Radno zakonodavstvo: Danska vs Srbija

Zakon o radu je jedan od osnovnih zakona koji reguliše prava i obaveze radnika i poslodavaca. Karakter zakona i troškovi koje on nameće poslodavcima mogu biti znatni te uopšteno govoreći, što je karakter zakonodavstva fleksibilniji i što nameće manje troškova poslodavcima, to će zapošljavanje radnika biti i isplativije - više poslova će biti ponuđeno na tržištu rada pa će stopa nezaposlenosti biti niža, a broj ljudi koji rade veći. Takođe važi i obrnuto, što je radno zakonodavstvo rigidnije, to će više važiti obrnuto (ovde je jedan od radova iz MMF-a koji se bavi tom temom: Labour market flexibility and unemployment: - New empirical evidence of static and dynamic effects).To će takođe uticati i na manji obim sive ekonomije vezane za učešće na tržištu rada (drugim rečima, biće manje ljudi zaposlenih "na crno"). Ovo je naročito značajno za Srbiju jer se procenjuje da je stopa nezaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi iz aprila ove godine, dok ovih dana očekujemo rezultate one sprovedene u oktobru) 24,1% dok je stopa neformalne zaposlenosti 18,2%.

Trenutni zakonodavni okvir u Srbiji je rigidan, ali u Srbiji kod velikog broja ljudi važi uverenje da to nije tačno, da su "radnici obespravljeni" i da će promene zakona o radu dovesti do "daljeg urušavanja prava radnika" što će nas dovesti "nazad u robovlasništvo". Sindikati su naravno protiv i to toliko da su uspeli da nateraju Ministarstvo rada da otkaže javnu raspravu o predlogu novog Zakona o radu. Ovde bih želeo da razbijem jedan mit, da je zaštita radnika u skandinavskim zemljama veoma visoka i to mnogo veća nego u Srbiji. Kao kontrast sam uzeo Dansku, zemlju koja ima najveću javnu potrošnju te ja dakle najviše socijalistička pa bi se moglo pretpostaviti da ima i velike privilegije za radnike. Javna potrošnja u Danskoj je 2012. iznosila čak neverovatnih 59,5%! U Srbiji je istovremeno bila 45,2% (prema MMF-u). Ispod je kratka tabela o određenim delovima radnog zakonodavstva koje važe u Srbiji  i Danskoj (podaci su iz Doing business report Svetske banke, a na linkovima možete da pogledate više podataka o tome).

Kao što možemo videti, Danska kao zemlja gde državni aparat troši nezamislivo visoke sume novostvorene vrednosti ima jako liberalan zakon o radu, gde su prava radnika mnogo niža nego u Srbiji. Ako pogledamo i stopu nezaposlenosti u Danskoj (koja je u oktobru ove godine iznosila 6,7%) vidimo jasnu razliku. Ovo ne znači da će samo promena zakona o radu dovesti do velikog porasta zaposlenosti, ali je sigurno neophodan korist u pravom smeru.

	Srbija	Danska
Zabrana rada na određeno za stalne poslove	da	ne
Maksimalna dužina ugovora na određeno	12 meseci	bez ograničenja
Mogućnost produženog radnog vremena od 50 h nedeljno	da	da
Maksimum radnih dana u nedelji	6	6
Naknada za noćni rad	26% plate	0%
Broja plaćenih dana godišnjeg odmora	20	25
Zakonska mogućnost proglašavanja radnika tehnološkim viškom	da	da
Obaveza premeštanja radnika na novo radno mesto ili prekvalifikacije	da	ne
Obaveza prioritenog zapošljavanja	da	ne
Naknada za otpuštanje (prosečna za radnike sa 1, 5 i 10 godina staža)	2 mesečne plate	0

Mislim da je jasno šta nam valja činiti.

Gastarbajteri i kurs

Devizni kurs je kod nas jedna od omiljenih tema za razgovor. Vezano za devizni kurs postoji mnogo uvreženih mišljenja koja nemaju potporu u činjenicama a jedno od njih, moje omiljeno, jeste da na fluktuaciju u visini deviznog kursa u Srbiji tokom leta imaju uticaj srpski gastarbajteri koji dođu iz belog sveta i troše devize i da to znaju ljudi u menjačnicama i bankama i da nameštaju deviznikurs tako da leti  dinar bude jači da bi mogli da za istu količinu dinara kupe veću količinu deviza. Nekoliko puta sam već naleteo na ovo mišljenje pa moram da reagujem na njega. Ispod se nalazi tabela (podatke sam preuzeo sa sajta NBS) sa prosečnom vrednošću deviznog kursa u tri perioda: prolećnom (mart, april i maj), letnjem (jun, jul i avgust) i jesenjem (septembar, oktobar i niovembar).

Period	2005	2006	2007	2008	2009	2010	2011	2012
proleće	81.52997	86.96283	81.16853	81.62477	94.91097	100.5863	100.0682	113.2915
leto	83.6117	84.53337	79.4811	77.47217	93.23613	105.2331	105.2331	117.3342
jesen	85.53237	80.19	80.28487	83.5945	93.73467	106.9321	106.9321	113.6511

Tabela pokazuje ono što sam pretpostavljao da je logično tj da nema zajedničkog zločinačkog poduhvata između banaka i menjačnica da bi prevarile gastarbajtere. Jedine godine gde je došlo do fluktuacije deviznog kursa tako da dinar u leto ojača, da bi najesen oslabio su 2007, 2008. i 2012. dok je u ostalim godinama bilo drugačijeg dešavanja npr 2005. je iako je dinar oslabio u leto on nastavio da slabi i tokom jeseni a 2006. je jačao. Od ove tri godine u kojima se pojavljuju tendencije koje podržavaju ovu teoriju zavere fluktuacije 2007. nisu bile statistički značajne, 2008. je na devizni kurs znatno veći uticaj imao početak ekonomske krize koja je tada već počela da se pomalja a 2012. je proemena deviznog kursa najviše bila vezana za politička pitanja jer je baš taj period bio vezan za izbore i pravljenje vlade. Sve to pokazuje da ubeđenje da banke i menjačnice namerno šticuju kurs tokom leta da bi profitirale na radnicima u inostranstvu nikako nije tačno.  

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ IV: Narodna banka

Početak stvaranja i funkcionisanja kapitalističkog sistema u Srbiji je još u drugoj polovini XIX počeo davatio jasne znake za potrebom uvođenja nacionalnog novca i centralne emisione ustanove u zemlji. U to vreme je u još uvek samo autonomnoj Kneževini Srbiji koja je bila vazalna pokrajina Osmanskog carstva bilo u opticaju, prema nekim proračunima, čak preko 40 različitih moneta u vidu metalnog novca - od turskih srebrnih akči do zlatnih lira, potom srebrne ruske rublje  i austrijski groši. francuski franci itd. Bilo je jako teško pratiti kursevi ukrštajući toliki broj moneta međusobno (tada još nije postojao standard Latinske unije) sa jedne strane, a sa druge stvaranje centralne emisione ustanove bio značio porast novčane mase koji bio stvorio preko potrebnu akumulaciju kapitala za dalji privredni razvoj. Tako je napokon 1883. usvojen Zakon o Privilegovanoj narodnoj banci Kraljevine Srbije (ona sama je počela sa radom narende godine) prema  kome je ona osnovana kao privatna bankarska institucija sa upisanim akcijama domaćeg kapitala, sa isključivim pravom emitovanja novčanica srpskog dinara i staranja o količini novca u opticaju. Zakonski limit je bio izdavanje dva i po puta više novčanica u odnosu na pohranjenu količinu plemenitog metala tj zlata, dok je srebro moglo činiti podlogu samo do jedne četvrtine količine zlata. Poslovanje banke je bilo pod državnim nadzorom (u smislu da li se poštuju proglašeni propisi) i određenim udelom države u dobiti.

