Subsidies for Silly walks

Pop Ekonomija, druga epizoda

Epizoda 2. - Ekonomija u jednoj lekciji

Posebna industrja

“Vlast koja opljačka Petra kako bi isplatila Pavla uvek može da računa na Pavlovu podršku.” 

Džordž Bernard Šo    

Sunce i voskari

Šta imaju zajedničko ariljski malinar, beogradski taksista i novosadska auto-škola, sa pariskim voskarima iz 19. veka?

Sve nabrojane delatnosti su „posebne“. Uslovi gajenja i čuvanja maline u hladnjačama su dosta zahtevni. Veliki broj taksi vozila na ulicama izaziva saobraćajnu gužvu, a postoje značajne mogućnosti za prevaru turista. Auto-škole snose važnu odgovornost vezano za obuku i polaganje vozačkog ispita. Sve delatnosti predstavljaju „stratešku“ robu: maline su važan izvozni proizvod, taksi predstavlja važno sredstvo prevoza u velikim urbanim centrima. Bez obuke, nije moguće dobiti dozvolu.

Međutim, neka nevidljiva ruka danas ugrožava ove važne, „strateške delatnosti“. Malinarima preti niska otkupna cena roda. Divlji vozači i podivljali popusti su doveli taksi tržište na rub propasti. Preniske cene obuke onemogućavale su kvalitetno obrazovanje novih vozača.

Na sreću, nakon dobronamernog ukazivanja zabrinutih aktera na pogubne efekte tržišnog haosa na „reproduktivnu sposobnost“ (termin preuzet sa sajta jednog taksi udruženja) poslovanja i opšte dobro, Republika Srbija je intervenisala i pomogla ovim delatnicima da opstanu. Doneti su odgovarajući propisi, utvrđene su minimalne cene i ove važne i strateške grane dobile su zaštitu koja im pripada.

Klod Frederik Bastijat, devetnaestovekovni ekonomski mislilac, je jednom u ime „posebne“, „strateške“ i „ugrožene“ industrije, napisao čuvenu „Peticiju voskara“. Bastijat je oštro zahtevao od francuskih vlasti zaštitu za pripadnike tog neophodnog i cenjenog esnafa, jer je tržišna situacija postala sasvim neodrživa:

„U trenutku kada se ono pojavi, naša prodaja prestaje, svi potrošači mu se okreću i grana francuske industrije sa nesagledivim posledicama odjednom doživljava potpunu stagnaciju.“

Navedeni opis odnosio se na Sunce.

Poslovne muke

Voskari su, u Bastijatovom pismu, tražili zabranu Sunca kako ne bi konkurisalo njihovim svećama, odnosno kako bi se obezbedio „procvat“ voskarskoj i svim povezanim industrijama u Francuskoj. Mnogi argumenti izneti u ovom ironičnom zahtevu zvuče poznato u današnjoj Srbiji, slično navodima auto-škola ili malinarskih predstavnika. Zakonom je utvrđena minimalna cena vozačke obuke kako kvalitet ne bi patio. Zakonom je utvrđena minimalna cena taksi vožnje i zabranjeni svi popusti radi zaštite potrošača i održivosti sistema. Malinari traže garantovanu otkupnu cenu zbog važnosti izvoza i očuvanja radnih mesta. Od sladoleda do osiguranja, telekomunikacija do grobalja, Republika Srbija se okreće tržišnim principima i primeni prava konkurencije. Kada bi dve tekstilne firme dogovorile minimalnu cenu za prodaju tkanine, bile bi strogo kažnjene. Ali, postoje izuzeci. „Posebne“ oblasti, bezbedne od prava konkurencije. Dve auto-škole ne samo da ne mogu da se takmiče smanjenjem cene za svoju uslugu ispod određene, već ih propisi kažnjavaju ako to učine. Sa jedne strane, Komisija za zaštitu konkurencije ne ustručava se da sankcioniše neke od najvećih kompanija u Srbiji zbog povreda konkurencije. 

Sa druge strane, ukoliko imate dovoljno taksija/traktora/automobila za obuku, ako ste u mogućnosti da blokirate magistrale ili ulice Beograda, iskustvo uči da je će zakonodavna ili izvršna vlast verovatno na kraju pokleknuti i priznati vašu „posebnost“. Komisija ne može da sankcioniše aktivnosti koje su propisane kao obavezne posebnim zakonom. Par sitnih izmena Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, usvajanje Odluke o najnižim cenama za vozački ispit – i Komisija postaje nemoćna. Ranije odluke Ustavnog suda, činjenica da je Komisija pobedila pred Upravnim sudom u prethodnom sporu vezanom za taksiste, pale su u vodu. Lobiranje na točkovima uspeva, a siroto taksi udruženje postaje moćnije od, recimo, udruženja osiguravača.

