Ferguson vs. Krugman

Tri britka teksta Nailla Fergusona o Palu Krugmanu:

Krugton the invincible Part 1

Krugton the invincible Part 2

Krugton the invincible Part 3

Larry Summers i konflikt interesa

Kako sada stvari stoje došlo je do promene na čelu liste mogućih kandidata za predsednika saveta guvernera Fed. Larry Summers trenutno ima velike šanse da bude predložen i izabran. U suštini nije ne očekivano. Summers je bo rektor Harvarda i sa te pozicije je prekomandovan u savet Ekonomski savet Baraka Obame. Takođe je radio i u prethodnog demokratskog predsednika Klintona. Sa strane ekonomske teorije, on je pripadnik neoklasične, neokejnzijanske škole a u ideološkom smislu je pravi socijal-demokrata te se sve u potpunosti slaže. Postoji šansa da i Paul Krugman bude zadovoljan takvim izborom. 

Drugi, možda ne toliko važan faktor za sam izbor, koliko za perspektivu delovanja Summersa kao šefa Feda je njegova povezanost sa Wall Streetom. U ovom linkovanom tekstu možete naći dosta informacija o tome kako je sve Larry Summers povezan sa finansijskim establišmentom. On je dobar prijatelj, svetnik i saradnik više fondova i firmi iz finansijskog sveta, dosta je radio sa Goldman Sachsom. Summers (71. Secretary of the Treasury) je usko sarađivao sa ljudima kao što su Henry Paulson (74. Secretary of the Treasury, ex CEO Goldman Sachs) ili Robert Rubin (70. Secretary of the Treasury, ex Citigroup). Jedna stvar deluje sigurno - ako Summers zameni Bernankea, ne možemo očekivati promenu monetarne politike. Finansijski sektor će i dalje imati snažnu i stalnu podršku od Feda u obliku stalnog bail-outa bezvrednih papira. Finansijskom establišmentu sa Wall Streeta  i dalje će biti jako dobro.

Krugman u poseti opštem mestu

Pred odabranom publikom nobelovac je poručio da je Srbiji potrebno slabljenje dinara, veće javne investicije i privatna potrošnja. Evo zašto je to potpuno pogrešno.

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. Čak i da je dinar sada precenjen to ne menja činjenicu da logika „dole dinar gore izvoz“ ne važi u Srbiji. Ovo je i očekivano jer se cene najbitnijih stvari, energenti, međuproizvodi, mašine i cena kapitala - obračunavaju u devizama. Rast kursa evra direktno znači rast troškova i dugova za privredu i građane. Svaki čovek u Srbiji svestan je problema jer vidi kako mu se pred očima topi kupovna moć. Sve što izvoznici dobiju kao veći prihod zbog rasta kursa evra izgube kroz rast troškova i inflacije.

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina. Nismo imali fiskalni suficit nijednom od 2000. godine, a čitavu deceniju trošimo 10 do 20% iznad domaće proizvodnje. Za malu otvorenu privredu sa visokim stepenom evroizacije, u nedostatku domaće proizvodnje, pumpanje potrošnje samo se preliva na uvoz dobara i stimulisanje privreda okolnih zemalja.

Logično, kao sledeća tema nameće se javni dug. Krugman kaže da on nije visok ali da je problem što je u evrima. Nije bitna visina duga kao procenat BDP koliko kamate koje se na dug plaćaju. Mi plaćamo visoke kamate, 6 do 7%, u rangu kriznih zemalja poput Grčke i Španije. To je upravo posledica fiskalne ekspanzije i stalnih deficita. Evroizacija duga jeste problem samo ukoliko želite da veštački podstičete potrošnju deficitima ili izvoz obaranjem valute. Takođe evroizacija onemogućava da štampate pare radi pokrivanja duga. U prevodu, za ono što profesor Krugman predlaže, Srbiji su ruke vezane.

Kejnzijanski recept za izlazak iz krize koji predlaže Krugman nedvosmisleno je potpuno pogrešan za Srbiju. Pumpanje javne potrošnje predlaže se u trenutku „zamke likvidnosti“ kada monetarna politika nema efekta jer su kamate na nuli i ne mogu niže. Tada prema kejnzijancima država treba da se okrene deficitima i potrošnji. Međutim, u Srbiji kamate nisu ni blizu nule a imamo stalni deficit. Domaće kamate zavise od cene kapitala u Evropi, od rizika zemlje, inflacije i rizika kursa, tu je referentna kamata NBS na dinare nebitna. Najbolji način za spuštanje kamata i podsticanje investicija u privredi su reforme i štednja. I to štednja ne zato što je ona „recept za izlazak iz krize“ i ostala opšta mesta već zato što kriza javnog duga Srbije preti da dovede državu u bankrot naredne godine. Poboljšanje poslovnog okruženja, niska inflacija, jednostavna i brza administracija, niži porezi na rad jedini su način da se pokrene zdrava domaća privreda. Za to su potrebne dinamične reforme i smanjenje plata i penzija u javnom sektoru da bi se rasteretio budžet i privatni sektor.

