, dočekan je sa povicima "uaaa" i skandiranjem "zakon neće proći", uz buke drugih povika i navijačke trube. Organizatori i prijatelji iz libertarijanskih organizacija su na ovo odgovorili jakim aplauzom za paneliste. Profesorka Aleksandra Jovanović je ustala i profesorski smilira situaciju, nakon čega je tribina mogla da počne u relativno civilizovanom i akademskom duhu.

Posle dva kruga pitanja i izlaganja, moderator, Mihailo Gajić, je dao reč publici. U više navrata javljali su se predstavnici sindikata. Održava su dva desetominutna traktata i monologa bez postavljanja pitanja. Mihailo je prvu govornicu isekao posle predugačkog monologa i njenog odbijanja da postavi pitanje. Pljuštale su i optužbe sindikata da organizatori ne dopuštaju slobodu govora, da nisu raspoloženi za javnu raspravu. Napisali su i proglas na sajtu, a tu je i demanti LibeK-a. Nekoliko ljudi je postavilo i prava pitanja za karakter skupa. Optužba iz Sloge da su pitanja prethodno dogovorena su besmislena, jer ni Mihailo ni ja ne poznajemo nijednog učesnika koji je postavio pitanje sem Đorđa Trikoša (koji je postavio teorijsko pitanje za Boška Mijatovića koje sindikalisti čini se nisu ni razumeli). Bilo je dobacivanja, aplauza za nekoliko postavljenjih pitanja i negodovanja, poneka uvreda. Sve vreme se tenzija lagano podizala. 

Šta se dogodilo na kraju?

Posle više krugova pitanja u kojima Mihailo nije dao reč grupi od trojce sindikalista koji su sedeli u trećem redu, Mihailo je, po mom sudu pogrešno, odlučio da da reč novinarki koja se javila. Na preskakanje reda pomenuti sindikalisti su reagovali burno. Kada je rečeno da je, zbog probijenog termina, poslednje pitanje, gospodin iz videa je rekao: "Je'l poslednje? E ako neću ja neće niko!" i dunuo u navijačku trubu. Tu je tenzija eksplodirala:

Nakon par minuta, pojedini gosti su počeli da ustaju, ustalo je i nas nekoliko iz prvih redova i sklonilo se sa strane, i potom su spontano ljudi osetili da je kraj, uključujući i paneliste, i amfiteatar se ispraznio za 5 minuta. 

Propagandni tekstovi u Blicu i 24h

Iz prethodnih redova i videa vidite da u tekstu Blica ima mnogo laži i propagande. Prvo, studenti nisu ismevali ministra, već je ekipa studenata marksista vrlo glasno negodovala, dok je ekipa liberala glasno ili aplauzom podržavala. Obe strane su po mom sudu ostale u granicama civilizovane diskusije i pristojnosti. U tekstu nije rečeno ni ko je organizator niti da je bilo ljudi sa obe strane, niti da studenti koji su najglasnije reagovali i pokušali da skandiranjem onemoguće početak tribine, uopšte nisu sa Pravnog, možda poneko. Drugo, tenzija i mogući fizički obračun, do kojeg srećom nije došlo, kada su organizator i profesorka ustali da omoguće završetak tribine i da daju priliku novinarki da postavi pitanje. Nigde ne piše da je ta masa od nekoliko sindiklaca, skandirala, drala se vređala i duvala u navijačku trubu. Pominjanje izazivanja "mase" je potpuno neprimereno. Čitalac teksta nikako ne može da stekne sliku da su kraj tribine prekinuli sindikalisti, da su oni slali uvrede i pretnje (daltonisto, imaš ti oči, zapamtio sam te, ko si ti da nam..., šta me boli... ko si ti i sl.). Zbog toga je ovakvo pisanje Z. Lazarević još više pokvareno i lažno. 

Još je lažniji navod da je ministar pobegao. Video ovo evidentno pokazuje. Nakon eskalacije i graje, novinarka nijednog momenta nije pokuašala da priđe ministru i postavi pitanje, na učesnike panela se niko nije ni obazirao i oni su, po izlasku iz amfiteatra, ostali u zgradi još desetak minuta. Da je moguće napisati i normalan članak sa prenošenjem informacije pokazao je Tanjug (a ima i video snimak izlaganja ministra).

Većina mislećih ljudi u Srbiji ima utisak da su mediji pod direktnom ili indirektnom kontrolom politike. Ne znam da li je ovakvo pisanje Blic i 24h, inspirisalo dodvoravanje lideru pozicije i SNS, ili je došlo iz DS i opozicije kao organizovano potkopavanje Radulovića. Nije ni važno! Ne bi me čudilo da su troje sindikalaca iz trećeg reda organizovano došli da naprave skandal a da Blic orkestrirano piše o događaju na ovaj način. Opet ni to nije važno! Najznačajniji je utisak da su sindikalisti juče još jednom demonstrirali svoju moć, svoju autoritarnost u tumačenju i primeni "socijalnog dijaloga" a mediji potvrdili svoju neobjektivnost, pristrasnost i podložnost uticaju. Srbiji nema spasa, u vladavini prava kao i u ekonomiji, dok se ne izgrade demokratske institcuije, što uključuje i instituciju civilizovanog dijaloga i nezavisne medije, kakve moderan svet zahteva.

