Lepota državnih železnica

Posle vesti da su putnici ostavljeni u vozu bez struje tokom cele noći sami bez ikakvih informacija, pomoći, alternativnog prevoza itd ostaje pitanje da li iko normalan može da podržava postojanje državnih železnica u Srbiji. Još ako toj divnoj usluzi dodamo i cifru od preko 140 miliona evra direktnih subvencija iz budžeta koji pune svi građani Srbije od kojih jako mali broj koristi usluge ovog preduzeća (posle ove vesti se ni ne pitam više zašto), teško da možemo da opravdamo situaciju u kojoj se nalazimo. Mada, sami smo krivi za sve što nam se dešava - nijenda od partija u predizbornoj kampanji nije među temama imala reformu javnih preduzeća i njihovu privatizaciju, a niko železnicu nije ni spominjao. To znači da narod tj većina glasača žele da se voze državnim železnicama. E pa, ako je tako, izvolite i uživajte u njima, samo se nemojte žaliti na uslugu jer smo dobili ono što smo tražili.

Otvorena komunikacija na EKOF-u

Sutra u 16:00h u sali 10 Ekonomskog fakulteta (Kamenička 6) organizacija Otvorena Komunikacija / Open Communication u okviru svog projekta "Otvoreni univerzitet" organizuju panel diskusiju o budžetskom deficitu i dugu Srbije. Na panelu ćemo govoriti Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta i bivši guverner NBS, i ja. Takođe, kratko izlaganje imaće i dvoje pobednika konkursa za najbolje eseje na temu javnog duga i deficita.

Preduzetnici i investitori XXI veka

Preporučujem ovaj video za uz kafu nedeljom ujutru. Veoma inspirativan i vizionarski pristup dvojce veoma važnih investitora, poslovnih ljudi i najvažnije preduzetnika, Max Levchina i Peter Thiela. Njih dvojca su osnivači PayPala i svaki za sebe veliki investitori u čitav niz ICT kompanija. Za čitaoce bloga je posebno zanimljivo i to da je Peter Thiel jedan od najvećih finansijera i prijatelja organizacije Students for Liberty. Za priču o slobodi i privatnom preduzetništvu važan je i podatak da je Peter Thiel vizionar novog tipa društvene zajednice seasteding zbog čega je osnovao i finansira The Seasteding Institute. Sve u svemu, ova jutarnja kafa je bila jedno veoma inspirativno iskustvo.

Kontrolor na vašem telefonu

Izašla je aplikacija za smartphone uređaje koja je napravljena u okviru projekta Kontrolor.rs  . Preuzmite aplikaciju i u svakom trenutku možete sračunati koliko poreza ste dali pri kupovini proizvoda ili usluge. Podelite svoj poreski račun na društvenim mrežama. Preuzmite aplikaciju:

George Shultz o Evropi

Prenosim vam zanimljiv video izlaganja Georga Shultza o stanju u Evropi i razlikama između EU i SAD. Uvek me je oduševljavala jednostavnost s kojom Shultz govori o bitnim temama. Inače ko ne zna ko je čovek, odmah na Wiki da pročita. Shultz je bio državni sekretar za vreme Ronalda Reagana i kao takav imao veoma važnu geo-političku ulogu u 80im godinama. Smatram da je on jedna od najvažnijih figura u okončanju Hladnog rata, pobedi demokratije u Evropi i guranju tržišnih reformi u SAD za vreme Reagana.

Preneo bih još citat iz videa koji sjajno ilustruje politički gridlock u kojem se danas Evropa nalazi:

"The euro, the exchange rate system, it is important. Now we are in the position of saying instead of having currency cross-rates change to accommodate changes (in real economy), we are telling people that they have to take 20% cuts in pay. Sorry folks that doesn't go! That is politically explosive as we could see. And it is not necessary, there are ways. The European monetary system worked well. So, what we now see is a kind of scrambling, rambling business, with all kinds of ideas put up, and all the ideas in the end wind up meaning the Germans should give some money to people. And it is just different ways of phrasing it and constructing it, but that it's what it comes down to. And after while that runs out of steam. And the austerity prescriptions tell people to tear their societies apart when they are already overcommitted because of the ageing societies. They made to many promises already which they can't keep, just as we have in United States."

Percepcija

Ako laje kao pas, ako hoda kao pas, ako izglada kao pas, onda sigurno nije mačka.

Destruktivna moć olovke

Ranije sam preneo video I, Pencil koji je inspirisan tekstom Leonard E. Reada, a koju je naširoko popularizovao Milton Friedman u serijalu Free to Choose. Ova kratka priča ilustruje kompleksnost društvenog poretka tržišta koji mobiliše stotine hiljada ljudi, njihov rad, mašine i tehnologiju kako bi se proizvela jedna vrlo jednostavna sprava poput drvene olovke. Ova priča na najbolji način ilustruje koliko je zapravo važna interakcija ogromnog broja pojedinaca. Sistemu cena, konkurencije i tržišta omogućava da se potrebne informacije, znanja i procesi prenesu sa jednog kraja Sveta na drugi a da roba, poput drvene olovke, nastane i doputuje do krajnjeg korisnika.

Gornji video koji sada prenosim dodatno doprinosi objašnjenju važnosti spontanog društvenog poretka tržišta. Odnosno, prikazuje se još jedna važna karakteristika prenosa informacija i znanja. A to je kreativna destrukcija. Taj proces podrazumeva odstupanje od starih metoda proizvodnje i oslobađanja resursa koji su bili uposleni u takvoj strukturu, radi ulaganja ljudskog napora, resursa i mašina u nove bolje metode proizvodnje. Ovaj koncept formulisao je veliki ekonomista Joseph Schumpeter i smatrao ga je fundamentalim za napredak i ekonomski progres. On se oštro protivio svakom vidu društvenih napora, privatno ili kroz državne subvencije i intervencije, koji teže ka očuvanju prevaziđenih metoda proizvodnje. Tako je, zbog svoje efikasnosti u zadovoljenju ljudske potrebe i jeftinoći proizvodnje, obična olovka zamenila stotinama godina primenjivano pero za pisanje.

Predlog zakona o javnim nabavkama - dva koraka napred jedan nazad

Novi tekst za Kontrolor.rs

Javne nabavke iznose oko 10% ukupne privrede Srbije čime su druga po veličini stavka u konsolidovanom budžetu Srbije (posle penzije). Procenjuje se da godišnje između 400 i 800 miliona evra nestane u korupciji ili sličnim radnjama vezanim za javne nabavke. Posledično, javne nabavke predstavljaju izuzetno važno pitanje za našu privredu i društvo.

