Inflaciji i hiperinflacija u SFRJ

Juče sam slušao EconTalk podkast sa Stivom Hankeom, poznatim američkim ekonomistom, članom ekonomskog tima Ronalda Regana i savetnikom Ante Markovića. On je govorio o hiper inflaciji i naravno, dotakao se SFRJ i SR Jugoslavije. Evo nekoliko najzanimljivijih podataka. 

Hiperinflacija u Jugoslaviji 1993. godine je bila treća najviša hiperinflacija u svetu (ispred su Zimbabve 2010 i Mađarska 1946 kao najviša ikad), viša od one u Nemačkoj za vreme Velike depresije. Hiperinflacija u SR Jugoslaviji je iznosila zilijardu procenata (zapravo, kumulativno oko 500 milijardi %), 

Međutim, ovaj podatak, koliko god frapantan ne čudi kada pogledate sledeći podatak. U periodu od 1961. do 1991. godine, u 30 godina istorije zajedničke države, SFRJ je imala najvišu prosečnu godišnju stopu inflacije u Svetu, otprilike 75% godišnje. Sa takvom istorijom monetarne nestabilnosti hiperinflacija mu dođe kao šlag na tortu. 

Treće i meni najzanimljivije: ako želite da kupite kao suvenir novčanicu od 500 milijardi dinara, koliko je bila najveća novčanica u zimu 1993. godine, to će vas danas koštati oko 3 do 5 evra. Možda možete da nađete i za manje. Međutim, to je 3 puta više nego što je ta novčanica mogla da kupi maraka dok je bila u opticaju. Toliko je novac bio bezvredan za vreme hiperinfalcije.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ IV: Narodna banka

Početak stvaranja i funkcionisanja kapitalističkog sistema u Srbiji je još u drugoj polovini XIX počeo davatio jasne znake za potrebom uvođenja nacionalnog novca i centralne emisione ustanove u zemlji. U to vreme je u još uvek samo autonomnoj Kneževini Srbiji koja je bila vazalna pokrajina Osmanskog carstva bilo u opticaju, prema nekim proračunima, čak preko 40 različitih moneta u vidu metalnog novca - od turskih srebrnih akči do zlatnih lira, potom srebrne ruske rublje  i austrijski groši. francuski franci itd. Bilo je jako teško pratiti kursevi ukrštajući toliki broj moneta međusobno (tada još nije postojao standard Latinske unije) sa jedne strane, a sa druge stvaranje centralne emisione ustanove bio značio porast novčane mase koji bio stvorio preko potrebnu akumulaciju kapitala za dalji privredni razvoj. Tako je napokon 1883. usvojen Zakon o Privilegovanoj narodnoj banci Kraljevine Srbije (ona sama je počela sa radom narende godine) prema  kome je ona osnovana kao privatna bankarska institucija sa upisanim akcijama domaćeg kapitala, sa isključivim pravom emitovanja novčanica srpskog dinara i staranja o količini novca u opticaju. Zakonski limit je bio izdavanje dva i po puta više novčanica u odnosu na pohranjenu količinu plemenitog metala tj zlata, dok je srebro moglo činiti podlogu samo do jedne četvrtine količine zlata. Poslovanje banke je bilo pod državnim nadzorom (u smislu da li se poštuju proglašeni propisi) i određenim udelom države u dobiti.

Privilegovana banka Kraljevine Srbije je poštovala zakonske propise vezane za količinu novca koji je moguće izdati na osnovu pokrića, a toga se držala i u najteže doba okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata, te je dinar bio jedna od retkih valuta koja nije izgubila na vrednosti tokom svetskog sukoba usled prevelikog štampanja novčanica radi pokrivanja budžetskih deficita. Sama banka je posle evakuacije preko Albanije bila smeštena u prostorijama Banque de France u Marseju, sa ispostavom na Krfu. Posle završetka rata, u cilju unifikacije pravnog sistema, nadležnost narodne banke je prođirena na celu teritoriju SHS 1920. (tada je promenjen sistem i dozovljena je 3 puta veća vrednost novčanica u odnosu na podlogu). Potom je usledila preko potrebna deflaciona poltika jer su sve budžetske godine od stvaranja SHS do 1923/24. bile deficitarne zbog izdataka vezanih za obnovu oštećene infrastrukture, vojsku (sukobi oko granica sa Rumunijom i Italijom) i unifikaciju zatečenog stanja među regijama, što je dovelo do inflacije i pada vrednosti dinara. Deflaciona politika je vođena do 1925. kada je postalo jasno da je vrednost dinara stabilizovana ina domaćem tržištu (niska inflacija) i na stranom (vrednost od 9,12 - 9,13 švajcarskih franaka na berzama u Cirihu i Ženevi 1925-1931). Privilegovana narodna banka Kraljevine SHS i Jugoslavije je imala i obavezu da otkupljuje tkzv izvozničke trećine - svi veliki izvoznici najvažnijih poljoprivrednih proizvoda su morali da jednu trećinu prikupljenih deviza prodaju narodnoj banci po važećem deviznom kursu za dinare - ted devize su potom korišćene za otplate inostranstvu ali i za intervencije radi ublažavanja oscilacije kursa dinara prema švajcarskom franku na stranim berzama. Svetska ekonosmka kriza je zbog velikog pada jugoslovenskog BDP-a i izvoznih prihoda dovela do pada vrednosti dinara prema franku, ali je on igubio tek negde manje od trećine vrednosti i od 1933. se stabilizovao na nivou od 7 franaka za 100 dinara, što je bio mnogo manji pad nego većine ostalih evropskih valuta.

