Bosanski lonac

Borislav Ristić napisao je fantastičan tekst o Bosni i revolucionarnim događanjima poslednjih dana. Ovo je svakako najbolja definicija nefunkcionalnosti i neodrživosti Bosna i Hercegovine kao države. toplo preporučujem da se pročita. Može se polemisati o manama ali je poenta tako jasna i precizna.

"Nešto drugo ljude nagoni na pobunu i dovodi do revolucija. Prije svega, vjerujem da revolucije imaju svoj politički uzrok. Kao što je u svojoj analizi Francuske revolucije pokazao Alexis de Tocqueville, do pobune naroda i juriša na Bastillu nije došlo uslijed velike ekonomske krize, već zbog toga što je politički autoritet kralja Luja XVI bio slab. Naime, što se kralj više upinjao da reformira gospodarstvo, da izlazi u susret zahtjevima naroda, da odgovara i udovoljava njihovim žalbama, to su oni njegovu vlast više smatrali despotskom. Slično je bilo i s Američkom revolucijom. Nisu se oni bunili zbog visokih poreza, nego su htjeli političku zastupljenost, htjeli su da izvor suvereniteta bude bliži i jači. Također, Nikolaj II Romanov nije pao zato što je bio orijentalni despot, već obrnuto, zato što je bio mlitav i slab car, osoba bez ikakvog autoriteta, kome je obnašanje vlasti bilo samo teret i koji je samo tražio priliku kako bi abdicirao. Isto se to desilo i sa komunističkim tiranijama. Komunistički režim nije došao u krizu za vrijeme Staljinove ili Titove totalitarne vlasti, već kada su vlast obnašali bezlični i korumpirani birokrati, ljudi koji nisu znali čvrsto držati uzde vlasti. Revolucije su uglavnom potraga ljudi za gospodarom, za snažnijim izvorom vlasti. Režimi padaju zato što su slabi, a ne zato što su represivni. 

...Ali, stvar je u tome da Bosna i Hercegovina, u okviru ovakvog institucionalnog aranžmana, ne može biti ni ekonomski liberalizirana i prosperitetna, niti pak politički demokratizirana i stabilna. Vjerujem da će ova događanja pokrenuti to osjetljivo ali doista nužno pitanje demokratskog preustroja Bosne. Na žalost, Bosna i Hercegovina je tako nesretno ustrojena država da rješavanje svakog ozbiljnijeg pitanja imanentno dovodi u pitanje sam njen ustroj." 

Molim vas da prenošenje ovih redova, niti pisanje samog Borislava Ristića ne razumete kao bilo kakvo opravdanje represivnih režima ili podrška za nefunkcionalno ustrojstvo Bosne. Ovo je prosto poruka da je autoritet međunarodne zajednice i političara u oba entiteta, a posebno u federaciji, toliko poljuljan da ne može da prikrije činjenicu da je Bosna posađena kao država, nakrivo!

Fotorobot fotoradnika

Više od reči!

O ekonomskim reformama u Balkanist-u

Reforme dovedene u pitanje nakon Radulovićeve ostavke

Dramatičan odlazak ministra privrede Saše Radulovića otvara pitanje da li ključne ekonomske reforme imaju budućnost.

Milka Domanović

 

BIRN

 Beograd

Saša Radulović.Foto Beta

Žestoka kampanja protiv Radulovića krenula je istog dana kada je odlazeći ministar privrede optužio najmoćnijeg čoveka u zemlji da je glavni kočničar reformi.

Srpska napredna stranka zatražila je u sredu hitnu istragu o različitim kriminalnim aktivnostima, koje je počinio bivši ministar Radulović, "sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji".

"Zahtevamo da se ispitaju i svi navodi, od prvog do poslednjeg, o kojima je, u svom pismu, govorio političar Saša Radulović", navodi se u saopštenju naprednjaka.

I dok vladajuća Napredna stranka pokušava da diskredituje Radulovića žestokom kampanjom - optužujući ga za različite kriminalne aktivnosti koje je navodno počinio pre nego što su ga oni pozvali u Vladu - većina ekonomista smatra da je sada već bivši ministar u pravu kada kaže da nova vlada na čelu sa Vučićem neće sprovesti neophodne ekonomske reforme.

Medijski rat protiv Radulovića: Novinska agencija Tanjug prenela je vest o pismu ostavke ministra Radulovića, koje je u utorak objavljeno na sajtu Ministarstva privrede, ali je ubrzo povukla vest i objavila izjavu ministra finansija Lazara Krstića, koji kaže da je upravo Vučić započeo reforme. Tabloidi, većinom viđeni kao glasila vlade, već su pisali da je Radulović špijun i o tome kako je zaradio previše novca kao stečajni upravnik. Radulovićeva ćerka takođe je dospela u tabloide, a to je postao uobičajen način medijskog obračuna vlasti sa političkim protivnicima.