U potrazi za rentom

U ekonomiji, termin „traganje za rentom“ (rent-seeking) označava pokušaj sticanja ekonomske rente (dobiti) manipulacijom društvenog ili političkog okruženja umesto stvaranjem novih proizvoda i prisvajanjem odgovarajućeg profita. Kompanije kojima traganje za rentom uspe nemaju razloga da se takmiče i uvode inovacije u poslovanje – daleko veći prihodi mogu se ostvariti kroz stvaranje i očuvanje privilegovanog položaja. Novim akterima, koji pre svega mogu da se nadmeću cenama, ograničava se mogućnost da se bore i rastu. Postojeće velike firme su uvek u prednosti – poznaju tržište, imaju postavljenu i razvijenu infrastrukturu, znaju kako i gde da lobiraju, mogu da izbore dodatne barijere ulasku. Čak i građani, isprva pogođeni tragičnim pričama o teškom životu malinara/taksista/instruktora vožnje, kasnije primete skrivenu rentu koja se finansira iz njihovog džepa. „Minimalna ekonomska cena vožnje“ se koriguje samo kada cene goriva rastu – nikada kad se smanjuju. Otkupna cena maline je problematična samo kad je rod, odnosno ponuda obilna – kada je oskudna, malinari trljaju ruke, a hladnjačari se hvataju za glavu. Ali ne blokiraju ulice i nema ih u medijima, te nisu ni važni.

Paralela između podsticaja za izigravanje kartela i kartelske regulative je simpatična: mala taksi udruženja u Beogradu su nedugo nakon zabrane popusta počela da vešto zaobilaze normu, deleći kupone za besplatnu desetu vožnju. Grad je ovu praksu velikom brzinom sankcionisao – kako bi „zaštitio potrošače“, a po prijavi većih igrača. Predsednik važnog taksi udruženja u Beogradu je, zadovoljan zbog usvajanja nove uredbe, izjavio kako će se „taksisti konačno nadmetati kvalitetom vozila i ljubaznošću vozača, a ne cenama“. Premda većina građana verovatno voli da se vozi dobrim automobilom sa ljubaznim vozačem, očigledno nisu smatrali da je nervozni taksista vredan razlike od 30% popusta. S obzirom na to koliko je spisak „grehova“ koji su taksisti pripisivali tržišnoj utakmici bio dugačak – dampinške cene, šteta od neiskusnih vozača, preduge smene, neodrživost cene – postavlja se zanimljivo pitanje: kako je sistem uopšte opstajao pre uvođenja restrikcija konkurencije? I kako taksi prevoz funkcioniše drugde?

Okruženje

Zanimljivi uvid u „posebne“ industrije pruža pogled preko granice. Zagreb i Sarajevo su imali slične probleme sa taksistima u prošlosti kao Beograd. Bilo je protestnih vožnji, blokiranja grada, medijskih napada. Niz lokalnih i republičkih regulativa posvećenih uređenju ovog tržišta. U oba grada, kao i u Srbiji, su se tela za zaštitu konkurencije (Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja i Konkurencijsko vijeće) bavila ovim pitanjem, a taksisti su se dolazili i pred najviše sudove. S obzirom na slične okolnosti i mentalitet, moglo bi se očekivati da su taksi vozila, kao posebna industrija, u ovim susednim zemljama uređena na sličan način, a u skladu sa pretežnom praksom u svetu. Ali, krajnje posledice „posebnosti“ su bile bio prilično drugačije.

U Sarajevu, cena je isprva ostavljena tržištu, uz prosto odobravanje lokalne samouprave. Ipak, u praksi su upravni organi odbijali da odobre cene koje su odstupale od jedinstvenog nivoa. Spisi Konkurencijskog Vijeća oslikavaju tužno stanje početnog oklevanja lokalnih vlasti, koja se pod pritiscima i pretnjama određenih operatora na kraju pretvorila u faktičko podržavanje kartela. Ali, Konkurencijsko Vijeće ne samo da je reagovalo protiv taksista, već je kaznilo samu kantonalnu upravu zbog donošenja neadekvatnih propisa (što predstavlja poseban problem sa stanovišta ustavnosti). Danas, Sarajevo primenjuje politiku maksimalnih cena vožnje i svaki taksi ima svoju cenu, posebno označenu. Nakon višegodišnjeg natezanja sa lokalnim udruženjima, Zagreb je takođe uspostavio maksimalnu cenu, koja je dozvoljena propisima o konkurenciji i koja omogućava spuštanje cene radi takmičenja među operaterima. Kada su počela govorkanja o kartelskom sporazumu između taksista kojim bi cene fiksirali, hrvatska Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja ih je brzo i oštro podsetila na kazne za povrede konkurencije. A svojevremeno je upravo hrvatska Agencija isticala cene taksija u Beogradu (tada bez režima minimalnih cena) kao primer režima povoljnijeg po potrošače! Naime, u tom trenutku su lokalne zagrebačke cene bile fiksirane – i veće.

Dakle, dva grada u okolini su (nakon dosta muke) ustanovila režim maksimalnih cena. Beograd je, nakon velikih protesta taksista i izmena propisa, utvrdio minimalne ekonomske cene, ispod kojih se ne može ići, i zabranio sve popuste mušterijama. Taksi-kartel je u Beogradu legalizovan. A jedan pogled preko granice je dovoljan da pokaže da ova posebna industrija ne mora da predstavlja toliki izuzetak od prava konkurencije.

Prava cena

U ovom konfliktu između tržišne utakmice i „viših ciljeva“ - brigama o „zaposlenosti“, „redu“ ili „kvalitetu“ – tržište često izvuče deblji kraj. A tržište po definiciji najbolje opredeljuje odnos cena/kvalitet. Snazi organizovanog pritiska koji nastoji da se izbori za rentu mogu odoleti samo čvrste institucije. U kriznim vremenima naročito, kada se od države očekuje da reguliše, interveniše i deluje na tržište, da uradi nešto, pametan političar oseća da mora da uliva sigurnost javnosti. Ali, ukoliko izabere da određenu industriju proglasi posebnom i izuzme je od pravila koje važe za sve, država je kapitulirala pred nekim kome je takva posebnost u interesu. Premda isprva možda deluje kao kompromis, dodela rente predstavlja poraz države i pobedu pojedinačnog interesa.