Postoje četiri ključna problema vezana za ovaj proces:

1. U javnim nabavkama javlja se raširena korupcija na svim nivoima koja odnosi između 10 i 20% ukupne vrednosti javnih nabavki!
2. U postupcima javnih nabavki učestvuje sve manje ponuđača što podrazumeva lakše nelojalno dogovaranje i vršenje uticaja na nabavljače. Sa prosečno 8 ponuđača po nabavci 2002. godine, došlo je do pada na svega 2 ili 3 po tenderu!
3. Zbog koruptivnosti ali i zbog zastarelosti i neefikasnosti procesa zabrinjavajuće je visok broj hitnih nabavki koje ne podrazumevaju postupak javne objave ili tendera!
4.  Zbog kompleksnosti procesa i često preoštrih uslova malim firmama otežan je pristup nadmetanjima za javne nabavke!

Prethodna lista ključnih problema ukazuje na ciljeve koje bi morala imati bilo koja reforma sistema javnih nabavki. Upravo u tom svetlu treba oceniti i predloženi zakon.

Glavne prednosti predloga zakona

Prvo, ovaj predlog otvara prostor za mnogo fleksibilniji sistem javnih nabavki koji podrazumeva nove modalitete pregovaračkog i selekcionog procesa ali i otvara prostor za e-nabavke i dinamičke nabavke. Možemo oceniti da ovakva rešenja doprinose pojednostavljivanju pojedinačnih procesa, njihovoj efikasnosti i otvaraju veći prostor za uključivanje malih i srednjih preduzeća u javne nabavke u većem obimu. Time se svakako utiče na deo neophodnih ciljeva svake reforme.

Drugo, ovaj zakon donosi inovacije koje imaju za cilj smanjenje koruptivne prirode celokupnog procesa. Tu pre svega mislimo na drugi deo predloga. Veoma važna inovacija je član 25, koji zabranjuje zapošljavanje radnika državne firme/institucije kod dobavljača u periodu od 2 godine . Takođe, član 28. donosi novu formu spoljne kontrole, instituciju građanskog nadzornika, koji može biti pojedinac, zaposleni ili organizacija koja bez nadoknade vrši javnu funkciju nadzora celokupnog procesa. Ovo ostavlja mogućnost transparentnijeg praćenja javnih nabavki, pogotovo u oblastima od posebne važnosti za javnost.

Glavne mane predloga

Najveći problem ovog zakonskog predloga je ostavljanje prostora za centralizaciju određenih vidova javnih nabavki. Centralizovane javne nabavke možda ponekad mogu biti jeftinije ali je njihovo planiranje, kao i distribucija informacija o potrebnim količinama, kvalitetu ili ceni izuzetno kompleksno. Državna administracija do sada nije uspevala da učini ni mnogo jednostavnije stvari.  Ovo takođe ostavlja prostor za selektivnu političku volju o tome koje nabavke će se centralizovati. Stoga, možemo očekivati smanjenje ukupne efikasnosti procesa javnih nabavki u grupi centralizovanih procesa ali i povećanje prostora za „visoku“ korupciju koja je veoma opasna po obimu i značaju.

Drugi problem sa ovim zakonom je opstanak mnogih diskrecionih prava agenata u čitavom procesu javnih nabavki. Na primer, član 7. tačka 9. u potpunosti ostavlja prostor za državna preduzeća da kredite nabavljaju i bez tendera, pa možemo očekivati nastavak prakse politički podobnih kredita, od državnih ili prijateljskih banaka, koji su netransparentni. Član 13. koji poštuje načelo zaštite životne sredine i energetske efikasnosti veoma je nejasan u vezi kriterijuma i ostavlja prostor za značajnu diskreciju i, , manipulacije u tumačenju. Svaka diskreciona moć stvara prostor za korupciju.

Predlozi za poboljšanja

Kako ovaj zakon tek ulazi u proceduru ostaje nam prostor da razmislimo o poboljšanjima koja bi uticala na kvalitet i snagu ovog zakona, pre svega, u suzbijanju korupcije:

1. Predlažemo da se u okviru postojećeg portala javnih nabavki otvori posebna stranica kojis bi prikazivala rezultate svakog pojedinačnog procesa (ko je dobio koji posao po kojoj ceni) javne nabavke, na slobodni uvid za javnost.
2. Predlažemo da se revidira član 7. tačka 7. Ili doda novi član zakona koji bi definisao da se odredbe zakona o javnim nabavkama posebno odnose i na sva državna preduzeća koja su zakonski ili efektivni monopolisti na svojem tržištu. Time bi se otklonila mogućnost dvojakog tumačenja navedene tačke i presekao kanal koji je do sada bio značajan izvor korupcije i neefikasnosti. 
3. Za male nabavke (ispod 400.000 RSD) koje ne podležu obavezama iz drugih doredbi zakona treba dodati i obavezu državnih firmi ili organa uprave da na svojim internet prezentacijama  objavljuju polugodišnje izveštaje za sve svoje male nabavke, uključujući kupovine preko narudžbenica (popis male nabavke robe, od koga je kupljeno šta i po kojoj ceni), opet, na slobodan uvid za javnost.

Zaključak

Pitanje javnih nabavki je od izuzetnog značaja. Predlog zakona svakako unosi dosta poželjnih inovacija u proces. Čak i bez unošenja promena ovaj zakon je prihvatljiv jer doprinosi povećanju konkurencije, efikasnosti, transparentnosti konkursa uz manji prostor za korupciju.

Međutim, ne treba se zavaravati da je zakon dovoljno oružije u borbi protiv korupcije koja je svakako ključno pitanje. Najvažniji faktor u suzbijanju ovog štetnog fenomena zapravo nije ni Parlament ni Vlada koji formulišu i donose bolji zakon, već sudovi koji moraju efektivnije i šire sprovoditi vladavinu prava. Bez snažnih sudova koji će pravedno sprovoditi odredbe novog zakona ne postoji mogućnost za smanjenje korupcije na prihvatljiv nivo. Kao što pri donošenju prethodnog zakona 2008. godine nije postojalo garancija da će se zakon dosledno primenjivati, tako ni danas ne smemo verovati da postoje takve garancije te da je donošenje zakona dovoljan uslov za smanjenje endemske korupcije u javnim nabavkama. Navedeni predlozi, koji mogu pomoći da ovaj zakonski predlog napravi značajniji iskorak, podstiču unutrašnju kontrolu nabavljača i transparentnost celokupnog procesa, mogu biti snažni mehanizmi u borbi protiv korupcije. 

