Odbrani novčanik!

Moj govor sa marša poreskih obveznika:

Dobar dan! Moje ime je Pavle Mihajlović i ekonomista sam u Fiskalnoj koaliciji. Ja sam, kao i svi vi poreski obveznik i ovde sam danas da ODBRANIM NOVČANIK!!! 

Kad građanin Srbije ustane ujutru i ode na posao, do 1 popodne radi za poreze i doprinose. Do pola 3 radi za PDV. A samo od pola 3 do 5 radi za sebe i svoju porodicu. Oni dovoljno vredni i srećni koji imaju posao, preko 2/3 svega što stvore, daju državi kroz poreze. 

Ali ni to ministrima nije dosta. Prošla i ova vlada zadužile su nas 12 milijardi evra. To je 6000 kilometara autoputa ili 5000 škola ili 200 mostova. Svaki građanin Srbije, pa i još nerođeno dete, zadužen je 2700 evra za javni dug. Danas kažem dosta! Dosta rasipanja našeg novca na  besmislene subvencije, visoke plate, korupciju, nabavke, prazne kase, gubitaše, raspale bolnice, drugare, agencije, dođem ti, lako ćemo... dosta je bilo visokih poreza, dosta je bilo gomilanja duga. 

Slobodan čovek ne sme da dopusti da drugi odlučuju umesto njega. Danas i ovde, prvi put u Srbiji, šaljemo poruku da hoćemo i možemo sami. Ne treba nam država da bude dadilja, treba nam čuvar i servis. Ne treba nam milostinja nego pravda i zakon isti za sve. Neću tuđe pare, hoću svoju šansu.  

Danas niste sami. Nova sloboda se rađa. Danas neki novi svet šeta. Pošaljimo poruku uspavanima. Glasno vikni ODBRANI NOVČANIK!

Srećan vam dan poreskog oslobođenja!

Tribine - Festival poreskih obveznika

Poslednja tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 7. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Tomislav Momirović (Generalni direktor, Mona Hotel Management)
- Bogdan Đurić (Partner, TPA Horwath Serbia)
- Dragoljub Rajić (Direktor, Unija poslodavaca Srbije)
Moderator: ja

Druga i glavna tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 6. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Miloš Nikolić (Predsednik, Libertarijanski klub - LibeK)
- Boris Begović (Profesor Pravnog fakulteta, Univerzitet u Beogradu)
- Mikulaš Dzurinda (Bivši premijer Slovačke)
- Matthew Elliot (The Taxpayers' Alliance)
Moderator: Suzana Trninić, novinarka B92

Prva tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 5. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Goran Jovanović (Asistent Fakulteta za medije i komunikacije)
- Petar Čekerevac (Izvršni direktor, LibeK)
- Aleksandar Novaković (Internet magazin Katalaksija)
- Duško Krsmanović (Doktorant prava i ekonomije, Univerzitet u Bolonji)
Moderator: Denis Kolundžija, novinar Dnevnika

Pijaca je merilo života

Uz jutarnju kafu naleteo sam na tekst koji ilustruje novo istraživanje o značaju pijaca i buvljaka u srpskoj ekonomiji. Procena broja ljudi koji rade na pijacama skočila je sa 120 na 150 hiljada u psolednje 3 godine. Dakle oko 10% ljudi iz privatnog sektora danas radi na pijacama i buvljacima. Veliki broj ekonomista, privredna komora i slični "privrednici" bez dana rada u malom, privatnom sektoru, smatraju da bi problemi javnih finansija, PIO fonda, zdravstva, gladnih u Etiopiji, mogli da se reše samo kada bi se uterao porez sivoj zoni.

Važno je razumeti dve stvari kada o ovome govorimo. Prvo, ljudi koji rade u sivoj zoni nisu zli, antipatriote ili sl., već posluju izvan sistema zato što je legalno poslovanje preskupo. Drugo, ako je 30 hiljada ljudi neto našlo svoje utočište na pijacama i buvljacima, nekon što ih je kriza pritisla gubitkom posla ili para u novčaniku, svako uterivanje poreza bi prvo pogodilo te ljude. Nakon toga verovatno i dobar deo ostalih bi morao da prestane da se bavi prodajom na tezgama. Da li vam znači više dodatnih par stotina miliona evra poreskih prihoda, koje država i onako često spiska na neviđene gluposti, ili vam je draže 50.000 radnih mesta koja se neće izgubiti na pijacama? Meni ovo drugo svakako.