Napomena za kraj

Želim ovim putem da se zahvalim kolegama aktivistima sa Filozofskog fakulteta, i drugih fakulteta, koji su okupljeni oko marksističkih i levičarskih organizacija. Ja sam ih u ovom postu nazivao marksisti, a izvinjavam se ako je to njima neadekvatno, ako sam ih izmešao ili loše prebrojao. U svakom slučaju, marksisti su sasvim legitimno pokušali skandiranjem i negodovanjem da iskažu svoj stav na početku. Takođe su posle kraja, opet legitimno došli da se rasprave. Zahvalan sam im što su došli i što su pokušali da prekinu početak na pomenut način, što je po mom uđenju u potpunosti u skladu sa konceptom slobode govora i okupljanja. Takođe oni su svojim ponašanjem i pristupom omogućili da panelisti iznesu svoj stav i tumačenje, kako ZOR tako i situacije u Srbiji. Par manjih ispada, ne umanjuju utisak koji sam izneo ovde u napomeni. Emocije su bile na visokom nivou ali su i marksisti i liberali u sali ostali sasvim dovoljno civilizovani i uljudni da se tribina nesmetano održi. 

Bitcoin u Dnevniku

Denis Kolundžija je napisao tekst uz mojih par komentara na temu bitcoina. Ovaj tekst bio je inspiracija za moj prethodni post.

Jedna napomena vezana za tekst. Kada sam davao izjave prijatelju Denisu vezano za bitcoin, pre nekoliko dana, nisam sipratio šta se sve dogodilo sa cenom bitcoina od početka Decembra. Otuda i previd da je cena bitcoina već danas daleko ispod 70, dakle pad je u dve nedelje bio mnogo značajniji od 5 ili 10%. Dok sam davao odgovore na pitanja, u glavi mi je bila cena od 1000 dolara koja je bila poslednja koju sam video na internetu pre dve-tri nedelje. Izgleda da se dogodilo upravo pomenuto izduvavanje balona. Očekujem da će se to dodatno nastaviti a da kasnije, kada se euforija smiri, možemo očekivati jaču konkurenciju različitih digitalnih valuta i jedan zanimljiv period inovacija i izbora.

Bitcoin

Nakon nekoliko dana razmišljanja o konceptu bitcoina i tekstova koje sam pročitao odlučio sam da napišem prvom prilikom post o bitcoinu. U međuvremenu dogodio se strmoglavi pad u prvoj nedelji decembra pa je trenutak super za objavljivanje. Ključno pitanje na koje sam sebi pokušao da odgovorim: koji je značaj bitcoina za monetarnu budućnost? Odmah da kažem, sam bitcoin je irelevantan ali koncept digitalnih valuta je veoma značajan.

Bitcoin je decentralizovana digitalna valuta. Napravio je anonimni haker, iz Japana koliko sam razumeo, na taj način da se novi novčići mogu "rudariti" posebnim mašinama i dugotrajnim procesom. Transakcije se obavljaju preko interneta direktnim povezivanjem digitalnih novčanika, dok se transakcije potvrđuju od strane samih korisnika. Na taj način, kreiranje i upravljanje bitcoinom je bez ikakvog autoriteta potpuno decentralizovano. Inovativna tehnologija, koju baš i ne razumem, primenjena je na konceptima koji su veoma stari, poput zlatnog standarda ili klirinških kuća. 

Novac generalno ima tri ključne funckije: sredstva razmene, čuvara vrednosti i sredstva obračuna. Da bi bitcoin postao značajna valuta i da bi ugrozio konvencionalne valute, mora da počne na dobar način da služi i pomenute tri svrhe. U svetu brzo rastuće e-trgovine, nije neočekivano da bitcoin, ili bilo koja druga digitalna valuta, odlično služi u tehničkom smislu kao sredstvo razmene. Za prvu funkciju važno je da postoji mreža korisnika. Što više ljudi bude koristilo digitalne valute, pogotovo ako su međusobno konkurentne, to će postojati veća korist od posedovanja valute jer može više stvari da se plati i kupi. Međutim, za druge dve funkcije, bez stabilne vrednosti teško da može da ugrozi standardni novac. Naravno, sa razvojem digitalnih valuta monetarne vlasti bi mogle da se okrenu zabrani i regulaciji, što je već počelo, kako bi očuvale svoj monopol u štampanju para. Ipak, ne verujem da je dugoročno moguće obuzdati ovu monetarnu inovaciju koja ljudima može da omogući tako važnu uslugu kao što je osiguranje od inflacije ponude nacionalnih valuta i veoma jednostavnu trgovinu.