Slučaj Depardje

Dobronamerni liberalni ekonomisti često vole da istaknu da se sa razumnim ljudima možemo ne slagati i da je potrebno naći zajednički imenilac za različite ideologije. Jedna od posledica takvog pristupa je prihvatanje rešenja koja možda nisu ekonomski efikasna i poželjna, koji štete blagostanju društva, ali za koja veliki broj ljudi veruje da su poželjna i dobra. Sintetički porez na dohodak upravo je jedno od takvih rešenja koja nisu nimalo pogodna za rast pa čak ni za poreske prihode dugoročno ali su veoma popularno rešenje. Lično preferiram flat-tax sistem ali ovde neću pisati o tome zašto je to bolje od sintetičkog poreza.

Međutim u slučaju Depardje koji potresa francuske medije već danima nema ničega razumnog. Ovde ću pokušati da pružim par objašnjenja i smernica koja možda pomognu da se problem bolje razume. Prvo sintetički sistem podrazumeva nekoliko poreskih stopa za nekoliko poreskih razreda na ukupan dohodak iz svih izvora (minus gomila izuzetaka, ali to ne menja priču previše). Svaka marginalna stopa (na različitom nivou) primenjuje se preko dohotka prethodnog nivoa. Sintetički sistem primenjuju sve zemlje zapadne Evrope kao i SAD i neke mlađe demokratije iz CIE.

Uprošćeno, pretpostavimo poreski sistem gde je prvih 20.000 evra oporezovano sa 10%, do 50.000 evra porez je 20%, do 200.000 evra 30% i preko toga 35%. Uzmimo jednog čoveka koji u toj zemlji ima 240.000 godišnji dohodak, on bi platio sledeći porez: 2.000 + 6.000 + 45.000 + 14.000 = 67.000 evra. Dakle u ovom kompleksnom sistemu poreskih razreda i stopa ovaj pojedinac plaća 67 od 240 hiljada ili efektivno 28,2%. E sad radi ilustracije zamislite da se gornja marginalna stopa podigne sa 35% na 50%. Ukupan porez na dohodak pojedinca skače sa 67 na 73 hiljade evra (odnosno sa 28,2% na 30,4%). Govoriti o tome da bogati treba da plate their fair share je više nego besmisleno jer oni to već sada rade u svim sintetičkim sistemima. Plaćaju porez na dohodak po višoj efektivnoj stopi neogo siromašniji. Drugo, čak i kada se desi, kao u slučaju Voren Bafet gde on plaća porez po nižoj stopi od sekretarice, to ne znači da on plaća niži porez. Jer Voren Bafet za godinu dana plati više poreza nego njegova sekretarica za ceo život puta 100. Zaključak je da bogati uvek plaćaju više, a ponekad mnogo više poreza nego siromašni.

Tumačenje pomenutog pojam fair share je toliko fleksibilno i subjektivno da ne možemo govoriti o nekom standardu pravednosti. Oko toga političari i ljudi mogu da se svađaju do sutra. Ali zato objektivne brojke, koliko ko poreza plaća mogu da nam kažu mnogo. Takođe, jako je bitno kakve realne efekte različite poreske stope imaju na poreske prihode. Džaba što neki sistem mnoima deluje pravednije ako skuplja manje poreza od manje fer sistema. U tom smeru treba tražiti  dalje odgovore i na slučaj Depardje.

Novouvedeni porez na bogate koji znači da Depardje treba da plati 75% na dohodak preko milion evra što ostavlja malo podsticaja za rad. Razumno je predpostaviti da je neradni dohodak Depardjea već veoma veliki pa možda i preko 1 milion evra. Što znači svaki njegov radni dan, svaki prihod oporezovan je enormno, pa ostaje pitanje da li mu se isplati da se trudi, snima filmove, radi na produkciji i dr. ili da jednostavno otputuje na jug Francuske i pije vino ispod drveta. Za francusko društvo, ali i poreske prihode, uvek je bolje da ljudi nešto rade nego da bleje. To je problem sa podizanjem najviših stopa poreza. Vremenom, najproduktivniji i najbogatiji pojedinci će naći  način da odu jer ne moraju da trpe finansijsku torturu. Nije stvar morala, verovanja, partiotizma već proste računice. Da vi radite za prosečnu platu u Srbiji i da vam država ostavi samo 120 evra mesečno itekako bi zapalili iz zemlje prvom prilikom. 

U toj situaciji država gubi sve. Društvo gubi najproduktivniji sloj, gubi najbogatije koji odnose svoj kapital, gubi poreski prihod dugoročno (što je jedan od motiva podizanja stopa na početku). Mnoge zemlje su probale nenormalne stope poreza i mnoge su se opekle. Isto će se desiti Francuskoj.

Najzanimljivije bi bilo da se napravi malo detaljnije istraživanje koje pokazuje ko zapravo plaća koliko poreza u kojoj zenlji. Ne procentualno već ukupno. Moja hipoteza je da Francuzi sa ispodprosečnim dohotkom (donja polovina raspodele) plaćaju gotovo ništa, da oni iznad proseka (srednja klasa) plaćaju mali ali ne značajan deo, a da najbogatiji, ti sebični gramzivi kapitalisti, glumci, zemljovlasnici, tih 1% oličenja kapitalizma, plaćaju i preko 80% svih poreza na dohodak. Upravo je i sam Depardje izneo podatak da je do sada platio 145 miliona evra poreza, što je vrlo moguća cifra. Čak i da je prenaduvana, milioni evra koje bi još uplatio u narednim godinama otićiće u belgisjki budžet isključivo zbog sujete, gramzivosti, gluposti i sebičnosti - istih osobina za koje ga šira javnost optužuje. Jer na kraju svi smo ljudska bića koje pokreću veoma slični motivi, imali 1000 ili milijardu evra. 

Stari srpski običaj

Opet članak na Kontroloru, o našoj realnosti. Poenta je da iako Srbija ima sada bolji rezultata u CPI to nije zato što je došlo do neke značajne promene na bolje nego zato što je promenjena metodologija. Druga važna stvar je da korupcija nije nužno loša već da omože i da ima dobre posledice, ali da je i tada drugo najbolje rešenje. Treće, da bi se korupcija odstranila potrebne su sistemske promene u sistemu a ne kozmetičke promene (kada našminkate nečiji leš on će izgledati lepše, ali će i dalje biti mrtav) ili ad hoc akcije. 