Razumem ljude iz privredne komere koji prosto lobiraju da bi ugušili konkurenciju koja ne mora da plaća poreze. Razumem i akademske ekonomiste, oni mogu da kažu šta god žele bez ikakve odgovornosti ili posledica po njihove novčanike, ako gomila ljudi prestane da iznosi robu na tezge. A vi bi morali da razumete šta bi jedan tezgaroš morao da plati ako se uključi u sistem. Prvo, veliko je pitanje je da li bi uopšte pravno mogli da iskombinuju da prodaju robu bez formalne firme i zaposlenja. Najjeftinija opcija je otvaranje agencije za promet robom što prodavca košta paušalni porez koji se kreće u rangu od 12 do 25 hiljada dinara mesečno. Pritom treba računati da se na tezgama po pijacama već plaća zakup. Dakle rezultat bi bio da se desetinama hiljada ljudi koji rade na pijacama i buvljacima za 300-400 evra, više ne bi isplatilo da izlaze iz kreveta. Plaćanje PDV bi retko bila opcija, jer je promet od 8 miliona zaista visok za tezgu.

Država bi mogla da prihoduje 100 do 200 miliona evra godišnje, što ne pravi ama baš nikakvu posebnu razliku na skoro 10 milijardi rashoda centralne vlasti. Cena bi bila desetine hiljada novih nezaposlenih. Po meni mnogo bolja alternativa da se poslovanje pojeftini što više, da se ljudima omogući da rade bez uključivanja u sistem penzionog osiguranja, da se ne plaća porez na platu, autorski honorar, kapitalnu dobit, nego jedinstveni flat-tax porez na dohodak, isti za sve. Dodatno da se ukine minimalac, barem za određena zanimanja, da se ukinu takse, besmislene kazne, SOKOJ i sl. opterećenja malog biznisa. Kada država postane trošak od 20% mnogima iz sive zone bi se isplatilo da se uključe u legalno poslovanje. Dugoročno ovo je mnogo bolje i za ekonomiju i za poreske prihode. 

Marš poreskih obveznika

Danas je održan prvi Marš poreskih obveznika u Srbiji. Time je završen Festival poreskih obveznika u dosta dobrom duhu i veoma uspešno. Pogledajte izveštaj sa mašra. Po slobodnoj proceni bilo nas je oko 300. 

Altiparmakov o merama štednje

Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov u Politici predlaže smanjenje plata u javnom sektoru i penzija za oko 5-6 procenata kako bi se izbegla kriza javnog duga i realno/nominalno smanjenje u budućnosti. Računica je prosta i jasna, kada 3/4 budžeta ide na plate i penzije jedini način da se značajno smanji potrošnja da se dugoročno ograniči rast ove dve stavke. Dakle moraju se gađati plate i penzije ako želimo da izbegnemo bankrot. 

Dođite na marš!

Tekst u Dnevniku

U novosadskom Dnevniku je izašao tekst o Maršu poreskih obveznika, za koji sam dao kraću izjavu vezano za fiskalnu kulturu i Srbiji i istoriju državnih poreza kod nas. Nažalost, nismo mogli da ulazimo dublje u tematiku koja je stvarno jako interesantna, obavezujem se stoga da ću više pisati o tome na blogu, naročito o državnim monopolima i embrionu shvatanja da vlast treba da zbog poreza polaže račune građanstvu u XIX veku. Naravno. Koristim i priliku da vas sve pozovem da dođete na Marš. Tekst prenosim ispod u celosti:

Одбрана новчаника и последњи дани

Ажурирано пре 1 час 23 минуте

- И данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“

• 

Enlarge

Само две ствари, тврде Американци, не дају се избећи: смрт и плаћање пореза; у ту неумитност својевремено се, хм, сасвим добро уверио и Ал Капоне. И поред тога што и данас има оних који покушавају да избегну плаћање пореза, а у томе су кудикамо успешнији од легендарног чикашког мафијаша, за америчко друштво плаћање пореза представља испуњавање законске па и грађанске дужности. То се не доводи у питање, као ни потреба да се државне услуге финансирају захваљујући порезима.

Али јавна расправа о пореским стопама, као и томе које је све услуге држава уопште дужна да сервисира, траје колико и саме Сједињене Државе. Ако се избори не добијају увек због модела фискалне политике, порези су одвајкада једна од кључних тема у кампањама. Колико год да Американци брину о томе колико им се узима, и како им се узето троши, још мање не толеришу злоупотребе. Од свих афера које се у последње време тичу, посредно или непосредно, Беле куће, житељи САД су најосетљивији када је реч о сумњама да је било политичких притисака на порезнике – да су, наводно, посебно „обрадили“ пријаве које су поднеле разне групе блиске Републиканској странци.

У Србији, пак, тешко да су само смрт и порези неизбежни, и ту би свако имао шта да допише. Али, сагласност неусумљиво постоји око тога да о порезима, пореским стопама, па и о јавним расходима – о томе где се и како троши новац убран од пореза – у јавности једва говори. За странке се никад није гласало због њихових програма фискалне политике, али, за нас нимало парадоскално, вођење фискалне политике у великој мери се руководи процењеним расположењем бирача. Тако бива да укидање једног намета у јавности изазове еуфорију, која је у стању да потпуно заглуши здраворазумско питање: шта је ту добро ако ће због укидања једног намета недостатак прихода морати да буде надомештен захватањем у ионако празан буyет. А грађани само знају за то да он има да буде пун, јер очекују да буду серивисиране све услуге на које се држава обавезала. За шта углавном, у недостатку прихода, мора да се задужује.