Od kraja Drugog svetskog rata do 1954. Narodna banka (prvo DFj, pa FNRJ i SFRJ) je bila jedina banka u zemlji, pa je tako dobila nadležnosti u celom delokrugu poslovanja poslovnih banaka koji inače nije deo delokruga centralnih banaka: kreditiranje preduzeća, pšlatni promet sa inostranstvom, izvršavanje investicija itd). Njen delokrug je kasnije sužen osnivanjem specijalizovanih banaka (Jugoslovenska investiciona banka, Jugoslovenska banka za spoljnu trgovinu i Jugoslovenska poljoprivredna banka) a od 1961. Narodna banka je ostala direktni kreditor samo vojne industrije, federacije i robnih rezervi. Prvi problemi poslovanja NArodne banke su nastali osnivanjem republičkih privrednih banaka koje su imale zadatak za finansiranjem komunalnih tj poslovnih banaka na svojim teritorijama, jer je njih opet morala da kreditira. Međutim, glavni problemi su počeli da se pojavljuju od 1963. kada je utvrđeno tjzv pravo na novac tj situacija da je osnovni instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka unapred utvrđen obim i namena kredita a ne nivo bankarske likvidnosti, čime je novac od ekonosmke kategorije robe koja ima cenu prešao u neekonomsku kategoriju robe koja služi postizanju prethodno postavljenih ciljeva.

Ovaj sistem je funkcionisao do 1971. kada je ustavnim amandmanima  omogućeno da republičke filijale Narodne banke postanu posebne ustanove, čime je praktično došlo do federalizacije monetarnog sistema jer je veliki deo ingerencija Narodne banke prenešen na njih. Ustavom od 1974. ustabovljen je Savet guvernera kao glavno telo ya vo]enje monetarne politike, barem na papiru. Njega su činili guverneri svih republičkih i pokrajisnkih narodnih banaka i guverner Narodne banke Jugoslavije koji su odluke morali da donesu jednoglasno (pokušajte vi da se dogovorite u društvu od 9 ljudi u koji bioskop da idete, pa ćete videti da je teško a kamoli kada se priča o merama monetarne politike). Međutim, Savet guvenrera je svoje odluke morao na aminovanje da dostavi Saveznom izvršnom veću i Skupštini SFRJ pa je tako zapravo Savet mogao samo da odlučuje o instrumentima monetarne politike a ne o njoj samoj. Pošto tako Narodna banka nije mogla da kontroliše republičke i pokrajinske banke kojima je morala da daje kredit pa je u celoj zemlji dolazilo do preterane ekspanzije novca i kredita što je dovodilo do stalne inflacije, a način odlučivanja je onemogućivao vođenje restriktivne politike jer izvršne vlasti to nisu dozvoljavale. Još apsurdnija situacija je nastala 1983. kada je Narodna banka Jugoslavije postala garant za spoljnotrgovinske obaveze zemlje prema inostranstvu - kredite su koristila preduzeća i republike a za njih je garanovala centralna banka koja praktično nije imala nikakva ovlašćenja u sferi monetarne politike.

Za vreme poslovanja Privilegovane narodne banke Kraljevine Jugoslavije, nije dolazilo do povreda zakonskih propisa njenog poslovanja, a shodno tome je inflacija držana pod kontrolom a dinar je bio valuta sa stabilnom vrednošću kojom se trgovalo na evropskim berzama. Sa druge strane, u vreme SFRJ Narodna banka Jugoslavije je bila pod potpunom kontrolom izvršne vlasti koja je onemogućavala restriktivnu politiku a sistem republičkih narodnih banaka je podrio u potpunosti njenu ulogu. Time je jugoslovenski dinar bio valuta koja je stalno slabila i nikada nije postala kovertibilna (osim u kratkom periodu 1990. pod Antem Markovićem) a SFRJ se suocavala sa stalnom inflacijom koja je skoro svake godine bila dvocifrena.

