Bosanski lonac

Borislav Ristić napisao je fantastičan tekst o Bosni i revolucionarnim događanjima poslednjih dana. Ovo je svakako najbolja definicija nefunkcionalnosti i neodrživosti Bosna i Hercegovine kao države. toplo preporučujem da se pročita. Može se polemisati o manama ali je poenta tako jasna i precizna.

"Nešto drugo ljude nagoni na pobunu i dovodi do revolucija. Prije svega, vjerujem da revolucije imaju svoj politički uzrok. Kao što je u svojoj analizi Francuske revolucije pokazao Alexis de Tocqueville, do pobune naroda i juriša na Bastillu nije došlo uslijed velike ekonomske krize, već zbog toga što je politički autoritet kralja Luja XVI bio slab. Naime, što se kralj više upinjao da reformira gospodarstvo, da izlazi u susret zahtjevima naroda, da odgovara i udovoljava njihovim žalbama, to su oni njegovu vlast više smatrali despotskom. Slično je bilo i s Američkom revolucijom. Nisu se oni bunili zbog visokih poreza, nego su htjeli političku zastupljenost, htjeli su da izvor suvereniteta bude bliži i jači. Također, Nikolaj II Romanov nije pao zato što je bio orijentalni despot, već obrnuto, zato što je bio mlitav i slab car, osoba bez ikakvog autoriteta, kome je obnašanje vlasti bilo samo teret i koji je samo tražio priliku kako bi abdicirao. Isto se to desilo i sa komunističkim tiranijama. Komunistički režim nije došao u krizu za vrijeme Staljinove ili Titove totalitarne vlasti, već kada su vlast obnašali bezlični i korumpirani birokrati, ljudi koji nisu znali čvrsto držati uzde vlasti. Revolucije su uglavnom potraga ljudi za gospodarom, za snažnijim izvorom vlasti. Režimi padaju zato što su slabi, a ne zato što su represivni. 

...Ali, stvar je u tome da Bosna i Hercegovina, u okviru ovakvog institucionalnog aranžmana, ne može biti ni ekonomski liberalizirana i prosperitetna, niti pak politički demokratizirana i stabilna. Vjerujem da će ova događanja pokrenuti to osjetljivo ali doista nužno pitanje demokratskog preustroja Bosne. Na žalost, Bosna i Hercegovina je tako nesretno ustrojena država da rješavanje svakog ozbiljnijeg pitanja imanentno dovodi u pitanje sam njen ustroj." 

Molim vas da prenošenje ovih redova, niti pisanje samog Borislava Ristića ne razumete kao bilo kakvo opravdanje represivnih režima ili podrška za nefunkcionalno ustrojstvo Bosne. Ovo je prosto poruka da je autoritet međunarodne zajednice i političara u oba entiteta, a posebno u federaciji, toliko poljuljan da ne može da prikrije činjenicu da je Bosna posađena kao država, nakrivo!

Propaganda u Blicu

Sinoć je održana tribina/javna rasprava o predlogu novog zakona o radu. Shodno očekivanjima, događaj je uspešno tekao ali je uz nešto više tenzija na kraju prekinut pre poslednjeg pitanja. Ovde možete videti početak izlaganja ministra Radulovića. Oko pola sata nakon završetka tribine na sajtu Blica se pojavio tekst. Pun je izvrtanja, laži i propagande. Sumnju da se radi o organizovanoj propagandi potkrepljuje i kraj ovog teksta - novinarka izgleda ima dva poslodavca i sposobnost da napiše dva veoma slična teksta paralelno.

Kako je stvarno bilo?

Ovo je bila u suštini jedina javna rasprava na temu predloga ZOR, pošto je prethodno Ministarstvo rada otkazalo sve tri zakazane javne rasprave, pod pritiskom sindikata. Protiv novinarke koja je autor nemam ništa lično. Ako je radila po nalogu urednika nek joj je na savest, ako je pisala po ličnom nahođenju onda je jako loša osoba ili je pogrešila u afektu.

U publici, oko 120 ljudi, po mojoj proceni, se našla grupa desetak marksista i levičara, uglavnom sa Filozofskog fakulteta. Takođe, našlo se dvadesetak sindikalaca iz različitih sindikalnih organizacija u tri grupe. Ulazak ministra Radulovića i druga dva gosta, dočekan je sa povicima "uaaa" i skandiranjem "zakon neće proći", uz buke drugih povika i navijačke trube. Organizatori i prijatelji iz libertarijanskih organizacija su na ovo odgovorili jakim aplauzom za paneliste. Profesorka Aleksandra Jovanović je ustala i profesorski smilira situaciju, nakon čega je tribina mogla da počne u relativno civilizovanom i akademskom duhu.

Posle dva kruga pitanja i izlaganja, moderator, Mihailo Gajić, je dao reč publici. U više navrata javljali su se predstavnici sindikata. Održava su dva desetominutna traktata i monologa bez postavljanja pitanja. Mihailo je prvu govornicu isekao posle predugačkog monologa i njenog odbijanja da postavi pitanje. Pljuštale su i optužbe sindikata da organizatori ne dopuštaju slobodu govora, da nisu raspoloženi za javnu raspravu. Napisali su i proglas na sajtu, a tu je i demanti LibeK-a. Nekoliko ljudi je postavilo i prava pitanja za karakter skupa. Optužba iz Sloge da su pitanja prethodno dogovorena su besmislena, jer ni Mihailo ni ja ne poznajemo nijednog učesnika koji je postavio pitanje sem Đorđa Trikoša (koji je postavio teorijsko pitanje za Boška Mijatovića koje sindikalisti čini se nisu ni razumeli). Bilo je dobacivanja, aplauza za nekoliko postavljenjih pitanja i negodovanja, poneka uvreda. Sve vreme se tenzija lagano podizala. 