За економисту Михаила Гајића нема дилеме да  је знање грађана о порезима и јавним финансијама на интуитивном нивоу – знају тек да држава има трошкове и да некако мора да их покрије. Са друге стране, истиче Гајић, о самој процедури доношења пореских закона или о томе какви су им реални ефекти, не знају ништа.

– Сећате ли се својевременог бојкота бензинских пумпи? Организатори тог протеста су веровали да су за високу цену горива криве пумпаyије, а заправо је бензин поскупео због повећања акциза. Па и данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“.

У Србији је, истиче наш саговорник, пореска политика додатно конфузна, па су тако често оправдања за увођење нелогична, што све додатно збуњује: држава уводи акцизе на дуван и бензин да би се исправиле негативне екстерналије, тј. већи трошкови лечења пушача и заштитила животна средина, а заправо новац од акциза не иде на рачуне с посебном наменом, него директно у буyет, одакле опет највише одлазе на плате и пензије.

Историјски гледано, високи порези били су међу разлозима за отпочињање и Америчке и Српске револуције. Друштвене и политичке реформе у наредна два века у Србији, међутим, нису биле толико дубоке да би данас моли да сведочимо далеко израженијој свести о суверености грађана, уместо реминисценцијама на подаништво и плаћање харача из колективног памћења о турским временима.

– Грађани у Србији не гласају за партије због њиховог политичког програма, него из других разлога, политичари су тога свесни па се сходно томе и понашају – оцењује Михаило Гајић. – Кад се том дода низак ниво заинтересованости људи, али и познавања основа економских постулата, то омогућава да транспарентост државних финансија остане јако ниска, упркос настојањима појединих организација, незваничних контролора власти, да то промене.

Али то не значи и да „контролори” од тога одустају. У „савршеном“ тајмингу за суочавање грађана с ненаученим лекцијама – дакле, у тренутку када су се поново упалили аларми који упозоравају на могући банкрот државе, превелики јавни дуг и зјапећи буyетски дефицит и након новог пакета пореских закона, група организација окупљених у Фискалну коалицију организује манифестацију без преседана у Србији: Фестивал пореских обвезника, који се од 5. до 8. јуна одржава у Београду.

– Главна мисија Фестивала пореских обвезника је да својим јавним акцијама, током отворених трибина у Дому омладине и уличним акцијама у разговору са грађанима, пошаљемо нову врсту поруке о односу државе према нама – објашњава Милош Николић, председник Либертаријанског клуба (Либек), једног од организатора манифестације. – Желимо да поставимо питање свим бившим, тренутним и будућим политичарима на јавној функцији на који начин управљају нашим заједничким новчаником и колико нас коштају њихове грешке.

Николић у разговору за „Дневник“ примећује да су грађани данас у одређеној мери оправдано сумњичави према новим иницијативама јер су засићени обећањима и плановима којим су им политичари стварали краткорочне илизује, док су их дугорочно погубно навикли на статус угрожених посматрача чија судбина зависи од истих тих политичара. Илузије скупо коштају, напомиње, и стога морамо на време да направимо преглед стања, да сутра не би било касно јер нас околности терају на то.

– Дугорочно, наша мисија је изградња нове фискалне културе, која би с једне стране подразумевала слободније друштво, односно грађане који могу без великих ограничења да планирају како ће користити своју зараду и, с друге стране, друштво одговорности које ће стално пропитивати владу како се она опходи према њиховом приватном новчанику.

У Повељи пореских обвезника, која је отворена за потписивање на сајту Фестивала одбраниновцаник.рс , од Владе Србије захтева се мање опорезивање, смањење јавне потрошње и мање задуживање.

– Високи порези против којих устајемо – истиче Николић – само су споља видљиви симптом дубљих узрока: озбиљног дефицита и некотролисане јавне потрошње која га продубљује. Влада мора много више да се позабави расходном страном буyета – да ли је оправдана оволика јавна потрошња, па да онда разговарамо о приходној страни, односно, о порезима и акцизама који, уз инфлацију, најоштрије погађају новчаник грађана.

Денис Колунџија

Марш пореских обвезника

Кључни догађај током Фестивала планиран је за последњи дан (субота) када ће бити организован Марш пореских обвезника. Биће то скуп без партијских или идеолошких предзнака, скуп забринутих грађана који ће стати иза захтева изнетих у Повељи пореских обвезника и које неће мрзети да прошетају и тиме искажу свој протест против неодговорности, наводи Милош Николић.

Frank Zappa o crkvi i porezu

Crkva treba da plaća porez i ne sme dobijati pomoć iz budžeta za svoje svakodnevno poslovanje. Popovi ne smeju imati državne plate ili penzije. Država sme pomagati crkvi u humanitarnim i obrazovnim aktivnostima tamo gde crkva zamenjuje državne programe koji već postoje. Korak dalje, koji je po meni opravdan ali diskutabilan, da se crkvi uvedu fiskalne kase, mi se veoma dopada. Pravoslavna i katolička crkva, kao i islamske zajednice imaju važno mesto u društvu ali moraju poštovati principe građanskog društva, ne obratno.