Ovde najavljujem u bližoj budućnosti seriju članaka o korupciji, a najjviše ću se baviti time kada ona ima loše posledice a kada dobre i koje institucionalne promene bi u Srbiji dale dobre rezulatte u njenom eliminisanju. Sada nemam vremena da se detaljnije upuštam u tu temu, ali se nadam da ću naredne nedelje uspeti da se tome više posvetim, tema je neiscrpna i interesantna.

Reforme zakona o radu

Juče sam bio na prezentaciji izveštaja studije "Politike za povećanje zaposlenosti i konkurentnosti radne snage", koji je izradio CLDS, a koji je finansirao USAID projekat za bolje poslovno okruženje. Studija se bavila radnim zakonodavstvom u Srbiji i predlogom reforme. Na studiji su radili dr Boško Mijatović i Prof. dr Zoran Ivošević. Panel koji je sledio bio je veoma zanimljiv jer su učestvovali predstavnici sindikata, autori i direktorka HR iz Coca Cola Hellenic Nataša Prodanović iz ugla poslodavca.   

Studiju još nisam uspeo da nađem Evo studije u integralnom obliku ali a ovde možete pronaći njen sažetak. Poenta je da je CLDS izradio detaljni pregled mana trenutnog zakona o radu koje je rigidan i nije podsticajan za zapošljavanje čak i za merila socijal-demokratija Evropske unije. Mane trenutnog sistema sumirane su na tri ključna područja:

• Ograničenja ugovaranja poslodavca i radnika u mnogim važnim stvarima kada je to u obostranom interesu.
• Haotičan sistem kolektivnog pregovaranja. Ja bih rekao mehanizam socijalnog ucenjivanja i nepotizma.
• Pravno-tehničke greške koje komplikuju rpoceduru i primenu zakona.

Boško Mijatović daje čitavu listu predloga a siguran sam da je i na samoj prezentaciji zaobišao mnoge detalje. Opšti trend pomenute reforme je usmeren ka liberalizaciji tržišta rada, oslobađanja ugovornih prava poslodavaca i radnika kao i omogućavanje novih fleksibilnijih tipova radnih ugvora koji bi omogućili lakše zapošljavanje mladih. Naravno bez tržišnih reformi i dobrog poslovnog okruženja (čitaj vladavina prava) nijedan zakon en može da reši problem ogromne nezaposlenosti ali svakako predložene promene mogu pomoći da se baarem deo strukturne nezaposlenosti, pre svega mladih i neiskusnih, smanji.

U zažetku možete pronaći više a ja ću ovde izlistati nekoliko predloga promena koji mi se čine najbitnijim:

• Rad na određeno sa produžiti 1 na 2 ili 3 godine bez neophodnog navođenja razloga i posebnih uslova
• Omogućiti rad na daljinu
• Omogućiti privremeni rad preko agencije (aktuelna nemačka praksa bitna za zapošljavanje mladih)
• Produženje dozvoljenog prekovremenog rada nedeljno
• Ukinuti jednaku zaradu za jednaku poziciju (u Srbiji se zakonski radnici ne smeju nagrađivati većom platom za bolji rad na istoj poziciji)
• Isključiti lična primanja iz zarade (ako ti firma plati školovanje, privatni telefon ili rentu za stan - danas mora na to da plaća poreze i doprinose)
• Otpremnina prema radnom periodu kod poslodavca a ne prema stažu

U panel diskusiji sam još dodao da nijedna reforma zakona ne može da prevaziđe problem ekonomske računice isplativosti zapošljavanja koja je drastično narušena visokim porezima i doprinosima. Oni nikada neće moći da se značajno smanje bez smanjenja državne potrošnje i reforme ključnih socijalnih potrošača. 

Dan kada je ukinuto ukidanje Slobode

Petog decembra Amerika je proslavila Repeal Day, dan kada je 1933. godine ukinuta trinaestogodišnja Nacionalna zabrana proizvodnje, transporta, uvoza i prodaje alkoholnih pića, takozvana Prohibicija. Sećanja na negativna dejstva Prohibicije nisu od značaja samo građanima Sjedinjenih Država već mogu poslužiti i kao podsetnik celom svetu o opasnostima koje nosi zanemarivanje tržišnog mehanizma, ljudskih želja i individualnih sloboda pri razmatranju određene regulative.

Na početku XX veka, Sjedinjene Američke Države suočavale su se sa ozbiljnim problemima uzrokovanih alkoholizmom: veliki broj alkoholičara sa čestim i teškim zdravstvenim problemima zbog svoje zavisnosti, koji su pod uticajem alkohola činili kriminalna dela, zlostavljali žene i zapostavljali porodice. Uviđajući ove negativne posledice forimrane su uticajne građanske grupe koje su se borile za Prohibiciju. Tako je, na primer, The Women's Christian Temperance, grupa hrišćanki koja je osnovana na početku prošlog veka sa porukom: “Usne koje dotaknu alkohol, neće dotaći naše”, smatrala da je alkohol uzrok gotovo svih društvenih problema tog doba. Insistiranjem da će se zabranom alkoholnih pića rešiti problemi kriminala i korupcije (time i smanjiti poreski teret koji se stvara zbog velikog broja zatvorenika), rešiti socijalni problemi i unaprediti zdravstvo i higijena, pomenute interesne grupe su uspele da izdejstvuju usvajanje 18. Amandmana kojim je zvanično uvedena Prohibicija. Međutim, ljudi su i dalje nastavili da uživaju u alkoholu, a nijedno od poboljšanja kojima su se nadali zagovornici Prohibicije nije ostvareno, naprotiv, stanje u društvu je bilo pogoršano:[1]

1)   Konzumiranje alkohola je u početku stvarno smanjeno sa 1 galona godišnje popijenog alkohola po glavi stanovnika u 1919. godini na 0,3 galona u 1921. zbog otežanog snabdevanja pićima koje je uzrokovala Prohibicija. Međutim mirnim rastom, 1929. godine ovaj broj dostiže 1,3 galona po glavi stanovnika, što je iznos veći nego u 1919. godini.