Ono što može da bude ključni dugoročni efekat digitalnih valuta je posredno uvođenje koncepta free banking u ekonomiju, bez revolucije, bez dogovora, potpuno neplanirano i nekoordinisano - bao kao što nastaju sve industrijske i ekonomske revolucije u pozitivnom smeru. Fundamentalna razlika između bitcoina i konvencionalnih valuta je: a) bitcoin nema vrhovni autoritet koji upravlja ponudom; b) bitcoin nije obavezno sredstvo plaćanja (legal tender law) niti će i biti; c) ima fiksiranu ponudu. Takođe kako je sada koncipiran bitcoin može biti savršeno dupliran kako bi nastale nove digitalne valute, što je već i poečelo sa drugim coinima.

Sa bitcoinom može svašta da se desi. Kada je cena bila oko 1000 USD očekivao sam da još poraste a da se u 3 do 6 meseci dogodi značajniji pad gde bi mnogi investitori, posebno oni koji su ušli u poslednjih 2-3 meseca, izgubili dosta novca. Izgleda da sam se prevario i da je balon krenuo da puca mnogo ranije. No poenta ostaje, trenutno visoka cena bitcoina koja je naglo skočila, bez značajnog proširenja mreže korisnika ili mogućnosti obračuna, nije bila realna. No ne očekujem da se bitcoin uruši i nestane. Ovo je samo šansa da se inteligentnije ponovo proba, kako bi se na bolji način odgovorilo potrebana korisnika koji bi možda želeli i da štede ili obračunavaju u digitalnom novcu. U svakom slučaju čeka nas konkurencija i radujem se tome. 

Bitcoin, free banking i budućnost

Ulazak u svet decentralizovanih digitalnih valuta veoma je blizak konceptu "free banking" koji podrazumeva da se različite institucije koje prave ponudu novca, takmiče različitim valutama, bez obaveze korišćenja jedne valute za korisnike, i bez postojanja centralne banke. Koncept je veoma popularizovao Hayek a u novije vreme puno može o tome da se nauči od Lawrence Whitea i Georga Selgina. Poenta je da nepostojanje centralne vlasti daje veću sigurnost da neće biti monopola nad štampanjem para. Kada postoji monopol (legal tender law) lako se dolazi do situacije da država ima moć da upravlja dohotkom građana kroz štampanje para i Kantiljonov efekat - povećanje bogatsvta oseti onaj koji prvi u redu dobija novac (zaposleni u državi / sektori u kojima država interveniše / primaoci subvencija i sl.). Krajnja posledica može biti pregrejavanje ekonomije, koje mora da se završi sa recesiom kada se krene u obaranje prouzrokovane inflacije. Ako se otrgne kontroli, monetarna vlast države može da otera društvo u potpuni kolaps, kao svojedobno u Nemačkoj, Mađarskoj, SRJ (1993) i skorije Zimbabveu. 

Međutim, kada postoji konkurencija valuta, pogotovo kada su one potkovane nekom ograničenom ponudom (commodity money - zlato, srebro, korpa valuta i sl.), onda bi svako kreiranje kredita van održivog nivoa, i veštačko podizanje ponude novca, brzo iscrpelo rezerve banke. Opstale bi samo one institucije i one valute koje na dobar način opslužuju tri ključne funckije, što ujedno znači sigurnost valute i relativnu stabilnost vrednosti (odsustvo preteranog štampanja = inflacije). Ovde vidim najveću šansu koncepta digitalnih valuta, jer su, za razliku od formalnih finansijskih institucija, kreatori mnogo slobodniji u inovacijama i pronalaženju najboljeg koncepta, ali i uz niže troškove sposobni da kreiraju nove valute. Siguran sam da nas čeka više godina, možda i decenija polu-haosa na tržištu digitalnih valuta. Ali, digitalne novac, bez kontrole, centralne vlasti i ograničenja u konkurenciji mogu dovesti do toga da kroz proces tržišne utakmice pronađemo najbolji koncept digitalnog sistema plaćanja i valute koja služi kao novac. Činimi se da ćemo za nekoliko decenija imati više, možda desetak, ključnih digitalnih valuta i veoma razvijene berze digitalnog novca, koji će uz nezamislivo niske troškove omogućavati trgovinu, ulaganja itd. Da moram da se obavežem, rekao bih da će velika inovacija 21. veka biti upravo konkurencija digitalnih valuta i da ćemo do 2030. godine svi imati digitalne novčanike i međusobno trgovati u više valuta.