Kontrolor na vašem telefonu

Izašla je aplikacija za smartphone uređaje koja je napravljena u okviru projekta Kontrolor.rs  . Preuzmite aplikaciju i u svakom trenutku možete sračunati koliko poreza ste dali pri kupovini proizvoda ili usluge. Podelite svoj poreski račun na društvenim mrežama. Preuzmite aplikaciju:

Slučaj Depardje

Dobronamerni liberalni ekonomisti često vole da istaknu da se sa razumnim ljudima možemo ne slagati i da je potrebno naći zajednički imenilac za različite ideologije. Jedna od posledica takvog pristupa je prihvatanje rešenja koja možda nisu ekonomski efikasna i poželjna, koji štete blagostanju društva, ali za koja veliki broj ljudi veruje da su poželjna i dobra. Sintetički porez na dohodak upravo je jedno od takvih rešenja koja nisu nimalo pogodna za rast pa čak ni za poreske prihode dugoročno ali su veoma popularno rešenje. Lično preferiram flat-tax sistem ali ovde neću pisati o tome zašto je to bolje od sintetičkog poreza.

Međutim u slučaju Depardje koji potresa francuske medije već danima nema ničega razumnog. Ovde ću pokušati da pružim par objašnjenja i smernica koja možda pomognu da se problem bolje razume. Prvo sintetički sistem podrazumeva nekoliko poreskih stopa za nekoliko poreskih razreda na ukupan dohodak iz svih izvora (minus gomila izuzetaka, ali to ne menja priču previše). Svaka marginalna stopa (na različitom nivou) primenjuje se preko dohotka prethodnog nivoa. Sintetički sistem primenjuju sve zemlje zapadne Evrope kao i SAD i neke mlađe demokratije iz CIE.

Uprošćeno, pretpostavimo poreski sistem gde je prvih 20.000 evra oporezovano sa 10%, do 50.000 evra porez je 20%, do 200.000 evra 30% i preko toga 35%. Uzmimo jednog čoveka koji u toj zemlji ima 240.000 godišnji dohodak, on bi platio sledeći porez: 2.000 + 6.000 + 45.000 + 14.000 = 67.000 evra. Dakle u ovom kompleksnom sistemu poreskih razreda i stopa ovaj pojedinac plaća 67 od 240 hiljada ili efektivno 28,2%. E sad radi ilustracije zamislite da se gornja marginalna stopa podigne sa 35% na 50%. Ukupan porez na dohodak pojedinca skače sa 67 na 73 hiljade evra (odnosno sa 28,2% na 30,4%). Govoriti o tome da bogati treba da plate their fair share je više nego besmisleno jer oni to već sada rade u svim sintetičkim sistemima. Plaćaju porez na dohodak po višoj efektivnoj stopi neogo siromašniji. Drugo, čak i kada se desi, kao u slučaju Voren Bafet gde on plaća porez po nižoj stopi od sekretarice, to ne znači da on plaća niži porez. Jer Voren Bafet za godinu dana plati više poreza nego njegova sekretarica za ceo život puta 100. Zaključak je da bogati uvek plaćaju više, a ponekad mnogo više poreza nego siromašni.

Tumačenje pomenutog pojam fair share je toliko fleksibilno i subjektivno da ne možemo govoriti o nekom standardu pravednosti. Oko toga političari i ljudi mogu da se svađaju do sutra. Ali zato objektivne brojke, koliko ko poreza plaća mogu da nam kažu mnogo. Takođe, jako je bitno kakve realne efekte različite poreske stope imaju na poreske prihode. Džaba što neki sistem mnoima deluje pravednije ako skuplja manje poreza od manje fer sistema. U tom smeru treba tražiti  dalje odgovore i na slučaj Depardje.

Novouvedeni porez na bogate koji znači da Depardje treba da plati 75% na dohodak preko milion evra što ostavlja malo podsticaja za rad. Razumno je predpostaviti da je neradni dohodak Depardjea već veoma veliki pa možda i preko 1 milion evra. Što znači svaki njegov radni dan, svaki prihod oporezovan je enormno, pa ostaje pitanje da li mu se isplati da se trudi, snima filmove, radi na produkciji i dr. ili da jednostavno otputuje na jug Francuske i pije vino ispod drveta. Za francusko društvo, ali i poreske prihode, uvek je bolje da ljudi nešto rade nego da bleje. To je problem sa podizanjem najviših stopa poreza. Vremenom, najproduktivniji i najbogatiji pojedinci će naći  način da odu jer ne moraju da trpe finansijsku torturu. Nije stvar morala, verovanja, partiotizma već proste računice. Da vi radite za prosečnu platu u Srbiji i da vam država ostavi samo 120 evra mesečno itekako bi zapalili iz zemlje prvom prilikom. 

