1000 preduzeća

U okviru BEP projekta, USAID je uradio anketu 1000 preduzeća i evo šta su rezultati:

Rezultati ankete pokazatelj su mnogih stvari, ali svakako opšti utisak da je stanje poslovnog okruženja u Srbiji jako loše. Ja bih samo istakao jednu stvar koja mi je za oko zapala. Faktori, 1, 3 i 4 u direktnoj su vezi sa politikom deviznog kursa, temom o kojoj smo dosta pisali na blogu. Mislim da je iz ovoga sasvim jasno da fleksibilan kurs, uz nestabilnost i visoku inflaciju može pogodovati privredi samo u knjigama, ali veoma retko u realnoj ekonomiji.

Gastarbajteri i kurs

Devizni kurs je kod nas jedna od omiljenih tema za razgovor. Vezano za devizni kurs postoji mnogo uvreženih mišljenja koja nemaju potporu u činjenicama a jedno od njih, moje omiljeno, jeste da na fluktuaciju u visini deviznog kursa u Srbiji tokom leta imaju uticaj srpski gastarbajteri koji dođu iz belog sveta i troše devize i da to znaju ljudi u menjačnicama i bankama i da nameštaju deviznikurs tako da leti  dinar bude jači da bi mogli da za istu količinu dinara kupe veću količinu deviza. Nekoliko puta sam već naleteo na ovo mišljenje pa moram da reagujem na njega. Ispod se nalazi tabela (podatke sam preuzeo sa sajta NBS) sa prosečnom vrednošću deviznog kursa u tri perioda: prolećnom (mart, april i maj), letnjem (jun, jul i avgust) i jesenjem (septembar, oktobar i niovembar).

Period	2005	2006	2007	2008	2009	2010	2011	2012
proleće	81.52997	86.96283	81.16853	81.62477	94.91097	100.5863	100.0682	113.2915
leto	83.6117	84.53337	79.4811	77.47217	93.23613	105.2331	105.2331	117.3342
jesen	85.53237	80.19	80.28487	83.5945	93.73467	106.9321	106.9321	113.6511

Tabela pokazuje ono što sam pretpostavljao da je logično tj da nema zajedničkog zločinačkog poduhvata između banaka i menjačnica da bi prevarile gastarbajtere. Jedine godine gde je došlo do fluktuacije deviznog kursa tako da dinar u leto ojača, da bi najesen oslabio su 2007, 2008. i 2012. dok je u ostalim godinama bilo drugačijeg dešavanja npr 2005. je iako je dinar oslabio u leto on nastavio da slabi i tokom jeseni a 2006. je jačao. Od ove tri godine u kojima se pojavljuju tendencije koje podržavaju ovu teoriju zavere fluktuacije 2007. nisu bile statistički značajne, 2008. je na devizni kurs znatno veći uticaj imao početak ekonomske krize koja je tada već počela da se pomalja a 2012. je proemena deviznog kursa najviše bila vezana za politička pitanja jer je baš taj period bio vezan za izbore i pravljenje vlade. Sve to pokazuje da ubeđenje da banke i menjačnice namerno šticuju kurs tokom leta da bi profitirale na radnicima u inostranstvu nikako nije tačno.  

Vujčić o ulasku Hrvatske u EMU

Ovaj intervju, koji je guverner hrvatske centralne banke dao, ultimativni je argument za uvođenje fiksnog kursa u Srbiju. Ni posle 20 godina niske inflacije i stabilnog kursa u Hrvatskoj, trend nije preokrenut i stepen evroizacije je visok. U Hrvatskoj obični ljudi ne računaju u evrima, za razliku od Srbije, ali su svi krediti (i štednja) indeksirani u evrima ili direktno vezani za EURIBOR. Naravno, trgovinska razmena sa EU će se u Hrvatskoj samo povećati a sada je već na sličnom nivou kao u Srbiji. Sve u svemu, pod uslovima koje Vujčić opisuje, a koji u Srbiji još više vladaju, nezavisna monetarna politika i fluktuirajuća valuta su štetan i nemoguć poduhvat. Uostalom, polse prvih 12 godina primene "fleksibinog kursa u Srbiji" vidi se ko je bio bolji u monetarnoj politici - svakako, HNB. 

Tribine - Festival poreskih obveznika

Poslednja tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 7. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Tomislav Momirović (Generalni direktor, Mona Hotel Management)
- Bogdan Đurić (Partner, TPA Horwath Serbia)
- Dragoljub Rajić (Direktor, Unija poslodavaca Srbije)
Moderator: ja

Druga i glavna tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 6. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Miloš Nikolić (Predsednik, Libertarijanski klub - LibeK)
- Boris Begović (Profesor Pravnog fakulteta, Univerzitet u Beogradu)
- Mikulaš Dzurinda (Bivši premijer Slovačke)
- Matthew Elliot (The Taxpayers' Alliance)
Moderator: Suzana Trninić, novinarka B92

Prva tribina na Festivalu poreskih obveznika, održana 5. juna u Domu omladine.
Panelisti:
- Goran Jovanović (Asistent Fakulteta za medije i komunikacije)
- Petar Čekerevac (Izvršni direktor, LibeK)
- Aleksandar Novaković (Internet magazin Katalaksija)
- Duško Krsmanović (Doktorant prava i ekonomije, Univerzitet u Bolonji)
Moderator: Denis Kolundžija, novinar Dnevnika

NBS i režim kursa

U četvrtak popodne sam saznao da je u petak zakazan panel u NBS - "Režim i politika deviznog kursa u Srbiji - ograničenja i mogućnosti". Tema fiksnog kursa je očigledno uspela da se vrati u fokus, i jednako brzo da popije kvalitetnu bananu. Za mene, ovo nije nikakvo iznenađenje.

