Državno stanovanje

Novi tekst za Kontrolor.rs

Vlada Srbije je krajem decembra usvojila uredbu kojom se i u 2013. godini produžava program subvencionisanih kredita za kupovinu novih stanova. Za sada je planirano upumpavanje oko 15 miliona € u građevinarstvo kroz ovaj program. Ovim subvencijama država prevashodno pomaže boljestojeće građane i direktno povećava profit banaka. Kao i nakon prethodnih intervencija, dugoročno poboljšanje građevisnke industrije će izostati  a sve na račun poreskih obveznika.

Pogrešni podsticaji građevinskoj industriji

Od 2005. godine plasirano je preko 15.000 subvencionisanih kredita za kupovinu stanova uz pumpanje 135 miliona € u stanogradnju. U poslednjih nekoliko godina, država je sama izgradila desetine hiljada stanova. Postoje i drugi programi kroz koje država stalno pomaže građevinarstvo. Da li je to rešilo probleme ove industrije? Da li ima više uspešnih građevinskih firmi a manje bankrota? Odgovor je kratak - Ne!

Država ovim programima u stanogradnji samo pravi medveđu uslugu. Za vreme perioda eskpanzije (2002 - 08.), zbog sporog prilagođavanja građevinarstva brzom rastu plata došlo je do naglog rasta cene stanova pogotov u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada. Subvencionisani krediti i direktno finansiranje gradnje dodatno podižu tražnju za stanovima (zbog niže kamate postaje jeftinije kupiti stan nego rentirati). To imalo dva ključna efekta:

      1. Pregrejano investiranje u stanogradnju

Došlo je do preteranog povećanja cena i pregrejanog investiranja u stanogradnju. To direktno podstiče građevinske firme da kupe više parcela, započnu više zgrada odnosno snažnije investiraju u stanogradnju. Stanovi su se 2007. godine prodavali u sivoj fazi bez problema, zapravo bilo je teško naći stan po prihvatljivoj ceni na dobroj lokaciji. Došlo je do preteranog investiranja u stambene kredite pa su se mnoge porodice, nakon početka krize, zaglavile u rastućim ratama zbog pada dinara. Da su rentirali bilo bi dovoljno samo da se presele u manji stan. Kada je počela kriza cene su prestale da rastu, stanovi su prestali da se prodaju tržište je bilo daleko prezasićeno ponudom. Sledstveno, građevinske firme krenule su da beleže velike gubitke uz značajan broj neprodatih stanova na lageru.

       2. Pogrešna alokacija resursa

Od poečtka krize, bum koji je prethodno nastao u stanogradnji postao je očigledan. Država stalnim produžavanjem programa pomoći drži građevinsku industriju na aparatima ali to ne pomaže da se ona postavi na bolje osnove. Sa jedne strane, od bankrostva spašava pojedine firme koje su preterano ulagale u izgradnju (setite se na primer Beleville naselja na Novom Beogradu). Subvencije i finansiranje stanogradnje pomažu da se povrati barem deo prethodnih pogrešnih investicija. Sa druge strane, preterano podstiče uzimanje kredita od banaka što drži cene previsokim i ne dozvoljava da se tržište počisti. Zadržavanje tražnje i investicija na višem nivou dugoročno je opasno. Kada dođe do novog rasta privrede i plata pomenuti programi biće osnov za nastanak novog ciklusa preteranog investiranja i novih bankrotsva u narednoj recesiji. Država sprečava prilagođavanje privrede novim uslovima koje podrazumeva manje kupovine stanova a više iznajmljivanja, manje gradnje a niže cene da se prodaju već završeni stanovi.

Pomaganje dobrostojećih

Važan efekat programa subvencija i stanogradnje je pomaganje boljestojećih iz džepa siromašnijih građana. Obavezno učešće za stan bilo je 5 a sada je 10% uz kamatu koja je na nivou 4,5% + EURIBOR. Pravo pitanje koje treba postaviti je: koje porodice imaju 5 ili 10 hiljada evra ušteđevine i mogućnost da izdvoje 350 evra mesečno za ratu kredita? Odgovor se sam nameće. U prevodu, svojim PDV-om, porezima na platu, akcizama na gorivo, svi građani Srbije, pa i oni veoma siromašni, pomažu dobrostojeće porodice (srednju i višu srednju klasu) da postanu vlasnici nekretnina iako imaju sasvim dovoljno novca da sebi prijušte pristojno stanovanje. 