Na kraju pogledajmo malo iza kulisa. Ko je doveo Pola Krugmana? Poslovni klub, Privredna komora Beograda i dr. Dakle uvoznici i privrednici koji imaju najviše koristi od pumpanja javne potrošnje i državnih programa subvencija. Ministar Dinkić i premijer Dačić otišli su na skup da bi dobili još jedan alibi, još jedno opravdanje, za svoju politiku subvencija i intervencija. Sa druge strane, bilo je evidentno da se Krugman nije pripremio za predavanje, što je i sam nekoliko puta naveo. On je dobio visok honorar i promovisao svoju knjigu a šta god rekao nije bitno za njega. Došao je da priča ono što se od njega očekuje, isto što piše i govori u SAD. Dovođenje profesor Krugmana bio je vrlo racionalan i promišljen potez i za domaće privrednike i za samog Krugmana i za političare koji su došli da ga čuju i da prepišu. Nama ostaje da plaćamo visoku cenu pogrešne politike visoke potrošnje.

Tekst je originalno bojavljen u današnjem izdanju novosadskog Dnevnika.

Pop-Krugman

Profesor Pol Krugman gostuje sutra u Beogradu na solističkom koncertu sa simfonijskim orkestrom poslovnog kluba. Organizatori spektakla su poručili da će bard ekonomske muzike pevati svoje hitove: "Štedočina Obama", "Troši, troši, troši", "Deficit je moja furka","Voleo sam Kejnza ko nijednu pre", najveći hit "Štamparska mašina" kao i najnoviji singl "Pumpaj Mlađo". Nakom koncerta u Beogradu, ex-YU turneja se nastavlja u Zagrebu i Ljubljani.

E sad ozbiljno. Ja ne znam o kojoj štednji priča Krugman. Amerika beleži veoma visok dug i deficite poslednjih godina, najviše još od Drugog svetskog rata. Nije štednja ono što rade ni Grčka ni Španija jer ograničavanja rasta potrošnje, zamrzavanje plata i otpuštanje par procenata, uz visok deficit i novo zaduživanje nije štednja. Štednja je kad zaradiš 100 potrošiš 90 a 10 daš da vratiš deo duga.

Većina zapadnog svet štedi koliko i sekretarica u ministarstvu koj umesto 3000 uzme potrošački kredit od 1000 evra da ode na more u Grčku. Srbija pogotovo ništa ne štedi već veoma dugo. Kada će ekonomisti i političari priznati da je Srbiju upropastio socijalizam, kejnzijanizam i državna potrošnja na steroidima? Kada će ljudi shvatiti da smo živeli iznad svojih mogućnosti te da su nam zahtevi nerealni? Stvari koje preporučuje Krugman možda mogu da prođu na zapadnu a da se svet ne raspadne. Ali u Srbiji, dodatno povećanje javne potrošnje ili štampanje para bilo bi samoubistvo.

Male kućne aparate u Zemljinu orbitu

Treba nam još potrošnje. Predlažem da SAD i druge zemlje sa svemirskim programom osnuju državnu agenciju koja bi slala proizvode u Zemljinu orbitu. Bilo bi potrebno uložiti stotine milijardi u proizvodnju kapsula, raketa i kontejnera za snabdevanje. Onda bi na tenderima ta agencija kupovala tostere, veš mašine, mikrotalasne rerne i ostalo i slala ih u svemir. Zašto baš Zemljina orbita? 