Prvi razlog zbog kog ne očekujem promenu režima kursa je prosta činjenica da na 10 ekonomista koji se zalažu za prljavo-plivajući dođe jedan koji govori o nekom modelu fiksnog kursa. Ako nema ekonomista koji predlažu promenu režima, ne verujem da će se on menjati.

Drugo, u javnosti se stiče utisak da gotovo svi ekonomisti, sem možda tamo par nekih ludih blogera i nekoliko brljivih profesora, smatraju da je fleksibilni kurs bolje rešenje. Kvalitetnoj raspravi sigurno ne doprinosi kada Jorgovanka Tabaković pozove na panel preko 25 ekonomista od kojih su možda 2,5 za neki oblik fiksnog kursa. Ako će da se raspravlja o režimu deviznog kursa, valjda je dobro da se pozovu svi, i oni koji su za evro, valutni odbor ili fiksni kurs, kao i oni koji su za čisto fleksibilni ili trenutnu prljavu varijantu. Ovako je ispalo da su svi došli da se slože kako je bolje da NBS zadrži monetarnu politiku, kako nam inflacija i nije toliko visoka, kako nije dinar precenjen i ostalo. 

Ja sam dosta puta pisao o kursu na blogu, a Slaviša Tasić i ja smo napisali i jedan kraći rad koji sumira sve  stavove. Ukratko da ponovim, osnovni argumenti koji iznosi guvernerka potpuno su pogrešni. Suverenitet monetarne politike se nije pokazao nimalo korisnim i uspešnim. Imamo najvišu stopu inflacije i prilično velike oscijalcije kursa. Imali smo značajnu depresijaciju (i do 50%) u poslednjih 4 godine a dinar je i dalje precenjen! Dakle, o "efiksanom odgovoru na spoljne šokove" nema ni govora. 

Evro - fiktivna valuta

U ekonomskoj istoriji, fiktivnom valutom se smatra ona koja od funkcija novca poseduje samo funkciju mere vrednosti, dakle nema istovremeno i funkciju prometnog sredstva. Kako je to moguće? Da bi neka roba imala funkciju mere vrednosti potrebno je da bude uobičajena u prometu tj da bude širokoprihvaćena kao roba koja se može lako zameniti za svaku drugu robu, jer se onda prema njoj može računati vrednost svakog ostalog proizvoda. To su obično bili komadi metala ili čak već napravljene alatke, platno (otuda u srpskom jeziku i izraz platiti) ili koža (naziv za hrvatsku valutu kuna je nastao zbog korišćenja koža tih životinja kao sredstva plaćanja). Sa druge strane, često se kao roba koja je služila kao mera vrednosti pojavljivala ona koja je bila ili previše oskudna ili previše nepodesna za plaćanje. Tako je u starom Egiptu za meru vrednosti korišćena valuta deben koja je bila zapravo određena mera težine bakra. Zašto je deben bio samo fiktivna valuta, tj nije korišćen u prometu? Prilično logično: stari Egipat je bio zemlja koja se sastojala isključivo od plodne doline reke Nil, i nije imao svoja nalazišta metala pa tako ni bakra, koji je morao biti uvožen iz Nubije ili iz Male Azije, i stoga nije bio pogodan za obavljanje transkacija, naročito onih svakodnevnih, koje su imale malu vrednost. To ne znači da transakcija gde je korišćen bakar nije bilo, nego samo da su one bile malobrojne. Stoga je platni promet obavljan u žitu - na primer, visina poreza se određivala u broju debena ali se isplata vršila u žitu, a slično je bilo i recimo na pijaci kada je neko prodavao kozu. Žito se inače deponovalo u silosima (a oni su obično pripadali hramovima) na šta se dobijala potvrda o deponovanoj količini koja se potom mogla koritstiti u plaćanju. Svaka sličnost sa evropskim bankarstvom u doba zlatnih certifikata je potpuno namerna - drugim rečima, nije baš započelo u doba industrijske revolucije.

A kako je u Srbiji u XXI veku? I kod nas postoji fiktivna valuta, evro. Izuzetno loša monetarna politika, a pre svega stalna inflacija i gubitak kupovne moći nacionalne valute, koji se već decenijama vodila, prvo u SFRJ pa SRJ i najzad u Srbiji je dovela do toga da srpski dinar izgubi funkciju mere vrednosti, koju je preuzeo evro. Kada se priča o ceni automobila, nekretnina ili bilo kog drugog proizvoda koji je skuplji od 1000 ili 2000 RSD, koristi se evro da bi se opisala njegova vrednost, iako se plaćanje vrši u dinarima kao sredstvu plaćanja. Tako kažemo da je nečija plata 500 evra a zapravo on prima 56 000 dinara na račun. 

Međutim, bitne su razlike između debena u starom Egiptu i evra u Srbiji. Plaćanje u žitu umesto u debenima bakra u Egiptu je nastao kao potreba jer nije bilo dovoljno metala u prometu. Nasuprot tome, evro u Srbiji je postao fiktivna valuta isključivo zato što stanovnici nemaju poverenje u domaću valutu koja je zakonsko sredstvo plaćanja, pa iako se plaćanje mora vršiti isključivo u dinarima da ne bi bilo nezakonito, u ugovorima se stavlja devizna klauzula (da se nešto prodaje/kupuje za toliko evra koji će se isplatiti u dinarskoj protivvrednosti). Da nema propisa da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja, evro u Srbiji više ne bi bio fiktivna valuta jer bi pored mere vrednosti preuzeo i funkciju sredstva plaćanja tj postao bi jedina ili dominantna valuta u prometu.    