Privilegovana banka Kraljevine Srbije je poštovala zakonske propise vezane za količinu novca koji je moguće izdati na osnovu pokrića, a toga se držala i u najteže doba okupacije Srbije za vreme Prvog svetskog rata, te je dinar bio jedna od retkih valuta koja nije izgubila na vrednosti tokom svetskog sukoba usled prevelikog štampanja novčanica radi pokrivanja budžetskih deficita. Sama banka je posle evakuacije preko Albanije bila smeštena u prostorijama Banque de France u Marseju, sa ispostavom na Krfu. Posle završetka rata, u cilju unifikacije pravnog sistema, nadležnost narodne banke je prođirena na celu teritoriju SHS 1920. (tada je promenjen sistem i dozovljena je 3 puta veća vrednost novčanica u odnosu na podlogu). Potom je usledila preko potrebna deflaciona poltika jer su sve budžetske godine od stvaranja SHS do 1923/24. bile deficitarne zbog izdataka vezanih za obnovu oštećene infrastrukture, vojsku (sukobi oko granica sa Rumunijom i Italijom) i unifikaciju zatečenog stanja među regijama, što je dovelo do inflacije i pada vrednosti dinara. Deflaciona politika je vođena do 1925. kada je postalo jasno da je vrednost dinara stabilizovana ina domaćem tržištu (niska inflacija) i na stranom (vrednost od 9,12 - 9,13 švajcarskih franaka na berzama u Cirihu i Ženevi 1925-1931). Privilegovana narodna banka Kraljevine SHS i Jugoslavije je imala i obavezu da otkupljuje tkzv izvozničke trećine - svi veliki izvoznici najvažnijih poljoprivrednih proizvoda su morali da jednu trećinu prikupljenih deviza prodaju narodnoj banci po važećem deviznom kursu za dinare - ted devize su potom korišćene za otplate inostranstvu ali i za intervencije radi ublažavanja oscilacije kursa dinara prema švajcarskom franku na stranim berzama. Svetska ekonosmka kriza je zbog velikog pada jugoslovenskog BDP-a i izvoznih prihoda dovela do pada vrednosti dinara prema franku, ali je on igubio tek negde manje od trećine vrednosti i od 1933. se stabilizovao na nivou od 7 franaka za 100 dinara, što je bio mnogo manji pad nego većine ostalih evropskih valuta.

Od kraja Drugog svetskog rata do 1954. Narodna banka (prvo DFj, pa FNRJ i SFRJ) je bila jedina banka u zemlji, pa je tako dobila nadležnosti u celom delokrugu poslovanja poslovnih banaka koji inače nije deo delokruga centralnih banaka: kreditiranje preduzeća, pšlatni promet sa inostranstvom, izvršavanje investicija itd). Njen delokrug je kasnije sužen osnivanjem specijalizovanih banaka (Jugoslovenska investiciona banka, Jugoslovenska banka za spoljnu trgovinu i Jugoslovenska poljoprivredna banka) a od 1961. Narodna banka je ostala direktni kreditor samo vojne industrije, federacije i robnih rezervi. Prvi problemi poslovanja NArodne banke su nastali osnivanjem republičkih privrednih banaka koje su imale zadatak za finansiranjem komunalnih tj poslovnih banaka na svojim teritorijama, jer je njih opet morala da kreditira. Međutim, glavni problemi su počeli da se pojavljuju od 1963. kada je utvrđeno tjzv pravo na novac tj situacija da je osnovni instrument regulisanja kreditnog potencijala poslovnih banaka unapred utvrđen obim i namena kredita a ne nivo bankarske likvidnosti, čime je novac od ekonosmke kategorije robe koja ima cenu prešao u neekonomsku kategoriju robe koja služi postizanju prethodno postavljenih ciljeva.

Ovaj sistem je funkcionisao do 1971. kada je ustavnim amandmanima  omogućeno da republičke filijale Narodne banke postanu posebne ustanove, čime je praktično došlo do federalizacije monetarnog sistema jer je veliki deo ingerencija Narodne banke prenešen na njih. Ustavom od 1974. ustabovljen je Savet guvernera kao glavno telo ya vo]enje monetarne politike, barem na papiru. Njega su činili guverneri svih republičkih i pokrajisnkih narodnih banaka i guverner Narodne banke Jugoslavije koji su odluke morali da donesu jednoglasno (pokušajte vi da se dogovorite u društvu od 9 ljudi u koji bioskop da idete, pa ćete videti da je teško a kamoli kada se priča o merama monetarne politike). Međutim, Savet guvenrera je svoje odluke morao na aminovanje da dostavi Saveznom izvršnom veću i Skupštini SFRJ pa je tako zapravo Savet mogao samo da odlučuje o instrumentima monetarne politike a ne o njoj samoj. Pošto tako Narodna banka nije mogla da kontroliše republičke i pokrajinske banke kojima je morala da daje kredit pa je u celoj zemlji dolazilo do preterane ekspanzije novca i kredita što je dovodilo do stalne inflacije, a način odlučivanja je onemogućivao vođenje restriktivne politike jer izvršne vlasti to nisu dozvoljavale. Još apsurdnija situacija je nastala 1983. kada je Narodna banka Jugoslavije postala garant za spoljnotrgovinske obaveze zemlje prema inostranstvu - kredite su koristila preduzeća i republike a za njih je garanovala centralna banka koja praktično nije imala nikakva ovlašćenja u sferi monetarne politike.

Za vreme poslovanja Privilegovane narodne banke Kraljevine Jugoslavije, nije dolazilo do povreda zakonskih propisa njenog poslovanja, a shodno tome je inflacija držana pod kontrolom a dinar je bio valuta sa stabilnom vrednošću kojom se trgovalo na evropskim berzama. Sa druge strane, u vreme SFRJ Narodna banka Jugoslavije je bila pod potpunom kontrolom izvršne vlasti koja je onemogućavala restriktivnu politiku a sistem republičkih narodnih banaka je podrio u potpunosti njenu ulogu. Time je jugoslovenski dinar bio valuta koja je stalno slabila i nikada nije postala kovertibilna (osim u kratkom periodu 1990. pod Antem Markovićem) a SFRJ se suocavala sa stalnom inflacijom koja je skoro svake godine bila dvocifrena.

Koja je situacija davala bolje rezultate - nezavisna privatna emisiona institucija, ili zavisna državna, odlučite sami. Ja već jesam.

Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat

Priznanje

Na pretprošlom sastanku CvN održanom u kafani Orašac (doduše, u krnjem sastavu a Harberger je dobio žuti karton zbog Festa), naravno, povela se priča i o ekonomskim temama i naravno o ekonomskoj stvarnosti Srbije. Veoma nas iritira, ne samo etatizam vladajuće elite koja umesto nevidljive ruke tržišta svesno gura sasvim vidljivu ruku Države gde god je to moguće, a naročito na najbesmislenijim mestima, nego i veoma raširen stav u široj javnosti o tome da''država mora nešto da preduzme po pitanju ______". U tom duhu, objavili smo tekst pod nazivom "MLADI EKONOMISTI: odmah vratiti služenje vojnog roka!" u prošlonedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.Umesto svojim imenima, potpisali smo se kao "Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat". Uz fusnotu koja ukratko upućuje na to ko je bio Frederik Bastija, ovim pseudonimom želeli smo da pošaljemo jasnu poruku da se ne radi o ozbiljnom dopisu već ismevanju poziva na državni intervencionizam. Vrlo brzo tekst je počeo da se deli na društvenim mrežama a mnogi su se pitali ko su ove budale. Mnogi su se upecali,neki su prepoznali sprdnju a poneko je i potpisao predloge tvrdeći da su dobri za privredu.

Dopis Udruženja ekonomista Frederic Bastiat je satiričan pokušaj autora ovog bloga da se ukaže na pogubnost intervencionističkog i protekcionističkog ekonomskog sistema i načina razmišljanja. Nama najprivlačniji medijum je bila satira - i njena mogućnost da se ono što je crno predstavi kao belo a pogrešno kao pravilno - da čitaoci koji se zalažu za intervenciju države najpre sa odobravanjem počnu da čitaju naš tekst da bi na kraju ostali (nadamo se) potpuno zabezeknuti našim preporukama, što bi ih možda pokolebalo u njihovim dotadašnjim uverenjima i navelo da ponovo promisle o ulozi države u ekonomiji. Odabrani potpis jasna je poruka da je državni intervencionizam posebno nepoželjan u ekonomiji.