Koja je situacija davala bolje rezultate - nezavisna privatna emisiona institucija, ili zavisna državna, odlučite sami. Ja već jesam.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ treći deo

Berze

U Srbiji je Zakon o javnim berzama usvojen 1886, na predlog Srpskog trgovačkog društva. Njegovi članovi, vodeći trgovci, imali su velike potrebe za sličnom institucijom zbog stalnog uvećanja obima poslovanja, naročito sa inostranstvom, ali je samo osnivanje berze malo okasnilo, pa je ona počela sa radom 1894. kao samostalna privatna institucija pod državnom supervizijom. Država je, preko ministra privrede i berzanskog komesara samo nadzirala ispravnost poslovanja berze (tj da li se posluje u skladu sa Statutom berze) a nije mogla da se meša u njenu organizaciju, upravljanje i rukovođenje. Beogradska berza je od početka svog rada bila definisana kao mešovita, tako da se na njoj trgovalo robom, valutama i hartijama od vrednosti. Sve do obustavljanja rada berze zbog ratnih oklnosti 1915. (što nešto govori o hrabrosti srpskih trgovaca u poslovanju jer je linija fronta bila već na Savi i Dunavu) najveći deo poslovanja se vezivao za robu, akcijski kapital je bio minimalan a udeo državnih vrednosnih papira je polako počeo da se povećava. Berza je morala da funkcioniše bez državne novčane pomoći, a članovi berze su mogli postati domaći državljani vlasnici preduzetničkih firmi, novčani zavodi i banke, akcionarska i industrijska preduzeća, kao i strani državljani ukoliko bi postojalo pravilo reciprociteta za srpske građane u njihovoj zemlji. Berzu su takođe mogli da posećuju i druga lica, ukoliko nisu podpadali pod grupu kojoj je pristup bio zabranjen, a to su bili: žene, lica bez punog građanskog prava, lica koja nisu mogla da punopravno raspolažu svojim imanjem, koja nisu ispunila uslove iz prethodnog berzanskog posla, lica koja su bila bankrotirana, pod stečajem ili insolventna, lica isključena odlukom Uprave berze, oni koji su plasirali lažne poslovne glasove i oni koji su na sudu izgubila građansku čast.

U Zagrebu je 1911. je Društvo trgovački dom osnovalo Sekciju za promet efektima kao pripremu za osnivanje berze. Tako je u decembru 1918. održana osnivačka skupština buduće berze, ali se sa radom pričekalo zbog državnih promena, tako da je zvanično trgovanje krenulo u junu 1919. Burzovno vijeće (zagrebački ekvivalent beogradskoj Upravi berze) je potom zatražilo od prelazne vlade da se srpsko zakonodavstvo o berzanskim aktivnostima proširi i na teritoriju Hrvatske i Slavonije, što je prihvaćeno. Tako je Zagrebačka burza od svog osnivanja integrisana u privredu SHS. Odmah posle rata, berzanska trgovina se najviše sastojala trgovinom valutama, da bi posle monetarne unifikacije i stabilizacije tršišnog sistema Beogradska berza preuzela primat u trgovini državnim hartijama od vrednosti a Zagrebačka burza u trgovini deonicama industrijskih preduzeća i novčanih zavoda. Berze su dodatno profitirale činjenicom da je SHS bila uz Italiju jedina zemlja u Centralnoj i Istočnoj Evropi gde je bilo slobodna trgovina devizama i valutamana berzi. Zato su trgovci iz Austrije i Mađarske kupovali HoV iz SHS na berzama Beča i Budimpešte, da bih ih onda prodavali u Zagrebu za njima potrebne devize.

Trgovačko udruženje u Novom Sadu je 1920. pokrenulo inicjativu za osnivanje specijalizovane preduktne berze koja je počela sa radom 1921. i to veoma uspešno, dajući impuls trgovini robom - već 1923. su berzanski zaključci novosadske berze imali veću vrednsot od beogradski i zagrebačkih, ali i budimpeštanskih, bratislavskih ili praških. Naredne godine je osnonao i odeljenje za promet HoV pa je preimenovana u Novosadska produktna i efektna berza, ali opet kao i u Beogradu i Zagrebu, trgovina državnim hartijama od vrednosti je premašivala trgovinu akcijama industrijskih preduzeća.

Berza u Ljubljani je osnovana 1924. kao mešovita, ali je slično novosadskoj uglavnom poslovala kao produktna. Najveći promet se ticao trgovine drvom i žitom, i već od samog osnivanja Ljubljanska borza za blago in vrednoste je imala veći robni promet od Zagrebačke burze.