Fiksni kurs: olako se odbacuje dobro rešenje

Prenosim vam novi tekst za novosadski Dnevnik.

Javna debata o obliku kursa u Srbiji opterećena je mnogim nerazumevanjima u vezi fiksnog režima kursa, što je dovelo do toga da se ideja njegovog uvođenja u javnosti olako odbacuje. Izbor režma kursa zavisi od karakteristika privrede, ali u slučaju Srbije, nasuprot uveravanjima od strane dela stručne javnosti, svi poznati kriterijumi jasno govore u prilog fiksnom kursu. Srbija je mala, otvorena i makroekonomski nestabilna privreda, trgovinski i finansijski vezana za evrozonu i sa već izrazito raširenom neformalnom upotrebom evra.

U nedavnoj studiji pod nazivom „Fiksni kurs za dinar“, objasnili smo zašto je fiksni kurs dinara mnogo bolje rešenje od sadašnje valutne neizvesnosti. Ključna stvar koju u vezi fiksnog kursa treba znati je da je on vrlo pouzdan i jednostavan za održavanje sve dok se strogo poštuje jedno pravilo. To je valutno pravilo, po kojem se domaći dinarski novac može štampati isključivo na osnovu priliva deviza u zemlju. Ako bi se Narodna banka Srbije (NBS) zakonski obevezala da poštuje to pravilo, fiksni kurs bi doneo makroekonomsku stabilnost, uneo izvesnost i blagotvorno delovao na privredu Srbije.

U javnosti se iznose različiti argumenti protiv fiksnog kursa, ali oni su zasnovani na nerazumevanju suštine ovog režima - poštovanje valutnog pravila. NBS ne bi imala potrebe da kurs posebnim veštinama održava ili „brani“. Naprotiv, fiksni kurs je prirodni i automatski mehanizam emitovanja dinara sa ulaskom deviza u NBS i povlačenja dinara kada devize izlaze. Sve što NBS u režimu fiksnog kursa treba da radi je da ne interveniše i ne remeti ovaj mehanizam.

Često se čuje da Srbija neće biti sposobna da održi fiksni kurs jer su za njegovo održavanje potrebne velike devizne rezerve, te da bi se zalihe deviza NBS brzo istopile. To ne stoji, jer je kod fiksnog kursa, domaći primarni novac u uskoj vezi sa deviznim rezervama. Ako se pogledaju fiksni kursevi koji funkcionišu u zemljama poput Estonije, Litvanije, Slovačke, Bugarske ili Bosne i Hercegovine, nijedna od njih, ni u vreme najveće krize, nije ostala bez deviznih rezervi niti je ikada postojala opasnost da se one istope. Pri fiksnom kursu devizne rezerve su samo naličje domaćeg primarnog novca i dok god se proporcija između domaćeg novca i deviznih rezervi održava, sam njihov nivo čak nije ni bitan. Bitno je samo da domaći dinarski novac ne prelazi taj nivo. Inače, danas je u Srbiji dinarski primarni novac manji od 3 milijarde evra, dok devizne rezerve prelaze 10 milijardi evra. Dakle, NBS ima čak i mnogo više deviznih rezervi nego što joj je za fiksni kurs potrebno.

Dalje, čuje se da je izbor nivoa na kojem se kurs fiksira potencijalan problem. Naprotiv, ovo nije nikakav problem – kurs je najbolje fiksirati za nijansu niže od tržišnog nivoa na kojem se trenutno nalazi. Teorijski, na bilo kojem nivou da se kurs fiksira, on će uz striktno poštovanje valutnog pravila ostati stabilan. U praksi, može da bude neprijatno ako je dinar u početku prejak. Ako se dinar fiksira na 100 dinara za evro, to znači da će Srbija morati odmah da uđe u deflaciju (opšti pad cena) da bi se domaće cene prilagodile ovakvom kursu. Takav kurs je i dalje potpuno održiv, ali deflacija na kratak rok destimuliše privredu i stvara recesiju. Zato je najbolje fiksirati ga na današnjem ili nešto nižem nivou – recimo 115 ili 120 dinara za evro.

Takođe, mnogi pogrešno smatraju da je makroekonomska stabilnost preduslov održivosti fiksnog kursa. Uzročnost je, međutim, suprotna: fiksni kurs se upravo uvodi da bi ostvario makroekonomsku stabilnost. Fiksni kurs se posebno preporučuje zemljama sa neodgovornom domaćm monetarnom politikom, kao što je to u Srbiji već decenijama slučaj. Valutno pravilo ograničava prostor za inflatornu politiku centralne banke, te daje kredibilitet domaćoj valuti, što su upravo bili motivi uvođenja fiksnog kursa na prvom mestu u nizu tranzicionih zemalja. Danas, zemlje sa fiksnim kursom imaju značajno nižu inflaciju.