Inspiraciju za lažni dopis smo našli u legendarnoj peticiji članova esnafa proizvođača sveća koje je objavio Frederik Bastija krajem prve polovine XIX veka. U ovom pismu Bastija traži od francuskih vlasti da urade nešto po pitanju nelojalne konkurencije Sunca sa kojim domaći proizvođači sveća i špiritusnih lampi ne mogu da se nose. Ironično traži da se zamandale svi prozori, obavežu ljudi da navuku zavese, zatvore sve rupe, zazidaju otvore na kućama kako bi se sprečio ulazak svetla Sunca i time podstakla potrošnja sveća i lampi. Bastija, kroz satiru i ironiju, pokazuje besmisao poziva na protekcionizam države, koji možda koristeći domaćim proizvođačima, evidentno šteti domaćim potrošačima.

O Frederiku Bastiji

Frederic Bastiat (1801-1850) jedan je od najznačajnijih autora klasične liberalne tradicije. Uz Ričarda Kantiljona,Dejvida Hjuma i Žan-Babtis Seja, Frederik Bastija predstavlja preteču austrijske ekonomske tradicije. Iako je pisao u klasičnoj tradiciji, Bastija je prvi put definisao koncept oportunitetnih troškova koji se nalazi u srcu marginalističke revolucije koju su nezavisno sproveli Dževons, Valras i Menger 1870-ih. Pojam oportunitetnog troška je najznačajniji koncept savremene ekonomske analize.

Iako nije imenovao koncept oportunitetnog troška (to će uraditi drugi austrijski ekonomista Fridrih fon Vizer 1914.) u svom delu, "Ono štose vidi i ono što se ne vidi" Bastija uspeva do detalja da objasni potrebu za posmatranjem vidljivih ali i nevidljivih efekata svake ekonomske politike odnosno događaja. U ovom delu Bastija ilustruje zabludu slomljenog prozora koja predstavlja slikovit opis pogrešnog posmatranja isključivo koristi od nekog događaja uz zanemarivanje oportunitetnog troška utrošenog dohotka odnosno primoranog odustajanja od neke prilike. Zbog ovog rada drugi veliki ekonomista, Jozef Šumpeter, smatraće Bastiju najvećim ekonomskim novinarom u istoriji. Ekonomski novinar Henri Hazlit tačno sto godina nakon Bastijinog rada, inspirisan ovim delom, napisaće knjigu "Economicsin One Lesson" (novoizdanje na srpskom u Službenom glasniku). U ovoj knjizi Hazlit Bastijinu ideju sažima u jedinstvenu lekciju iz ekonomije: potrebno je posmatrati efekte neke politike u kratkom ali i dugom roku i to ne samo na grupe direktno uključene u politiku nego i sve grupe u društvu.

Frederik Bastija je i važan autor u oblasti političke filozofije i prava gde je potrebno pomenuti njegovo delo "Zakon" (The Law).U ovoj kratkoj knjizi Bastija prilazi analizi prava uz koncepciju višeg prava (higherlaw) i hrišćanske tradicije - potrebno je kritički pristupiti razumevajući kontekst vremena i konkurentnih koncepcija u doba građanskih revolucija širom Evrope. Mnogo značajnije, Bastija u ovoj knjizi prikazuje mehanizam po kome zakon može postati snažno oružje u kontroli i pridobijanju koristi odnosno koncentraciji političke moći.

Naravoučenije

Tema koju smo odabrali se nametnula sama od sebe jer je bila dovoljno provokativna (u smislu da se o njoj dosta govori i piše pa je šira javnost delimično upoznata sa njom) a takođe je pružila i dovoljno prostora za razno-razne uzlete u levičarenje i totalitarizam što smo pokušali da dovedemo do apsurda. Prema reakcijama ljudi videli smo da je šala uspela. Cilj je bio dvostruk. Prvo, da se kroz satiru i ironiju prikaže besmisao predloga koje iznosimo a koji su zapravo samo pojačana verzija predloga već poznatih javnosti a koji mogu, zbog svoje svedenosti da deluju intuitivno, iako su pogrešni. Sa druge strane, uzimajući pseudonim Udruženja mladih ekonomista Frederic Bastiat, želeli smo da podsetimo na delo velikog pisca, pružajući omaž sjajnoj peticiji proizvođača sveća i da podstaknemo društvo da se više informiše o idejama ovog slavnog mislioca.

U svakom slučaju, nadamo se da je članak imao odjeka među čitaocima novosadskog Dnevnika - da je nasmejao one koji su bliski našim stavovima a one ostale malo podstakao na razmišljanje u novom pravcu. Pokušali smo da vam na novi-stari način približimo ideje Frederika Bastije i podstaknemo na kritiku državnog intervencionizma. Udruženje mladih ekonomista neće stati i u duhu slogana bloga CvN - Ideje novih ljudi - nastavljamo borbu za slobodnu ekonomiju.

Slabljenje dinara ne pomaže izvoznicima

Tokom "srpskog Davosa" moglo se čuti dosta kritika na račun guvernera NBS, da je intervencija u odbrani kursa dinara bila nedovoljna. Od početka godine dinar je oslabio preko 5% i to najviše osećaju uvoznici, ljudi zaduženi u kreditima sa evro klauzulom kao i svi građani koji kupuju uvozna dobra u većim količinama. I trenutni šok na cene nafte verovatno dobrim delom može da se pripiše depresijaciji dinara. Najveći broj kritika, vrlo oštrih i većinom neukih, bio je poslat upravo od strane uvoznika i tajkuna koji u velikoj meri zavise od stranih kredita. 

Skupu je po mom mišljenju obeležio i guverner Šoškić jer je izneo značajnu ocenu da stabilnost kursa, iako na njega NBS može kratkoročno da utiče, u dugom roku isključivo zavisi od konkurentnosti naših proizvoda u inostranstvu i mogućnosti domaćih firmi da prihoduju u evrima. Suština je da se preterana privatna i javna potrošnja prelivaju na deficit tekućeg računa (deficit u trgovini dobrima i usluga) sa inostranstvom. Kombinovano sa katastrofalnim stanjem domaćeg poslovnog okruženja ništa drugo ne može da se dogodi osim manjka deviza na domaćem novčanom tržištu i jačanja evra. Može se reći da kurs evra nije uzrok konkurentnosti već njena posledica. Depresijacija dinara je slika efektivnosti proizvodnje dobara i usluga u našoj privredi.

Na kopaoničkom forumu čuo se i ponovni poziv na uvođenje evra. Najglasniji i stalni zastupnik te ideje je Miroljub Labus. Ne ulazeću u dublju raspravu te teme hteo bih da povežem prethodna tri pasusa u odgovoru na jednu ideju koja se neprestano ponavlja a kojoj imam šta da prigovorim. Detaljnije, često se može čuti prigovor ideji uvođenja evra ili fiksnog kursa da je nakon toga nemoguće depresijacijom dinara, odnosno inflacijom, podstaći domaći izvozni sektor. Zapravo stalna je ideja da je depresijacija valute dobra za izvozni sektor čiji rast eliminiše deficit tekućeg računa i time briše dalje pritiske na promene kursa. Pritom se navodno stvaraju nova radna mesta u izvoznom sektoru. 