Bačko poljoprivredno udruženje već 1925. osniva Somborsku poljoprivrednu berzu, koja je uspešno poslujući brzo postala druga najznačajnija robna berza u SHS, odmah posle novosadske, a imala je veći robni promet nego ljubljanska, beogradska ili zagrebačka berza.

Trgovačka i industrijska komora u Skoplju je pokrenula inicijativu za osnivanje još jedne berze, koja je počela sa radom 1929. kao produktna berza. Iako se nalazila u veoma siromašnoj regiji gde je preovlađivala još uvek naturalna privreda, i Skopljanska produktna berza je uspešno poslovala, a uspešnost ostalih berzi se može meriti i time što su agrebačka i Beogradska samo od svojih prihoda uspele da finansiraju izgradnju zgrada u kojima su se nalazile. Zagreb ne poznajem, ali Beogradska berza je 1935. izgradila zgradu na Studentskom trgu, u srcu Beograda, u kojoj je danas smešten Etnografski muzej, jer je zgrada naravno nacionalizovana.

Velika ekonomska kriza je znatno samnjila obim prometa na berzama u Jugoslaviji, ali ga nije slomilo. Trgovina devizama je zantno opala, što zbog smanjenja međunarodne trgovine usled podizanja barijera međunarodnoj trgovini ali i zbog povećanja trgovine preko međunarodnih kliringa. Jako je interesantno da su berze uspele da se odbrane od rastuće intervencije države, jer je Ministrastvo trgovine i industrije 1926. ponudilo berzama projekat novog zakona da bi se unificirale dodatno sve berzanske uzanse u zemlji. Prema njemu, berze bi ostale privatne ali bi njihov rad, upravljanje i organizovanje bili pod jakom državnom kontrolom. Zbog otpora berzanskih trgovaca iz cele zemlje, ovaj projekat zakona nikada nije ni ušao u skupštinsku proceduru, pa je sve do okupacije na snazi ostao Zakon o bezanskom poslovanju Kraljevine Srbije iz 1886.

Posle Drugog svetkog rata, u skladu sa stvaranjem novog tržišnog sistema, berze na teritoriji Jugoslavije su ukinute, a njihova imovina je nacionalizovana. Berze su ponovo počele da se osnivaju tek počtkom tranzicije 1988, kao Tržište novca i kratkoročnih hartija od vrednosti i Jugoslovensko tržište kapitala.

Ljubav prema komunizmu na našim prostorima

Oduvek sam bio fasciniran brojem ljudi koji na našim prostorima (ali pre svega mislim na ovaj Beogradski pašaluk u koji se pretvorila Srbija) vole komunizam. Pod njime podrazumevam sve vrste levičarenja, jer i državni socijalizam, kao i onaj samoupravni, a takođe i soc-dem rešenja su zapravo samo varijacije na temu. Kada se pomenu komunisti većina nas pomisli na generaciju koja je u redovima PUPS-a - razlozi su vrlo jasni: lepa mešavina propagande i realnog stanja. Svim stanovnicima SFRJ dugoročno je ispiran ispiran mozak o tome kako je Titov put najbolji i najuspešniji (toliko da su ljudi više plakali kada im je umro voljeni veliki vođa nego član porodice - svaka sličnost sa tužnim vestima iz Severne Koreje je namerna) jer kako drugo da se objasni to fanatično uverenje da su 'fića' i 'stojadin' odlični automobili a ne pokretne kante i ostale narodne mudrosti i ludosti. Međutim, to nije jer postoji stvarno veliki doprinos socijalizma na Balkanu porastu opšteg standarda života među širokim narodnim masama: produžio se životni vek, počela je ubrzana urbanizacija, stanovništvo je počelo da uživa u korišćenju širokog asortimana robe široke potrošnje - deluje smešno, ali veš mašina i frižider su osvojili srca ljudi starije generacije (mislim pre svega na one rođene '30-ih i '40-ih) - to su ljudi koji su rođeni u bedi prethodne Jugoslvije (BDP per capita je bio 50 USD 1938) koji su još doživeli ratna razaranja i da ih je razvoj SFRJ izvukao iz siromaštva. Stoga mi je u potpunosti jasno zašto imaju jasna levičarska opredeljenja (ovde da zanemarimo psihološki uticaj da su uvek lepša vremena za život ona u kojima smo mladi a ne stari). Na nesreću, raspad bratstva i jedinstva, ratovi i nikada završena tranzicija su rezultirali velikim padom standarda građana - još jedan razlog za kukanje kako je sve bilo bolje dok je Tito bio živ. Studentariju već razumem: malo uticaja tu ima pomodarstvo (naročito kod studentskih protesta), slabo artikulisana želja za promenom u društvu u kome je dominantna teza već 30 godina kako svetom vladaju bogataši moćnici iz senke koji bi da nas pretvore u robovsku radnu snagu itd. Mislim da oni nisu opasni - pre svega, postoji nada da će većina njih da promeni mišljenje kada se budu malo više upustili u život i prošire vidike, te prestanu da čitaju isključivo Stiglitz-a i gledaju filmove Michael Moor-a. Međutim, ono što je meni teško shvatljivo je veliki prodor levičarskih ideja među srednje generacije. Srednje generacije (oni rođeni krajem '60-ih i početkom '70-ih) su već zatekli relativno normalnu zemlju (u smislu zadovoljavnja bazičnih potreba - bilo je struje, većina ljudi je mogla sebi da priušti televizor, godišnji odmor i auto) a zatekla ih je kriza komunizma koja je bila akutna '80-ih, koja je bila decenija bez skoro ikakvog ekonomskog rasta, uz stalnu inflaciju i sve veću nezaposlenost koja više nije mogla da se prikrije gajstarbajterskim odlascima u Nemačku ili Austriju ili prekomernim zapošljavanjem u propalim društvenim preduzećima. Te generacije su ljudi koji imaju samo razloge da ne vole socijalizam jer im on ništa nije pružio - čak naprotiv. Zato su mi enigma i njihove razloge nikako da shvatim (osim onih najbanalnijih tipa: ne želim da radim a hoću da lepo živim) ali mislim da je broj ljudi sa takvim razmišljanjem jako mali - barem su oni levičari sa kojima sam ja raspravljao uglavnom bili prilično uspešni ili vredni ljudi a ne društveni paraziti. Ta iracionalnost u njihovom pogledu na svet me ne začuđuje, već zaprepašćuje. Još uvek pokušavam da prokljuvim zašto tako razmišlaju, ali za sada mi još uvek ne ide...