Prosečna godišnja inflacija u periodu 2002 - 2012, u tranzicionim zemljama

Neki, pak, ističu da je za fiksni kurs neophodna jaka ili konkurentna privreda. Nasuprot uvreženom mišljenju, kvalitet u konkurentnost privrede ne igraju nikakvu ulogu u održanju kursa. Ako centralna banka sledi pomenuto valutno pravilo, ona može održati fiksni kurs čak i sa nepostojećom privrednom. Ne samo da mnoge zemlje u okruženju Srbije (Hrvatska, BiH, Makedonia, Albanija i Bugarska) čija privreda nije ništa naročito bolja, bez problema održavaju fiksne kurseve, nego fiksne kurseve prema evru održava i dobar broj afričkih zemalja sa mnogo slabijim ekonomijama. Jednostavno, snažna privreda nije uslov za održiv fiksni kurs. Ponašanje centralne banke po valutnom pravilu jeste.

Koji je onda glavni razlog protivljenja fiksnom kursu? Jedan je rašireno nerazumevanje njegovog mehanizma, čak i od strane mnogih uglednih ekonomista. Drugi razlog su interesi u i oko NBS. U sistemu fiksnog kursa NBS funkcioniše kao jedna velika menjačnica: ona više ne može voditi samostalnu monetarnu politiku, ne može intervenisati na deviznom tržištiu, određivati kamatnu stopu i uopšte gledano, njena uloga se drastično smanjuje. Zbog toga su svi guverneri koje je Srbija posle Dragoslava Avramovića imala bili protiv fiksnog kursa. Međutim, dok daje važnost stručnjacima NBS, izvesno je da postojeći režim plivajućeg dinara i proizvoljnih intervencija NBS već dugi niz godina nanosi štetu najvećem delu privrede i stanovništva.

Fiksni kurs za dinar

U svetlu obnovljene rasprave o fiksnom kursu, Slaviša Tasić sa Tržišnog rešenja i ja smo napisali manifest o fiksnom kursu:

Fiksni kurs za dinar

U njemu ćete naći sve o fiksnom kursu, šta taj režim zapravo znači i kako funkcioniše. Takođe tu se nalaze i prednosti koje donosi fiksni kurs, zašto je idealan za Srbiju, kao i poseban osvrt na mitove i zablude o fiksnom kursu koji su prisutni u srpskoj javnosti.

Širite dalje.

Inflacija vs. Tabaković - 2013

Nova guvernerka NBS, Jorgovanka Tabaković ubrzano srozava ugled institucije kojom rukovodi. Mislim da je izuzetno pogrešan način na koji pokušava da objasni uzroke enormnog rasta cena. Naravno, loša poljoprivredna godina može da izvrši šok na cene hrane ili čak i sve cene. No i da je sve što je navela na RTS tačno, inflacija je u Srbiji izuzetno visoka. Ako je hrana učestvovala sa oko 6% inflacije, šta je sa ostalih 3% koji nisu rezultat rasta hrane prema NBS? U recesiji, kada inflacija miruje u celoj zapadnijoj Evropi, bilo kakav rast cena je visok. Takođe šta je NBS uradila da steriliše rast cena hrane ili monetarni efekat subvencionisanih kredita za likvidnost ili nerealnu apresijaciju dinara? Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen. Jednokratni rast cena je jedno, on može da traje par meseci tokom žetve ili poljoprivredne sezone, ali zašto sada imamo inflaciju od preko 13%?

Kada se pogleda cela 2012. inflacija je bila oko 12,5%, dok se vrh inflatorne spirale očekuje u martu ili aprilu. Dakle, tek nas čeka njači šok, što će doći, najopipljivije, sa rastom cena energenata (struja i gas), alkohola i cigara. Ukupna inflacija, u takvim uslovima, sve i da dođe do značajnog zaoštravanja monetarne politike, ne može se spustiti spod 8% za celu godinu, ni pod razno. Kada bi NBS pogodila inflacioni cilj do kraja godine, u šta sumnjam, nema šanse da inflacija bude ispod navedenog rocenta. S te strane, gotovo je irelevantno da li ćemo u poslednjem kvartalu imati mesečnu inflaciju preko 5,5% ili ispod toga, ako cele godine rast cena bude dvostruko viši. Treba preživeti narednih 9 meseci.

Moje ranije projekcije kursa, jesu bile pogrešne - verujem da sam precenio značaj mera sterilizacije a potcenio politički faktor. Tako nije došlo do lagane depresijacije u poslednjem kvartalu, već je kurs ostao stabilan na nivou oko 112 din/eur. Međutim, analiza i dalje stoji - čeka nas značajna depresijacija nakon prvih meseci ove godine, kada se potpuno izgube efekti sterilizacije i krene vraćanje subvencionisanih kredita. Zavisno od kombinovanja kretanja kursa i rasta administriranih cena, svašta može da se desi i sa kursom i sa inflacijom.

Šta je zaključak? Guvernerka je neiskrena i zamajava građane. "Ulaženje u ciljanu zonu inflacije krajem godine" ne znači ništa ako se politika NBS ne menja a inflacija besni već godinu dana. Pitanje je da li će do juna mesečna inflacija pasti ispod 9% ili 8%, i trebalo bi da budemo srećni ukoliko se to dogodi. U prevodu, građane čeka oštar pad standarda u prvoj polovini godine. Drugo, obećanje stabilnog kursa nije realno jer je sa ovakvom inflacijom, a u nedostatku kapitalnih priliva, značajna depresijacija neminovna. Čak i da ne dođe do pada nominalnih plata u evrima, u šta ponovo sumnjam, doći će do pada realnog standarda i kupovne moći u evrima. Čeka nas teška godina, sa visokom inflacijom, i obaveza guvernera je da prilagodi svoju politiku, ali i ponašanje, datim uslovima.