Ako je moj instikt ispravan, onda možemo očekivati revoluciju u celoj monetarnoj sferi. Kada ljudi budu imali mogućnost da pobegnu od nacionalnih valuta, koje će sigurno posle izlaska iz Globalne recesije osetiti inflaciju, to će značajno oslabiti značaj monetarnih vlasti. Rezultat bi bio ili više discipline u monetarnoj sferi, sledstveno i manje fiskalnih intervencija iz štampanaj para, ili sa druge strane, propast nacionalnih valuta i dublje krize tamo gde država nije spremna da se suoči sa 21 vekom. Konkurencija valuta je jedini dugoročni mehanizam zaštite čovečanstva od manipulacije, inflacije i pregrejavanja ekonomije. Takođe, ovakva konkurencija je važan faktor sprečavanja državnih intervencija koje su finansirane naduvanim balonom kredita. Kao što je Hayek rekao u jednom od intervjua:

"U potpunosi sam uveren da nijedna vlast nije, politički ili intelektualno, sposobna da pruži tačnu količinu novca koja je neophodna za miran ekonomski razvoj. U potpunosti se zalažem, zapravo, ubeđen sam, da nikada nećemo imati pristojan novac ponovo, pre nego što oduzmemo vlasti monopol u izdavanju novca, i dozvolimo konkurentskim institucijama... da izdaju novce koji konkurišu jedan drugom i dozvolimo ljudima da odluče koju vrstu novca preferiraju da koriste." F. A. von Hayek (1978)

Liberator

Pred nama je izuzetno koristan link ka sajtu Liberator.in koji može služiti kao lagan način praćenja velikog dela bloggerske sfere free-market ekonomsita i libertarijanaca iz regiona.

1000 preduzeća

U okviru BEP projekta, USAID je uradio anketu 1000 preduzeća i evo šta su rezultati:

Rezultati ankete pokazatelj su mnogih stvari, ali svakako opšti utisak da je stanje poslovnog okruženja u Srbiji jako loše. Ja bih samo istakao jednu stvar koja mi je za oko zapala. Faktori, 1, 3 i 4 u direktnoj su vezi sa politikom deviznog kursa, temom o kojoj smo dosta pisali na blogu. Mislim da je iz ovoga sasvim jasno da fleksibilan kurs, uz nestabilnost i visoku inflaciju može pogodovati privredi samo u knjigama, ali veoma retko u realnoj ekonomiji.

???... Ne, stvarno NBS, zaista ???

"NBS i ovoga puta apeluje upravo na pojedine banke da se uzdržavaju od vođenja politike nelojalne konkurencije i privlačenja klijenata visokim kamatnim stopama na štednju, a građane poziva da se umesto kamatnim stopama, rukovode sigurnošću svojih uloga", naglašava se u saopštenju NBS.

Iz vesti za koju mi je veoma teško da poverujem da je uopšte izašla iz zgrade NBS. Drugi deo vesti još i ima nekog smisla, poslednja dva pasusa prilično. Međutim, ja prosto ne mogu da verujem da je neko sebi dozvolio da podizanje kamata radi privlačenja štediša zove nelojalnom konkurenciom.

Prvo, posao konkurencije i nije da bude lojalna nego da ti smeta i da te tera da budeš bolji. Drugo, NBS traži od građana da posmatraju sigurnost uloga iako im država garantuje za gotovo sve uloge. Što im, eto možda, nije palo na pamet da građane baš briga za generalni kvalitet banke kada su ionako osigurani. Možda ih zanima jednim delom kvalitet usluge, da li inače imaju račun u banci, drugi troškovi i sl. - svakako najvažniji faktor je kamata. Treće, cena je najvažniji mehanizam konkurencije. Ko može očekivati efikasno i konkurentno tržište, bilo koje robe ili usluge, ako pokušava da utiče da cene ne idu dole ili gore?

Nobel za ekonomiju 2013

Fama, Shiller i Hansen dobili su Nobelovu nagradu za razvoj standardnog finansijskog modela vrednosti aktive. Nisam imao prilike detaljno da se bavim njihovim radom nažalost.

Samo da spomenem, da je i ove godine zaboravljen William Baumol, što je velika šteta (pitanje da li će doživeti da se neko seti njegovog doprinosa).

Budući nobelovci vrlo verovatno bi mogli biti neko iz ekipe: Paul Romer & Robert Barro, Douglas Dimond, Alan Kruger...

Moji lični favoriti, mada šanse za to u narednoj godini ne deluju veliko, je da se nagrada nađe u rukama dvojce fantastičnih čigaoijanaca: Sam Peltzman i Richard Posner

Novi ministri u Utisku nedelje

Komentar sledi uskoro.

Napad na Siriju

Juče je došlo do obrta u iščekivanju vojne akcije na Siriju. Britanski parlament sa tesnom većinom nije podržao volju premijera Cameron da britanska vojska interveniše. Premijer je poručio da, iako snažno veruje u opravdanost vojne operacije, odluka parlamenta odražava volju građana i da će tu volju poštovati. Dakle šta god odlučio Obama, Britanija neće učestvovati u bombardovanju.