Mali kućni proizvodi i bela tehnika su dovoljno mali da ne mogu ugroziti mnogo stvari. Sagori na putu do tla svaki koji slučajno uđe ponovo u atmosferu. Sa druge strane pravi se dodatni omotač za zaštitu od štetnih sunčevih zraka. Zemljina orbita dovoljno je blizu da je tehnički prilično lako poslati kapsule, a opet dovoljno daleko da proizvodu budu van dometa privatnog sektora. Verovatno ima još korisnih stvari. U svakom slučaju rešio bi se porblem agregatne tražnje, jer bi se ogromni resursi i ljudi mobilisali u proizvodnju bele tehnike i malih kućnih aparata, stotine hiljada bi dobile posao u logistici, uslugama, proizvodnji hrane, energetkse kompanije bi imale više posla itd. To bi takođe značilo milijarde za ličnu potrošnju u maloprodaji, uslugama, i opšte blagostanje bi se prelivalo iz sektora u sektor. Proizvodili bi stotine miliona aparata koji ne bi oborili cenu i anulirali profite, jer nisu na Zemlji pa se ne mogu koristiti, a proizvedeni su i moraju se platiti. S te strane primarna emisija koja bi finansirala ove projekte ne bi kreirala infalciju jer je primarna emisija pokrivena realnom imovinom koja je proizvedena. To što je ista poslata van ljudskog domašaja samo sprečava da ti proizvodi poremete cene već psotojećih proizvoda na zemlji.

Jedan manji problem sa ovom idejom je taj što bi se ovim poduhvtom ugrozila trgovinska pozicija Zemlje u odnosu na vanzemaljce u nekoj budućnosti kada se sa njima budemo sreli. No ovo se lako reši uništavanjem tih proizvoda koje sa razvojem tehnologije neće biti preskupo. Drugi problem bi bio taj da bi ovaj pojas malih uređaja u Zemljinoj orbiti služio kao neka vrsta štita u slučaju vanzemaljske invazije pa bi smanjio potrebu za odbranom što bi destimulisalo potencijalno povećanje agregatne tražnje. No vanzemaljska invazije uvek može da se fingira, ukoliko je pretnja kredibilna, i da se reši problem.

Paul vs. Krugman

Jeremy Hammond je napisao knjigu koja se bavi sukobom ideja austrijske i kejnzijanske ekonomije u doba finansijske krize. Do knjige nisam došao ali ovaj video prenosi interesantne citate koji verovatno sumiraju ono što je poenta knjige.

Naredni video sam prenosio više puta, a on je sjajna ilustracija kako se višak novca širi korz finansijski sistem.

Razbijači prozora - razjašnjenje

Kao komentar na prethodni post Aca86 je odlično primetio da postoji prostor u trenutnim okolnosti da Pola Krugman i ostali kejnzijanci budu u pravu kada govore o tome da prirodna katastrofa može da bude stimulans. Činimi se da je ovde potrebno razjašnjenje širih razmera te zato pišem novi post.

Ono što profesor Krugman govori i još mnogi je da postojie čitave hiljade milijardi dolara, na računima banaka i kompanija koje stoje bezposleno dok ekonomija raste veoma sporo. Te milijarde bi mogle da se upotrebe za ognovu i izgradnju bez da se naruše ostala tržišta i da se na taj način pokrene ekonomija i ostvari rast. Ovo nije tačno i činimi se da zabluda proizilazi ponovo iz makroekonomskog posmatranja stvari bez razumevanja koncepta oportunitetnog troška. Evo i kako:

Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.

Postoji čitav niz razloga zbog kojih toliko para lenčari na računima banaka u Federalnim rezervama. Čini se najbitniji je ono što se naživa režimska neizvesnost koju donose regulacije, pogoršano poslovno okruženje, politička neizvesnost i neizvesnost u globalnoj ekonomiji. Biznisi nisu spremni da pozajme novac i investiraju jer ne znaju šta i koliko će sutra prolaziti na tržištu iako su kamatne stope danas istorijski najniže. Banke svoja sredstva koja su dobili od Feda u paketu stimulusa (otkup milijardi loše aktive) drže u kompijuteru Federalnih rezervi i dobijaju negativni prinos na ta sredstva. Iako je kamatna stopa pozitivna mada jedva preko nule inflacija to značajno prevazilazi i tako banke ostvaruju gubitak. Međutim taj novac, umesto da ga izgube zbog loših investicija u MBS (Mortgage Backed Securities) banke su dobile na poklon od Feda koji je taj novac stvorio pritiskom na Enter na tastaturi kompjutera (out of the thin air). Dakle sva ta sredstva su izmišljena te stoga mora postojati dodatni oprez jer to pomalo deluje na konzumaciju besplatnog ručka. Naravno, postoje i sredstva koja su rezultat štednje kompanija i pojedinaca, koja bi bila investirana da krize nije bilo a sada lenjo sede na računima. Međutim, za njih važi isti princip kao i za ova izmišljena sredstva, banke i firme procenjuju da im se više isplati da gube na računima Feda par procenata nego da rizikuju celu investiciju na tržištu.