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - drugi deo

Monetarne unifikacije

Glavno pitanje koje se postavilo posle završetka Prvog svetskog rata bilo je unifikacija novca na teritoriji nove države SHS, iliti monetarna unifikacija. U sastav nove države ušle su oblasti koje su prethodno bile deo Kraljevine Srbije, Kraljevine Crne Gore i Austro-Ugarske monarhije - svaka od tih teritorija je pre tog sukoba imala posebnu valutu u zlatnom, srebrnom ili bimetalnom standardu. To su bile Srpski dinar (zamenjiv za zlato ili srebro), austro-ugarska kruna ( zamenjiva za zlato) i crnogorski perper (zamenjiv za srebro). Međutim, stvar nije bila tako jednostavna - za vreme okupacije Srbije 1915-1918. na teritoriji Crne Gore i centralne i zapadne Srbije se dekretom okupatora, koristila kruna kao sredstvo plaćanja, a na teritoriji istočne i južne Srbije bugarski lev. Međutim, količina kruna na okupiranim teritorijama nije nikada bila posebno značajna - prvo, zbog toga što nije bilo neke organizovanije trgovine i privrednog života uopšte (ceo upravno-administrativni aparat srpske države je izbegao kao i pretpostavlja se, skoro trećina ukupnog stanovništva) a drugo, austrijska okupaciona vlast je promenila devizni kurs. Dok su se pre rata dinar i kruna nalazili u odnosu 1:1, 1915. je naređeno da se menjaju po novom kursu od 1 krune za 2 dinara - time je srpski dinar izgubio polovinu svoje vrednosti preko noći. Rezultati su bili da se stanovništvo vratilo na naturalnu privredu za vreme tih par zadnjih ratnih godina da bi sačuvali vrednost svoje ušteđevine. Za vreme ratnih godna, kao i za prvih nekoliko godina posle rata pojavila se velika monetarna ekspanzija paprinog novca u odnosu na njegovu zlatnu podlogu jer su sve zemlje (neke manje a neke više) putem štamparskih presa se inflatorno finansirale zbog velikih ratnih troškova. Srbija je bila jedan od retkih izuzetaka od ovog pravila koje je zahvatilo veći deo sveta i koje je na kraju dovelo do napuštanja zlatnog standarda - srpska vlada se finansirala isključivo zaduživanjem kod svojih ratnih saveznika a zlatna podloga nije služila za novu emisiju novca već je čuvana u sefovima Banque de France u Marseju, gde se privremeno smestila Privilegovana narodna banka Kraljevine Srbije posle povlačenja preko Albanije. Samim tim je vrednost dinara po završetku ratnih dejstava bila skoro ista onoj predratnoj, a za to vreme je austro-ugarska kruna izgubila 60% svoje vrednosti (uporedite sa engleskom funtom koja je oslabila samo 9%). Posle primirja, srpska vlada je zbog stalnog unošenja novih količina kruna na područje kojime je sada ona upravljala, izdala zabranu unošenja veće količine od 1000 kruna ili leva iz inostanstva, želeći da tako koliko-toliko obuzda inflaciju krune na svojoj teritoriji - međutim, krijumčarenja su se nastavila pa je pretilo da kruna postane običan papir. U tom trenutku još nije bilo uspostavljenog odnosa između dinara, krune i ostalih valuta nego se njihov odnos