Kada vlast ozakoni kartel, nastaje niz problema. Cene rastu, a konkurencija na tržištu se smanjuje, upravo na štetu samih potrošača. Privilegovani gube podsticaj da budu bolji u svom poslu, jer umesto o kvalitetu i ceni, počnu da se bave stečenom rentom, da održavaju „zakoniti“ kartel, ulažu resurse (lobiste, analitičare, medije) kako bi sačuvali privilegovan položaj. Nadmetanje za mušterije je na dalekom mestu, a obavlja se nebitnim adutima. Pritom, kompanije na drugim tržištima, koje poštuju propise ili bivaju kažnjene što ih ne poštuju, ispadaju budale. Sve industrije su posebne, ali su neke očigledno posebnije od drugih. Zašto i oni ne bi na vreme isposlovali propis kojim će biti priznati za „stratešku industriju“? Bolje platiti malo da stekneš imunitet, nego plaćati puno više (troškova/kazni) da bi se takmičio na tržištu.

Vladavina prava ne gradi se na ideji da je sve dozvoljeno, ako uspeš da napišeš zakon. Pravo konkurencije, borba protiv kartela (i fiksnih cena!) imaju svoje jasno utemeljenje, zasnovano na ekonomskoj analizi i efektima. Šta to čini beogradske taksiste toliko posebnim, drugačijim od stogodišnje prakse?

Bastijat je postavio slično pitanje. On je upitao francuske vlasti u čemu je razlika između ekonomskih efekata portugalskih pomorandži i sunčevih zraka na francusku industriju. U Srbiji, mogli bismo upitati: zašto taksi, a ne i autobus? Zašto čelik, ne i keks? Zašto malina, a ne IT? Svaka industrija ima svoje specifičnosti. Svaka može biti i strateška i ugrožena. Ukoliko država napravi pakt da rentu dodeli svakom ko viče dovoljno glasno, poplava zahteva bi mogla biti tolika, da nas vrati u plansku privredu – u ime „opstanka“ pojedinih grupa koje ne mogu da zarade koliko bi želeli.

Postoje realni problemi industrije malina, taksi usluga i auto-škola. Ali njih ne treba da rešava država, već slobodno tržište, upravo na najprirodniji način – konkurencijom i nadmetanjem. Da li je taksi prevoz u Beogradu poboljšan od kad su cene fiksirane? Da li su maline slađe sada kada su zaštićene? Kompanije pod pritiskom konkurencije, koje se nadmeću na slobodnom tržištu, moraju stalno da istražuju, da nude bolje i jeftinije proizvode kako bi stekle i zadržale kupce. „Zaštićene“ kompanije ne moraju da se bore i ne snose rizik propasti. Vlasnicima i radnicima u pogođenim sektorima će biti lakše, ali čitavo društvo gubi, odričući se napretka radi gašenja trenutnog požara. Da su se voskari pitali, verovatno nikad ne bismo imali sijalice. Iako ljubazni taksisti neko vreme neće blokirati ulice (dok gorivo ne poskupi), zbog nedostatka izbora, mnogi građani Beograda će se iz grada vraćati – peške.

Veljko Smiljanić

Associate u Karanović/Nikolić, objavljeno na kompanijskom blogu.

Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat

Priznanje

Na pretprošlom sastanku CvN održanom u kafani Orašac (doduše, u krnjem sastavu a Harberger je dobio žuti karton zbog Festa), naravno, povela se priča i o ekonomskim temama i naravno o ekonomskoj stvarnosti Srbije. Veoma nas iritira, ne samo etatizam vladajuće elite koja umesto nevidljive ruke tržišta svesno gura sasvim vidljivu ruku Države gde god je to moguće, a naročito na najbesmislenijim mestima, nego i veoma raširen stav u široj javnosti o tome da''država mora nešto da preduzme po pitanju ______". U tom duhu, objavili smo tekst pod nazivom "MLADI EKONOMISTI: odmah vratiti služenje vojnog roka!" u prošlonedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.Umesto svojim imenima, potpisali smo se kao "Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat". Uz fusnotu koja ukratko upućuje na to ko je bio Frederik Bastija, ovim pseudonimom želeli smo da pošaljemo jasnu poruku da se ne radi o ozbiljnom dopisu već ismevanju poziva na državni intervencionizam. Vrlo brzo tekst je počeo da se deli na društvenim mrežama a mnogi su se pitali ko su ove budale. Mnogi su se upecali,neki su prepoznali sprdnju a poneko je i potpisao predloge tvrdeći da su dobri za privredu.

Dopis Udruženja ekonomista Frederic Bastiat je satiričan pokušaj autora ovog bloga da se ukaže na pogubnost intervencionističkog i protekcionističkog ekonomskog sistema i načina razmišljanja. Nama najprivlačniji medijum je bila satira - i njena mogućnost da se ono što je crno predstavi kao belo a pogrešno kao pravilno - da čitaoci koji se zalažu za intervenciju države najpre sa odobravanjem počnu da čitaju naš tekst da bi na kraju ostali (nadamo se) potpuno zabezeknuti našim preporukama, što bi ih možda pokolebalo u njihovim dotadašnjim uverenjima i navelo da ponovo promisle o ulozi države u ekonomiji. Odabrani potpis jasna je poruka da je državni intervencionizam posebno nepoželjan u ekonomiji.