Prodica koja ima 350 evra mesečno + režije da izdvoji za stan sigurno može da sličan iznajmi uz isti trošak. Pritom, porodice koje su podigle kredite tokom buma, na osnovu previsokih cena i prejakog dinara, sada plaćaju mnogo više rate i zarobljeni su u kreditu na koji ih je država, nesvesna mogućih posledica, pogrešno navela. Opet, da bi te ljude spasila te situacije, Vlada je uvodila subvencionisane kredite za automobile, kućne aparate, povećavala plate u javnom sektoru i dr., opet pomažući boljestojećima iz džepa siromašnijih.

Zaključak - država ne pomaže!

Stanogradnje je odličan primer kako državna intervencija može imati veoma štetne neželjene posledice koje se teško sagledavaju na početku. Pomažući onima kojima pomoć nije potrebna, na račun onih koji nemaju, država održava cene i investicije u stanogradnji na veštačko visokom nivou - stvarajući stalnu spiralu ekspanzije i bankrota. Građevinska industrija nalazi se u začaronom krugu stalnih subvencija i intervencija koje podstiču preterano investiranje i previsoke cene. Država podržava neuspešna preduzeća u životu i zadržavaju parcele, materijale i resurse u neproduktivnoj proizvodnji - praznih a skupih stanova u novogradnji.

Dugoročno, državno investiranje u stanogradnju nije pravedno, racionalno i održivo. Potreban je potpuno drugačiji pristup ako se želi pomoći građevinskoj industriji. Na primer, moglo bi da se radi na pojeftinjenju i ubrzanju procesa dobijanja građevinskih dozvola, da je umesto 270 u proseku potrebno 27 dana. Potrebno je izbeći prikrivene troškove korupcije na lokalnom nivou, rešiti prava svojine nad zemljištem, prodati državnu zemlju, raditi na razvoju pravnog okvira koji bi efikasno rešavao pravne sporove i stečaje. Država mora da prestane da direktno pomaže investiranje u trenutno lošem sistemu i da počne da stvara okvir za jeftinije, brže i nekorumpirano investiciono okruženje u građevinarstvu.

Slučaj Depardje

Dobronamerni liberalni ekonomisti često vole da istaknu da se sa razumnim ljudima možemo ne slagati i da je potrebno naći zajednički imenilac za različite ideologije. Jedna od posledica takvog pristupa je prihvatanje rešenja koja možda nisu ekonomski efikasna i poželjna, koji štete blagostanju društva, ali za koja veliki broj ljudi veruje da su poželjna i dobra. Sintetički porez na dohodak upravo je jedno od takvih rešenja koja nisu nimalo pogodna za rast pa čak ni za poreske prihode dugoročno ali su veoma popularno rešenje. Lično preferiram flat-tax sistem ali ovde neću pisati o tome zašto je to bolje od sintetičkog poreza.

Međutim u slučaju Depardje koji potresa francuske medije već danima nema ničega razumnog. Ovde ću pokušati da pružim par objašnjenja i smernica koja možda pomognu da se problem bolje razume. Prvo sintetički sistem podrazumeva nekoliko poreskih stopa za nekoliko poreskih razreda na ukupan dohodak iz svih izvora (minus gomila izuzetaka, ali to ne menja priču previše). Svaka marginalna stopa (na različitom nivou) primenjuje se preko dohotka prethodnog nivoa. Sintetički sistem primenjuju sve zemlje zapadne Evrope kao i SAD i neke mlađe demokratije iz CIE.

Uprošćeno, pretpostavimo poreski sistem gde je prvih 20.000 evra oporezovano sa 10%, do 50.000 evra porez je 20%, do 200.000 evra 30% i preko toga 35%. Uzmimo jednog čoveka koji u toj zemlji ima 240.000 godišnji dohodak, on bi platio sledeći porez: 2.000 + 6.000 + 45.000 + 14.000 = 67.000 evra. Dakle u ovom kompleksnom sistemu poreskih razreda i stopa ovaj pojedinac plaća 67 od 240 hiljada ili efektivno 28,2%. E sad radi ilustracije zamislite da se gornja marginalna stopa podigne sa 35% na 50%. Ukupan porez na dohodak pojedinca skače sa 67 na 73 hiljade evra (odnosno sa 28,2% na 30,4%). Govoriti o tome da bogati treba da plate their fair share je više nego besmisleno jer oni to već sada rade u svim sintetičkim sistemima. Plaćaju porez na dohodak po višoj efektivnoj stopi neogo siromašniji. Drugo, čak i kada se desi, kao u slučaju Voren Bafet gde on plaća porez po nižoj stopi od sekretarice, to ne znači da on plaća niži porez. Jer Voren Bafet za godinu dana plati više poreza nego njegova sekretarica za ceo život puta 100. Zaključak je da bogati uvek plaćaju više, a ponekad mnogo više poreza nego siromašni.