određivao od transakcije do transakcije, prema dogovoru zainteresovanih strana. Naredni korak ministarstva finansija je bilo prinudno markiranje kruna izvršeno do kraja decembra 1919. - naime, u opticaju su bile dozvoljene samo te markirane krune tj one koj su se tada zatekle na teritoriji SHS i time su de facto prihvaćene kao domaći novac, dok su one nemarkirane bile smatrane za stranu valutu i morale su da se menjaju za dinare ili označene krune. Posle toga je došlo do određivanja zakonskog odnosa između dinara i krune u odnosu 4:1 prema tadašnjem važećem berzanskom kursu - potom su krunske novčanice zamenjene dinarsko-krunskim novčanicama prema tom paritetu (sa jedne strane je bila vrednost izražena u nekadašnjim krunama a sa druge u dinarima). Posle toga se postavilo pitanje državne emisione ustanove, jer je ona bila ta koja je trebala da izvrši zamenu novčanica za novu valutu a ne država - ovde ću vas podsetiti da je Privilegovana banka Kraljevine Srbije bila privatna banka u većinskom vlasništvu domaćih privrednika, a potom kada su se njene akcije našle na berzi, i većeg broja malih akcionara iz građanskog staleža. Posle konsultacija sa privrednicima i političarima iz novih severnih i zapadnih krajeva, odlučeno je da se ne stvara nova emisiona ustanova već da se samo preimenuje ova stara i da se njeno poslovanje proširi na celu teritoriju nove zemlje, ali bez promene Zakona o nadležnosti narodne banke iz 1886. Prema mirovnom ugovoru u Sen Žermenu, sve zemlje sukcesori Habsburške monarhije su bile dužne da markiraju krunske novčanice na svojoj teritoriji (da bi tako sprečili prelivanje inflacije iz jedne zemlje u drugu) kao i da ih u roku od godinu dana zamene za svoju monetu, ili za novu. Prvo je izvršena zamena bugarskih leva - i to u direktnom obračunu sa bugarskom emisionom ustanovom, prema berzanskom paritetu. Potom su zamenjeni crnogorski perperi - njihov predratni odnos sa dinarom je iznosio 9 perpera za 10 dinara, a zamenjeni su u paritetu 1:1 za sume do 5000 perpera, a za veče količine 1:2. Posle toga, postavilo se pitanje zamene kruna - taj problem je bio znatno olakšan time što je srpski dinar baš zbog neekspanzivne monetarne poltike zadržao svoju vrednost te je brzo počeo da iz opticaja potiskuje krune čak i iz delova nove zemlje gde nikada ranije nije bio korišćen. Tada je odlučeno i da dinar postane nacionalna valuta, i da se od 01.01.1923. sve cene počnu izražavati u njemu umesto u dinarima i krunama prema paritetu. Jedini problem koji nije bio rešen bilo je metalno pokriće za krunske novčanice - SHS je trebalo da dobije zlatne krune iz likvidacione mase austro-ugarske banke u Beču. Zato se država zadužila kod narodne banke za sumu od skoro 1,3 milijarde zlatnih dinara očekujući da će tak novac dobiti, što se nažalost nije desilo, jer je Srbija dobila samo 21 milion dinara u zlatu. Ostatak novca je isplaćivan tako što se država odricala godišnjih učešća u zaradi Narodne banke sve dok se on nije isplatio 1938.