Sa druge strane Atlantika Obama je poručivao danima da više nije pitanje da li će biti operacije nego kada. Time je Obamina administracija rešila da se, po cenu kršenja ustava, umeša u građanski rat u Siriji. Po Ustavu SAD, federalni predsednik je vrhovni komandant vojnih snaga, ali nema autoritet za objavu rata. To pravo je zadržano u Kongresu koji jedini po ustavu može objaviti rat bilo kojoj zemlji. Od Drugog svetskog rata, to pravilo ustava kršeno je više puta (poslednji put napadom na Libiju). Ovde vidimo jednu veliku razliku između Camerona i Obame.

Smatram da je strašna činjenica, ukoliko je tačna, to što je Asad upotrebio hemijsko oružije protiv svog naroda, civila. Vojna intervencija čiji bi cilj bio da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija bi po mom mišljenju bila legitimna i opravdana čak i bez blagoslova Saveta bezbednosti. Međutim, mislim da ni SAD ni Britanija, ne bi trebalo da se uključe u konflikt u Siriji. Prvo zato što uopšte nisam siguran da je strana vojska, bez kopnenog prisustva, sposobna da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija. Drugo, nisam siguran da građani bilo koje zemlje na zapadu poznaju situaciju dovoljno da bi mogli da donesu razumu odluku da li je poželjno birati strane u građanskom ratu. Kao i u Libiji, SAD bi intervencijom izabrale stranu, ali nama ništa ne garantuje da će posle svrgavanja Asada doći do uspostave mira, i da na vlast neće doći još veći fundamentalisti i protivnici demokratije. Ako bi nepoželjni ishod zaista nastupio, time bi vojnom intervencijom SAD sebi napravile veći bezbednosni problem u budućnosti. Ovaj scenario se potvrdio više puta u skorioj istoriji. Možda bi najbolje u ovoj situaciji bilo da se SAD i Britanija prosto ne mešaju u građanski rat jer je pitanje koliko, u dogom roku, zaista mogu da pomognu, vojnim intervencijama, demokratizaciji Bliskog istoka. 

Iapk, Obama je sada u pat poziciji. Ako ne naredi bombardovanje izgubiće kredibilitet i prema političkoj i vojonoj eliti u SAD ali i u svetu. Pogotovo će izgubiti kredibilitet prema pobunjenicima u Siriji, pa je pitanje koliko će SAD moći da ima uticaja na njihovo demokratsko usmerenje nakon eventualne pobede u građanskom ratu. Sa druge strane ako napadne, to će učiniti protiv volje najbližih saveznika, verovatno protiv volje građana SAD i svakako uz obnovu tenzija u odnosima sa Rusijom (koji su već duže na niskoj grani tokom Obaminog predsednikovanja). 

Hitler ekonomski socijalista

"Mi nemamo njihove kolonije, nemamo mogućnosti za međunarodne veze. Naš rajh, koji je tako natrpan a ima tako malo neophodnog za život, mora biti pažljivoi temeljno kultivisan i rukovođen. Mi ne možemo uspeti bez planiranja!" Adolf Hitler

Ovo je samo jedan od citata iz govora Adolfa Hitlera koji opisuje koliko je zapravo nacional-socijalistička vizija u ekonomiji bila slična sa socijalističkom viziom koju su poštovali najlući domaći neprijatelji nacista ali i koju poštuju mnogi današnji socijalisti.

 

Neki "ekonomista"

Evo statusa sa FB glavnog i odgovornog urednika, Stefana Đerasimovića, studentskog časopisa Monopollist koji objavljuje studentska organizacija sa Ekonomskog Fakulteta.

Evo i ja malo da izigravam eksperta, posto ne mogu vise da trpim da neki "ekonomisti" bez osecaja za realnost vredjaju moju inteligenciju, a pritom imaju iskustva u bavljenju ekonomijom ko Nikolic u naucnom radu. Konkretno, radi se o velicini te cuvene administracije, koja je uzrok svih problema u Srbiji od 1389. pa do danas. E da, za sestoclanu porodicu smanjili su mesecnu socijalnu pomoc sa 6500 din na 4000 din, pa bih zamolio doticnog eksperta P.M. da proba SAM da prezivi mesec dana sa ovom sumom, bez da mu tatica profesor dotira sredstva. I voleo bih jos da vidim kako bi P.M. organizovao uvodjenje evra u Srbiji pri ovakvom godisnjem spoljnotrgovinskom deficitu. Za 5 godina placali bismo cigaretama i toalet-papirom, jer evre ne bismo mogli tako lako da stampamo. Slede nove slicice. Ajd' uzdravlje!

Klikom na sliku možete je uvećati da vidite print screen.

Nisam 100% siguran da je dotični P.M. zapravo ja, ali shodno mojoj istoriji aktivizma u Monopollistu, temam koje sam pisao, činjenici da je moj ćale profesor, verujem da bi moglo da se radi o meni. Ako je komentar meni upućen, pozivam Monopollist, i Stefana lično, da organizuje javnu debatu na fakultetu na koju bi pozvali studente i profesore, pa da razgovaramo o temama o kojih se, očigledno, ne slažemo. 