U toj situaciji država gubi sve. Društvo gubi najproduktivniji sloj, gubi najbogatije koji odnose svoj kapital, gubi poreski prihod dugoročno (što je jedan od motiva podizanja stopa na početku). Mnoge zemlje su probale nenormalne stope poreza i mnoge su se opekle. Isto će se desiti Francuskoj.

Najzanimljivije bi bilo da se napravi malo detaljnije istraživanje koje pokazuje ko zapravo plaća koliko poreza u kojoj zenlji. Ne procentualno već ukupno. Moja hipoteza je da Francuzi sa ispodprosečnim dohotkom (donja polovina raspodele) plaćaju gotovo ništa, da oni iznad proseka (srednja klasa) plaćaju mali ali ne značajan deo, a da najbogatiji, ti sebični gramzivi kapitalisti, glumci, zemljovlasnici, tih 1% oličenja kapitalizma, plaćaju i preko 80% svih poreza na dohodak. Upravo je i sam Depardje izneo podatak da je do sada platio 145 miliona evra poreza, što je vrlo moguća cifra. Čak i da je prenaduvana, milioni evra koje bi još uplatio u narednim godinama otićiće u belgisjki budžet isključivo zbog sujete, gramzivosti, gluposti i sebičnosti - istih osobina za koje ga šira javnost optužuje. Jer na kraju svi smo ljudska bića koje pokreću veoma slični motivi, imali 1000 ili milijardu evra. 

Bojan Đurić o budžetu

Toplo preporučujem jučerašnji Kažiprst u kojem je gostovao poslanik LDP u Parlamentu, Bojan Đurić. Osnovano se sumnja da se analize koje pišemo za Kontrolor.rs, redovno čitaju u poslaničkom klubu LDP.

Budžet za 2013. projektovan na kurs od 120

Dobio sam nezvaničnu informaciju da je budžet za 2013. godinu projektovan sa pretpostavkom da će se tokom godine kurs kretati oko 120. Danas ćemo u parlamentu saznati da li je to tačno. Defanzivan budžet bi morao biti projektovan na još viši kurs. Trenutno je dinar kratkoročno precenjen (inflacija se drastično ubrzala a dinar je ojačao preko 5% umesto da oslabi) i brzo će se vratiti na prethodni trend. Fiskalni savet je projektovao da će po ovom planu vlade deficit biti 25 milijardi dinara veći nego što to ministarstvo misli. Ja smatram da su procene rasta za narednu godinu i inflacije izuzetno optimistične i da će se dogiditi, ako ikakav, vrlo skroman i slab rast (ispod 1%). 

Kao što sam ranije pisao, očekujem jaču depresijaciju dinara od marta naredne godine kada kreću da se vraćaju subvencionisani krediti (indeksirani u evrima), kada se izgubi trenutni efekat promene strukture obaveznih rezervi i kada inflacija da pun povratni efekat na depresijaciju. Moguće je, a mislim da će se to i desiti, da će evro skočiti i preko 125 tokom godine a da će efektivno kurs biti viši od 120 barem pola godine. 

Sve u svemu, ako depresijacija bude veća javiće se nekoliko problema. Troškovi kamata sledeće godine iznose 800 miliona evra i ako evro skoči na 125 (kako bi otprilike trebalo prema razlikama u inflaciji, mada to nije jedini način procene), to je od 2 do 4 milijarde dinara (zavisno od toga kada i koliko skoči evro). Takođe skočiće cene energenata, repromaterijala, subvencija, garancij aza kredite itd. Sve te stvari na razne načine ulaze u budžet i rast ovih stavki produbiće deficit. Dodatno uz višu inflaciju doći će do više indeksacije plata i penzija u oktobru 2013. ako opstane ova vlada što će svakako povećati deficit značajno. Na kraju teško je očekivati da, na primer u slučaju inflacije od 8% i kursa od 122, sindikati i PUPS ne pritisnu za dodatno povećanje plata i penzija a da ovako "fiskalno odgovorna" vlada ne popusti.

E sad, ovaj budžet neće opstati sigurno do kraja 2013. moraće na rebalans. Čak me ne bi čudilo da se ide na prevremene izbore od proleća, da SNS obori vladu, optuži URS za neuspeh budžeta i da se rebalans pravi u drugoj polovini godine. Ukratko, nezahvalno je praviti godišnju projekciju deficita na osnovu ovog budžeta. Međutim kada bi ovaj budžet opstao do kraja godine a kada saberem sve elemente, bacim računice i ukalkulišem svoja očekivanja, moja najbolja procena bi bila da će deficit ovakvog budžeta preskočiti 160 milijardi dinara. Dakle preko 4,4% BDP deficita konsolidovanog budžeta države. I gde je tu štednja?

Unsustainable Pension - ESFL Regional Conference video

Bankrot iza ugla

Preporučujem tekst Marka Paunovića na TR o potencijalnoj krizi javnog duga Srbije.