Drugi svetski rat je na našim prostorima u privrednom smislu jako ličio na onaj prethodni. Kraljevinu Jugoslaviju su okupirale Nemačka (najveći deo Slovenije), Italija (Dalmacija i Crna Gora), Albanija - u personalnoj uniji sa Kraljevinom Italijom (zapadna Makedonija i Kosovo), Bugarska (Makedonija i jugoistočna Srbija), Mađarska (Bačka, Prekomurje i Međumurje) dok je ostatak teritorije organizovan kao Nezavisna Država Hrvatska kao fašistička nemačka marioneta i okupaciona zona u većem delu Srbije. Svaka od ovih oblasti je odlukom okupacionih vlasti počela da koristi strane valute - nemačku marku, italijansku liru, albanski franak, mađarsku pengu i bugarski lev, kao i dve nove - hrvatsku kunu i srpski dinar. Privilegovana narodna banka Kraljevine Jugoslavije je rascepkana i od nje su stvorene nove dve: Hrvatska državna banka i Srpska narodna banka, a do tada jedinstveno monetarno područje je rascepkano na njih 7. Jugoslovenski dinar je zamenjen za kune i srpske dinare po kursu 1:1, a za ostale valute po postojećim kursevima berzi. Koliko je novostvorena Srpska narodna banka bila zaista srpska i nezavisna ilustruje to da je za njenog komesara postavljen nemački oficir Jakobus Zengen. Takođe, bankarski kapital je de facto bio konfiskovan jer su bili blokirani svi računi (tekući i depoziti). Pored svega toga, dodatno zamešateljstvo je bila pojava nemačkog okupacijskog novca: Reicshkreditkassenscheine (nadam se da sam pogodio kako se piše). Ukratko, to su bili vojni kamioni sa ciradom, u kojima su se nalazile štamparske mašine i kada bi nemački vojnici ušli na neku okupiranu teritoriju i našli nešto što im treba, lepo bi pitali koliko košta i odmah na licu mesta ištampali potrebnu količinu novca. Nemačke okupacione trupe su dobijale i platu u ovom novcu koji je bio indeksiran u nemačkim markama ali je bio zabranjen da se koristi na teritoriji nemačkog Rajha već je to moglo samo na okupiranim teritorijama (pre svega u istočnoj Evropi).

Ovaj mali uvod odslikava valutni haos koji je zatekla nova vlast po oslobađanju Jugoslavije, te je bilo neophodno da se monetrani prostor što pre unificira da bi se uspostavio kakav-takav privredni život. Još 1944. osnovan je Savetodavni monetarni odbor koji je 1945. preimenovan u Savetodavnu monetarnu komisiju. On je doneo odluku da se nova novčana jedinica nove/stare države ostane dinar, iako je bilo i predloga da se nazove lipa, jer je dinar bio naziv valute iz omrznutog režima. Vlada Demokratske Federativne Jugoslavije je ipak zadržala stari naziv jer je htela da u tadašnjim turbuletnim spoljnim prilikama tako simbolički nastavi kontinuitet prethodne Jugoslavije, pre svega radi lakšeg povlačenja zlatne podloge Narodne banke iz inostranstva, sa računa iz Njujorka, Londona i Moskve. Ustanovljen je novi jugoslovenski dinar, sa zakonskim paritetom od 56 300 dinara za 1 kg zlata (te prema tome 50,06 dinara za 1 USD). Odlučeno je i da se zamena okupacijskog novca izvrši odmah po oslobađanju teritorije, te tako prvo u istočnom delu a potom i u zapadnom koji je još bio pod upravom nacista i njihovih saveznika. Sledeći problem koji se postavio bio je paritet nove valute prema onim okupacijskim, naročito zbog ogromne inflacije skoro svih moneta koje su se koristile na jugoslovenskom području. Njome su najviše bili pogođene mađarska penga i hrvatska kuna koje su potpuno obezvređene. Međutim, odnos zamene je odlučen prema malo čudnim parametrima: prema količini novca koji je bio u opticaju na teritoriji pre rata. Tako je na Srbiju trebalo da otpadne 47,7% od ukupne količine novih dinara, a 52,3% na teritoriju NDH. Pri tome je odrđeno da se za 100 srpskih dinara dobije 5 jugoslovenskih - taj odnos je značio legalizovanu državnu pljačku građana jer se računalo da je novčani opticaj srpskog dinara od početka rata poćan za 20 puta umesto za 8,3 koliko je zaista iznosio. Time je stanovništvo Srbije i Banata pretrpelo smanjenje svoje kupovne moći za 2,5 puta. Ovde bih još naveo da je dogovor o monetarnoj unifikaciji, pa i kursevima zamene, pao na sastancima u Mažestiku (dakle, stari srpski običaj vođenja poltike po kafanima se tada još nije bio izgubio).