Inspiraciju za lažni dopis smo našli u legendarnoj peticiji članova esnafa proizvođača sveća koje je objavio Frederik Bastija krajem prve polovine XIX veka. U ovom pismu Bastija traži od francuskih vlasti da urade nešto po pitanju nelojalne konkurencije Sunca sa kojim domaći proizvođači sveća i špiritusnih lampi ne mogu da se nose. Ironično traži da se zamandale svi prozori, obavežu ljudi da navuku zavese, zatvore sve rupe, zazidaju otvore na kućama kako bi se sprečio ulazak svetla Sunca i time podstakla potrošnja sveća i lampi. Bastija, kroz satiru i ironiju, pokazuje besmisao poziva na protekcionizam države, koji možda koristeći domaćim proizvođačima, evidentno šteti domaćim potrošačima.

O Frederiku Bastiji

Frederic Bastiat (1801-1850) jedan je od najznačajnijih autora klasične liberalne tradicije. Uz Ričarda Kantiljona,Dejvida Hjuma i Žan-Babtis Seja, Frederik Bastija predstavlja preteču austrijske ekonomske tradicije. Iako je pisao u klasičnoj tradiciji, Bastija je prvi put definisao koncept oportunitetnih troškova koji se nalazi u srcu marginalističke revolucije koju su nezavisno sproveli Dževons, Valras i Menger 1870-ih. Pojam oportunitetnog troška je najznačajniji koncept savremene ekonomske analize.

Iako nije imenovao koncept oportunitetnog troška (to će uraditi drugi austrijski ekonomista Fridrih fon Vizer 1914.) u svom delu, "Ono štose vidi i ono što se ne vidi" Bastija uspeva do detalja da objasni potrebu za posmatranjem vidljivih ali i nevidljivih efekata svake ekonomske politike odnosno događaja. U ovom delu Bastija ilustruje zabludu slomljenog prozora koja predstavlja slikovit opis pogrešnog posmatranja isključivo koristi od nekog događaja uz zanemarivanje oportunitetnog troška utrošenog dohotka odnosno primoranog odustajanja od neke prilike. Zbog ovog rada drugi veliki ekonomista, Jozef Šumpeter, smatraće Bastiju najvećim ekonomskim novinarom u istoriji. Ekonomski novinar Henri Hazlit tačno sto godina nakon Bastijinog rada, inspirisan ovim delom, napisaće knjigu "Economicsin One Lesson" (novoizdanje na srpskom u Službenom glasniku). U ovoj knjizi Hazlit Bastijinu ideju sažima u jedinstvenu lekciju iz ekonomije: potrebno je posmatrati efekte neke politike u kratkom ali i dugom roku i to ne samo na grupe direktno uključene u politiku nego i sve grupe u društvu.

Frederik Bastija je i važan autor u oblasti političke filozofije i prava gde je potrebno pomenuti njegovo delo "Zakon" (The Law).U ovoj kratkoj knjizi Bastija prilazi analizi prava uz koncepciju višeg prava (higherlaw) i hrišćanske tradicije - potrebno je kritički pristupiti razumevajući kontekst vremena i konkurentnih koncepcija u doba građanskih revolucija širom Evrope. Mnogo značajnije, Bastija u ovoj knjizi prikazuje mehanizam po kome zakon može postati snažno oružje u kontroli i pridobijanju koristi odnosno koncentraciji političke moći.

Naravoučenije

Tema koju smo odabrali se nametnula sama od sebe jer je bila dovoljno provokativna (u smislu da se o njoj dosta govori i piše pa je šira javnost delimično upoznata sa njom) a takođe je pružila i dovoljno prostora za razno-razne uzlete u levičarenje i totalitarizam što smo pokušali da dovedemo do apsurda. Prema reakcijama ljudi videli smo da je šala uspela. Cilj je bio dvostruk. Prvo, da se kroz satiru i ironiju prikaže besmisao predloga koje iznosimo a koji su zapravo samo pojačana verzija predloga već poznatih javnosti a koji mogu, zbog svoje svedenosti da deluju intuitivno, iako su pogrešni. Sa druge strane, uzimajući pseudonim Udruženja mladih ekonomista Frederic Bastiat, želeli smo da podsetimo na delo velikog pisca, pružajući omaž sjajnoj peticiji proizvođača sveća i da podstaknemo društvo da se više informiše o idejama ovog slavnog mislioca.

U svakom slučaju, nadamo se da je članak imao odjeka među čitaocima novosadskog Dnevnika - da je nasmejao one koji su bliski našim stavovima a one ostale malo podstakao na razmišljanje u novom pravcu. Pokušali smo da vam na novi-stari način približimo ideje Frederika Bastije i podstaknemo na kritiku državnog intervencionizma. Udruženje mladih ekonomista neće stati i u duhu slogana bloga CvN - Ideje novih ljudi - nastavljamo borbu za slobodnu ekonomiju.

Zabluda korisnog zemljotresa

Evo kako izgleda Japan godinu dana nakon zemljotresa. I još malo slika pre i posle zemljotresa i cunamija. Godinu dana ekonomskog rasta da bi na kraju cela zemlja bila na istom mestu gde je bila (mada ne deluju svi delovi potpuno renovinari). Ova slika govori više od hiljada reči, mada ukoliko vas zanima pisao sam o Japanu i zemljotresu u radu o zabludi slomljenog prozora. Voleo bih kada bi Lary Summers prokomentarisao ove slike.