Prenosim sa bloga Dane Popović link za izveštaj Fiskalnog saveta o kojem piše Marko, a i o kojem je Dana Popović govorila u emisji "Utisak Nedelje" na B92.

Da sam budući ministar finansija

Najnoviji tekst za novosadski Dnevnik: "Da sam budući ministar finansija". Evo i moje originalne verzije teksta:

Teška vremena iza nas ali i sumorna perspektiva nameću reviziju dosadašnje fiskalne politike. Ministarstvo finansija temeljni je stub na koji se oslanjaju svi reformski potezi preko potrebni za modernizaciju Srbije. Ministarstvo finansija, u narednom periodu, mora se koncentrisati na konsolidaciju javnih finansija, poresku reformu i pripreme za ključne reforme javnog sektora. Problem koji tinja u javnim finansijama je veliki strukturni deficit budžeta koji će ove godine verovatno biti oko 4.5% bruto domaćeg proizvoda a nivo zaduženosti će verovatno dostići oko 49 procenta BDP. Iako ove brojke ne deluju alarmantno, iza kulisa se događa strukturni lom koji je trenutno slabo vidljiv ali u perspektivi vodi ka Grčkom scenariju, budućida se ne nazire kraj politike zaduživanja. Kamatna stopa po kojoj se sada zadužujemo viša je od 7 procenata što se smatra određenom vrstom održive granice a troškovi na kamate će dostići milijardu evra u 2014. godini.

Donošenjem pravog programskog budžeta, postavio bih uravnoteženje budžeta u roku od tri godine kao primarni zadatak ministarstva. Prvo je potrebno da se primarni budžet (bez izdataka na kamate) prevede u suficit što bi omogućilo da počnemo da smanjujemo javni dug. Ova politika usmerena je ka ispunjenju nekoliko ciljeva među kojima su najvažniji osiguranje dugoročne fiskalne stabilnosti zemlje, signaliziranje investitorima da je naš dug siguran i sledstveno obaranje kamata na dug i smanjenje dugoročnih troškova kamata. Buduće dugoročno zaduživanje opravdano je samo u slučaju finansiranja nužnih infrastrukturnih projekata ili reformskih procesa.

Neophodne reforme 

Jedini dugoročno održiv način da se dođe do konsolidacije javnih finansija je smanjenje državne potrošnje. Trenutno, najviše prostora postoji u javnim nabavkama i administraciji. Javne nabavke je potrebno učiniti transparentnim i jeftinijim za šta je potrebna promena zakona i metoda rukovođenja upravom. Manje nabavke mogu se obavljati preko lokalnih potrala i depersonalizovanih javnih internet licitacija. Administracija je doživela eksplozivan rast u proteklih deset godina i verovatno posluje sa trećinom viška zaposlenih, što bi bio i ciljani nivo otpuštanja u dvogodišnjem periodu. Plata u javnom sektoru mora biti vezana za efikasnost rada, te je neophodan širok i detaljan plan reforme javne uprave. Potrebno je konačno izvršiti „seču propisa“ odnosno prosto ukidanje nepotrebnih propisa i pravila. Nameće se i ukidanje verovatno i do polovine svih državnih agencija i „nezavisnih“ tela i kontrolu njihovog budžeta prema učinku ne prema prostom postojanju.

Za sprovođenje fiksalne konsolidacije, osim značajnog smanjenja potrošnje, potrebno je prikupiti dodatna sredstva kroz privatizaciju Telekoma, Dunav osiguranja, delova EPS-a,  odustajanje od dokapitalizacije Komercijalne banke i dr. Drugim javnim preudzećima potrebno je ukinuti subvencije ali im omogućiti da naplaćuju cene koje prave profit odnosno pripremiti ih za privatizaciju ili likvidaciju. Praksa davanja državnih garancija za dugove javnih firmi opasna je po javni dug i mora se prekinuti. Najbolji metod departizacije javnog sektora je privatizacija.

Dugoročno potrebno je da javni sektor bude manji i odgovornije troši. Najveća rupa u javnim finansijama je svakako penzioni sistem koji je potpuno neodrživ. Alternativa je reforma preko sistema ličnih računa. Pri trenutnim deficitima i stanju privrede potrebno je početak procesa odložiti barem do 2015. godine do kada se sistem mora pripremiti. Prvo se moraaju naplatiti sva zaostala potraživanja i vratiti imovina PIO fondu. Neophodno je gradualno podizati  starosnu granicu za odlazak u penziju i izjednačiti je za oba pola, ograničiti rast prosečnih penzija nešto ispod inflacije (isto bi važilo i za delove javnog sektora) i izvršiti reviziju prava na penziju zbog koruptivne tradicije sistema (na primer, četvrtina penzionera su invalidski penzioneri). Kako bi se očuvao standard najugroženijih penzionera moguće je posebno zaštiti najniže penzije.