Ako komentar nije meni upućen, ostaje pitanje da li je ovakav tip komentara na FB, ma koliko nečije ideje možda bile pogrešne, u skladu sa tradiciom novinarstva koju Monopollist ipak gradi deceniju i po.  

Fed, monetarna ekspanzija i inflacija

Ohrabrujući razgovor o istoriji, stanju i perspektivi finansijskog sistema. Po prvi put sam čuo od nekoga ono što je meni intuitivno paralo mozak. Ogromna monetarna ekspanzija napravila je ogromnu inflaciju, ali inflaciju u finansijskom sektoru koji prošao kroz čitav niz efekata pogrešnih i preteranih investicija. Takođe, neprestano doživljavamo balone i recesije u finansijskom sektoru i to će se nastaviti dokle god budemo imali centralno bankarstvo bazirano na trenutnim principima. 

Kosovo

Juče sam se vratio sa Kosova gde sam držao predavanja na međunarodnoj letnjoj školi. Imam utisak da ljudi u Srbiji, pogotovo u Beogradu, nemaju dobre informacije o stvarnom životu na Kosovu pa ovim putem želim da podelim svoja iskustva sa vama. Malo šta me je iznenadilo, ali ipak o nekim stvarima ranije nisam razmišljao.

Siromašni Balkan

U suštini, razlika između Srbije i Kosova nisu velike. Prosečna plata na Kosovu (bez severa) je između 200 i 220 evra. To jeste dosta manje nego u Srbiji, ali treba imati u vidu da je siva ekonomija još više rasprostranjena i da doznake (novac koji šalje dijaspora + donacije) čine oko 28% BDP Kosova. Nema porodice koja nema nekoga u Austriji, Nemačkoj ili Švajcarskoj. Prosečna realna kupovna moć u većem delu Kosova zbog sive ekonomije i doznaka ide i do 300 evra. U suštini, standard života na Kosovu neodoljivo podseća na standard centralne a još više južne Srbije.

Bio sam smešten u Gnjilanu a posetio sam i Prištinu. Život u Gnjilanu neodoljivo podseća na manje gradove u unutrašnjosti Srbije. Na primer sam centar liči na Smederevo ili Požarevac. Zgrade su uglavnom iz perioda kasnih 60'ih ili 70'ih, a nove zgrade izgledaju potpuno isto. Ima mnogo divlje gradnje, pogotovo u gradnji manjih zgrada i kuća. Starije građevine u ulicama su postale male radnje, banke i sl. i toliko su oblepljene reklama da je nebitno kako su izgledale u originalu. Kafa u na Kosovu u kafićima košta između 50 centi i 1.20 evra što otprilike porkiva spektar cena u Srbiji. Alkohol, cigarete, namirnice, gotovo sve je nešto jeftinije, ali ne mnogo.

Gradnja

Najveća iznenađenje za mene je bila aktivnost građevinske industrije. U Gnjilanu sam prebrojao između 500 i hiljadu novih stanova koji su izgrađeni u poslednjih 3 godine. Verovatno ih ima mnogo više. To su uglavnom vrlo lepe, moderne i velike zgrade, šire i duže nego novogradnja po Beogradu (rzumljivo ima više mesta, parcele su slobodnije) između 6 i 10 spratova. Za grad od sedamdesetak hiljada stanovnika ovo je neverovatan bum gradnje. Ali očigledno ljudi imaju para da kupuju jer je kvadrat novogradnje u Gnjilanu između 800 i 1000 evra, a u Prištini cene idu i do 1500 u samom centru, što je skuplje nego u većini gradova u Srbiji. Na Kosovu je veoma popularno preseljenje iz porodičnih kuća u stanove.

Poslovni centar Prištine

Svakodnevni život

Glavnu ulicu u Gnjilanu mogli bi premestiti u Leskovac, Vranje ili Užice i da ne primetimo veliku razliku. Jede se kebab umesto girosa, ali se cepaju i pljeskavice, pečeni kukuruz, šećerna vuna i slani suncokret. Ishrana je mnogo slična, povrće se uvozi i troše iste namirnice i proizvodi. Najpopularnije pivo je bivše Pećko, sada Peja, i dosta je dobro. Nisam našao dobru rakiju ali i to se cepa, uglavnom šljiva i kruška. Ono što bi mnoge iznenadilo, svaki 5 proizvod je poreklom iz Srbije, a gotovo pola slatkiša i grickalica proizvode Štark, Swisslion, Bambi i nešto ređe Jaffa. Čak se i dosta povrća uvozi iz južne Srbije. Takođe, u Gnjilanu najveća prodavnica nameštaja je Simpo. Kada je reč o novčaniku i trpezarijskom stolu, nacionalizam se zaboravlja i bolji život pobeđuje. 