2)   Zadovoljiti visoku tražnju za alkoholom nije bilo moguće učiniti legalnim putem, pa su visoki profiti u snabdevanju alkoholom privukli kriminalce poput Al Kaponea da se organizovano bave ovim poslom. Kako bi nesmetano obavljali svoje aktivnosti, mafijaši su potplaćivali organe državne vlasti što je rezultiralo rastom korupcije. Naplata potraživanja bila je nemoguća legalnim putem, organizovani kriminal je nasiljem i ubistvima rešavao ovaj problem, pa je i stopa kriminala rasla. Na sličan način rešavane su razmirice i nesporazumi sa konkurencijom i dobavljačima. Stopa ubistava je povećana sa 6 ubijenih na 100.000 stanovnika 1920. godine na skoro 10 ubijenih na 100.000 stanovnika 1933. godine. Broj kriminalaca u zatvorima je takođe rastao, na primer, u zatvoru Sing Sing je broj zatvorenika u doba prohibicije porastao sa 1090 na oko 1650, odnosno za oko 66%. Federalni rashodi za kaznene ustanove su povećani u periodu Prohibicije za više od 1000 posto, a i samo sprovođenje 18. Amandmana izazivalo je ogromne troškove-godišnji budžet Biroa za prohibiciju iznosio je 13,4 miliona dolara 1920. godine dok su izdaci za onemogućavanje uvoza i izvoza alkohola iznosili oko 13 miliona dolara prosečno u godinama Prohibicije.  

3)  Kvalitet alkoholnih pića je značajno opao; pićima su dodavane neproverene supstance kako bi tečnost bila opojnija i stvarala veću zavisnost sa ciljem da se zadrže potrošači. Takođe, snabdevačima je bilo isplativije da prodaju pića sa višim procentom alkohola jer se na taj način, konzumiranjem manje količine, uz manje stroškove, dobija isti opojni efekat.. U periodu Prohibicije prodaja pića sa nižim procentom alkohola je iznosila samo 10-15% ukupne prodaje alkohola. Pomenuti efekti su doprineli pogoršanju zdravstvenog stanja svih konzumenata alkoholnih pića.

Prohibicija je doneta iz dobrih namera ljudi koji su insistirali na njenom uvođenju, kao što se i danas dobronamerno insistira na zabrani mnogih dobara, poput, na primer, marihuane. Međutim, dobronamernost i želja da se poboljša društvo ne menjaju načine na koji ljudi funkcionišu; država može zabraniti gravitaciju, ali to neće pomoći ljudima da lete. Direktnije, ako pojedinci žele i mogu bez zabrane da obavljaju određene aktivnosti koje ne štete direktno drugima, oni će uvek naći način da te aktivnosti vrše i kada zabrana postoji, bez obzira na njenu rigidnost. Osim toga što su zabrane pomenutih aktivnosti nesvrsishodne, one  proizvode i neželjene posledice koje se jasno mogu videti iz slučaja Prohibicije, a gotovo iste posledice su prisutne i u modernim prohibicijama droga. 

Kao i u vreme Prohibicije alkohola, u slučaju narkotika konzumacija nije odstranjena, narko-karteli ostvaruju ogromne profite, koliko god distributera se uhapsi uvek postoje novi sa često boljim metodama distribucije, nove droge izazivaju veću zavisnost i razornije su po ljudsko zdravlje (tako je jeftiniji krek nastao kao supstitut kokainu, a tu je i primer takozvanog “krokodila”, jeftine droge koja je nastala u protekloj deceniji i koja čini da se telo konzumenta bukvalno raspadne).   

George Santayana je jednom prilikom napisao: “Oni koji ne mogu naučiti iz istorije, osuđeni su da je ponavljaju”. Čini se da se istorija ponavlja u slučaju droge, ali da smo ovom prilikom  ekstremniji nego što je to bio slučaj sa Prohibicijom alkohola. Od posledica alkohola godišnje u svetu umre oko 2.5 miliona ljudi, dok od posledica marihuane nije do danas umrla ni jedna osoba, a i pored toga možemo čuti žalbe uticajnih ljudi i grupa u Americi o “neopravdanoj” legalizaciji marihuane u pojedinim saveznim državama. Borci protiv legalizacije marihuane koriste argumente koji neodoljivo podsećaju na argumente The Women's Christian Temperance grupe i ostalih koji su se zalagali za Prohibiciju.

---

[1] Podaci prikupljeni iz M. Thorton: Policy Analysis, Cato Institute; No. 157; i sa internet stranice Economic History Association:  http://eh.net/encyclopedia/article/miron.prohibition.alcohol dana 10.12.2012.

Macro Folies

Posle dva rep videa, iz fabrike EconStories.tv dolazi nam pravi šlager, kolekcija pesama velikih ekonomista koje rasturaju zabludu da je preterana potrošnja put za prosperitet u recesionim vremenima. Moji omiljeni singl je svakako onaj Kejnzov. Skrenuo bih samo pažnju na one slabije upućene u monetarnu politiku SAD. Na kraju je rečeno da jedini ko ima moć da napravi poklone niodčega je Deda Mraz, a on na kraju ovog videa (3:55) neodoljivo podseća na Bena Bernankea, predsednika borda Feda. Moć centralne banke da ištampa prosperitet i rast otprilike je jednaka verovatnoći da Deda Mraz zaista postoji.

Prakse Institute for Humane Studies - odlična šansa!

Fiskalna strategija za 2013. - pismo za deda mraza

Vlada Republike Srbije je na sednici 28. novembra usvojila fiskalnu strategiju za 2013. godinu sa projekcijama do 2015. godine. Ministarstvo finansija napravilo je vrlo smela predviđanja kretanja rasta BDP u naredne tri godine uz ambiciozne ciljeve fiskalne konsolidacije. Ključno pitanje je: kako to postići?

Ciljevi Vlade Srbije:

godina	rast BDP	visina deficita	javni dug
2012	-2%	6,7%	65,1%
2013	2	3,6	65,2
2014	3,5	1,9	58,7
2015	4	1	58,4

Bez detaljnog ulaska u ocenu svake pojedinačne stranice strategije potrebno je ukazati na nekoliko ključnih parametara zbog kojih možemo verovati da se ova fiskalna strategija neće ostvariti. Primarno, postavljeni ciljevi su izuzetno ambiciozni i stoje na nerealnim pretpostavkama o privrednim kretanjima u zemlji i EU. Drugo, fiskalna strategija sadrži jedva nekoliko kozmetičkih promena koje nisu ni blizu dovoljne za tako snažan rast privrede kakav se očekuje.

Nemoguć rast privrede

Međunarodni monetarni fond smanjio je svoje procene rasta u narednoj godini za celokupan region Balkana. Razlog tome je ulazak glavnog izvoznog tržišta (EMU) za naš region i osnovnog izvora kapitala u drugu recesiju. Gornja granica trenutne projekcije rasta u 2013. godini za Srbiju je 2%. Međutim, ne sme se zaboraviti da je budžet za 2012. godinu prvo je projektovan na 1,5% rasta privrede a realno je ostvaren značajan privredni pad od -2% BDP. Samo posmatranjem ovog cilja uviđamo da nešto nije uredu.