U pismu ostavke objavljenom u utorak, Radulović je okrivio Vučića za blokiranje više zakona - o radu, privatizaciji i stečaju.

U obrazloženju ostavke detaljno su navedene mere za oporavak privrede koje je predložilo Radulovićevo ministarstvo, kao i optužbe na račun Vlade o štetnim ugovorima sa stranim kompanijama, koji su u javnosti predstavljeni kao veliki uspeh vlasti.

Radulović je, inače, postao ministar prošlog septembra, nakon rekonstrukcije vlade. U Nemanjinu 11 došao je kao nestranačka ličnost i "vrhunski stručnjak" upravo na poziv potpredsednika vlade Vučića.

Stručnjaci su mahom saglasni da su Srbiji neophodne reforme. Razlikuju se, međutim, očekivanja da li će neke mere zaista biti usvojene.

Mnogi ne veruju ni da će nakon martovskih izbora postojati politička volja za reformama, s obzirom na to da će naprednjaci najverovatnije opet formirati vladu.

Na drugoj strani, ima i onih koji ističu da je ekonomska situacija toliko loša da će svako ko dođe na vlast morati da uvede neke korenite promene kako bi sprečili bankrot.

Savetnik sada već bivšeg ministra Radulovića, Dušan Pavlović, kaže da je neko vreme bilo jasno da ministarstvo nema podršku u ostatku vlade.

"Ako je i bio neki problem, ako su izbori bili problem, onda bi verovatno prvi potpredsednik vlade došao kod ministra privrede i zamolio ga da naprave malu pauzu, da se strateški sa tim zakonima sad stane, pa da se onda krene posle izbora", rekao je Pavlović za BIRN.

"Međutim, nikakav takav pokušaj za dogovorom nije postojao. Dakle, ja mislim da ovo znači potpuno odustajanje od tih zakona", ocenjuje Pavlović.

"Kobajagi reforme od 2000."

Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, kaže da je od 2000. u ovoj zemlji dozvoljeno da se sprovode "kobajagi reforme".

Prema njegovim rečima, istinske reforme niko nije hteo da sprovodi, jer su one politički nerentabillne, s obzirom da bi ugrožavale javni sektor "koji je glasačka mašina za veliki broj partija koje su pobeđivale na izborima".

"Reforme koje zahteva ovakvo naše privredno stanje su toliko radikalne da bi neko ko bi ih sprovodio u naredne dve godine izgubio vlast", rekao je Knežević za BIRN.

"Partije koje ubuduće budu sprovodile refome moraju biti svesne da će izgubiti izbore. A to malo njih hoće, ili niko", ističe Knežević.

Profesor ekonomije Miroslav Prokopijević, takođe, veruje da naredna vlada neće sprovoditi neke ozbiljne reforme.

"Ako je ova vlada htela reforme, onda je trebalo da pojača politiku za koju se zalagao Radulović, a ne da njega odjuri. Prema tome, zaključak je da oni neće reforme", ocenjuje Prokopijević u razgovoru za BIRN.

"Reč reforme zaboravite, jer da je neko hteo bilo bi ih", ističe Prokopijević.

Pojedini analitičari smatraju i da naprednjaci nisu podržali Radulovića, jer se plaše gubitka glasova na predstojećim izborima. Vučić, istovremeno, poručuje da su Srbiji potrebne brže reforme i da posle  izbora zemlju čekaju "teške reforme".

Krupne ekonomske reforme u Srbiji su neizbežne, smatraju pojedini ekonomisti, jer održavanje statusa kvo više nije realna mogućnost.

"Uskoro udaramo u zid"

Mihailo Gajić, direkor Ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba LibeK, kaže da će naredna vlada započeti reforme "ne zato što želi, već zato što je objektivnim stanjem na to primorana".

"Produžavanje ekonomske propasti može se nastaviti još samo na kratak rok, jer su naše mogućnosti daljeg zaduživanja sve manje", rekao je Gajić za BIRN.

On veruje da nije daleko vreme kada ćemo "udariti o zid", kada neće biti moguće nastaviti sa ovakvom politikom zbog državnog bankrota.

"Politički je neodrživo da se ozbiljnije reforme pokreću na pola mandata vlade, jer je izborni ciklus veoma blizu, dok je promenama u ekonomskoj politici potrebno neko vreme da daju svoje pune rezultate", ocenjuje Gajić.