Tumačenje pomenutog pojam fair share je toliko fleksibilno i subjektivno da ne možemo govoriti o nekom standardu pravednosti. Oko toga političari i ljudi mogu da se svađaju do sutra. Ali zato objektivne brojke, koliko ko poreza plaća mogu da nam kažu mnogo. Takođe, jako je bitno kakve realne efekte različite poreske stope imaju na poreske prihode. Džaba što neki sistem mnoima deluje pravednije ako skuplja manje poreza od manje fer sistema. U tom smeru treba tražiti  dalje odgovore i na slučaj Depardje.

Novouvedeni porez na bogate koji znači da Depardje treba da plati 75% na dohodak preko milion evra što ostavlja malo podsticaja za rad. Razumno je predpostaviti da je neradni dohodak Depardjea već veoma veliki pa možda i preko 1 milion evra. Što znači svaki njegov radni dan, svaki prihod oporezovan je enormno, pa ostaje pitanje da li mu se isplati da se trudi, snima filmove, radi na produkciji i dr. ili da jednostavno otputuje na jug Francuske i pije vino ispod drveta. Za francusko društvo, ali i poreske prihode, uvek je bolje da ljudi nešto rade nego da bleje. To je problem sa podizanjem najviših stopa poreza. Vremenom, najproduktivniji i najbogatiji pojedinci će naći  način da odu jer ne moraju da trpe finansijsku torturu. Nije stvar morala, verovanja, partiotizma već proste računice. Da vi radite za prosečnu platu u Srbiji i da vam država ostavi samo 120 evra mesečno itekako bi zapalili iz zemlje prvom prilikom. 

U toj situaciji država gubi sve. Društvo gubi najproduktivniji sloj, gubi najbogatije koji odnose svoj kapital, gubi poreski prihod dugoročno (što je jedan od motiva podizanja stopa na početku). Mnoge zemlje su probale nenormalne stope poreza i mnoge su se opekle. Isto će se desiti Francuskoj.

Najzanimljivije bi bilo da se napravi malo detaljnije istraživanje koje pokazuje ko zapravo plaća koliko poreza u kojoj zenlji. Ne procentualno već ukupno. Moja hipoteza je da Francuzi sa ispodprosečnim dohotkom (donja polovina raspodele) plaćaju gotovo ništa, da oni iznad proseka (srednja klasa) plaćaju mali ali ne značajan deo, a da najbogatiji, ti sebični gramzivi kapitalisti, glumci, zemljovlasnici, tih 1% oličenja kapitalizma, plaćaju i preko 80% svih poreza na dohodak. Upravo je i sam Depardje izneo podatak da je do sada platio 145 miliona evra poreza, što je vrlo moguća cifra. Čak i da je prenaduvana, milioni evra koje bi još uplatio u narednim godinama otićiće u belgisjki budžet isključivo zbog sujete, gramzivosti, gluposti i sebičnosti - istih osobina za koje ga šira javnost optužuje. Jer na kraju svi smo ljudska bića koje pokreću veoma slični motivi, imali 1000 ili milijardu evra. 

Don Bodro i prosečne plate u SAD

Dugo sam nameravao da napišem opširan post o tome koliko je decenijska stastitika dohotka u SAD pogrešna. Argumenti, hipoteze i teorije raznih ekonomista, predvođeni Stiglitzom, ali i šireg javnog mnjenja, predvođenih okupatorima, zasnovani su na "činjenici" da je realni dohodak prosečnog amerikanca ostao isti kao pre 30 godina, dok je povećana nejednakost. U ovom videu Prof. Don Bodro (Don Boudreaux), inače profesor na George Mason Univerzitetu i autor na blogu Cafe Hayek, detaljno objašnjava sve greške u navedenom rezonovanju. Ranije sam i sam šturo pokušao da pokrijem temu no više nema potrebe ništa da dodajem, uživajte:

frame>

Ekonomske slobode i nejednakost

Preporučujem vam video koji objašnjava ekonomske slobode i nejednakost. Ne sećam se ko je rekao, ali mislim da je samo jedan dodatak potreban ovom videu, a to je da jedina jednakost koju socijalizam donosi je jednakost u siromaštvu.