Dugoročno, moguće je ostvariti značajne napretke u sektorima obrazovanja i zdravstva ali je za to potrebna opsežan program. Finansiranje mora preći sa direktnog finansiranja isntitucije na finansiranje korisnika kroz uvođenje vaučerskog sistema. Ovaj sistem uvodi privatni sektor u pružanje usluga, otvara konkurenciju koja dovodi do višeg kvaliteta, nižih troškova i efikasnijih sistema obrazovanja i zdravstva.

U Srbiji zapravo ne postoji poreski sistem. Niz poreza, taksi i parafiskalni nameta nagomilan je tako da su porezi regresivni, nepravedni po svim kriterijumima i nepredvidivi. Prostor za dodatne prihode je mali ali postoji u podizvanju poreza na profit, možda i do nivoa od 20 procenata sa sadašnjih efektivnih 6 do 7 uz reviziju i ukidanje dela oslobađanja. Investicije se privlače boljim poslovnim okruženjem, efikasnim prirvrednim sudovima, primenom stečajnog zakona, ukidanjem parafiskalnih nameta, kontrolom korupcije na svim nivoima i nižim porezima na rad. Subvencije investitorima za nova radna mesta, niski porez na dobit privlače malo, i to veoma loših, stranih direktnih investicija.

Mora se obezbediti oštriji i odlučnija kontrola godišnjeg poreza na dohodak  kako bi najbogatiji koji proizvode dohodak u Srbiji zaista ovde i platili porez. Ključni krajnji cilj navedenih reformi bio bi da se, zajedno sa reformom finansiranja zdravstva i privatizacijom penzionog sistema, izjednači oporezivanje dohodaka iz svih izvora te zamena trenutnih poreza i doprinosa sa oporezivanjem dohodaka jedinstvenom stopom – „flat tax“ sistem.

Težak i pravi put

Cilj ovog teksta je da se ukaže na drugčiju viziju upravljanja javnim finansijama te da postoje alternative trenutnoj potrošačkoj politici. Za izgradnju modernog društva potrebno je voditi odgovornu politiku koja u domenu javnih finansija. To je jedino moguće uz smanjenje trenutnog nivoa javne potrošnje što je podrazumeva sprovođenje ključnih strukturnih reformi javnog sektora. Politika ministarstva finansija mora biti kormilo koje čuva brod da ne odpluta niz reku finansijske propasti. Dugoročan prosperitet nemoguće je postići bez srednjeročnog perioda štednje, odgovornog i smanjenog trošenja para i sveopšte reforme ka efikasnijoj i produktivnijoj tržišnoj privredi.

Jednostavno skupo

Na blogu Jednostavno, Janko, autor bloga piše o golgoti kroz koju je prošao jer se usudio da u zemlji Srbiji otvori agenciju za dizajn. Tekst je ravan rangu najboljih satiričara knjiženosti Srbije, tako jednostavan, plastičan i okrutno realan. 

Generalno, ovo je ilustracija porblema koji političari ne vide. Kada nagomilate birokratiju i procedure, potreban je čitav niz papira i ogromnih troškova da bi započeli biznis. Zato se veliki broj ljudi, što zbog administrativnih barijera i troška vremena, što zbog finansijskih barijera ne odlučuju na otvaranje malih i mikropreduzeća. Ovako država Srbija, mada daleko da je u tome izuzetak, guši ekonomske slobode građana koji bi želeli da potraže bolju budućnost u privatnom biznisu. Ranije je jedan od naših čitala tražio da napišemo jedan istraživački post o tome koliko je teško otvoriti firmu ali evo Janko je to učinio umesto nas.

Jedan od komentatora je preneo link za upravusi.rs gde postoji obilje korisnih informacija za sve koji bi ipak želeli da pokrenu privtni biznis. 

Švedska mitologija

Prijatelj Andrej Stanimirović preveo je tekst Per Bylunda "Kako je država socijalnog blagostanja upropastila Švedsku". Ovde na blogu, Harberger je u seriji postova: 1. O Švedskoj državi blagostanja , 2. Švezoskleroza, 
3. Krah Šveskog modela pisao o istoj temi.

Crvena traka i Harbergerov trougao

Pre skoro pola godine jedan prijatelj i čitalac me posavetovao da napišem post o tome šta je sve potrebno za otvaranje biznisa u Srbiji i zašto je to gotovo nemoguće. Komšija iz Mađarske je uradio upravo nešto slično, doduše za mađarski slučaj, i ukoliko budem imao više vremena uskoro pokušaću da stvar prevedem na srpske prilike. Svakako pogledajte!

Srećna Vam nova (subvencionisana) 2012. godina!