Većina je saglasna da je za sprovođenje bolnih reformi pogodna prva polovina mandata vlade, kako bi pozitivni efekti na ekonomiju i život običnih ljudi postali vidljivi u drugoj polovini mandata, odnosno pred nove izbore.

Pošto se do sada sve odvijalo bez nekog dugoročnog plana, Srbija je suočena sa ogromnim rupama u budžetu.

U budžet za 2014. godinu uračunat je i kredit Svetske banke od 500 miliona dolara. Međutim, Svetska banka je u novembru prošle godine isplatu prve tranše kredita uslovila usvajanjem zakona o privatizaciji i stečaju i još dva povezana zakona, od kojih nijedan nije usvojen.

Ta ogromna rupa u budžetu, zajedno sa snižavanjem kreditnog rejtinga Srbije [Agencija Fič snizila 17. januara sa BB- na B+] jeste jedan od argumenata u prilog tome da će vlada morati da započne ekonomske reforme.

"Prolongiranje je moguće samo na veoma kratak rok, do godinu ili dve dana, dok ne nastupi znatno gore stanje koja bi dosta ličilo na ono u Grčkoj", zaključuje Gajić.

Teški talenat

Ljubisam Orbović je poznat po jednostavnim ali dubokoumnim izjavama. Poslednja sadrži i ovo:

Orbović je rekao i da nije sporno da se i sindikati zalažu za reforme javnih preduzeća, ali da smatraju da nije potrebno da zbog toga neki ostanu bez posla jer, kako je naveo, da postoj ivišak zaposlenih onda ne bi bilo stalnih zapošljavanja u tim preduzećima.

Moguće je da je u pitanju stvar interpretacije novinara, a možda je čovek zaista izvrstan maher da se pravi lud.

GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.

Indeks ekonomskih sloboda 2014 - Heritage Foundation

Izašao je najnoviji indeks ekonomskih sloboda: Index of Economic Freedom, Heritage Foundation. Više puta sam pisao o njemu na blogu i šire. Indeks inače meri parametre kao što su zaštita privatne svojine, nivo državne potrošnje i oporezivanja, inflaciju, regulaciju i sl. kako bi izmerio stepen u kojem građani mogu slobodno i bez negativnih uticaja koristi sopstvene resurse, rad i dohodak. Zanimljivo mi je bilo da uporedim Srbiju sa drugim zemljama na Balkanu, u poslednjih par godina. 

Kao što vidite, Srbija je zajedno sa Bosnom i Hercegovinom na začelju. Takođe, za sve ljude koji ne razumeju kako je tekla tranzicija kod nas, pogledajte grafik i videćete da smo imali svašta, samo ne "razuzdani neoliberalni kapitalizam" koji je krahirao zbog kojeg smo u krizi. Kada bi se skor koji Srbija postiže stavio u svetski kontekst, ovih 59.4 poena (94 mesto, tačno između Namibije i Libana) ukupno stavlja Srbiju u grupu delimično ekonomski neslobodnih zemalja. Rezultat je skor koji je 1 poen ispod proseka u Svetu, 8 poena ispod proseka regije (CEE), i oko 20 poena ispod proseka zemalja koje se smatraju ekonomski slobodni (gde npr. ne spadaju Čile, SAD, Nemačka ili Britanija). Dakle, rezultat je jadan i nije se mnogo poboljšao od početka tranzicije. Ako želimo da živimo bolje, da imamo privredni rast i dugoročan razvoj, moramo raditi na tome da u dužem periodu ostvarimo bolje rezultate u domenu vladavine prava i ekonomskih sloboda. 

Video utisak sa panel diskusije na Pravnom fakultetu

Dobio sam kraći video snimak sa tribine na Pravnom fakultetu koja je bila posvećena Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o radu, u organizaciji Studenata za slobodu. Ceo događaj je bio zamiljen kao panel diskusija akademskog tipa, naročito što je radno pravo jedno od oblasti koje se predaje na tom fakultetu. Nažalost, to baš i nije uspelo.

Veliki broj ekonomista se slaže da promena trenutnog zakodavstva u ovoj oblasti jedna od ključnih u poboljšanju privrednog ambijenta i da će pomoći u smanjenju nezaposlenosti. Druga, izuzetno bitna mera je i smanjenje oporezivanja rada (ako pod oporezivanjem mislimo da bilo koja fiskalna zahvatanja, dakle i doprinose). Pošto su javne finansije u izuzetno lošoj situaciji pa je smanjenje ovih nameta jako teško izvodljivo, promena sistemskih zakona deluje kao verovatnije rešenje, mada je i ono upitno zbog velikih otpora, naročito od strane sindikata.

Na snimku možete da osetite delić atmosfere, i da vidite barem malo kako je to izgledalo.