Zabluda slomljenog prozora

U subotu, 18. Februara, održao sam predavanje na Akademiji liberalne politike (u organizcaiji Libeka), na temu "Zabluda slomljenog prozora" (The Broken Window Fallacy). Pokrio sam standardnu priču da svaka ekonomska politika ili događaj, osim onoga što se vidi, ima i oportunitetni trošak u onome što se ne vidi. Mislim da sam pritom dodao i nešto novo u standardnu analizu. Moguće da je neko o tome već pisao, ja do sada nisam našao: Statističke karakteristike BDP kao merila omogućavaju da pozitivan dohodak koji se kreira u obnovi bude precenjen a ekonomski gubitak bude potcenjen te da ukupan rezultat, teorijski može biti takav da se zaista zabeleži ekonomski rast (kao veća procentualna promena BDP) u privredi koju je pogodila prirodna katastrofa. To sam ilustrovao na najskorijem primeru Japana, zemljotresa i cunamija 2011. godine. Za pomenuto predavanje sam napisao i kratak rad koji se detaljno bavi temom. Rad možete preuzeti direktno sa ovog linka.
Apstrakt:

Razbijači prozora - razjašnjenje

Kao komentar na prethodni post Aca86 je odlično primetio da postoji prostor u trenutnim okolnosti da Pola Krugman i ostali kejnzijanci budu u pravu kada govore o tome da prirodna katastrofa može da bude stimulans. Činimi se da je ovde potrebno razjašnjenje širih razmera te zato pišem novi post.

Ono što profesor Krugman govori i još mnogi je da postojie čitave hiljade milijardi dolara, na računima banaka i kompanija koje stoje bezposleno dok ekonomija raste veoma sporo. Te milijarde bi mogle da se upotrebe za ognovu i izgradnju bez da se naruše ostala tržišta i da se na taj način pokrene ekonomija i ostvari rast. Ovo nije tačno i činimi se da zabluda proizilazi ponovo iz makroekonomskog posmatranja stvari bez razumevanja koncepta oportunitetnog troška. Evo i kako:

Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.

Postoji čitav niz razloga zbog kojih toliko para lenčari na računima banaka u Federalnim rezervama. Čini se najbitniji je ono što se naživa režimska neizvesnost koju donose regulacije, pogoršano poslovno okruženje, politička neizvesnost i neizvesnost u globalnoj ekonomiji. Biznisi nisu spremni da pozajme novac i investiraju jer ne znaju šta i koliko će sutra prolaziti na tržištu iako su kamatne stope danas istorijski najniže. Banke svoja sredstva koja su dobili od Feda u paketu stimulusa (otkup milijardi loše aktive) drže u kompijuteru Federalnih rezervi i dobijaju negativni prinos na ta sredstva. Iako je kamatna stopa pozitivna mada jedva preko nule inflacija to značajno prevazilazi i tako banke ostvaruju gubitak. Međutim taj novac, umesto da ga izgube zbog loših investicija u MBS (Mortgage Backed Securities) banke su dobile na poklon od Feda koji je taj novac stvorio pritiskom na Enter na tastaturi kompjutera (out of the thin air). Dakle sva ta sredstva su izmišljena te stoga mora postojati dodatni oprez jer to pomalo deluje na konzumaciju besplatnog ručka. Naravno, postoje i sredstva koja su rezultat štednje kompanija i pojedinaca, koja bi bila investirana da krize nije bilo a sada lenjo sede na računima. Međutim, za njih važi isti princip kao i za ova izmišljena sredstva, banke i firme procenjuju da im se više isplati da gube na računima Feda par procenata nego da rizikuju celu investiciju na tržištu.

Druga bitna stavka je što novac na računima ne znači i resurse u privredi. Da bi se izgradio novi stadion, ulica, nova kuća ili popravilo dvorište potrebni su realni resursi poput vremena (ljudskog rada), cementa, peska, drveta, šljunka, upotrebe mašina i sl. Ove stvari su mnogo oskudnije od izmišnjenog kompjuterskog novca. Da bi se sada gradile kuće umesto srušenih od uragana mora se prestati ili sačekati sa gradnjom nekih drugih kuća. Ljudi moraju svoje vreme da posvete gradnji stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Kao što profesor Robert Murphy precizno objašnjava, da bi se vratili u stanje u kome smo već bili moramo da utrošimo vreme i druge resurse. Sigurno je bolje da smo tu ostali bez da smo išta morali da uradimo.

To što para ima na računu da se plati obnova ne znači da ima hiljade bezposlenih bagera, tona šljunka i sl. koje se sad mogu odjednom po istoj ceni unajmiti. Taj višak para će otići u rekonstrukciju u nekom iznosu sigurno ali će podići cene izrgadnje i obnove pogotovo u najkraćem roku, kao što sam već objašnjao, jer će se nekima žuriti sa obnovom. Dakle osim te "nove" proizvodnje rašće i cene proizvodnih sredstava i polu-proizvoda, resursa koji se koriste u pravljenju kuća. Prihodi građevinaca po kvadratu će skočiti na kratko, skuplje će biti unajmiti bager itd. 