Moja teza je da depresijacija dinara u Srbiji, sasvim suprotno ustaljenom mišljenju, zapravo uopšte ne doprinosi blagostanju našeg društva ali ni rastu izvoznog sektora. Postoje dva ključna argumenta (ipak samo njihova kombinacija potvrđujue moju tezu). Prvo, apresijacija kursa evra se skoro automatski kalkuliše u cene proizvoda na domaćem tržištu što pritiska inflaciju (spill-over efekat zaista je veoma snažan u Srbiji) i rast plata što jede koristi koje domaće izvozne firme imaju od povećane dinarske vrednosti deviznih priliva. Zaista, deficit tekućeg računa bi možda bio manji ali to ne znači da bi izvoznim firmama bilo bolje jer bi kod kuće morale da plate veće plate, više troškove energenata, brzo rastuće kontrolisane cene itd. Svaka apresijacija kursa evra povećava dinarske prihode izvoznih firmi ali istovremeno povećava troškove velike većine resursa, poluproizvoda i energenata koji se koriste u proizvodnji. Zbog ovih efekata rast izvoznog sektora usled depresijacije dinara je u najmanju ruku mali. Pritom treba reći da je svaki dobitak zaposlenosti u izvoznom sektoru plaćen gubitkom zaposlenosti u uvoznom sektoru. Zapravo, da li će doći do ukupnog rasta ili opadanja zaposlenosti zavisi će od dominacije radno-intenzivnih proizvodnih procesa u izvoznom ili uvoznom sektoru i drugog, no to je već preveliko udaljavanje od teme. 

Drugo važno pitanje je da li kapitalna struktura izvoznih firmi dopušta dobitke od depresijacije dinara. Kratak odgovor je odričan. Jer najveći broj značajnih izvoznih firmi zavisi od kredita koji su indeksirani u evrima. Nijedna savremena (izvozna) proizvodnja ne finansira se bez određene zastupljenosti duga a ogromna većina privrednih dugova u Srbiji je ili u evrima ili indeksirano u evrima (ako se dobro sećam 80%). Još kada se depresijacija prelije na inflaciju a kamata je varijabilna na dug onda raste i kamata a ne samo vrendost glavnice u dinarima. U prevodu, svako slabljenje dinara znači veće rate za kredite koje se moraju platiti. Sve izvozne firme svoja sredstva finansiraju iz kredita a visina rate direktno zavisi od kursa evra. Kako naplata potraživanja uvek ide sporije od plaćanja kamata i glavnica tako i obračunati viši prihodi po višem krusu evra zapravo stižu kasnije od otplata rata za kredite i izvozne firme ulaze u problem likvidnosti. Upravo ovaj mehanizam  prepoznao je (i objasnio) Toplica Spasojević u specijalnoj emisiji TV B92 o forumu na kopaoniku. Zapravo, rekao je da je svaki rast kursa evra ogroman problem za domaće izvoznike. Siguran sam da nije bio svestan da upravo daje argument za moju tezu. 

Zapravo depresijacija kursa kao metod podsticanja konkurentnosti je možda mogla da funkcioniše u SAD 60'ih godina. Dakle u velikoj zemlji koja je relativno nezavisna od razmene. Tada je bilo moguće proizvoditi, na primer, automobil od domaćih sirovina, tehnologija, radnika koji samo 1/10 dohotka troše na uvozne proizvode, uz korišćenje većinom domaćih energenata, sve to proizvedeno u dolarima. Kredit Klajsera ili GM koji su izvozili automobile izraženi su u dolarima. Potom depresijacija, koja utiče na mali deo ekonomije, sa zanemarljivim efektom na inflaciju i troškove firmi mogla je podstaknuti izvozni sektor u SAD. Slabljenje dolara je moglo drastično da poveća prihode od izvoza ali samo malo da podigne troškove izvozne firme i eto te alhemije. Međutim već danas SAD razmenjuje 1/5 BDP sa inostranstvom a globalizacija učinila je da proizvodni procesi u različitim zemljama mnogo vieš utiču jedni na druge. Tako se i slabi mogućnost podsticanja izvoza depresijacijom dolara. Međutim, velika je greška kada pokušate da prevedete teoriju koja možda važi u posebnim uslovima u velikoj zemlji gde većina proivzdonje i troškova nema veze sa inostranstvom. To svakako nije slučaj u Srbiji. Svaki proizvod koji se izveze zavisi direktno od cena energenata, uvoznih resursa, tehnologija ali i kredita, koje proporcionalno skaču sa svakim povećanjem kursa evra. Čak i poljoprivreda, koja se neprestano mistično uzdiže u govorima kao privrendi potencijal Srbije, ne profitira od slabog dinara jer on znači pre svega skupu naftu i skuplju ratu za kredit za kombajn.

Dobitak od depresijacije za izvoznike u Srbiji bio bi samo specijalan slučaj firme koja ima malo ili nimalo kredita a koristi isključivo domaće sirovine koje ne zavise od uvoznih sirovina i resursa. I naravno dobitak bi bio kratkoročan jer svako smanjenje deficita znači i manju buduću depresijaciju dinara. U maloj privredi Srbije koja mora da uveze gotovo sve proizvode i resurse, odnosno koja zavisi od stranih kredita, depresijacija dinara nameće ubrzani rast troškova svim sektorima pa i izvoznom i stavlja ih u problem likvidnosti. Nije čudo što pojedini preduzetnici to prepoznaju. 

Ideje akademskih ekonomista da se depresijacijom domaće valute rešava problem konkurentnosti domaće privrede nisu ništa manje pogrešne od plača tajkuna za preteranim rastom kursa evra. Deo uvoznog sektor žali se zbog kursa jer im rastu troškovi i obaveze uz rmanji rast dinarskih prihoda. Sa druge strane, stručnjaci predlažu slabljenje dinara kao rešenje za nedovoljan izvoz. Pojedini izvoznici kroz svoje poslovanje prepoznaju da čak i njima ne idu u korist slab dinar i viša domaća inflacija. I jedni i drugi su dovoljno pristojni da se protive "naglim oscijalcijama kursa" i pozivaju Šoškića da stabilizuje kurs evra. Meni samo nije jasno, ako već svi žele stabilan kurs, zbog čega se toliko protive fiksnom kursu (valutnom odboru ili uvođenju evra) koji bi jednom za svagda zakucalo evro na predvidivu vrednost koja se može kalkulisati, bez valutnog rizika, u poslovne planove?

Bebe protiv EU

U ova doba kada je tema dana naše dobijanje statusa kandidata za Evropsku Uniju, meni pada na pamet koliko zapravo prosečno (pa i natprosečno) obrazovan stanovnik Srbije poznaje EU. Mislim da bi neka anketa prikazala jako poražavajuće rezultate (nalik onoj koju je sprovela prof Dubravka Stojanović, koja je pokazala da većina ispitanika nije znala u kom veku se odigrala kosovska bitka, a značajan procenat je mislio da su se tamo borili Srbi protiv Albanaca). Fascinantno mi je to da je veoma rasprostranjeno ovakvo neznanje ne samo među onima koji su protiv EU, nego i među njenim najvatrenijim zagovornicima.

Zahvalnost za ovaj tekst dugujem GSP Beograd - pre neki dan su tramvaji stali nasred Bulevara pa sam kući morao da se vraćam trolom, prevozom koji inače izbegavam. Tamo sam zatekao reklame neke kampanje za povećanje nataliteta i borbe protiv bele kuge - imala je jako simpatičan naziv. Pored kupovine inkubatora, ova pokretači ove inicijative traže i ukidanje oprezivanja hrane za bebe, pelena i druge dečije opreme tj smanjivanje stope PDV-a na 0%. Ono što mi je ovde interesantno je to da je jedan od inicijatora pokreta Fond B92, naše medijske kuće koja je najglasnija u propagiranju evroatlantskih integracija i evropskih vrednosti, a najviši akcenat stavlja na uvođenje Srbije u EU. Dakle, moglo bi se reći da su se specijalizovali u tom polju. Međutim, ukoliko se pogledaju pravila EU vezana za indirektno oporezivanje, još od prvog predloga za uvođenje PDV-a kao osnovnog indirektnog poreza 1963. od strane ekspertske komisije EK, videćete da je ovaj zahtev zapravo PROTIVAN evropskim pravilima i moglo bi se reći da je tako ''antievropski''. Naime, u EU sve zemlje imaju pravo da same odaberu svoju visinu stope PDV-a, ali ona ne sme biti manja od 15% ili veća od 25%. Zemlje članice imaju pravo da imaju i dve stope oporezivanja, ali ta druga niža stopa ne sme biti manja od 5% (zemlje takođe biraju na koje proizvode će se ova manja stopa i primenjivati). Međutim, na veliko protivljenje Velike Britanije i još nekih zemalja npr Irske, koje neke proizvode kao ovde problematičnu bebi opremu i knjige, Evropska Komisija je odlučila da zemlje mogu da nastave da koriste niže stope PDV-a na artikle ukoliko je njihova stopa bila niža i pre 1993. i stvaranja Jedinstvenog tržišta. Tako se još uvek u Velikoj Britaniji ne plaća taj porez na ''baby wear'', dok se u ostalim zemljama plaća, ali po sniženoj stopi.