Spinovanje oko predloga Zakona o radu

Spinovanje javnosti u vezi sa predlogom novog Zakona o radu ne prestaje. Udružili se Blic i Kurir, a u pomoć im stižu i neki prijatelji iz bratskih nam država. 

Članak pod nazivom: "5 stvaki zbog kojih ćemo biti kao nadničari" je divan primer spinovanja javnosti. Ubacite malo istine, malo neistine, malo preterivanja, par sagovornika koji imaju pogled koji vama odgovara, ubacite par nevezanih tvrdnji (jer je Okamova britva za konformiste) i eto navlačenja vide na vašu vodenicu. Osim, ako na vašu žalost, neko poznaje tu temu pa vidi da to veze sa životom nema.

Prva tvrdnja da će "ako zakon bude usvojen Srbija biti preznatvljiva kao zemlja jeftine radne snage". A kako se Srbija sada percipira, kao visokotehnološka? Prosečna neto plata je ispod 400 evra, a svi naši političari se ubiše objašnjavajući kako Srbija ima obrazovanu i jeftinu radnu snagu (što inale pas sa maslom ne bi pojeo - kada se nakupe poreska zahvatanja, srpska radna snaga nije posebno jeftina u odnosu na okruženje a obrazovni nivo stanovnika nije uopšte visok). 

Što se tiče toga da je novi zakon u neskladu sa sličnim zakonima u zemljama EU, ima i drugačijih primera, npr Danske koja ima mnoooglo liberalniji zakon ne samo od postojećeg srpskog zakona o radu već i ovog predloga. O tome sam već pisao ovde. 

U Blicovom članku, zbog obračuna minulog rada koji bi trebalo da se plaća samo kod trenutnog poslodavca i povezanih lica, sindikati kažu da će godišnje gazda da uštedi po radniku 1020 evra. 

Kako? Pokušavao sam da izračunam sa istim parametrima (visina prosečne neto plate od 43 615 ili bruto od 60 102 RSD), i nikako da stignem do te cifre. Minimalni dodatak za minuli rad iznosi 0,4% zarade, što znači da bi u krajnjem slučaju ušteda po radniku sa 20 godina radnog staža sa tolikim iznosom plate iznosila oko 500 evra godišnje. Možda grešim, zato evo formule pa pogledajte.

60 102 (visina bruto plate) * 0,004 (visina naknade minuli rad za jednu godinu radnog staža) * 20 (broj godina staža za primer radnika koji radi već 20 godina) * 12 (meseci godišnje) =  57 697 dinara tj oko 500 evra,

Posebno mu je zanimljiva neka vrsta uporedne analize koja tvrdi kako se evropske zemlje bolje staraju o svojim radnicima, za razliku od Srbije. Istgrnete par stvari iz konteksta koji nemaju veze puno sa zakonom o radu, npr: piše da Slovenija preko Zakona o zaštiti od slučaja nezaposlenosti daje radnicima 80% plate dok čeka posao. Super, ali to nema veze sa Zakonom o radu. I u Srbiji postoji državno osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Ako je iznos nedovolljan, treba ga korigovati i isplaćivati iz poreza a ne te troškove prebacivati na preduzeća.  

Hajde da imamo realnu diskusiju, a ne ovakve članke, čija je informativna vrednost ravna nuli a apokaliptični naslovi nemaju veze sa sadržinom članka.

  

Šta zna dete šta je 10 hiljada milijardi?

Gospodin ministar Bačević, inače poznat po suludim idejama o gradnji kanala Morava - Vardar, imao je još jedan napad genijalnosti izjavivši da će Kina u zemlje Centralne i Istočne Evrope u narednim godinama uložiti 10 000 milijardi evra. Da stavimo te brojeve u perspektivu - GDP Poljske, kao najveće zemlje u Centralnoj Evropi je 2012. bio 490 milijardi dolara tj oko 360 milijardi evra. Istovremeno, GDP Kine je iznosio 8 224 milijarde dolara tj oko 6 000 milijardi evra. Očigledno, ova izjava nema smisla.

Istovremeno kineski mediji javljaju nešto realističniju priču: da će Kina da uloži oko 10 milijardi dolara (dakle, oko 7,35 milijardi evra) u ovaj region. 

Apparently, lost in translation. Na engleskom "billion" ne znači "hiljadu milijardi" (jer je to "trillion") nego milijarda. Greške se svuda javljaju, ali bilo ko sa zrnom zdravog razuma bi trebalo da posumnja u validnost prevoda ili podatka, a ne da to oodmah gura u javnost. Gospodin predsednik Nikolić je isto imao bisera u izbornoj kampanji gde je obećavao 100 milijardi evra investicija (što je, igrom slučaja, samo celokupni trogodišnji GDP Srbije - dakle, nemoguća misija).