Budžet za 2013. projektovan na kurs od 120

Dobio sam nezvaničnu informaciju da je budžet za 2013. godinu projektovan sa pretpostavkom da će se tokom godine kurs kretati oko 120. Danas ćemo u parlamentu saznati da li je to tačno. Defanzivan budžet bi morao biti projektovan na još viši kurs. Trenutno je dinar kratkoročno precenjen (inflacija se drastično ubrzala a dinar je ojačao preko 5% umesto da oslabi) i brzo će se vratiti na prethodni trend. Fiskalni savet je projektovao da će po ovom planu vlade deficit biti 25 milijardi dinara veći nego što to ministarstvo misli. Ja smatram da su procene rasta za narednu godinu i inflacije izuzetno optimistične i da će se dogiditi, ako ikakav, vrlo skroman i slab rast (ispod 1%). 

Kao što sam ranije pisao, očekujem jaču depresijaciju dinara od marta naredne godine kada kreću da se vraćaju subvencionisani krediti (indeksirani u evrima), kada se izgubi trenutni efekat promene strukture obaveznih rezervi i kada inflacija da pun povratni efekat na depresijaciju. Moguće je, a mislim da će se to i desiti, da će evro skočiti i preko 125 tokom godine a da će efektivno kurs biti viši od 120 barem pola godine. 

Sve u svemu, ako depresijacija bude veća javiće se nekoliko problema. Troškovi kamata sledeće godine iznose 800 miliona evra i ako evro skoči na 125 (kako bi otprilike trebalo prema razlikama u inflaciji, mada to nije jedini način procene), to je od 2 do 4 milijarde dinara (zavisno od toga kada i koliko skoči evro). Takođe skočiće cene energenata, repromaterijala, subvencija, garancij aza kredite itd. Sve te stvari na razne načine ulaze u budžet i rast ovih stavki produbiće deficit. Dodatno uz višu inflaciju doći će do više indeksacije plata i penzija u oktobru 2013. ako opstane ova vlada što će svakako povećati deficit značajno. Na kraju teško je očekivati da, na primer u slučaju inflacije od 8% i kursa od 122, sindikati i PUPS ne pritisnu za dodatno povećanje plata i penzija a da ovako "fiskalno odgovorna" vlada ne popusti.

E sad, ovaj budžet neće opstati sigurno do kraja 2013. moraće na rebalans. Čak me ne bi čudilo da se ide na prevremene izbore od proleća, da SNS obori vladu, optuži URS za neuspeh budžeta i da se rebalans pravi u drugoj polovini godine. Ukratko, nezahvalno je praviti godišnju projekciju deficita na osnovu ovog budžeta. Međutim kada bi ovaj budžet opstao do kraja godine a kada saberem sve elemente, bacim računice i ukalkulišem svoja očekivanja, moja najbolja procena bi bila da će deficit ovakvog budžeta preskočiti 160 milijardi dinara. Dakle preko 4,4% BDP deficita konsolidovanog budžeta države. I gde je tu štednja?

Neto izvoz

PLATNI BILANS (mlrd. evra)	2007	2008	2009	2010	2011
uvoz robe	-13,451	-15,971	-11,096	-12,176	-13,952
izvoz robe	6,383	7,416	5,978	7,402	8,438
BILANS TEKUĆEG RAČUNA	-7,068	-8,555	-5,118	-4,774	-5,514
u % BDP	-18%	-22%	-7%	-7%	-9%
BILANS FINANSIJSKOG RAČUNA	5,176	7,133	2,207	1,986	2,752
SDI	742	-1,687	2,363	-929	1,801

izvor: Kvartalni Monitor Vol. 27, FREN

Ovaj post je namenjen onima koji veruju da depresijacija dinara pomaže izvozu. Ja ovde neću ići u detaljnu analizu, trebaju mi podaci i za 2012 (procene) i naravno stepen depresijacije. Ne bih želeo da išta konretno zaključujem na osnovu godišnjih podataka, radije bih radio na osnovu kvartalnih a najbolje na osnovu mesečnih. No prvi utisak je da je logička rasprava iz svih prethodnih postova, koja tvrdi da depresijacija ne pomaže izvozu tačna. Maršal-Lerner najverovatnije ne važi, ili ako važi zanemarljiv je u odnosu na troškove koje donosi inflacija i rast troškova uvoznih proizvoda, mašina i kapitala.

Ponavljam zaključak svih prethodnih postova, izborom fleksibilnog kursa žrtvujemo finansijsku stabilnost, nisku inflaciju, predvidljivije poslovno okruženje i veći stepen integracije sa inostranstvom zarad nezavisne monetarne politike koja je dala nikakve rezultate, uz nadu da manipulacijom inflacije i kretanja valute možemo podstaći ekonomski rast (koga nema).

Šta će Nemcima evro?

Profesorka Dana Popović napisala je tekst koji doprinosi našoj raspravi iz prethodna dva posta. Nemačkoj je evro mnogo bitan, kao i ostatku EMU, tako da ne verujem da će dozvoliti raspadanje evro-zone što može imati posledice po domaći izbor moentarnog sistema.

Šta je bolje: valutni odbor ili uvesti evro?

Kao komentar na prethodni post koji se bavio kursom evra, dobio sam sledeće pitanje: Ako je rešenje uvođenje pravog fiksnog kursa ili valutnog odbora zašto onda jednostavno ne uvedemo evro?

Na ovo pitanje teško je dati jednoznačan i brz odgovor jer postoje argumenti za i protiv i dosta neizvesnosti.  Ali ipak pokušaću da izložim nekoliko razmišljanja koja mi se čine relvantna za ovu raspravu.