Problem sa ovom srpskom inicijativom je u tome što Srbija nije imala sistem PDV-a 1993. te stoga ne može ni imati mogućnost da ukine plaćanje PDV-a na opremu za bebe, barem ukoliko bude želela da ikada postane članica Evropske Unije. Ukoliko Srbija to hoće, ona mora da igra po pravilima koja su propisana, a ako neće da ih poštuje EU je jednostavno neće primiti. Simple as that. U našem slučaju, stopa poreza može da se smanji na minimalnih 5% ali niže od toga ili da se skroz ukine, ne može. Ali to je već problem za naše nedovoljno upoznate evroentuzijaste koji se zalažu istovremeno i za povećanje nataliteta.

Zabluda korisnog zemljotresa

Evo kako izgleda Japan godinu dana nakon zemljotresa. I još malo slika pre i posle zemljotresa i cunamija. Godinu dana ekonomskog rasta da bi na kraju cela zemlja bila na istom mestu gde je bila (mada ne deluju svi delovi potpuno renovinari). Ova slika govori više od hiljada reči, mada ukoliko vas zanima pisao sam o Japanu i zemljotresu u radu o zabludi slomljenog prozora. Voleo bih kada bi Lary Summers prokomentarisao ove slike.

Srećna Vam nova (subvencionisana) 2012. godina!

Novu godinu baš i ne smatram nekim naročitim praznikom, ali nije zgorega tražiti izgovor za bančenje. Elem, sada kada napokon hvatam korak sa budućnošću tj 2012. rekoh hajde malo da prelistamo budžet. Koga interesuje da ga studioznije prelistava evo linka na sajt Parlamenta a Zakon o budžetu za 2012. ćete pronaći u odeljku Doneti zakoni, pri vrhu liste. Gospođa Tabaković je pre usvajanja Zakona rekla kako je dobila zdravstvene tegobe kada je osmotrila predlog budžeta - ja sa druge strane se nisam stresirao više nego obično jer ovaj budžet nije puno drugačiji od onih iz prethodnih nekoliko godina. Sve u svemu, opet manje stvaramo nego što trošimo, i to negde oko 1,4 milijarde evra u ovoj godini (ukoliko se veoma optimistične prognoze Ministarstva finansija zaista obistine, a sve mi se čini da neće). Ono što mene jako nervira kod naše države je to što se ponaša kao Super Hik - uzima od siromašnih i daje bogatima, a svi se sa time slažu. Skoro 3/4 budžeta Srbije se zadnjih nekoliko godina pune preko indirektnih poreza (najviše PDV i akcize) koji pogađaju najšire slojeve stanovništva, dok sa druge strane porez na dohodak i imovinu učestvuju mnogo manje (ovaj drugi tek negde oko 1% budžeta). Toliko o socijalnoj pravdi, terminu zbog koga naši političari dobiju verbalni proliv objašnjavajući koliko se zalažu za njega. Sa druge strane, u ovogodišnjem dražesnom budžetu iznos predviđen za subvencije iznosi negde oko 620 miliona evra (62 358 972 000 srpskih dinara, fiktivne monete za sve cifre veće od 10 evra). Neko će da kaže: pa šta? Te pare ionako idu siromašnima, zar ne? Pa ne, ne idu. Koliko se sećam, druga Koštuničina vlada je 2006. uvela subvencije za poljoprivrednu proizvodnju tako da se isplaćuje negde oko 100 e/ha useva (doduše, mislim da ih nije uvela, sigurno su i ranije postojale, samo u mnogo manjem iznosu) svakom registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu. Ta cifra je ove godine, a i prošle, povećana na 14 000 RSD. Pa da, treba pomoći siromašnim poljoprivrednim proizvođačima, bivšim zemljoradnicima! Ili ne treba? Sada da zanemarimo potpuno suludu situaciju gde nekome dajemo novac zato što ne zna da radi svoj posao, a uzimamo ga od onih koji znaju. I kako bi bilo mnogo bolje po celo društvo kada bi se sa tim prestalo. Samo ćemo se baviti situacijom od koga uzimamo novac i kome ga dajemo.

Od kada se počelo sa privatizacijom velikih poljoprivrednih kombinata (gle čuda, najveći broj njih je bio malo pre i odmah posle uvođenja velikodušnih subvencija) negde oko 110 000 ha državnog poloprivrednog zemljišta je privatizovano, dok je još 140 000 ha dato pod zakup. Većinu tog zemljišta su kupili naši poslovni ljudi koje po medijima nazivaju tajkunima ali i inostrani investicioni fondovi (g-din Mišković ima oko 25 000 ha, g-din Kostić 22 000, g-din Nicović 30 000 a Baltic Investment Fund oko 10 000 ha). Svaku od ovih cifara pomnožite sa 140 evra, i videćete cifru koju svaki od njih dobija bez da je išta zasadio, a kamoli okopao. Da li se i vama čini da nešto nije u redu sa subvencijama? Poljoprivredne subvencije se predstavljaju kao neophodna pomoć našim siromašnim seljacima domaćinima, a kad ono međutim, najveći deo tih para baš onima kojima te pare nisu bile prvobitno namenjene. Ili jesu, samo to niko nije smeo javno da kaže. Naravno, g-din Mišković je prodao Delhaize grupi svoj posao u trgovini i rešio je da Delta holding preokrene isključivo u nekretnine, i da, dobro pogađate, poljoprivredu. To je sigurno zato što čovek voli seosku idilu, a ne zbog izdašnih subvencija. Neko bi rekao da je rešenje da se limitira veličina zemljišta na koji bi se plaćale subvencije - nije problem, svaki od dotičnih biznismena će podeliti svoju firmu na onoliko malih koliko to bude potrebno i opet će dobijati isti iznos, mogu ih čak i registrivati na članove uže i šire familije, kumove i prjatelje. Jedino rešenje koje se postavlja je potpuno ukidanje subvencija. nema subvencija - nema problema. Jer samo tako može doći do strukturnih promena u načinu proizvodnje poljoprivrednih proizvoda u Srbiji (čitaj: samo tako će nastati podsticaji za normalno vođenje agronomije kao u razvijenom svetu, a ne kao što se radilo pre 100 godina kao što je još uvek kod nas).

Ima još i zanimljivijih subvencija: one neklasifikovane iznose oko 14 000 000 000 RSD, a tu su naravno i naše drage Železnice Srbije koja ne propuštaju da nas obraduju ni ove godine sa svojih skromnih 12 000 000 000 RSD. Ali apsolutni hit su mi subvencije za turizam (?!) od 2 687 000 000 RSD.

Srećna nam Subvencionisana Nova Godina!