Novu godinu baš i ne smatram nekim naročitim praznikom, ali nije zgorega tražiti izgovor za bančenje. Elem, sada kada napokon hvatam korak sa budućnošću tj 2012. rekoh hajde malo da prelistamo budžet. Koga interesuje da ga studioznije prelistava evo linka na sajt Parlamenta a Zakon o budžetu za 2012. ćete pronaći u odeljku Doneti zakoni, pri vrhu liste. Gospođa Tabaković je pre usvajanja Zakona rekla kako je dobila zdravstvene tegobe kada je osmotrila predlog budžeta - ja sa druge strane se nisam stresirao više nego obično jer ovaj budžet nije puno drugačiji od onih iz prethodnih nekoliko godina. Sve u svemu, opet manje stvaramo nego što trošimo, i to negde oko 1,4 milijarde evra u ovoj godini (ukoliko se veoma optimistične prognoze Ministarstva finansija zaista obistine, a sve mi se čini da neće). Ono što mene jako nervira kod naše države je to što se ponaša kao Super Hik - uzima od siromašnih i daje bogatima, a svi se sa time slažu. Skoro 3/4 budžeta Srbije se zadnjih nekoliko godina pune preko indirektnih poreza (najviše PDV i akcize) koji pogađaju najšire slojeve stanovništva, dok sa druge strane porez na dohodak i imovinu učestvuju mnogo manje (ovaj drugi tek negde oko 1% budžeta). Toliko o socijalnoj pravdi, terminu zbog koga naši političari dobiju verbalni proliv objašnjavajući koliko se zalažu za njega. Sa druge strane, u ovogodišnjem dražesnom budžetu iznos predviđen za subvencije iznosi negde oko 620 miliona evra (62 358 972 000 srpskih dinara, fiktivne monete za sve cifre veće od 10 evra). Neko će da kaže: pa šta? Te pare ionako idu siromašnima, zar ne? Pa ne, ne idu. Koliko se sećam, druga Koštuničina vlada je 2006. uvela subvencije za poljoprivrednu proizvodnju tako da se isplaćuje negde oko 100 e/ha useva (doduše, mislim da ih nije uvela, sigurno su i ranije postojale, samo u mnogo manjem iznosu) svakom registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu. Ta cifra je ove godine, a i prošle, povećana na 14 000 RSD. Pa da, treba pomoći siromašnim poljoprivrednim proizvođačima, bivšim zemljoradnicima! Ili ne treba? Sada da zanemarimo potpuno suludu situaciju gde nekome dajemo novac zato što ne zna da radi svoj posao, a uzimamo ga od onih koji znaju. I kako bi bilo mnogo bolje po celo društvo kada bi se sa tim prestalo. Samo ćemo se baviti situacijom od koga uzimamo novac i kome ga dajemo.

Od kada se počelo sa privatizacijom velikih poljoprivrednih kombinata (gle čuda, najveći broj njih je bio malo pre i odmah posle uvođenja velikodušnih subvencija) negde oko 110 000 ha državnog poloprivrednog zemljišta je privatizovano, dok je još 140 000 ha dato pod zakup. Većinu tog zemljišta su kupili naši poslovni ljudi koje po medijima nazivaju tajkunima ali i inostrani investicioni fondovi (g-din Mišković ima oko 25 000 ha, g-din Kostić 22 000, g-din Nicović 30 000 a Baltic Investment Fund oko 10 000 ha). Svaku od ovih cifara pomnožite sa 140 evra, i videćete cifru koju svaki od njih dobija bez da je išta zasadio, a kamoli okopao. Da li se i vama čini da nešto nije u redu sa subvencijama? Poljoprivredne subvencije se predstavljaju kao neophodna pomoć našim siromašnim seljacima domaćinima, a kad ono međutim, najveći deo tih para baš onima kojima te pare nisu bile prvobitno namenjene. Ili jesu, samo to niko nije smeo javno da kaže. Naravno, g-din Mišković je prodao Delhaize grupi svoj posao u trgovini i rešio je da Delta holding preokrene isključivo u nekretnine, i da, dobro pogađate, poljoprivredu. To je sigurno zato što čovek voli seosku idilu, a ne zbog izdašnih subvencija. Neko bi rekao da je rešenje da se limitira veličina zemljišta na koji bi se plaćale subvencije - nije problem, svaki od dotičnih biznismena će podeliti svoju firmu na onoliko malih koliko to bude potrebno i opet će dobijati isti iznos, mogu ih čak i registrivati na članove uže i šire familije, kumove i prjatelje. Jedino rešenje koje se postavlja je potpuno ukidanje subvencija. nema subvencija - nema problema. Jer samo tako može doći do strukturnih promena u načinu proizvodnje poljoprivrednih proizvoda u Srbiji (čitaj: samo tako će nastati podsticaji za normalno vođenje agronomije kao u razvijenom svetu, a ne kao što se radilo pre 100 godina kao što je još uvek kod nas).

Ima još i zanimljivijih subvencija: one neklasifikovane iznose oko 14 000 000 000 RSD, a tu su naravno i naše drage Železnice Srbije koja ne propuštaju da nas obraduju ni ove godine sa svojih skromnih 12 000 000 000 RSD. Ali apsolutni hit su mi subvencije za turizam (?!) od 2 687 000 000 RSD.

Srećna nam Subvencionisana Nova Godina!