Prvo, uvođenje evra veoma je škakljivo političko pitanje. EU i ECB glasno su se protivile uvođenju evra u Srbiji svaki put kada je to bilo ko ovde relevantan pominjao. Uvođenje valutnog odbora bilo bi "kompromisno" rešenje - formalno ne uvodimo evro ali realno efekat je gotovo isti. Ako EU može da ti zabrani koju valutu da koristiš, ne može da ti zabrani koju politiku krusa ćeš primenjivati. Mada, mislim da bi EU bila indiferentna prema uvođenju evra u Srbiji kada bi ovde deficiti i inflacija bili niski, pa uvođenje evra kod nas ne bi bilo percepirano kao potencijalni rizik ili pretnja za stabilnost EMU. Pritom, mislim da bi uvođenje valutnog odbora bilo unutrašnje politički mnogo jednostavnije i izvodljivije.

Drugo, koliko god verovovao da je verovatnoća propasti evra mala, barem u srednjeročnom periodu, uvođenje valutnog odbora daje više prostora za brz i efikasan prelazak na fiksni kurs prema nemačkoj valuti. Ako evro propadne, isti monetarni sistem koji bi primenjivali prema staroj zajedničkoj evropskoj valuti treba primeniti i prema novoj - namačka marka. Kada bi imali evro kao platežno sredstvo, potencijalni prelazak bio bi mnogo skuplji nego prosto vezivanje dinara za novu valutu.

Treće, glavni problem uvođenja valutnog odbora u odnosu na uvođenje evra je mogućnost odustajanja od monetarnog pravila. Ako uvedemo valutni odbor, uvek postoji šansa da se pojavi neko stari/novi koji će narodu i političarima prodati priču kako je potrebna depresijacija zbog "podsticanja male inflacije koja je dobra za rast", "depresijacija koja će povećati konkurentnost" ili nešto treće. Kad uvedete evro, nema nazad! Ako je lakše biračima prodati valutni odbor, lakše je prodati i odustajanje od njega, dok kada bi jednom prešli na bolju valutu, povratak je gotovo nemoguć.

To su tri moja ključna razmišljanja o ovoj temi. Naravno, manje bitnih argumenata je još mnogo a ima i mnogih kojih se teško setim u prvom trenutku. Zato predlažem da ispod posta, ostavite komentar, razmišljanje ili pitanje.

Zašto je dinar ojačao i koliko će to trajati?*

Srednji kurs pre samo dva meseca, sredinom avgusta, bio je 118 dinara za 1 evro. U međuvremenu dinar je ojačao oko 6,3% na 111 dinara za jedan evro. Razlog za trenutno jačanje dinara ne treba tražiti u poboljšanju parametara Srpske ekonomije već u skorašnjim merama Narodne banke Srbije i Ministarstva finansija i privrede. Ove mere će biti kratkog daha i za 6 meseci možemo očekivati nagli pad dinara i skok kursa evra na nove rekordne vrednosti. 

Tri su ključna razloga zbog kojih je dinar ojačao. Prvo, početkom avgusta NBS je povećala dinarski udeo obavezne rezerve za devizne depozite[1]. To znači da od svakog evra koji prikupe u štednji banke moraju da odvoje više dinara kao rezervu. Ovo je kreiralo veštačku tražnju za dinarima i oslobodilo deo deviznih sredstava banaka. Na tržištu je došlo do povećane ponude evra i povećane tražnje za dinarima.

Drugo, jedna od prvih mera Ministarstva finansija i privrede za podsticanje ekonomije bio je program subvencionisanih kredita za likvidnost. Ovi krediti su odobravani od početka septembra i njihov ukupan iznos nije za sada poznat mada se može očekivati ukupan iznos od milijardu evra. Subvencionisani krediti su odobravani u dinarima od strane domaćih banaka, ali su indeksirani u evrima, gde država subvencioniše veći deo iznosa kamate. Efekat odobrenja ovog programa na tržište deviza je višestruk. Veliki iznos novih kredita u dinarima kreirao je trenutni pritisak na tražnju za dinarima dok je sa druge strane izostao pritisak na tražnju za evrima jer su krediti dominatno odobravani za pokrivanje minusa u tekućem poslovanju i plaćanju domaćih obaveza. Ovi krediti imaju grejs period od 6 meseci što će biti veoma značajno u budućem kretanju kursa evra.

Treći bitan razlog jačanja dinara je značajno zaduženje države na tržištu obveznica (poslednii put oko milijardu dolara 27. septembra) što je bezbedilo visoke prilive deviza i relaksiralo domaće devizno tržište. Visoke kamate na obveznice koje su prodate ove godine počeće sa otplatom tek od sredine 2013. godine.

Šta će se desiti sa kursom u narednom periodu?

U prethodnim redovima videli ste da je dinar veštački ojačao zbog akcija ministarstva i NBS u prethodnih nekoliko meseci. Ovi efekti biće kratkog daha iako to sada tako ne deluje. Trenutni efekat promene strukture obavezne rezerve već se polako gubi, ali je tražnja za dinarima usled subvencionisanih kredita i zamene prikupljenog deviznog duga države i dalje veoma visoka.