Mladi 

Nezaposlenost na Kosovu jeste ogromna ali ne se to nikako ne vidi na ulicama. Raspoloženje je jako pozitivno. Iimao sam veoma prijatan provod i često se dešavalo da su ljudi oduševljeni što je došao neko iz Srbije. Naravno, siguran sam da ima i mnoštov groznih primera i iskustava no ja ih nisam doživeo. O sledećem nisam razmišljao pre odlaska na Kosovo - to je najmlađi narod u Evropi. Prosečna starost na Kosovu je oko 25 godina! I to se neviđeno oseća na ulicama svako veče. U centru Gnjilana sam prebrojao preko 15 klubavu gde je svaki imao par stotina ljudi. Hiljade i hiljade automobila, tinejdžera, klinaca, mladih na sve strane, šetaju se, zezaju, piju, tuku, sve isto kao širom Balkana, samo na 10 stepen, prosto zbog njihovog neverovatnog broja. Slična vreva kao u Budvi samo malo više Akapulka nego Trokadera. 

Male stvari

Iapk po nekim stvarima vidi se koliko je društvo još nesređeno. Na primer, vidi se da ulice u Gnjilanu niko ne čisti (užasno su prašnjave pa je i vazduh suv i težak). Srpski telefoni ne mogu da koriste mrežu, tako da sam jurio makedonsku i našu, ali i drugi stranci imaju problema da koriste mobilni a internet je uglavnom dosta spor. Ulice nisu obeležene, neki semafori ne rade, spomenici nemaju naptise, svuda se popravljaju trotoari i stvari se dovode u red. Ali ima još puno posla i trebaće decenije da prođu dok Priština ne počne da liči na zapadnu Evropu. U ulici Gordža Buša gradi se velika katolička crkva Majke Tereze, dok je jako blizu potpuno zapuštena i zarasla nedovršena pravoslavna crkva. Ona stoji pored apsolutno najružnije zgrade na svetu (nacionalna biblioteka) dok je prekoputa nje, u zaleđu jedne od glavnih ulica, razvučen veš i okopava se neograđena baštica sa paradajzom. Sa sve parkiranim sivim VolksWagen Passatom cc koji mora da prođe blato i rupčage da bi izašao sa parkinga. 

pozadina Ulice Gordža Buša

Zaključak je da je život na Kosovu oslikan gotovo istim navikama i opterećen veoma sličnim problemima kao u Srbiji. Kada se izuzme velika politika narod je mnogo bliži nego što se čini. Pod kontrolom zapada, na Kosovu se sprovodi potpuno suprotna politika od one koja je bila zastupljena tokom devedesetih u celoj bivšoj Jugoslaviji. Iako društvo nije zalečilo rane rata, a netrpeljivost, naravno, i dalje postoji, Kosovo zaista ima potencijal da postane funkcionalna demokratija i multietničko društvo. Dogovor pod pokroviteljstvom EU, zaista se doživljava kao istorijski, jer će mnoga životna pitanja  moći da počnu da se rešavaju. Nisam to ranije uviđao ali i sad vidim da su prethodnih nekoliko meseci mnogo važni za sve ljude na Kosovu. Južno od Mitrovice, Srbi i Albanci primorani su da zaboravljaju nacionalizam i da se okrenu rešavanju svakodnevnih problema od kojih se ni doznaka i donacijama ne može pobeći. Slobodna trgovina, saradnja, putovanja, zajednička ulaganja, razmena iskustava ideja i kulture, to je budućnost koju Srbi i Albanci moraju zajedno da grade. Samo tako možemo zalečiti rane devedesetih.  

Vujčić o ulasku Hrvatske u EMU

Ovaj intervju, koji je guverner hrvatske centralne banke dao, ultimativni je argument za uvođenje fiksnog kursa u Srbiju. Ni posle 20 godina niske inflacije i stabilnog kursa u Hrvatskoj, trend nije preokrenut i stepen evroizacije je visok. U Hrvatskoj obični ljudi ne računaju u evrima, za razliku od Srbije, ali su svi krediti (i štednja) indeksirani u evrima ili direktno vezani za EURIBOR. Naravno, trgovinska razmena sa EU će se u Hrvatskoj samo povećati a sada je već na sličnom nivou kao u Srbiji. Sve u svemu, pod uslovima koje Vujčić opisuje, a koji u Srbiji još više vladaju, nezavisna monetarna politika i fluktuirajuća valuta su štetan i nemoguć poduhvat. Uostalom, polse prvih 12 godina primene "fleksibinog kursa u Srbiji" vidi se ko je bio bolji u monetarnoj politici - svakako, HNB. 