Ljubav prema komunizmu na našim prostorima

Oduvek sam bio fasciniran brojem ljudi koji na našim prostorima (ali pre svega mislim na ovaj Beogradski pašaluk u koji se pretvorila Srbija) vole komunizam. Pod njime podrazumevam sve vrste levičarenja, jer i državni socijalizam, kao i onaj samoupravni, a takođe i soc-dem rešenja su zapravo samo varijacije na temu. Kada se pomenu komunisti većina nas pomisli na generaciju koja je u redovima PUPS-a - razlozi su vrlo jasni: lepa mešavina propagande i realnog stanja. Svim stanovnicima SFRJ dugoročno je ispiran ispiran mozak o tome kako je Titov put najbolji i najuspešniji (toliko da su ljudi više plakali kada im je umro voljeni veliki vođa nego član porodice - svaka sličnost sa tužnim vestima iz Severne Koreje je namerna) jer kako drugo da se objasni to fanatično uverenje da su 'fića' i 'stojadin' odlični automobili a ne pokretne kante i ostale narodne mudrosti i ludosti. Međutim, to nije jer postoji stvarno veliki doprinos socijalizma na Balkanu porastu opšteg standarda života među širokim narodnim masama: produžio se životni vek, počela je ubrzana urbanizacija, stanovništvo je počelo da uživa u korišćenju širokog asortimana robe široke potrošnje - deluje smešno, ali veš mašina i frižider su osvojili srca ljudi starije generacije (mislim pre svega na one rođene '30-ih i '40-ih) - to su ljudi koji su rođeni u bedi prethodne Jugoslvije (BDP per capita je bio 50 USD 1938) koji su još doživeli ratna razaranja i da ih je razvoj SFRJ izvukao iz siromaštva. Stoga mi je u potpunosti jasno zašto imaju jasna levičarska opredeljenja (ovde da zanemarimo psihološki uticaj da su uvek lepša vremena za život ona u kojima smo mladi a ne stari). Na nesreću, raspad bratstva i jedinstva, ratovi i nikada završena tranzicija su rezultirali velikim padom standarda građana - još jedan razlog za kukanje kako je sve bilo bolje dok je Tito bio živ. Studentariju već razumem: malo uticaja tu ima pomodarstvo (naročito kod studentskih protesta), slabo artikulisana želja za promenom u društvu u kome je dominantna teza već 30 godina kako svetom vladaju bogataši moćnici iz senke koji bi da nas pretvore u robovsku radnu snagu itd. Mislim da oni nisu opasni - pre svega, postoji nada da će većina njih da promeni mišljenje kada se budu malo više upustili u život i prošire vidike, te prestanu da čitaju isključivo Stiglitz-a i gledaju filmove Michael Moor-a. Međutim, ono što je meni teško shvatljivo je veliki prodor levičarskih ideja među srednje generacije. Srednje generacije (oni rođeni krajem '60-ih i početkom '70-ih) su već zatekli relativno normalnu zemlju (u smislu zadovoljavnja bazičnih potreba - bilo je struje, većina ljudi je mogla sebi da priušti televizor, godišnji odmor i auto) a zatekla ih je kriza komunizma koja je bila akutna '80-ih, koja je bila decenija bez skoro ikakvog ekonomskog rasta, uz stalnu inflaciju i sve veću nezaposlenost koja više nije mogla da se prikrije gajstarbajterskim odlascima u Nemačku ili Austriju ili prekomernim zapošljavanjem u propalim društvenim preduzećima. Te generacije su ljudi koji imaju samo razloge da ne vole socijalizam jer im on ništa nije pružio - čak naprotiv. Zato su mi enigma i njihove razloge nikako da shvatim (osim onih najbanalnijih tipa: ne želim da radim a hoću da lepo živim) ali mislim da je broj ljudi sa takvim razmišljanjem jako mali - barem su oni levičari sa kojima sam ja raspravljao uglavnom bili prilično uspešni ili vredni ljudi a ne društveni paraziti. Ta iracionalnost u njihovom pogledu na svet me ne začuđuje, već zaprepašćuje. Još uvek pokušavam da prokljuvim zašto tako razmišlaju, ali za sada mi još uvek ne ide...

Razbijači prozora - razjašnjenje

Kao komentar na prethodni post Aca86 je odlično primetio da postoji prostor u trenutnim okolnosti da Pola Krugman i ostali kejnzijanci budu u pravu kada govore o tome da prirodna katastrofa može da bude stimulans. Činimi se da je ovde potrebno razjašnjenje širih razmera te zato pišem novi post.

Ono što profesor Krugman govori i još mnogi je da postojie čitave hiljade milijardi dolara, na računima banaka i kompanija koje stoje bezposleno dok ekonomija raste veoma sporo. Te milijarde bi mogle da se upotrebe za ognovu i izgradnju bez da se naruše ostala tržišta i da se na taj način pokrene ekonomija i ostvari rast. Ovo nije tačno i činimi se da zabluda proizilazi ponovo iz makroekonomskog posmatranja stvari bez razumevanja koncepta oportunitetnog troška. Evo i kako:

Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.

Postoji čitav niz razloga zbog kojih toliko para lenčari na računima banaka u Federalnim rezervama. Čini se najbitniji je ono što se naživa režimska neizvesnost koju donose regulacije, pogoršano poslovno okruženje, politička neizvesnost i neizvesnost u globalnoj ekonomiji. Biznisi nisu spremni da pozajme novac i investiraju jer ne znaju šta i koliko će sutra prolaziti na tržištu iako su kamatne stope danas istorijski najniže. Banke svoja sredstva koja su dobili od Feda u paketu stimulusa (otkup milijardi loše aktive) drže u kompijuteru Federalnih rezervi i dobijaju negativni prinos na ta sredstva. Iako je kamatna stopa pozitivna mada jedva preko nule inflacija to značajno prevazilazi i tako banke ostvaruju gubitak. Međutim taj novac, umesto da ga izgube zbog loših investicija u MBS (Mortgage Backed Securities) banke su dobile na poklon od Feda koji je taj novac stvorio pritiskom na Enter na tastaturi kompjutera (out of the thin air). Dakle sva ta sredstva su izmišljena te stoga mora postojati dodatni oprez jer to pomalo deluje na konzumaciju besplatnog ručka. Naravno, postoje i sredstva koja su rezultat štednje kompanija i pojedinaca, koja bi bila investirana da krize nije bilo a sada lenjo sede na računima. Međutim, za njih važi isti princip kao i za ova izmišljena sredstva, banke i firme procenjuju da im se više isplati da gube na računima Feda par procenata nego da rizikuju celu investiciju na tržištu.

Druga bitna stavka je što novac na računima ne znači i resurse u privredi. Da bi se izgradio novi stadion, ulica, nova kuća ili popravilo dvorište potrebni su realni resursi poput vremena (ljudskog rada), cementa, peska, drveta, šljunka, upotrebe mašina i sl. Ove stvari su mnogo oskudnije od izmišnjenog kompjuterskog novca. Da bi se sada gradile kuće umesto srušenih od uragana mora se prestati ili sačekati sa gradnjom nekih drugih kuća. Ljudi moraju svoje vreme da posvete gradnji stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Kao što profesor Robert Murphy precizno objašnjava, da bi se vratili u stanje u kome smo već bili moramo da utrošimo vreme i druge resurse. Sigurno je bolje da smo tu ostali bez da smo išta morali da uradimo.

To što para ima na računu da se plati obnova ne znači da ima hiljade bezposlenih bagera, tona šljunka i sl. koje se sad mogu odjednom po istoj ceni unajmiti. Taj višak para će otići u rekonstrukciju u nekom iznosu sigurno ali će podići cene izrgadnje i obnove pogotovo u najkraćem roku, kao što sam već objašnjao, jer će se nekima žuriti sa obnovom. Dakle osim te "nove" proizvodnje rašće i cene proizvodnih sredstava i polu-proizvoda, resursa koji se koriste u pravljenju kuća. Prihodi građevinaca po kvadratu će skočiti na kratko, skuplje će biti unajmiti bager itd. 