Da bi se takav rast ostvario narednih tri godine potrebno je da se poboljšaju ekonomske perspektive u Evropi i regionu, da sve predviđene reforme daju najbolje moguće rezultate i da se dogodi najoptimističniji scenario rasta investicija (10% prosečno godišnje) i izvoza (7% prosečno godišnje). Dakle samo u najboljem mogućem scenariju koji se može predivdeti, možda je moguće da Srbija ostvari željeni rast.  Dakle ako:

• tržišta u koja treba da izvozimo i iz kojih treba da dođu investicije upadnu u drugu recesiju,
• apsolutno sve prognoze MMF za rast privrede Srbije za prethodne četiri godine pokazivale znatan optimizam
•  i ako nijedna Vlada do sada nije uspela da ostvari fiskalne planove,

kako onda očekivati ostvarenje prethodno navedenih ciljeva?  

Nerealni fiskalni plan

Fiskalni savet i delegacija MMF, kao i MPO u prethodnim tekstovima pokazali su da je projekcija deficita za 2013. godinu od 3,6% nerealna. Deficit budžeta će zbog nerealnih pretpostavki, niske ukalkulisane inflacije[1], rizične projekcije kursa i optimistične projekcije rasta, verovatno premašiti 4,4% BDP. U toj situaciji planirani stepen fiskalne konsolidacije nije ostvariv.

Još intrigantnija projekcija je kretanje spoljnog duga od samo 0,1 procentnih poena u narednoj godini što sa 4,4% rasta deluje potpuno nemoguće. Kako država koja napravi deficit od preko 4% BDP može imati stagnirajući javni dug? Ili se očekuje veoma visoki privatizacioni prihod koji bi posredno trebalo da ispegla rast duga ili snažna apresijacija dinara. Uz sva obećanja Vlade i projekcije kretanja kursa zadržavanje duga na 65,2% BDP u 2013 godini potpuno je nemoguće. Zapravo, ove godine došlo je do drastičnog pada industrijske proizvodnje, čak i pada sektora usluga a sa produbljujućom recesijom u EMU, ne vidi se razlog zbog čega bi se taj pad preukrenuo u preko 10% rasta investicija?

Zaključak

Reforme izvora strukturnih problema privrede Srbije, makroekonomska stabilizacija i smanjenje državne potrošnje jesu jedini put u prosperitet i zaista dobri ciljevi svake fiskalne strategije. Međutim za smanjenje deficita i državne potrošnje potrebno je reformisati ključne potrošače budžeta, penzije, zdravstvo, školstvo i javna preduzeća. Značajno smanjenje potrošnje potrebno za fiskalnu konsolidaciju ne može se postići preko promene parametara trenutnog sistema za par procenata već preko fundamentalne reforme principa na kojima su ti sistemi zasnovani. Penzioni sistem mora ući u pripremu za privatizaciju preko pooštravanja uslova i bolje kontrole a zdravstvo i školstvo moraju manje da troše uz bolje rezultate i adekvatnu strukturu troškova.  Javna preduzeća moraju se okrenuti tržištu, mnoga se moraju privatizovati ili zatvoriti.

Ključni uslov za investicije i rast izvoza jeste bolje poslovno okruženje. Ali poreska reforma i pored smanjenja parafiskalnih nameta  bez znatnog smanjenja poreza na rad a uz povećanje PDV-a i akciza samo je zagrebala površinu problema. Za bolje poslovno okruženje potrebna je vladavina prava koja podrazumeva efikasne privredne sudove, brz stečaj, naplatu potraživanja i apsolutnu zaštitu privatne svojine, pa čak i od samovolje javnih vlasti. Potrebno je mnogo manje administracije i javnih nadležnosti, predivid poreski sistem i predvidiv kurs evra. Sve te ključne stavke nisu uključene u ovu fiskalnu strategiju te ona nikako ne može biti uspešna.

---

[1] Samo Ministarstvo Finansija i privrede je u Fiskalnoj strategiji projektovalo rast cena u narednoj godini na 11,1% dok je 5,5% uračunata inflacija u budžetu zapravo projekcija rasta cena na kraju sledeće godine. Potpuno je neodgvorno planirati budžet koji bi trebalo da bude restriktivan i podržan od strane socijalnih partnera na projekciji krajnje inflacije dok će cele godine ona biti mnogo veća. Ukupna inflacija u narednoj godini bi morala biti preko 8% ukoliko se ostvare procene kvartalnih kretanja koje su dali samo Ministarstvo i NBS! Dakle na osnovu sopstvenih procena, predloženi budžet za 2013. godinu ne stoji.

Godine koje su pojeli skakavci

Ovde prenesim moj novi članak sa sajta Kontrolor - opet se bavim javnim sektorom pošto je neiscrpna tema u Srbiji, i dokaz da je za nas dno dinamički pojam. 

Glavna teza ovog kratkog istraživanja je da je državno obrazovanje u Srbiji po resursima koje upotrebljava jako skupo a da su rezultati koje stvara jako loši. Resursi se rasipaju na preveliki broj zaposlenih jer su troskovi za plate enormno uvećani ne samo kroz preveliki i neracionalan broj zaposlenih nego i kroz više plate radnika u obrazovanju u odnosu na nivo koji bi postojao na slobodnom tržištu. Rezultati pokazuju kako su deca koja su išla u državne osnovne škole dobila znanje koje odgovara trajanju školovanja od 6 godina (prema metodologiji PISA) iako su realno išla u školu 8 godina. 

Postoji ipak malo ohrabrenje: Ministarstvo se kune da ce od 2014. krenuti na finansiranje obrazovanja prema broju učenika - dakle svaka ustanova će dobiti onoliko novca koliko dece školuju. Sa manjom izmenom da će cena vaučera biti uvećana za decu u seoskim sredinama i za decu nacionalnih manjina zbog povećanih operativnih troškova (mislim da je ovo eufemizam za to da se te škole neće zatvarati). Međutim, ako se pogleda struktura sistema, ispada da baš ove grupacije doprinose značajno povećanju troškova jer postoji nekoliko stotina odeljenja sa jednocifrenim brojem dece a i nekoliko desetina takvih škola. Dakle, reforma troškova ide u one segmente gde nije najpotrebnija te se smanjuje i njen učinak. Dalji problem je mogućnost prebacivanja troškova na nivoe lokalnih samouprava: u razgovoru sa nekim ljudima iz Ministarstva finansija se čuo predlog da sve te levičarske želje se više ne finansiraju iz opšte kase, nego ako neko hoće veći broj nastavnika u školi npr onda to i plati iz opštinske kase. Tu je moguće to da pošto lokalne samouprave i stanovnici ne vide realne troškove prenatrpanog državnog škplstva listom zadrže nastavnike (jer dobijaju već novac iz republičke kase za osnovni  rad - npr 34 nastavnika koja su realno potrebna a onda pored toga nastave da finansiraju još 9), a pošto na njima ide sve više gtransfera a ne dobijaju nove nadležnosti imaju više sredstava da ih tako potroše. Onda je moguće i povećanje već postojećih lokalnih taksi i naknada za to troškarenje. 