Mislim da je krajnje vreme da se uozbiljimo. Lepe želje nisu realnost. 

Marčelo pegla

Inače volim Marčelove stvari, jer je u njegovom umetničkom izrazu uvek akcenat na tekstu, više nego na repu ili matrici. Ovog puta Marčelo je prevazišao sam sebe. Tekst pesme Pegla je ogoljena, plastična kritika besmisla nacionalizma, šovinizma i nasilja koje je nažalost postalo dominantna ideologija mnogih mladih u Srbiji. Treba bosti oči i za Kosovo, crkvu i za naciju, svim šovinistima i kvazi religioznim budalama koje ugrožavaju bezbednost građana. Marčelo Svaka čast!

Volim angažovane tekstove u rep muzici. Ne volim pesme gde se direktno neko proziva ili ismeva, ali su mi zato suptilni bogati tekstovi, puni opisa, proze i simbola fantastični. Retko koji žanr muzika, ili čak pisana reč, može tako snažno da prense nabijene emocije i kritiku kao dobra rep pesma sa angažovanim lucidnim tekstom. Ovde ću da podelim sa vama, svakako najtužniju angažovanu pesmu koju sam ikada čuo. Svaki put, mi stane knedla u grlu.

Rasprava o podizanju granice duga u SAD

Mnogi mediji digli su iracionalnu frku oko pregovora o daljem finansiranju Federalne vlasti u SAD. Republikanci iz pokreta Čajanka odbijaju da prihvate podizanje nivoa duga ukoliko se dodatno ne odloži primena Obamacare-a. Čak ne mogu ni da zahtevaju odbacivanje celog programa. Ovaj članak u velikoj meri demistifikuje strah o bankrotu SAD koji je potpuno iracionalan. Takođe, rasprava i pregovori na koje teraju fiskalno konzervativni kongresmeni i senatori je zapravo prilično konstruktivna u pokušaju da se prekine lanac koji ilustruje naredni grafik:

Srbija vs Nigerija - 0:1

Prvi podpredsednik Vlade je izjavio kako je Srbija blizu bankrota. Potom se oglasio i bivši ministar finansija koji je poznat po svom ''kreativnom shvatanju istine'' koju tvrdi da Srbija nije blizu bankrota.

U međuvremenu, Bloomberg kaže da je srpska situacija daleko od dobre:

Investors demanded 433 basis points, or 4.33 percentage points, of extra yield to hold Serbia’s dollar bonds instead of Treasuries yesterday, compared with 345 for Nigeria, which has the same BB- junk rating from Standard & Poor’s, according to JPMorgan Chase & Co. indexes. 

U svetlu ovog podatka je jasno kome više verovati. Za svetske investitore, Srbije se nalazi ne samo u društvu zemalja iz sub - saharske Afrike, već je i gora od nekih od njih.

   

Novi ministri u Utisku nedelje

Komentar sledi uskoro.

Rebalast budžeta - novi članak za Kontrolor Peđe Mitrovića

Rebalans pokazuje raskorak između shvatanja Vlade i realnosti

sreda, 10.07.2013.

Malo toga nam direktnije od tekućeg rebalasta budžeta Republike pokazuje da postoji fundamentalni raskorak između shvatanja i obećanja vladajuće koalicije vezanih za ekonomiju, i stvarnog života. Treba se setiti kako je ova Vlada prilikom usvajanja budžeta za 2013. koji je u ovim časovima na remontu obećavala da će on pružiti preko potrebno finansijsko konsolidovanje države, ali ne po cenu privrednog rasta. Na primedbe ekonomista da je budžet neodrživ, Vlada je odgovarala u svom maniru – kritike su maliciozne i neutemeljene, a budžet je ostvariv i dobar, uz planirani deficit od 3,3% BDP-a, rast BDPa od 2%, stopu inflacije od 5,5% i budžetske prihode od 956,4 milijarde dinara.

Nepunih sedam meseci kasnije, budžet se nalazi pred procedurom izmene s obzirom da su svi planirani okviri na granici probijanja.

Šta donosi rebalast?

Ukoliko pogledamo u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike za 2013. godinu, uočićemo da predimenzionirani planirani budžetski okviri s kraja 2012.nisu izdržali ovaj kratak vremenski test, kao što je, uostalom, celokupna stručna javnost očekivala i upozoravala (Pavle Petrović, 24.11.2012.). Tako se u rebalastu procena prihoda za tekuću 2013. godinu spušta na 873,4 milijarde dinara, odnosno za čak 10%! S druge strane, budžetski deficit je povećan za 1,4 procentna poena, na 4,7% BDP-a, što ukazuje na to da Vlada nije, što ne iznenađuje, iskrena u nameri da uvede preko potrebnu fiskalnu disciplinu, i zaustavi ubrzanje rasta javnog duga (Srbija trenutno ima nešto što se u ekonomskoj literaturi zove eksplozivan dug – situacija u kojoj su stope rasta privrede niže od kamatnih stopa na dug).