Posmatranje novca kroz agregate zamagljuje priču o resursima koji će morati da se utroše. To što će BDP biti veći ne znači da je ljudima išta bolje - jer im je potrebno vreme i resursi da stignu na mesto na kome su već bili. Međutim, teorijski je moguće zamisliti situaciju u kojoj usled velike krize postoji čitav niz proizvodnih sredstava (bagera, alata, goriva na lageru, građevinskih agregata i sl.) koji bezposleno stoje po praznim fabričkim halama. I u tom slučaju potreba za njihovim uposlenjem u obnovi bi kreirala posao koji ne bi postojao bez štete a da ne našteti trenutnim proizvodnim procesima u drigm industrijama. Ne verujem da je to danas slučaj (nije jer danas ekonomija SAD raste), već naprotiv, da su resursi u američkoj privredi prilično uposleni. To potrvđuju cene energenata i  primarnih resursa koje ubrzano rastu. Znači da ih nema dovoljno. 

Situacija Velike depresije je u jednu ruku bila potpuno drugačija, gde je zaista postojao niz gradova sa desetinama fabrika koje prazne stoje i raspoloživi alati koji bi se lako uposlili samo da ima šta da se proda pa zbog toga i proizvede. Ovde dolazimo do ključa priče. Pitanje je zašto te fabrike stoje prazne. Ili u današnjem slučaju, zašto gomile novca sede po bankama. Zato što se ne isplati investiranje. Kada se napravi injekcija potrošnje u obnovi, trenutno, kroz rast BDP će delovati kao da je stvari menjaju, ali kada i psolednji ekser bude zakucan u obnovi, problemi koji guše biznis stoje i dalje. Ne znaju šta će se dogoditi sa Kinom, sa EMU, šta će biti sledeći korak Obame u regulaciji privrede, da li će neka agencija da uguši posao zbog nove regulative i sl. Ko će pobediti na sledećim izborima? Da li će se povećati porezi? Ko će i kako vraćati dug? Da li će ljudi imati novca i želje da kupuju proizvode koje proizvodi firma ako se sami sučeljavaju sa ogromnom neizvesnošću, dugom i porezom?

Zaključak je sledeći. Kada se i napravi sve što je sada porušeno, i evidentira kao rast BDP to će biti samo kratkoročno zaposlenje za ljude. Neki drugi će taj isti posao izgubiti da bi se resursi koje koriste prebacili u obnovu. Da nije tako cene resursa i poluproizvoda ne bi rasle ubrzano, zapravo ne bi rasle uopšte. To što para ima na računima ne znači da ima i slobodnih resursa. Takva proizvodnja nije stvaranje novog bogatstva nego zamena već postojećeg. Radiće se na tome da se svet dovede u stanje koje je već postojalo i to kroz upošljavanje sredstava koje je sa razlogom neupošljeno. A neizvesnost će ostati u velikoj meri i moguće da će biti pogoršana zbog inflatornih pritisaka. Agonija stagflacije se samo produžava jer se prilagođavanje ekonomskog sistema odgađa. Kada bi se sve milijarde o kojima govori Rubini upotrebile, od američkog dolara ne bi ostao ni promil sadašnje vrednosti.

Razbijači prozora

U prethodnom postu sam pokušao da ilustrujem pojavu koja se u ekonomskoj teoriji već vekovima naziva The fallacy of Broken Window. Ovu takoreći priču je napisao francuski ekonomista i politički mislilac Frederik Bastia (Frederick Bastiat) kako bi ilustrovao koncept oportunitetnih troškova. Esej, Ono što se vidi i ono što se ne vidi prvi put je objavljena 1848. Iako je priča štampana po prvi put pre više od vek i po i danas postoje ljudi koji je ne razumeju. Čini mi se da je stepen i karakter zabune danas nešto drugačiji, mada prefinjeniji i tehnički doteraniji i to ću pokušati da objasnim.

(UKOLIKO VAM JE POZNATA PRIČA PRESKOČITE OVAJ DEO) Ideja priče se može ovako ilustrovati. Mali delikvent iz kraja razbija izlog lokalne pekare. Da bi pekara nastavila normalno da radi mora da popravi izlog. Staklorezac dobija posao da napravi novi izlog. Pekar plaća ugrađivanje stakla 100 evra. Od tih 100 evra, 80 ide fabrici stakla. Ostatak je dodatni profit stakloresca koji on sada može da potroši na primer u mesari. Mesar dodatnih 20 evra ulaže u novu sataru i kuku. Fabrika stakla od datih para daje bonus radniku meseca koji sve troši u kafani. Izgleda kao da se početnih 100 evra širi kroz ekonomiju bez granica. Troši se malo više, svima je dohodak malo veći i čini se kao da je mali početni trošak pekara za novi izlog doneo veliki boljitak svima koji posluju, direktno ili indirektno, sa staklorescem. Međutim, ovde je potrebno razumeti koncept oportunitetnog troška - gubitka vrednosti, korisnosti ili novca usled propuštene prilike. Činjenica da je pekar morao nevoljno da potroši novac na izlog znači da nije potrošio novac na wellness vikend u Kovačici sa ženom. To dalje znači da hotel ne dobija 100 evra koje je planirao za zakazani vikend. Dalje, radnici hotela neće dobiti napojnice, hotel neće potrošiti deo prihoda na novu garnituru baštenskih stolica, radnja koja je pravila stolice po narudžbini mora će da drži na lageru stolice i sto mesec dana ili duže. 