Posmatranje novca kroz agregate zamagljuje priču o resursima koji će morati da se utroše. To što će BDP biti veći ne znači da je ljudima išta bolje - jer im je potrebno vreme i resursi da stignu na mesto na kome su već bili. Međutim, teorijski je moguće zamisliti situaciju u kojoj usled velike krize postoji čitav niz proizvodnih sredstava (bagera, alata, goriva na lageru, građevinskih agregata i sl.) koji bezposleno stoje po praznim fabričkim halama. I u tom slučaju potreba za njihovim uposlenjem u obnovi bi kreirala posao koji ne bi postojao bez štete a da ne našteti trenutnim proizvodnim procesima u drigm industrijama. Ne verujem da je to danas slučaj (nije jer danas ekonomija SAD raste), već naprotiv, da su resursi u američkoj privredi prilično uposleni. To potrvđuju cene energenata i  primarnih resursa koje ubrzano rastu. Znači da ih nema dovoljno. 

Situacija Velike depresije je u jednu ruku bila potpuno drugačija, gde je zaista postojao niz gradova sa desetinama fabrika koje prazne stoje i raspoloživi alati koji bi se lako uposlili samo da ima šta da se proda pa zbog toga i proizvede. Ovde dolazimo do ključa priče. Pitanje je zašto te fabrike stoje prazne. Ili u današnjem slučaju, zašto gomile novca sede po bankama. Zato što se ne isplati investiranje. Kada se napravi injekcija potrošnje u obnovi, trenutno, kroz rast BDP će delovati kao da je stvari menjaju, ali kada i psolednji ekser bude zakucan u obnovi, problemi koji guše biznis stoje i dalje. Ne znaju šta će se dogoditi sa Kinom, sa EMU, šta će biti sledeći korak Obame u regulaciji privrede, da li će neka agencija da uguši posao zbog nove regulative i sl. Ko će pobediti na sledećim izborima? Da li će se povećati porezi? Ko će i kako vraćati dug? Da li će ljudi imati novca i želje da kupuju proizvode koje proizvodi firma ako se sami sučeljavaju sa ogromnom neizvesnošću, dugom i porezom?

Zaključak je sledeći. Kada se i napravi sve što je sada porušeno, i evidentira kao rast BDP to će biti samo kratkoročno zaposlenje za ljude. Neki drugi će taj isti posao izgubiti da bi se resursi koje koriste prebacili u obnovu. Da nije tako cene resursa i poluproizvoda ne bi rasle ubrzano, zapravo ne bi rasle uopšte. To što para ima na računima ne znači da ima i slobodnih resursa. Takva proizvodnja nije stvaranje novog bogatstva nego zamena već postojećeg. Radiće se na tome da se svet dovede u stanje koje je već postojalo i to kroz upošljavanje sredstava koje je sa razlogom neupošljeno. A neizvesnost će ostati u velikoj meri i moguće da će biti pogoršana zbog inflatornih pritisaka. Agonija stagflacije se samo produžava jer se prilagođavanje ekonomskog sistema odgađa. Kada bi se sve milijarde o kojima govori Rubini upotrebile, od američkog dolara ne bi ostao ni promil sadašnje vrednosti.

Razbijači prozora

U prethodnom postu sam pokušao da ilustrujem pojavu koja se u ekonomskoj teoriji već vekovima naziva The fallacy of Broken Window. Ovu takoreći priču je napisao francuski ekonomista i politički mislilac Frederik Bastia (Frederick Bastiat) kako bi ilustrovao koncept oportunitetnih troškova. Esej, Ono što se vidi i ono što se ne vidi prvi put je objavljena 1848. Iako je priča štampana po prvi put pre više od vek i po i danas postoje ljudi koji je ne razumeju. Čini mi se da je stepen i karakter zabune danas nešto drugačiji, mada prefinjeniji i tehnički doteraniji i to ću pokušati da objasnim.

(UKOLIKO VAM JE POZNATA PRIČA PRESKOČITE OVAJ DEO) Ideja priče se može ovako ilustrovati. Mali delikvent iz kraja razbija izlog lokalne pekare. Da bi pekara nastavila normalno da radi mora da popravi izlog. Staklorezac dobija posao da napravi novi izlog. Pekar plaća ugrađivanje stakla 100 evra. Od tih 100 evra, 80 ide fabrici stakla. Ostatak je dodatni profit stakloresca koji on sada može da potroši na primer u mesari. Mesar dodatnih 20 evra ulaže u novu sataru i kuku. Fabrika stakla od datih para daje bonus radniku meseca koji sve troši u kafani. Izgleda kao da se početnih 100 evra širi kroz ekonomiju bez granica. Troši se malo više, svima je dohodak malo veći i čini se kao da je mali početni trošak pekara za novi izlog doneo veliki boljitak svima koji posluju, direktno ili indirektno, sa staklorescem. Međutim, ovde je potrebno razumeti koncept oportunitetnog troška - gubitka vrednosti, korisnosti ili novca usled propuštene prilike. Činjenica da je pekar morao nevoljno da potroši novac na izlog znači da nije potrošio novac na wellness vikend u Kovačici sa ženom. To dalje znači da hotel ne dobija 100 evra koje je planirao za zakazani vikend. Dalje, radnici hotela neće dobiti napojnice, hotel neće potrošiti deo prihoda na novu garnituru baštenskih stolica, radnja koja je pravila stolice po narudžbini mora će da drži na lageru stolice i sto mesec dana ili duže. 

Dakle, ako se jedna spirala dobitka događa usled novog izloga, druga spirala gubitka događa se zbog propuštenog troška pekara na vikend sa ženom. Ove dve linije dohotka se poništavaju, mada se prva vidi a druga se ne vidi. I ne samo to, trošak na staklo u ovom slučaju je po definiciji neefikasniji od troška na wellness vikend. Jer staklo na početku nije bilo potrebno, postojao je izlog, dok je vikend u Kovačici upravo odgovarao potrošačkim preferencijama. Da nije tako, pekar bi i bez delikventa promenio izlog. Svakodnevno smo suočeni sa izborima i to zbog toga što su nam vreme i dohodak oskudni, nema ih beskonačno. Naše želje se često sukobljavaju i birajući jednu opciju odričemo se druge. Međutim, to što smo izabrali jednu opciju umesto druge uz iste početne resurse (vreme i novac) pokazuje da nam prva opcija donosi više koristi, više nam odgovara i bolja je za nas. Da nije izabrali bi drugu opciju.

Umesto prozora najnovija tema u SAD je bio uragan Irena (i zemljotres pre toga). U komentarima na prethodni post ostavio sam primere zablude. Ideja da razaranje i uništenje izazavano prirodnom katastrofom može biti dobra za ekonomiju pokazuje da pojedini komentatori još ne razumeju šta je oportunitetni trošak. Međutim priroda zablude danas je nešto drugačija. Ključni krivac za ovakvo posmatranje je BDP. Vrlo je moguće da kratkoročno, a čak možda i srednjeročno, prirodna katastrofa manjih razmera može da podigne nivo privredne aktivnosti meren preko BDP-a. Objasniću i kako.

Procene štete se kreću od 5 do 30 milijardi $. Za SAD to je veoma mala cifra u odnosu na čitav BDP. Procene su bile prilično pesimistične i čitava priča je naduvana i na kraju se vrlo malo toga i dogodilo. Tako da šteta neće prevazići 10 milijardi $. Nominalno je to, iako samo mali deo BDP, polovina ukupnog projektovanog rasta za 2011. Pojedini komentatori su istakli da bi u narednim mesecima, zbog više posla u izgradnji i održavanju BDP u četvrtom kvartalu mogao da poraste toliko da ukupan rast za ovu godinu pređe 1.5, pa možda čak i 2%. I to nije nemoguće. Oluja će prekinuti redovne poslovne aktivnosti za dva do tri radna dana jer je prošla tokom vikenda. Sa te strane malo će biti izgubljeno na računima biznisa. Najveća šteta je materijalna. Dakle biće potrebno ponovo izgraditi kuće, ograde, ulična osvetljenja, dalekovode, parkove i dokove. Magija BDP leži u tome što se svaka ova izgradnja beleži kao porast dodate vrednosti. Neki put direktno kroz dodavanje imovine na vlasničke račune preduzeća ali i indirektno preko dohodaka svih onih firmi i pojedinaca koji rade u izgradnji i održavanju. Najbolje će proći radnici i preduzetnici u građevinskoj industriji severo-istoka koji nisu pretrpeli veću materijalnu štetu (čije kuće nisu srušene). Tako da će čitava spirala rasta dohotka od ulaganja u obnovu i izgradnju biti zabeležena kao rast BDP i vrlo je moguće da za četvrti kvartal, upravo zbog toga, rast BDP skoči na 2%.