Ove sumnje dodatno podržavaju procene Fiskalnog saveta da ni tekući rebalast nije održiv, jer su očekivani prihodi precenjeni za oko 10 milijardi dinara, dok su očekivani rashod potcenjeni za oko 15 milijardi dinara, te da budžetski deficit u 2013. godinineće iznositi planirane 173 milijarde, već oko 200 milijardi dinara. Ukoliko u analizu uključimo i mogućnost da realna stopa rasta privrede na kraju godine bude ispod trenutno procenjene, kao što je u prethodnim godinama bio slučaj, sasvim izvesno je da ni trenutno zacrtani budžetski deficit od 4,7% BDP-a neće biti ostvaren, te da će tokom godine budžet ponovo morati na rebalast.

Ono što u ovom rebalastu posebno zabrinjava jeste nespremnost Vlade da se uhvati u koštac sa previsokim platama u javnom sektoru i smanjenjem nerealnih i neodrživih penzija, kao značajnim stavkama budžetskih rashoda, pravdajući se da bi to usporilo privredni rast i domaću tražnju, i umesto toga lek je potražila u – kresanju kapitalnih rashoda po ministarstvima, čime je u svom populističkom maniru načinila još jedan dugoročno štetan korak. Iako je tačno da će smanjenje penzija i plata predstavljati udar na agregatnu tražnju i privredni rast, takođe je istina da će on biti jednokratan, a da će s druge strane, kresanje kapitalnih rashoda smanjiti dugoročnu osnovu za rast.

Pozitivne strane rebalasta

U svemu ovome oko usvajanja rebalasta ima i svetlih tragova rada sadašnje Vlade. U sklopu predloga izmene i dopune zakona o budžetu za 2013. godinu, Vlada je predložila da jedan od najvećih srpskih državnih gubitaša i mecena nad mecenama propalih biznisa, Srbijagas, od sada posluje isključivo na tržišnim osnovama - svaki eventualni gubitak snosi sam Srbijagas, mimo tereta poreskih obveznika. Drugim rečima, ukoliko Dušan Bajatović proceni da je sasvim u redu prisvojiti još neki propali biznis i time glas za SPS, potpuno slobodno može to da uradi, ali od sopstvenih sredstava, jer država od prvog dana stupanja na snagu ovog zakona više ne stoji novcem iza ove firme. Takođe, treba navesti i povlačenje države iz nekoliko posrnulih ili kompanija u posrtanju, kao i uštede u subvencijama, koje podržavamo posebno u slučaju javnih preduzeća.

Zašto je ovaj rebalast značajan?

Neispunjenjem zacrtanog budžeta, Vlada je demonstrirala svoju nespobnost ili nespremnost da se suoči sa realnim ekonomskim problemima ovog društva, i spremnost da odlaganje rešavanja pitanja privrednog rasta, nezaposlenosti i životnog standarda, kao i nekoliko prethodnih, ostavi nekom drugom za neko buduće vreme, bar dok se neka vladajuća kombinacija ne stabilizuje već na vlasti. A kako vreme bude prolazilo, cena će biti sve veća po poreske obveznike, uključujući i Vas koji ovo čitate.

Peđa Mitrović,ekonomista

Odbrani novčanik!

Moj govor sa marša poreskih obveznika:

Dobar dan! Moje ime je Pavle Mihajlović i ekonomista sam u Fiskalnoj koaliciji. Ja sam, kao i svi vi poreski obveznik i ovde sam danas da ODBRANIM NOVČANIK!!! 

Kad građanin Srbije ustane ujutru i ode na posao, do 1 popodne radi za poreze i doprinose. Do pola 3 radi za PDV. A samo od pola 3 do 5 radi za sebe i svoju porodicu. Oni dovoljno vredni i srećni koji imaju posao, preko 2/3 svega što stvore, daju državi kroz poreze. 

Ali ni to ministrima nije dosta. Prošla i ova vlada zadužile su nas 12 milijardi evra. To je 6000 kilometara autoputa ili 5000 škola ili 200 mostova. Svaki građanin Srbije, pa i još nerođeno dete, zadužen je 2700 evra za javni dug. Danas kažem dosta! Dosta rasipanja našeg novca na  besmislene subvencije, visoke plate, korupciju, nabavke, prazne kase, gubitaše, raspale bolnice, drugare, agencije, dođem ti, lako ćemo... dosta je bilo visokih poreza, dosta je bilo gomilanja duga. 