Rast kamata bi lasirao krizu javnog duga u Srbiji

Dok se veliki bankari i investitori motaju oko Feda, čekajući da vide da li će QE beskonačno biti nastavljen, u Srbiji se mere štednje svode na, umesto planiranih 3.6% BDP, spuštanje deficita budžeta sa 7% na 5%. Dakle, nastavlja se dobro opraobana i uvežbana politika državnog rasipanja, jakog dinara, pumpanja privatne potrošnje i uvoza. Niko ne razmišlja o perspektivi u nerednih nekoliko godina. 

Fed je već više od godinu vodio politiku kupovine oko 80 milijardi dolara obveznica i hartija mesečno, pumpajući bilanse banaka i otkupljujući pogrešne odluke investitora. Fed i ECB su u poslednjih 3 godine upumpale preko 5-6 hiljada milijardi evra svežeg novca u finansijski sistem. To nije pomoglo preterano oporavku privrede, ali je spustilo kamate na javni dug. Tako je i prinos na javni dug Srbije, i pored loše perspektive, pao gotovo 3%. 

Važna stvar, kada jednom dođe do rasta kamata i prinosa na dug, kada Fed prestane da štampa ko lud, Srbiju čeka kriza javnog duga. Ako nešto odmah ne promenimo, nikada nećemo vratiti dug. Jer sada imamo politiku da novim dugom otplatimo stari. Šta se dešava kada je novi dug 2, ili 3 puta skuplji? U ministarstvu finansija očigledno nema odgovora na ovo pitanje.

Pijaca je merilo života

Uz jutarnju kafu naleteo sam na tekst koji ilustruje novo istraživanje o značaju pijaca i buvljaka u srpskoj ekonomiji. Procena broja ljudi koji rade na pijacama skočila je sa 120 na 150 hiljada u psolednje 3 godine. Dakle oko 10% ljudi iz privatnog sektora danas radi na pijacama i buvljacima. Veliki broj ekonomista, privredna komora i slični "privrednici" bez dana rada u malom, privatnom sektoru, smatraju da bi problemi javnih finansija, PIO fonda, zdravstva, gladnih u Etiopiji, mogli da se reše samo kada bi se uterao porez sivoj zoni.

Važno je razumeti dve stvari kada o ovome govorimo. Prvo, ljudi koji rade u sivoj zoni nisu zli, antipatriote ili sl., već posluju izvan sistema zato što je legalno poslovanje preskupo. Drugo, ako je 30 hiljada ljudi neto našlo svoje utočište na pijacama i buvljacima, nekon što ih je kriza pritisla gubitkom posla ili para u novčaniku, svako uterivanje poreza bi prvo pogodilo te ljude. Nakon toga verovatno i dobar deo ostalih bi morao da prestane da se bavi prodajom na tezgama. Da li vam znači više dodatnih par stotina miliona evra poreskih prihoda, koje država i onako često spiska na neviđene gluposti, ili vam je draže 50.000 radnih mesta koja se neće izgubiti na pijacama? Meni ovo drugo svakako.

Razumem ljude iz privredne komere koji prosto lobiraju da bi ugušili konkurenciju koja ne mora da plaća poreze. Razumem i akademske ekonomiste, oni mogu da kažu šta god žele bez ikakve odgovornosti ili posledica po njihove novčanike, ako gomila ljudi prestane da iznosi robu na tezge. A vi bi morali da razumete šta bi jedan tezgaroš morao da plati ako se uključi u sistem. Prvo, veliko je pitanje je da li bi uopšte pravno mogli da iskombinuju da prodaju robu bez formalne firme i zaposlenja. Najjeftinija opcija je otvaranje agencije za promet robom što prodavca košta paušalni porez koji se kreće u rangu od 12 do 25 hiljada dinara mesečno. Pritom treba računati da se na tezgama po pijacama već plaća zakup. Dakle rezultat bi bio da se desetinama hiljada ljudi koji rade na pijacama i buvljacima za 300-400 evra, više ne bi isplatilo da izlaze iz kreveta. Plaćanje PDV bi retko bila opcija, jer je promet od 8 miliona zaista visok za tezgu.

Država bi mogla da prihoduje 100 do 200 miliona evra godišnje, što ne pravi ama baš nikakvu posebnu razliku na skoro 10 milijardi rashoda centralne vlasti. Cena bi bila desetine hiljada novih nezaposlenih. Po meni mnogo bolja alternativa da se poslovanje pojeftini što više, da se ljudima omogući da rade bez uključivanja u sistem penzionog osiguranja, da se ne plaća porez na platu, autorski honorar, kapitalnu dobit, nego jedinstveni flat-tax porez na dohodak, isti za sve. Dodatno da se ukine minimalac, barem za određena zanimanja, da se ukinu takse, besmislene kazne, SOKOJ i sl. opterećenja malog biznisa. Kada država postane trošak od 20% mnogima iz sive zone bi se isplatilo da se uključe u legalno poslovanje. Dugoročno ovo je mnogo bolje i za ekonomiju i za poreske prihode.