Za sada priča izgleda odlično međutim u čemu je problem? Problem je u tome što BDP, po svojoj računovodstvenoj prirodi, ne meri gubitke u bogatstvu usled razaranja. Kada se sruši kuća BDP je isti. Eventualno se posredno javi gubitak usled toga što onaj ko je živeo u kući mora manje da troši na druge stvari osim obnove. Nešto dohotka se potroši i u raščišćavanju šuta. Sa druge strane kada se izgradi nova kuća od 100.000 $, BDP poraste za najmanje 100.000 a najčešće i više od toga. Kada se meri po glavi stanovnika, BDP poraste kada se rodi tele (još jedno dodatno tele po glavi stanovnika) ali BDP per capita pada kada se rodi dete. Ovo su ilustracije mana koji BDP kao mera nosi sa sobom. U nedostatku svesti o ovim statističkim karakteristikama BDP čini se kao da je za ekonomiju dobro da bude malog razaranja.

Kratkoročno vrlo je moguće da dođe do povećanja BDP. Mehanizam pozitivne dohodovne spirale je jasan. Međutim prava ekonomska analiza traži da istražimo koje su druge alternative bile u opciji - doslovno, šta bi se dogodilo da nije bilo uragana. Tvrdim da prirodna katastrofa ili razaranje nije dobra za ekonomiju gotovo nikad. Moguće je u nekim specijalnim slučajevima kada lokalno klizište sravni sa zemljom fabriku koja je već bila namenjena za rušenje.

Obično, kada dođe do ovakve prirodne katastrofe, većina domova i poslovnih prostora je osigurana. Tada osiguravajuće kuće isplaćuju deo svoje dugovanja i smanjuju se njihovi profiti koji se beleže indirektno kao BDP. Sa druge strane to što prime pojedinci i firme za nadoknadu odlazi u izgradnju tako da se dvostruki efekat obično oslikava u blagom povećanju BDP, osim ako ne dođe do velikih bankrota i lančane reakcije u finansijskom sektoru (kao na primer posle jedanaestog septembra). Ukoliko je ipak u pozitivnom smeru po BDP, ovaj efekat nije ni blizu dovoljno veliki da izazove osetniji rast BDP, nešto što bi moglo da se zabeleži kao bum i oceni kao stimulans za ekonomiju od strane loših analitičara.

Interesantnije je šta se dešava kada se domovi i ostala imovina obnavljaju iz ušteđevine. Naprimer neka porodica, koja nije osigurala svoju kuću a štedela je za penziju može ta svoja sredstva iskoristiti za obnovu. Ovo svakako nije stvaranje nikakvog novog dohotka već realokacija. Mada će statistika pokupiti novu kuću kao rast a samo gubitak propuštene kamate kao pad BDP. Ovaj efekat bi već mogao da bude značajniji jer se dohodak multiplikuje kroz pozitivnu spiralu dok se gubi samo do desetak procenata prosečnog prinosa na štednju.

Dalje, moguće je da federalna vlada preduzme nove mere potrošnje kako bi pomogla ljudima i firmama tokom obnove. Ovo takođe nije stvaranje nikakvog dohotka i bogatstva jer se samo pozajmljuje dohodak od  budućih američkih poreskih obveznika da bi se danas nešto izgradilo. Dakle, dohodak koji treba da plati to zaduženje tek treba da se stvori. Međutim ovde leži najveća šansa da se poveća BDP. Pre svega kratkoročno mada snažnije od prethodna dva efekta. Ne beleži se nikakav pad privredne aktivnosti preko BDP već isključivo pozitivna spirala dohotka. Nesreća je još veća u tome što za federalnu vladu ne postoje baš jasne granice potrošnje, što je svakako pokazao Kongres ovog leta i Obama poslednje tri godine. Teško mi je da poverujem da će većina republikanaca biti protiviti povećanju potrošnje za obnovu od uragana u praskozorje novih izbora. Takva potrošnja bi se dešavala na državnom a ne federalnom nivou što tehnički ostavlja mnogo manje ograničenja za povećanje potrošnje. I onako se to plaća tamo negde daleko u budućnosti a izbori su već sutra.

Vrlo je moguće da u kratkom roku dođe do značajnijeg ubrzanja rasta BDP usled ulaganja u rekonstrukciju pogotovo ukoliko se obnova finansira iz državnog duga. U slučaju kad osiguravajuće kuće isplaćuju premije ne stvara se nikakav dohodak. Resursi se prebacuju iz spirale potrošnje dohodaka vlasnika osiguravajućih kuća u dohotke vlasnika građevinskih firmi. I to je po definiciji manje efikasna spirala. Jer ugaran tera da se dohodak troši na stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Baš kao i u slučaju sa izlogom pekare. 

Kada se koriste sredstva iz štednje, građana ili firmi, vrši se samo vremenska redistribucija novca. Ne stvara se novi dohodak već se deo buduće potrošnje (današnja štednja) troši značajno pre roka. Ljudi koji danas ponovo grade svoju kuću iz ličnog penzionog fonda će za dvadeset ili trideset godina imati manju isplatu penzije i moći će tada manje da troše. Pritom, kroz svo vreme gubi se štednja koja je jedini dugoročni izvor ulaganja u proizvodna sredstva te se i neki iznos dohotka gubi usled poremećaja sistema nakon uragana. Na kraju, ukoliko se vlada uključi u finansiranje rekonstrukcije ne stvara se novi dohodak već se on posredno pozajmljuje od sadašnjih i budućih generacija. Svi ostali koncepti koji ukazuju na neefikasnost državne intervencije i dalje stoje i samo pojačavaju argument.

Pojedinci mogu da profitiraju nakon katastrofa. Građevinci koji nisu pretrpeli štetu će narednih meseci imati posla preko glave a verovatno će i cene izgradnje drastično skočiti na početku jer će oni kojima se najviše žuri biti spremni da plate mnogo više nego ostali koji moraju da čekaju u redu da dođu portorikanci i meksikanci da podrže lokalne graditelje. Vlasnici građevinskih firmi i prodice će imati više dohotka za potrošnju pa onda i njihovi dobavljači a posledično i mnogi drugi. Tako prirodne katastrofe a i sva druga razaranja vrše svojevrsnu preraspodelu u društvu. Najbolje prolaze oni koji su pretrpeli nikakvu ili malu štetu. 

Zaključak je da prirodna katastrofa, rat ili drugo uništenje imovine ne podstiče proizvodnju novog dohotka i bogatstva društva već naprotiv ruši i uništava vredne resurse. Kuće, poslovni objekti i javna dobra vrede i pojedincima i društvu mnogo više nego dohodak koji se stvori korz obnovu. Da nije tako isplatilo bi nam se da sami rušimo i gradimo mnogo pre prirodnog propadanja imovine. Vera u to da prirodne katastrofe mogu da donesu dobrobit društvu proizliazi iz zablude da se pozitivnom spiralom dohotka dobija (ono što se vidi) besplatan ručak. Ono što se ne vidi je sav dohodak utrošen na obnovu i izgradnju. Ista vrsta zablude u novom ruhu je pogrešno korišćenje BDP kao mere privredne aktivnosti. BDP je pristrasan prema sadašnjoj godini,  trenutnom toku dohodaka, dok zanemaruje budućnost. BDP ne uračunava gubitke bogatsva već samo gubitke. Odakle god finansirana, obnova ne znači dugoročni rast BDP. Premije na osiguranje znače samo realokaciju sredstava, finansiranje iz štednje vremensku redistribuciju a vladina potrošnja pozajmljivanje od budućih generacija. Sav dohodak koji se danas stvori usled obnove mora biti naplaćen, danas ili u budućnosti.