Slobodan čovek ne sme da dopusti da drugi odlučuju umesto njega. Danas i ovde, prvi put u Srbiji, šaljemo poruku da hoćemo i možemo sami. Ne treba nam država da bude dadilja, treba nam čuvar i servis. Ne treba nam milostinja nego pravda i zakon isti za sve. Neću tuđe pare, hoću svoju šansu.  

Danas niste sami. Nova sloboda se rađa. Danas neki novi svet šeta. Pošaljimo poruku uspavanima. Glasno vikni ODBRANI NOVČANIK!

More Europe vs. Less Europe

Ovo je prvi panel sa skorašnjeg Free Market Road Show održanog na Ekonomskom fakultetu.

Koliko nas je koštao PUPS

Penzioni sistem svakako je najveća crna rupa u javnim finansijama. Međutim, iako su problemi mnogo širi od ovog posta, situacija svakako ne bi bila toliko loša danas, da nije bilo pogrešnih poteza pre 5 godina. Prvo je u jedva formiranoj manjinskoj vladi, PUPS izboksovao vanredno povećanje penzija u januaru 2008. godine. Nakon toga je PUPS kao uslov ulaska u većinsku vladu 2008. godine tražio novo povećanje. Mogli su iz delegacije MMF da dube na trepavicama, Krkobabić senior-senior nije hteo da odstupi ni milimetar od koalicionog sporazuma. Tako su penzije rasle u januaru 2008. za 12% a u oktobru iste godine još 14.3% (10% vanredno + prilagođavanje po švajcarskoj formuli)

Za manje godinu dana (Jan.-Okt. 2008), prosečna penzija je skolčila za 30%, sa 16.700 RSD na 21.700 RSD. To je potpuno nezamisliva i nerazumna brojka, pogotovo u trenutku kada ceo svet ulazi u veoma ozbiljnu recesiju. Kao posledica, došlo je do naglog skoka ukupnog troška penzija u 2009. godini i rasta udela penzija u BDP. Međutim, važno je i to da jednom podignute penzije, ako se nikada ne smanjuju, dugoročno podižu keš troškove penzija. 

Prethodna tabela sadrži podatke sa mojim procenama ukupnih keš troškova penzija (koliko se zapravo isplati novca na račun penzionera), kao i udela u BDP. Vidimo da su troškovi penzija naglo skočili u odnosu na 2007. godinu a da je udeo penzija u BDP skočio za oko 2% BDP. 

Koliko je koštao PUPS?

Zanimljivo je pogledati koliko je zapravo koštalo uključivanje ove partije u Vladu. Uzeo sam da uporedim stvarne troškove penzija i troškove koji bi se verovatno ostvarili da nije bilo vanrednog podizanja penzija.  Rezultat pokazuje da smo od početka 2008. godine pa do danas, dodatno potrošili oko evra 670 miliona evra godišnje za ispunjenje zahteva PUPS.

Da ne objašnjavam ceo mehanizam prilagođavanja penzija, a ni šta sam sve predpostavio za isti period u durgom redu, poenta je da bi po zakonu penzije trebale da se usklade nešto ispod rasta cena u prethodnih 6 meseci svakog aprila i oktobra. Dakle razlika između prvog i drugog reda je u tome što je u prvom ispoštovan PUPS a u drugom zakon. Time možemo da procenimo koliko su zapravo koštala dva vanredna povećanja od 10% u 2008. godini. Dakle, PUPS nas je koštao pola milijarde evra u 2008. godini i to tada, u sred ekspanzije i visokog rasta, nije delovalo skupo. Međutim, posle 5 godina krize i prazne državne kase, računi su se nakupili do 4,1 milijarde evra. Najtužnije od svega, svaki i poslednji dinar za ova povećanja finansiran je iz duga.

Stezanje kaiša ili bankrot

Javne finansije Srbije su u izuzetno lošoj poziciji. Ukoliko se brze i efikasne mere smanjenja javnih rashoda ne preduzmu odmah, ozbiljno nam preti kriza javnog duga. Ova godina je poprilično izgbuljena za ozbiljnu fiskalnu konsolidaciju i značajno smanjenje deficita. Ipak, potrebne su teške odluke, odmah!