Dakle, ako se jedna spirala dobitka događa usled novog izloga, druga spirala gubitka događa se zbog propuštenog troška pekara na vikend sa ženom. Ove dve linije dohotka se poništavaju, mada se prva vidi a druga se ne vidi. I ne samo to, trošak na staklo u ovom slučaju je po definiciji neefikasniji od troška na wellness vikend. Jer staklo na početku nije bilo potrebno, postojao je izlog, dok je vikend u Kovačici upravo odgovarao potrošačkim preferencijama. Da nije tako, pekar bi i bez delikventa promenio izlog. Svakodnevno smo suočeni sa izborima i to zbog toga što su nam vreme i dohodak oskudni, nema ih beskonačno. Naše želje se često sukobljavaju i birajući jednu opciju odričemo se druge. Međutim, to što smo izabrali jednu opciju umesto druge uz iste početne resurse (vreme i novac) pokazuje da nam prva opcija donosi više koristi, više nam odgovara i bolja je za nas. Da nije izabrali bi drugu opciju.

Umesto prozora najnovija tema u SAD je bio uragan Irena (i zemljotres pre toga). U komentarima na prethodni post ostavio sam primere zablude. Ideja da razaranje i uništenje izazavano prirodnom katastrofom može biti dobra za ekonomiju pokazuje da pojedini komentatori još ne razumeju šta je oportunitetni trošak. Međutim priroda zablude danas je nešto drugačija. Ključni krivac za ovakvo posmatranje je BDP. Vrlo je moguće da kratkoročno, a čak možda i srednjeročno, prirodna katastrofa manjih razmera može da podigne nivo privredne aktivnosti meren preko BDP-a. Objasniću i kako.

Procene štete se kreću od 5 do 30 milijardi $. Za SAD to je veoma mala cifra u odnosu na čitav BDP. Procene su bile prilično pesimistične i čitava priča je naduvana i na kraju se vrlo malo toga i dogodilo. Tako da šteta neće prevazići 10 milijardi $. Nominalno je to, iako samo mali deo BDP, polovina ukupnog projektovanog rasta za 2011. Pojedini komentatori su istakli da bi u narednim mesecima, zbog više posla u izgradnji i održavanju BDP u četvrtom kvartalu mogao da poraste toliko da ukupan rast za ovu godinu pređe 1.5, pa možda čak i 2%. I to nije nemoguće. Oluja će prekinuti redovne poslovne aktivnosti za dva do tri radna dana jer je prošla tokom vikenda. Sa te strane malo će biti izgubljeno na računima biznisa. Najveća šteta je materijalna. Dakle biće potrebno ponovo izgraditi kuće, ograde, ulična osvetljenja, dalekovode, parkove i dokove. Magija BDP leži u tome što se svaka ova izgradnja beleži kao porast dodate vrednosti. Neki put direktno kroz dodavanje imovine na vlasničke račune preduzeća ali i indirektno preko dohodaka svih onih firmi i pojedinaca koji rade u izgradnji i održavanju. Najbolje će proći radnici i preduzetnici u građevinskoj industriji severo-istoka koji nisu pretrpeli veću materijalnu štetu (čije kuće nisu srušene). Tako da će čitava spirala rasta dohotka od ulaganja u obnovu i izgradnju biti zabeležena kao rast BDP i vrlo je moguće da za četvrti kvartal, upravo zbog toga, rast BDP skoči na 2%.

Za sada priča izgleda odlično međutim u čemu je problem? Problem je u tome što BDP, po svojoj računovodstvenoj prirodi, ne meri gubitke u bogatstvu usled razaranja. Kada se sruši kuća BDP je isti. Eventualno se posredno javi gubitak usled toga što onaj ko je živeo u kući mora manje da troši na druge stvari osim obnove. Nešto dohotka se potroši i u raščišćavanju šuta. Sa druge strane kada se izgradi nova kuća od 100.000 $, BDP poraste za najmanje 100.000 a najčešće i više od toga. Kada se meri po glavi stanovnika, BDP poraste kada se rodi tele (još jedno dodatno tele po glavi stanovnika) ali BDP per capita pada kada se rodi dete. Ovo su ilustracije mana koji BDP kao mera nosi sa sobom. U nedostatku svesti o ovim statističkim karakteristikama BDP čini se kao da je za ekonomiju dobro da bude malog razaranja.

Kratkoročno vrlo je moguće da dođe do povećanja BDP. Mehanizam pozitivne dohodovne spirale je jasan. Međutim prava ekonomska analiza traži da istražimo koje su druge alternative bile u opciji - doslovno, šta bi se dogodilo da nije bilo uragana. Tvrdim da prirodna katastrofa ili razaranje nije dobra za ekonomiju gotovo nikad. Moguće je u nekim specijalnim slučajevima kada lokalno klizište sravni sa zemljom fabriku koja je već bila namenjena za rušenje.

Obično, kada dođe do ovakve prirodne katastrofe, većina domova i poslovnih prostora je osigurana. Tada osiguravajuće kuće isplaćuju deo svoje dugovanja i smanjuju se njihovi profiti koji se beleže indirektno kao BDP. Sa druge strane to što prime pojedinci i firme za nadoknadu odlazi u izgradnju tako da se dvostruki efekat obično oslikava u blagom povećanju BDP, osim ako ne dođe do velikih bankrota i lančane reakcije u finansijskom sektoru (kao na primer posle jedanaestog septembra). Ukoliko je ipak u pozitivnom smeru po BDP, ovaj efekat nije ni blizu dovoljno veliki da izazove osetniji rast BDP, nešto što bi moglo da se zabeleži kao bum i oceni kao stimulans za ekonomiju od strane loših analitičara.