Kratak zaključak: moglo bi se reći da su državna rukovodstva Jugoslavije posle i Prvog i Drugog svetskog rata naišle na slične probleme, ali da su ih rešile na potpuno drugačije načine. Prva monetrana unifkacija jugoslovenskog prostora se obavila posle završetka ratnih dejstava, kada je tržišni mehanizam bio ponovo uspostavljen i time mogao da izvrši važan zadatak evaluacije odnosa među dve glavne valute, dinarom i krunom. Tako je ona obavljena posle detaljnije pripreme i to prema važećim berzanskim kursevima iz Beograda i Zagreba (pošto je novosadska berza bila produktna, na njoj se nisu kotirale valute). Sa druge strane, druga monetarna unifikacija jugoslovenskog prostora je sprovedena dok su ratna dejstva još uvek trajala - u trenutku kada tržište nije ni postojalo a kamoli moglo da vrši svoje funkcije. Time je paritet zamene bio ostvaren čistom političkom spekulacijom negiranjem realnog stanja na terenu.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - prvi deo

Dva bankrotstva Jugoslavije

U predominantnom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice, ne uzimajući u obzir i negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP per capita i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tkzv progresivna inteligencija i sva njihova ideološka čeda oličena u nvo-ima i ljudskopravašima) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali). Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontenplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja - ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostrranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo pobliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja tj dva bankrotstva Jugoslavije.

Prvo bankrotstvo

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio tjzv Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabanvku ratnog materijala. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi) uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5% (ali ta kamatna stopa je bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena). Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetksi rat koje je kasnije unela u novu državu. To su bili:

• Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%
• (opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu
• Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i kamatom od 5%

Ukupna suma ovih zajmova je bila 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Ovi dugovi su bili uredno isplaćivani čak i za vreme Prvog svetskog rata i okupacije Srbije, iz rezervi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije koja je bila smeštena do kraja rata u Marseju, u prostorijama Banque de France. Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu - dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. Vlasnici obveznica tih dugova su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu (zvuči li vam nekako poznato?). Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist i 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je praktično dug upetostruen. Prema pregovorima koja je (sada) jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka ali sa malim olakšanjem jer se prvo plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u paprnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao da bi dostigao 1958. svih 100%, a zadnja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovoliko veštačko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive - dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora, prema kojima su centralne banke isplaćivale izvoznicima iz svojih zemalja novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu i onda bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija). Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze. Ovde je jako bitno napomenuti da država time nije prekinula ni jednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavali ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa povericima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno se nadajući da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije deislo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

Drugo bankrotsvo

Zaduživanje u inostranstvu je igralo važnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja SFRJ, naročito pošto su se smanjili prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći (što bilateralne, što multilateralne). Tom trendu su pogodovala dešavanja na svetskim finansijskim tržištima, gde se pojavila velika količina jeftinog kapitala tkzv petrodolara, koje su arapske zemlje dobile povećanjem cene sirove nafte stvaranjem kartela OPEC. Takođe, od pomoći je bilo i donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji - na sve to treba napomenuti tada postojeći sistem samoupravnog socijalizma koji je to doveo do apsurda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ilustracija povećanja spoljnog zaduživanja je da je u periodu 1965-1971. on povećao za 2 milijarde USD, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojime su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Međutim, njime su republike i pokrajine imale pravo da se zadužuju u inostranstvu ali se preskočila njihova obaveza vraćanja pozajmljenog kapitala. Predviđeno je bilo i dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja (zvuči li vam poznato?). Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug povećan sa 9,3 na vrtoglavu cifru od 18,4 milijarde USD. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljni sistemsku krizu. Dok se se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, za to vreme socijalističke zemlje su se vrtele u začaranom krugu. Devizni prilivi su se jako smanjili sbog skupljeg uvoza, i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu. I ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja - to su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi USD. Ova cifra ne deluje nešto velika, ali stvar postaje mnogo jasnija kada se ona iskaže u današnjoj vrednosti američkih dolara, koja premašuje 100 milijardi. U pregovorima sa MMF-om koji su usledili dogovoreno je reprogramiranje kroz produžeje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem povoljnih kredita. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj za oko 7 milijardi dolara d0 1990.

Kratak zaključak

Bankrotsva dve Jugoslavije deluju samo na izgled slično. Prvo bankrotstvo javnih finansija je bilo izazvano krizom likvidnosti, koja je nastala prvo veštačkim povećanjem javnog duga odlukom Međunarodnog suda pravde da se ostatak duga ne isplaćuje više u papirnom novcu, nego u zlatu i to po predratnom paritetu. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti koje je bilo izazvano problemima strukturalnog dugoročnog karaktera. SFRJ iz tog problema nikada nije ni izašla, a on ju je čak i nadživeo jer se nastavio u većini zemalja sadašnjih nezavisnih država, a nekadašnjih njenih republika. Ona je problem prezadužensoti uspela da prevaziđe tek otpisom velikog dela tog duga, kao i reprogramiranjem i refinansiranjen njegovog ostatka od strane svojih kreditora i MMF-a.