Kada je krajem prošle godine Ministarstvo finansija donelo fiskalnu strategiju za 2013. godinu, na famfare je objavljeno kako će deficit biti upola manji nego lani, na nivou 3.6% BDP. Međutim, već nakon par meseci postalo je jasno da od tog plana nema ništa (isto sam i ja govorio u novembru). Poreski prihodi su podbacili plan za oko 40 milijardi dinara u prva četiri meseca. U sadašnjim uslovima i ako se ništa ne promeni, Fiskalni savet procenjuje da bi javni prihodi trebalo da podbace oko 80, a javni rashodi prebace za oko 20 milijardi dinara. Dakle, ako je planirani deficit bio 121,1 milijardu dinara, onda je realna vrednost do kraja godine, kako sada stvari stoje, oko 220 milijardi dinara. To je nešto manje od 2 milijarde evra ili između 6 i 6,5% BDP - dakle duplo više od plana. Pod tim uslovima javni dug bi ove godine mogao da dostigne 67% BDP.

Više nije pitanje da li treba štedeti i smanjivati javnu potrošnju, već je samo pitanje koliko. Koliko u narendih pola godina a koliko narednih godina? Ako se dogodi situacija da troškovi kamate toliko narastu da budu viši od ukupnog deficita, gotovo da nema povratka sa puta za bankrot. Za to je ova godina poslednja, u kojoj može da se stisne kočnica i izbegne taj scenario. Ušteda koja nam je potrebna u narednih 6 meseci kako bi se 2013. koliko, toliko spasila je oko pola milijarde evra.

Ključno je razumeti da bez teških političkih odluka vezano za penzije i plate, nema šanse za potrebne uštede. Restrukturiranje javnih preduzeća ne može dati značajne razultate u ovoj godini iz prostih razloga što je za to potreban proces stečaja i/ili privatizacije koji traži mesece, a dobar deo troška subvencija je već otišao u prvih pola godine. Moguće je suspendovati kapitalne projekte, ali samo one koje država samostalno finansira, koji su pritom manji, dok se oni iz kredita obavezani ugovorima i rokovima. Smanjivanje plata u upravi ili funkcionerima samo su kozmetičke i populističke mere koje ne mogu doneti više od par desetina miliona evra ušteda. Otpuštanja u javnom sektoru takođe ne donose trenutne uštede, već zapravo trošak, zbog troškova otpremnina. Reforma drugih delova javnog sektora, mada nasušno potrebne i hitne, takođe ne mogu dati uštede u kratkom roku.

 Sa druge strane, ostaje prostor za eventualno podizanje niže stope PDV, ili poreza na profit (mada je on već podignut početkom godine na 15%). Ipak, ministarstvo finansija mora biti svesno da su porezi već previsoki i da dodatno podizanje može dovesti do pada prihoda zbog pada prometa, baš kao što se desilo sa prihodima od akciza na alkohol i cigarete. Sve prethodne mere, zavisno od njihove kombinacije, mogu doneti najviše pola potrebnih ušteda. Ostatak je jedino moguć kroz smanjivanje ukupnog fonda plata i penzija. Zavisno od drugih mera, verovatno je neophodno smanjiti fond plata za desetak procenata a fond penzija za 5% do 7% kako bi se deficit do kraja godine spustio na oko 4.5% BDP.

Sve prethodne mere treba razmotriti u svetlu dugoročnijeg (barem trogodišnjeg) plana fiskalne konsolidacije koji bi trebalo da eliminiše budžetski deficit u narednih dve do tri godine.  Svako smanjivanje plata i penzija značajno olakšava smanjivanje deficita u narednom periodu. Za dugoročnu održivost javnih finansija potrebno je izvršiti parametarsku reformu penzionog sistema, koja bi podrazumevala podizanje starosne granice za penzionisanje i njeno izjednačavanje za oba pola. Moraju se poslati u stečaj, privatizovati ili ugasiti sva preduzeća u restrukturiranju. Mora se smanjiti administrativni aparat kroz ukidanje sektora, agencija i otpuštanja. Obrazovanje i zdravstvo se mora reformisati uz veću efikasnost i, opet, otpuštanje viškova. Takođe potrebno je suzbijanje sive ekonomije, ukidanje paušalnog oporezivanja, bolja i pravedna naplata poreza.

Međutim to je neophodno za preživljavanje u narednih par godina. Za ekonomski boljitak građana, uz prethodne mere potrebna je i vladavina prava, koja podrazumeva primenljive zakone, efikasno sudstvo, zaštitu privatne svojine, odustvo korupcije, malo regulatorno okruženje, efikasnu i nepristrasnu administraciju.  Samo uz širok spektar tržišnih reformi, Srbija može da se vrati na put boljitka, u protivnom, pogotovo ako ne smanjimo deficit ove godine, preti nam bankrot. 

Tekst je originalno objavljen u Nedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.

Pop ekonomija, poslednja epizoda

Epizoda 8: Javni dug

Dođite na marš!