Dakle, mislim da ovaj novi sistem finansiranja neće doneti dota noviteta i dobra - njegova svrha je da se samo smanje troškovi a ne podigne kvalitet. A i samo smanjivanje troškova će najverovatnije ostati na računovodstvenoj fikciji (umesto da plaća republika plaća opština). Najbolje rešenje bi bilo da se uvede vaučerizacija pa da se tako moć odlučivanja prenese iz ruku državnih zvaničnika u ruke samih roditelja i učenika. Na taj način bi obrazovni sistem bio nateran na konkurenciju što bi oborilo realne troškove obrazovanja i podiglo njegov kvalitet.

Bojan Đurić o budžetu

Toplo preporučujem jučerašnji Kažiprst u kojem je gostovao poslanik LDP u Parlamentu, Bojan Đurić. Osnovano se sumnja da se analize koje pišemo za Kontrolor.rs, redovno čitaju u poslaničkom klubu LDP.

Budžet za 2013. projektovan na kurs od 120

Dobio sam nezvaničnu informaciju da je budžet za 2013. godinu projektovan sa pretpostavkom da će se tokom godine kurs kretati oko 120. Danas ćemo u parlamentu saznati da li je to tačno. Defanzivan budžet bi morao biti projektovan na još viši kurs. Trenutno je dinar kratkoročno precenjen (inflacija se drastično ubrzala a dinar je ojačao preko 5% umesto da oslabi) i brzo će se vratiti na prethodni trend. Fiskalni savet je projektovao da će po ovom planu vlade deficit biti 25 milijardi dinara veći nego što to ministarstvo misli. Ja smatram da su procene rasta za narednu godinu i inflacije izuzetno optimistične i da će se dogiditi, ako ikakav, vrlo skroman i slab rast (ispod 1%). 

Kao što sam ranije pisao, očekujem jaču depresijaciju dinara od marta naredne godine kada kreću da se vraćaju subvencionisani krediti (indeksirani u evrima), kada se izgubi trenutni efekat promene strukture obaveznih rezervi i kada inflacija da pun povratni efekat na depresijaciju. Moguće je, a mislim da će se to i desiti, da će evro skočiti i preko 125 tokom godine a da će efektivno kurs biti viši od 120 barem pola godine. 

Sve u svemu, ako depresijacija bude veća javiće se nekoliko problema. Troškovi kamata sledeće godine iznose 800 miliona evra i ako evro skoči na 125 (kako bi otprilike trebalo prema razlikama u inflaciji, mada to nije jedini način procene), to je od 2 do 4 milijarde dinara (zavisno od toga kada i koliko skoči evro). Takođe skočiće cene energenata, repromaterijala, subvencija, garancij aza kredite itd. Sve te stvari na razne načine ulaze u budžet i rast ovih stavki produbiće deficit. Dodatno uz višu inflaciju doći će do više indeksacije plata i penzija u oktobru 2013. ako opstane ova vlada što će svakako povećati deficit značajno. Na kraju teško je očekivati da, na primer u slučaju inflacije od 8% i kursa od 122, sindikati i PUPS ne pritisnu za dodatno povećanje plata i penzija a da ovako "fiskalno odgovorna" vlada ne popusti.

E sad, ovaj budžet neće opstati sigurno do kraja 2013. moraće na rebalans. Čak me ne bi čudilo da se ide na prevremene izbore od proleća, da SNS obori vladu, optuži URS za neuspeh budžeta i da se rebalans pravi u drugoj polovini godine. Ukratko, nezahvalno je praviti godišnju projekciju deficita na osnovu ovog budžeta. Međutim kada bi ovaj budžet opstao do kraja godine a kada saberem sve elemente, bacim računice i ukalkulišem svoja očekivanja, moja najbolja procena bi bila da će deficit ovakvog budžeta preskočiti 160 milijardi dinara. Dakle preko 4,4% BDP deficita konsolidovanog budžeta države. I gde je tu štednja?

EXIT

Planirao sam da se ne mešam u ovu priču iz dva razloga. Prvo, emotivno sam veoma vezan za EXIT i predivnih deset dana festivala koje sam tamo proveo. Drugo, veliki deo mlade populacije još emotivnije doživljava ovaj festival i rizikujem da se nađem na tapetu još jednom.

Međutim, moram da kažem nekoliko stvari. Prvo, nesumnjiv je izuzetno pozitivan uticaj ovog festivala na društvo i ekonomiju pre svega Novog Sada i Srbije ali i regiona. Diskutabilno je da li bi se festival razvio bez pomoći gradskih vlasti i o tome se može diskutovati i u ekonomskoj analizi i šire. I trebalo bi. No ova izjava da je festival navodno najpopularniji je besmislena do krajnjih granica. Festival jeste masovno popularan u Srbiji, Evropi, Australiji itd. Potpuno je neosnovano reći da festival ne može biti rentabilan sam za sebe. Siguran sam da uz, na primer, besplatno korišćenje prostora i nešto manje komunalne takse svaka ozbiljna produkcijska kuća može da obrne novac i zaradi od festivala. Stim je i ideja da bi prekidanjem državnog dofinansiranja festivala isti propao potpuno neosnovana. 

Ne radi se ovde o liberalnoj ekonomiji, filozofiji ili pozivu na odgovorno trošenje državnih para. Radi se o zdravom razumu. Imaš ogroman festival sa sjajnim izvođačima svake godine, koji ima veliku reputaciju i međunarodni prestiž, i ukoliko organizatori to blago nisu u stanju da iskoriste do dovoljno govori o njihovim sposobnostima. Očigledno su bili sjajni kada je festival trebalo graditi ali sada se očigledno radi o krizi menadžmenta. 