Druga bitna stavka je što novac na računima ne znači i resurse u privredi. Da bi se izgradio novi stadion, ulica, nova kuća ili popravilo dvorište potrebni su realni resursi poput vremena (ljudskog rada), cementa, peska, drveta, šljunka, upotrebe mašina i sl. Ove stvari su mnogo oskudnije od izmišnjenog kompjuterskog novca. Da bi se sada gradile kuće umesto srušenih od uragana mora se prestati ili sačekati sa gradnjom nekih drugih kuća. Ljudi moraju svoje vreme da posvete gradnji stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Kao što profesor Robert Murphy precizno objašnjava, da bi se vratili u stanje u kome smo već bili moramo da utrošimo vreme i druge resurse. Sigurno je bolje da smo tu ostali bez da smo išta morali da uradimo.

To što para ima na računu da se plati obnova ne znači da ima hiljade bezposlenih bagera, tona šljunka i sl. koje se sad mogu odjednom po istoj ceni unajmiti. Taj višak para će otići u rekonstrukciju u nekom iznosu sigurno ali će podići cene izrgadnje i obnove pogotovo u najkraćem roku, kao što sam već objašnjao, jer će se nekima žuriti sa obnovom. Dakle osim te "nove" proizvodnje rašće i cene proizvodnih sredstava i polu-proizvoda, resursa koji se koriste u pravljenju kuća. Prihodi građevinaca po kvadratu će skočiti na kratko, skuplje će biti unajmiti bager itd. 

Posmatranje novca kroz agregate zamagljuje priču o resursima koji će morati da se utroše. To što će BDP biti veći ne znači da je ljudima išta bolje - jer im je potrebno vreme i resursi da stignu na mesto na kome su već bili. Međutim, teorijski je moguće zamisliti situaciju u kojoj usled velike krize postoji čitav niz proizvodnih sredstava (bagera, alata, goriva na lageru, građevinskih agregata i sl.) koji bezposleno stoje po praznim fabričkim halama. I u tom slučaju potreba za njihovim uposlenjem u obnovi bi kreirala posao koji ne bi postojao bez štete a da ne našteti trenutnim proizvodnim procesima u drigm industrijama. Ne verujem da je to danas slučaj (nije jer danas ekonomija SAD raste), već naprotiv, da su resursi u američkoj privredi prilično uposleni. To potrvđuju cene energenata i  primarnih resursa koje ubrzano rastu. Znači da ih nema dovoljno. 

Situacija Velike depresije je u jednu ruku bila potpuno drugačija, gde je zaista postojao niz gradova sa desetinama fabrika koje prazne stoje i raspoloživi alati koji bi se lako uposlili samo da ima šta da se proda pa zbog toga i proizvede. Ovde dolazimo do ključa priče. Pitanje je zašto te fabrike stoje prazne. Ili u današnjem slučaju, zašto gomile novca sede po bankama. Zato što se ne isplati investiranje. Kada se napravi injekcija potrošnje u obnovi, trenutno, kroz rast BDP će delovati kao da je stvari menjaju, ali kada i psolednji ekser bude zakucan u obnovi, problemi koji guše biznis stoje i dalje. Ne znaju šta će se dogoditi sa Kinom, sa EMU, šta će biti sledeći korak Obame u regulaciji privrede, da li će neka agencija da uguši posao zbog nove regulative i sl. Ko će pobediti na sledećim izborima? Da li će se povećati porezi? Ko će i kako vraćati dug? Da li će ljudi imati novca i želje da kupuju proizvode koje proizvodi firma ako se sami sučeljavaju sa ogromnom neizvesnošću, dugom i porezom?

Zaključak je sledeći. Kada se i napravi sve što je sada porušeno, i evidentira kao rast BDP to će biti samo kratkoročno zaposlenje za ljude. Neki drugi će taj isti posao izgubiti da bi se resursi koje koriste prebacili u obnovu. Da nije tako cene resursa i poluproizvoda ne bi rasle ubrzano, zapravo ne bi rasle uopšte. To što para ima na računima ne znači da ima i slobodnih resursa. Takva proizvodnja nije stvaranje novog bogatstva nego zamena već postojećeg. Radiće se na tome da se svet dovede u stanje koje je već postojalo i to kroz upošljavanje sredstava koje je sa razlogom neupošljeno. A neizvesnost će ostati u velikoj meri i moguće da će biti pogoršana zbog inflatornih pritisaka. Agonija stagflacije se samo produžava jer se prilagođavanje ekonomskog sistema odgađa. Kada bi se sve milijarde o kojima govori Rubini upotrebile, od američkog dolara ne bi ostao ni promil sadašnje vrednosti.