Međutim, podizanje PDV podstaćiće inflaciju i dizanje cena uvoznih proizvoda što će negativno uticati na vrednost dinara. Veliki pritisak na kurs možemo očekivati nakon nove godine kada na naplatu dolaze kamate na kredite iz ranijeg perioda. Pogotvo snažno slabljenje dinara može se očekivati u periodu kada dođe do vraćanja prvih rata subvencionisanih kredita (od marta 2013. godine) te kada dođe do punog efekta inflacije na kurs. Analizirajući sve prethodne efekte možemo očekivati slabljenje dinara do kraja godine za nekoliko procenata, na stari nivo od 118 dinara za evro već početkom naredne godine i na 120 do 122 dinara posle marta 2013. godine.

Efekti slabljenja dinara po građane i privredu

Svako slabljenje dinara znači pad standarda građana. Strani proizvodi, od kojih mnogi nemaju domaću zamenu, postaju skuplji. Troškovi grejanja, goriva i uvozne hrane u velikoj meri zavise od kretanja kursa pa se može očekivati rast cena i pad kupovne moći građana. Firme su takođe na gubitku zbog naglog rasta troškova poslovanja. Čak i izvoznici gube takođe jer su svi dodatni prihod od izvoza u dinarima anulirani sa rastom cena međuproizvoda, energenata, mašina i kapitala. Pad dinara znači brzi rast inflacije i troškova, rast domaćih kamata i neizvesnosti u poslovnom okruženju. Pogubne dugoročne posledice po privredu Srbije su više nego jasne.

Šta učiniti?

Jedini način da se dugoročno reši problem inflacije i pada dinara je prelazak na neki od oblika fiksnog kursa. Fiksni kurs ili valutni odbor zahtevaju veću fiskalnu disciplinu, garantuju monetarnu stabilnost i predvidivost sistema, veći stepen ekonomske integracije sa okruženjem, nižu inflaciju, niže kamate, predvidivost poslovanja uvoznog i izvoznog sektora. Sve tranzicione zemlje zemlje sa približnim preduslovima kao Srbija: Estonija, Litvanija, Letonija, Slovačka, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Bugarska prešle su na fiksni režim kursa ili uvele evro. Njihova efikasna monetarna stabilizacija  danas im donosi veoma nisku inlfaciju uz finansijsku stabilnost.

*tekst je originalno napisan za novi projekat Mreže za Političku Odgovornost, 16. oktobra., pa zbog toga neki podaci ne odgovaraju trenutnoj situaciji. Kako je izašao veliki broj tekstova na istu temu ova moja analiza ne bi bila aktuelna za dve nedelje pa je sada objavljujem.

---

[1] 9. avgusta 2012. godine, Izvršni odbor Narodne banke Srbije doneo je odluku o povećanju obavezne rezerve na evro plasmane i plasmane indeksirane u evrima, sa 27 na 32% za devizne depozite ročnosti do godinu dana, i sa 19 na 24% za devizne izvore ročnosti do dve godine.

Krugman u poseti opštem mestu

Pred odabranom publikom nobelovac je poručio da je Srbiji potrebno slabljenje dinara, veće javne investicije i privatna potrošnja. Evo zašto je to potpuno pogrešno.

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. Čak i da je dinar sada precenjen to ne menja činjenicu da logika „dole dinar gore izvoz“ ne važi u Srbiji. Ovo je i očekivano jer se cene najbitnijih stvari, energenti, međuproizvodi, mašine i cena kapitala - obračunavaju u devizama. Rast kursa evra direktno znači rast troškova i dugova za privredu i građane. Svaki čovek u Srbiji svestan je problema jer vidi kako mu se pred očima topi kupovna moć. Sve što izvoznici dobiju kao veći prihod zbog rasta kursa evra izgube kroz rast troškova i inflacije.

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina. Nismo imali fiskalni suficit nijednom od 2000. godine, a čitavu deceniju trošimo 10 do 20% iznad domaće proizvodnje. Za malu otvorenu privredu sa visokim stepenom evroizacije, u nedostatku domaće proizvodnje, pumpanje potrošnje samo se preliva na uvoz dobara i stimulisanje privreda okolnih zemalja.

Logično, kao sledeća tema nameće se javni dug. Krugman kaže da on nije visok ali da je problem što je u evrima. Nije bitna visina duga kao procenat BDP koliko kamate koje se na dug plaćaju. Mi plaćamo visoke kamate, 6 do 7%, u rangu kriznih zemalja poput Grčke i Španije. To je upravo posledica fiskalne ekspanzije i stalnih deficita. Evroizacija duga jeste problem samo ukoliko želite da veštački podstičete potrošnju deficitima ili izvoz obaranjem valute. Takođe evroizacija onemogućava da štampate pare radi pokrivanja duga. U prevodu, za ono što profesor Krugman predlaže, Srbiji su ruke vezane.

Kejnzijanski recept za izlazak iz krize koji predlaže Krugman nedvosmisleno je potpuno pogrešan za Srbiju. Pumpanje javne potrošnje predlaže se u trenutku „zamke likvidnosti“ kada monetarna politika nema efekta jer su kamate na nuli i ne mogu niže. Tada prema kejnzijancima država treba da se okrene deficitima i potrošnji. Međutim, u Srbiji kamate nisu ni blizu nule a imamo stalni deficit. Domaće kamate zavise od cene kapitala u Evropi, od rizika zemlje, inflacije i rizika kursa, tu je referentna kamata NBS na dinare nebitna. Najbolji način za spuštanje kamata i podsticanje investicija u privredi su reforme i štednja. I to štednja ne zato što je ona „recept za izlazak iz krize“ i ostala opšta mesta već zato što kriza javnog duga Srbije preti da dovede državu u bankrot naredne godine. Poboljšanje poslovnog okruženja, niska inflacija, jednostavna i brza administracija, niži porezi na rad jedini su način da se pokrene zdrava domaća privreda. Za to su potrebne dinamične reforme i smanjenje plata i penzija u javnom sektoru da bi se rasteretio budžet i privatni sektor.