Ako se festival ugasi to će biti isključivo zbog nesposobnosti organizatora, njihove sujete i emotivnog ucenjivanja mlade populacije zarad državne pomoći. Ne vidim niti jedan ekonomski razlog da ovaj festival ne može komercijalno da uspe. Ako nisu u stanju sami da organizuju festival a da on bude profitabilan, neka prodaju EXIT nekoj produkcijskoj kući i siguran sam da će festival opstati. Ili, ako uposle profesionalni menadžment ili izmeste organizaciju nekoj produkcijskoj kući, promene menadžment i sl. možda mogu da spase svoje vlasništvo nad brendom. Mi u Srbiji moramo da naučimo da je vlasnik i menadžment osnovni krivac za poslovni neuspeh a ne činjenica da neko nije hteo da da  narodne pare ili subvenciju.

Čist zdrav razum. Da vama neko da pekaru na najboljoj lokaciji u gradu (Toma u BG npr.) sa odličnom reputacijom iskusnim pekarima i velikom tražnjom, ko je kriv ako ne uspete da napravite profit, vi ili država? 

Cena duga - koliko košta novih 750 miliona?

Tekst pisan za Kontrolor.rs

Srbija je prodala novu seriju evroobveznica u vrednosti od oko 750 miliona dolara po nominalnoj kamatnoj stopi od 5,25%. Iako na prvi pogled deluje da je kamata niža nego ranije, potrebno je sagledati i druge faktore za procenu pune cene novog duga. Ukratko, obveznice nisu potpuno uporedive a kretanja na tržištima, mnogo više nego vlada, oborila su kamate.

U saopštenju Ministarstva finansija istaknuto je: „da su finansijska tržišta ozbiljno sagledala plan fiskalne konsolidacije“. Stiče se utisak po reakcijama ministra i ministarstva da je ovo veliki trijumf domaće fiskalne politike. Cena duga je zaista na prvi pogled značajno pala u mandatu ove vlade:

Datum	Vrednost emisije*	Prinos pri prodaji		Ročnost u g.
21. IX 2011.	1000		7,49 %	10
28. IX 2012.	1000		6,652 %	10
14. XI 2012.	750		5,45 %	5

      *u milionima dolara

Međutim, postoji nekoliko razloga zbog kojih treba biti skeptičan i oprezan prema zaključku da su finansijska tržišta dobro reagovala na plan fiskalne konsolidacije. Slede dva ključnih razloga:

Petogodišnje obveznice

Ono što ministarstvo vrlo spretno ne ističe u javnosti je da se radi o petogodišnjim obveznicama a ne desetogodišnjim kao u prethodne dve emisije. Kraći rok dospeća gotovo uvek podrazumeva niži zahtevani prinos. Kraći period znači manje vremena da Srbija upadne u ozbiljnije strukturne probleme, dakle manji rizik neplaćanja duga. Primera radi, prethodnog petka razlika u prinosu na nemačke obveznice između desetogodišnjih i petogodišnjih bila je 0,98 procentnih poena u korist dugoročnijih[1]. Dakle, potpuno je očekivano da cena duga bude niža a pojeftinjenje se potpuno uklapa u običajene raspone na tržištu kapitala.

Ponuda novca i kretanje kamata u svetu

Drugi bitan faktor koji treba uzeti u obzir je aktivnosti Evropske centralne banke u poslednjih godinu dana i privrednih kretanja u Evropi i svetu. Ukratko, kamate svuda padaju! Na prethodno pomenute nemačke obveznice (obe ročnosti) prinos je pao za pola procentnog poena u poslednjih godinu dana. ECB je zatrpala banke sa 1000 milijardi evra svežeg novca spremnog za kupovinu obveznica zaduženih država[2]. EMU upada u drugu recesiju što uz usporavanje privrede znači i pad kamata. Posledično, cena kapitala kojim se finansira dug Srbije pala je barem za procenat. Pad zahtevanih prinosa na devizne obveznice Srbije potpuno je očekivan i ne održava smanjenje rizika zemlje već samo da isti novac koji nam je pozajmljen na drugom mestu može manje da zaradi.

Koliko je zapravo dug skup?

Iako ministarstvo finansija želi da prikaže da je 2% manji prinos velika pobeda na kraju vidimo da to zapravo i nije tako. Zbog kraće ročnosti očekivano je da zahtevani prinos bude niži. Takođe, kamate su svuda pale pa je pala i osnovica prema kojoj se meri cena zaduživanja Srbije. Zapravo, kada se uzme u obzir pad međunarodnih kamata Srbija je u rangu sa najrizičnijim zemljama Evrope (Grčka, Španija, Portugal i Italija). Dakle ne samo da poslednja emisija obveznica ne prikazuje realni pad kamata već relativno Srbija stoji i gore nego ranije. Umesto da prinos na obveznice padne za 2, 3 ili više procentnih poena kao u slučaju pomenutih najrizičnijih zemalja, obveznice Srbije pojeftinile su manje od 1% poen. Da je trvđenje ministarstva (da su tržišta ozbiljno shvatila plan konsolidacije) tačno, pad prinosa na naše obveznice bi bio značajniji.

Zaključak

Nova serija deviznih obveznica podrazumeva dodatni trošak od skoro 40 miliona dolara u narednih 5 godina i 750 miliona osnovice koja mora da se isplati 2017 godine. Srbiju naredne godine mora da plati 800 miliona evra samo na troškove kamata. Svako novo zaduženje prestavlja dodatni teret za javne finansije i pretnju da će u budućnosti teret postajati sve veći i neizdržljiviji. Iako 5,45% prinosa ne deluje mnogo, privredni rast (pad) i stanje javnih finansija Srbije nikako ne opravdavaju dalje zaduživanje i pozivaju na alarmantno suočavanje sa fiskalnim problemima ispred nas. Rasipamo novac na ogromne subvencije, garancije kredita, upumpavamo pare u propala preduzeća i intervencionističke projekte Vlade a realno, to radimo tuđim skupim novcem koji verovatno nećemo moći da vratimo. Da bi pozajmljivali manje moramo smanjiti deficit. A to je jedino moguće uz drastično smanjenje javnih rashoda, reforme, otpuštanja, privatizacije i štednju. U suprotnom, čeka nas zid da u njega silovito udarimo!

---

[1] Desetogodišnjim obveznicama se trgovalo uz prinos od 1,33% dok je prinos na petogodišnje obveznice Nemačke bio 0,35%.

[2] Referentna kamatna stopa ECB je u poslednjih godinu dana spuštena sa 1,25% na 0,75% a na međubankarskom tržištu, tromesečni LIBOR na međubankarske pozajmice u evrima u istom periodu pao je za preko 1 procentni poen (sa 1,41% na 0,13%).