Interesantnije je šta se dešava kada se domovi i ostala imovina obnavljaju iz ušteđevine. Naprimer neka porodica, koja nije osigurala svoju kuću a štedela je za penziju može ta svoja sredstva iskoristiti za obnovu. Ovo svakako nije stvaranje nikakvog novog dohotka već realokacija. Mada će statistika pokupiti novu kuću kao rast a samo gubitak propuštene kamate kao pad BDP. Ovaj efekat bi već mogao da bude značajniji jer se dohodak multiplikuje kroz pozitivnu spiralu dok se gubi samo do desetak procenata prosečnog prinosa na štednju.

Dalje, moguće je da federalna vlada preduzme nove mere potrošnje kako bi pomogla ljudima i firmama tokom obnove. Ovo takođe nije stvaranje nikakvog dohotka i bogatstva jer se samo pozajmljuje dohodak od  budućih američkih poreskih obveznika da bi se danas nešto izgradilo. Dakle, dohodak koji treba da plati to zaduženje tek treba da se stvori. Međutim ovde leži najveća šansa da se poveća BDP. Pre svega kratkoročno mada snažnije od prethodna dva efekta. Ne beleži se nikakav pad privredne aktivnosti preko BDP već isključivo pozitivna spirala dohotka. Nesreća je još veća u tome što za federalnu vladu ne postoje baš jasne granice potrošnje, što je svakako pokazao Kongres ovog leta i Obama poslednje tri godine. Teško mi je da poverujem da će većina republikanaca biti protiviti povećanju potrošnje za obnovu od uragana u praskozorje novih izbora. Takva potrošnja bi se dešavala na državnom a ne federalnom nivou što tehnički ostavlja mnogo manje ograničenja za povećanje potrošnje. I onako se to plaća tamo negde daleko u budućnosti a izbori su već sutra.

Vrlo je moguće da u kratkom roku dođe do značajnijeg ubrzanja rasta BDP usled ulaganja u rekonstrukciju pogotovo ukoliko se obnova finansira iz državnog duga. U slučaju kad osiguravajuće kuće isplaćuju premije ne stvara se nikakav dohodak. Resursi se prebacuju iz spirale potrošnje dohodaka vlasnika osiguravajućih kuća u dohotke vlasnika građevinskih firmi. I to je po definiciji manje efikasna spirala. Jer ugaran tera da se dohodak troši na stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Baš kao i u slučaju sa izlogom pekare. 

Kada se koriste sredstva iz štednje, građana ili firmi, vrši se samo vremenska redistribucija novca. Ne stvara se novi dohodak već se deo buduće potrošnje (današnja štednja) troši značajno pre roka. Ljudi koji danas ponovo grade svoju kuću iz ličnog penzionog fonda će za dvadeset ili trideset godina imati manju isplatu penzije i moći će tada manje da troše. Pritom, kroz svo vreme gubi se štednja koja je jedini dugoročni izvor ulaganja u proizvodna sredstva te se i neki iznos dohotka gubi usled poremećaja sistema nakon uragana. Na kraju, ukoliko se vlada uključi u finansiranje rekonstrukcije ne stvara se novi dohodak već se on posredno pozajmljuje od sadašnjih i budućih generacija. Svi ostali koncepti koji ukazuju na neefikasnost državne intervencije i dalje stoje i samo pojačavaju argument.

Pojedinci mogu da profitiraju nakon katastrofa. Građevinci koji nisu pretrpeli štetu će narednih meseci imati posla preko glave a verovatno će i cene izgradnje drastično skočiti na početku jer će oni kojima se najviše žuri biti spremni da plate mnogo više nego ostali koji moraju da čekaju u redu da dođu portorikanci i meksikanci da podrže lokalne graditelje. Vlasnici građevinskih firmi i prodice će imati više dohotka za potrošnju pa onda i njihovi dobavljači a posledično i mnogi drugi. Tako prirodne katastrofe a i sva druga razaranja vrše svojevrsnu preraspodelu u društvu. Najbolje prolaze oni koji su pretrpeli nikakvu ili malu štetu. 

Zaključak je da prirodna katastrofa, rat ili drugo uništenje imovine ne podstiče proizvodnju novog dohotka i bogatstva društva već naprotiv ruši i uništava vredne resurse. Kuće, poslovni objekti i javna dobra vrede i pojedincima i društvu mnogo više nego dohodak koji se stvori korz obnovu. Da nije tako isplatilo bi nam se da sami rušimo i gradimo mnogo pre prirodnog propadanja imovine. Vera u to da prirodne katastrofe mogu da donesu dobrobit društvu proizliazi iz zablude da se pozitivnom spiralom dohotka dobija (ono što se vidi) besplatan ručak. Ono što se ne vidi je sav dohodak utrošen na obnovu i izgradnju. Ista vrsta zablude u novom ruhu je pogrešno korišćenje BDP kao mere privredne aktivnosti. BDP je pristrasan prema sadašnjoj godini,  trenutnom toku dohodaka, dok zanemaruje budućnost. BDP ne uračunava gubitke bogatsva već samo gubitke. Odakle god finansirana, obnova ne znači dugoročni rast BDP. Premije na osiguranje znače samo realokaciju sredstava, finansiranje iz štednje vremensku redistribuciju a vladina potrošnja pozajmljivanje od budućih generacija. Sav dohodak koji se danas stvori usled obnove mora biti naplaćen, danas ili u budućnosti.