Na kraju pogledajmo malo iza kulisa. Ko je doveo Pola Krugmana? Poslovni klub, Privredna komora Beograda i dr. Dakle uvoznici i privrednici koji imaju najviše koristi od pumpanja javne potrošnje i državnih programa subvencija. Ministar Dinkić i premijer Dačić otišli su na skup da bi dobili još jedan alibi, još jedno opravdanje, za svoju politiku subvencija i intervencija. Sa druge strane, bilo je evidentno da se Krugman nije pripremio za predavanje, što je i sam nekoliko puta naveo. On je dobio visok honorar i promovisao svoju knjigu a šta god rekao nije bitno za njega. Došao je da priča ono što se od njega očekuje, isto što piše i govori u SAD. Dovođenje profesor Krugmana bio je vrlo racionalan i promišljen potez i za domaće privrednike i za samog Krugmana i za političare koji su došli da ga čuju i da prepišu. Nama ostaje da plaćamo visoku cenu pogrešne politike visoke potrošnje.

Tekst je originalno bojavljen u današnjem izdanju novosadskog Dnevnika.

Dinar - opaka monetarna bolest

Prenosim vam link za moj novi tekst na sajtu Izdržavanje.rs , Mreže za političku odgovornost (MPO). Ovaj tekst o monetarnoj politici i politici kursa ide u tri dela i sva tri ću ovde preneti u postu listom:

Dinar - opaka monetarna bolest

Dinar - opaka monetarna bolest, metastaza

Dinar - opaka monetarna bolest, terapija

Fiksni kurs za Srbiju

Posle par meseci posvećenosti temi deviznog kursa, cenom evra u Srbiji i delom monetarnom politikom izlazim pred vas sa krajnom verzijom svog seminarskog rada: "Politika kursa u maloj otvorenoj privredi - primer Srbije". Teks ima oko 9.000 reči i pisan je ekonomskim žargonom tako da može biti nerazumljiv ljudima koji slične tekstove nisu čitali. Ovde vam prenosim veći deo zaključka rada sa idejom da možda zainteresujem vas koji poznajete i volite tehničku i analitičku raspravu tvrđenja koja poentiram u zaključku:

Zaključak:

...Gotovo sve zemlje iz neposrednog okruženja, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Hrvatska sa sličnim nasleđem, udaljenošću od relevantnih tržišta i stepenom razvoja, opredelile su se za čvrst paritet ili potpunu integraciju sa EMU. Zemlje koje nisu uvidele nedostatke fleksibilnih kurseva za naše preduslove, poput Rumunije, Mađarske i Srbije pretrpele su visoku inflaciju i viši stepen monetarne nestabilnosti.

Izbor fleksibilnog kursa u Srbiji po teoriji trebalo bi da doprinese lakšoj amortizaciji eksternih šokova, povoljnom uticaju depresijacije na neto-izvoz i većoj fleksibilnosti monetarnih vlasti u postizanju, paralelno, ciljeva inflacije, kursa i ekonomskog rasta. Međutim, videli smo da monetarne vlasti nisu bile u stanju da prekinu inflatorna i depresijacijska očekivanja, ni da kontrolišu nivo kreditne aktivnosti jer su kamate bile van domašaja kontrole NBS, niti da pozitivno utiču na nivo kursa ili neto-izvoza. Analizom pass-through efekta, Maršal-Lernerovog uslova, stepena evroizacije privrede i bankarskog sektora očekivano je da NBS nije u stanju da istovremeno postigne nisku inflaciju u režimu fleksibilnog kursa. Inflacija u Srbiji ostala je veoma visoka, kurs je značajno depresirao a izvoz se nije povećao a privreda Srbije, sa zakašnjenjem, upala je u drugu recesiju i ne vidi se skoriji oporavak. Fleksibilni kurs doneo finansijsku nesigurnost i za uvozni i izvozni sektor privrede kao i za realni dohodak i standard građana...

...Jedino uvođenje fiksnog kursa ili valutnog odbora može da zaustavi inflatorna očekivanja, natera fiksalne vlasti na disciplinu i nominalno prilagođavanje naniže i osigura predvidivost realnog dohotka, sigurnost finansijskog sistema i dugoročnu održivost monetarne politike u cilju smanjenja inflacije. Valutni odbor ne garantuje sprovođenje konzervativne monetarne politike koju Srbija definitivno nije imala iako je premo stopama rasta cena bila neophodna, ali može garantovati jasno pravilo čije poštovanje može da obezbedi obaranje inflacije.

Kada se pogleda ukupna slika postavlja se pitanje zbog čega se onda insistira na fleksibilnom kursu? Jedina prednost takvog režima je realno prilagođavanje, koje možda jeste lakše trenutno, ali se dugoročno pokazalo kao pogubno po kontrolu inflacije, privredu, izvoz, standard građana i javni dug. Potpuno je pogrešno žrtvovati finansijsku stabilnost, veći stepen integracije, niže stope inflacije i predvidivost koju donosi fiksni kurs radi očuvanja nezavisne monetarne politike koja se pokazala kao nemoćna, neefektivna i neefikasna u sprovođenju strategije targetiranja inflacije, uticaju na autput i kontroli rasta cena.