Šta se dogodilo na kraju?

Posle više krugova pitanja u kojima Mihailo nije dao reč grupi od trojce sindikalista koji su sedeli u trećem redu, Mihailo je, po mom sudu pogrešno, odlučio da da reč novinarki koja se javila. Na preskakanje reda pomenuti sindikalisti su reagovali burno. Kada je rečeno da je, zbog probijenog termina, poslednje pitanje, gospodin iz videa je rekao: "Je'l poslednje? E ako neću ja neće niko!" i dunuo u navijačku trubu. Tu je tenzija eksplodirala:

Nakon par minuta, pojedini gosti su počeli da ustaju, ustalo je i nas nekoliko iz prvih redova i sklonilo se sa strane, i potom su spontano ljudi osetili da je kraj, uključujući i paneliste, i amfiteatar se ispraznio za 5 minuta. 

Propagandni tekstovi u Blicu i 24h

Iz prethodnih redova i videa vidite da u tekstu Blica ima mnogo laži i propagande. Prvo, studenti nisu ismevali ministra, već je ekipa studenata marksista vrlo glasno negodovala, dok je ekipa liberala glasno ili aplauzom podržavala. Obe strane su po mom sudu ostale u granicama civilizovane diskusije i pristojnosti. U tekstu nije rečeno ni ko je organizator niti da je bilo ljudi sa obe strane, niti da studenti koji su najglasnije reagovali i pokušali da skandiranjem onemoguće početak tribine, uopšte nisu sa Pravnog, možda poneko. Drugo, tenzija i mogući fizički obračun, do kojeg srećom nije došlo, kada su organizator i profesorka ustali da omoguće završetak tribine i da daju priliku novinarki da postavi pitanje. Nigde ne piše da je ta masa od nekoliko sindiklaca, skandirala, drala se vređala i duvala u navijačku trubu. Pominjanje izazivanja "mase" je potpuno neprimereno. Čitalac teksta nikako ne može da stekne sliku da su kraj tribine prekinuli sindikalisti, da su oni slali uvrede i pretnje (daltonisto, imaš ti oči, zapamtio sam te, ko si ti da nam..., šta me boli... ko si ti i sl.). Zbog toga je ovakvo pisanje Z. Lazarević još više pokvareno i lažno. 

Još je lažniji navod da je ministar pobegao. Video ovo evidentno pokazuje. Nakon eskalacije i graje, novinarka nijednog momenta nije pokuašala da priđe ministru i postavi pitanje, na učesnike panela se niko nije ni obazirao i oni su, po izlasku iz amfiteatra, ostali u zgradi još desetak minuta. Da je moguće napisati i normalan članak sa prenošenjem informacije pokazao je Tanjug (a ima i video snimak izlaganja ministra).

Većina mislećih ljudi u Srbiji ima utisak da su mediji pod direktnom ili indirektnom kontrolom politike. Ne znam da li je ovakvo pisanje Blic i 24h, inspirisalo dodvoravanje lideru pozicije i SNS, ili je došlo iz DS i opozicije kao organizovano potkopavanje Radulovića. Nije ni važno! Ne bi me čudilo da su troje sindikalaca iz trećeg reda organizovano došli da naprave skandal a da Blic orkestrirano piše o događaju na ovaj način. Opet ni to nije važno! Najznačajniji je utisak da su sindikalisti juče još jednom demonstrirali svoju moć, svoju autoritarnost u tumačenju i primeni "socijalnog dijaloga" a mediji potvrdili svoju neobjektivnost, pristrasnost i podložnost uticaju. Srbiji nema spasa, u vladavini prava kao i u ekonomiji, dok se ne izgrade demokratske institcuije, što uključuje i instituciju civilizovanog dijaloga i nezavisne medije, kakve moderan svet zahteva.

Napomena za kraj

Želim ovim putem da se zahvalim kolegama aktivistima sa Filozofskog fakulteta, i drugih fakulteta, koji su okupljeni oko marksističkih i levičarskih organizacija. Ja sam ih u ovom postu nazivao marksisti, a izvinjavam se ako je to njima neadekvatno, ako sam ih izmešao ili loše prebrojao. U svakom slučaju, marksisti su sasvim legitimno pokušali skandiranjem i negodovanjem da iskažu svoj stav na početku. Takođe su posle kraja, opet legitimno došli da se rasprave. Zahvalan sam im što su došli i što su pokušali da prekinu početak na pomenut način, što je po mom uđenju u potpunosti u skladu sa konceptom slobode govora i okupljanja. Takođe oni su svojim ponašanjem i pristupom omogućili da panelisti iznesu svoj stav i tumačenje, kako ZOR tako i situacije u Srbiji. Par manjih ispada, ne umanjuju utisak koji sam izneo ovde u napomeni. Emocije su bile na visokom nivou ali su i marksisti i liberali u sali ostali sasvim dovoljno civilizovani i uljudni da se tribina nesmetano održi. 

Hitler ekonomski socijalista

"Mi nemamo njihove kolonije, nemamo mogućnosti za međunarodne veze. Naš rajh, koji je tako natrpan a ima tako malo neophodnog za život, mora biti pažljivoi temeljno kultivisan i rukovođen. Mi ne možemo uspeti bez planiranja!" Adolf Hitler

Ovo je samo jedan od citata iz govora Adolfa Hitlera koji opisuje koliko je zapravo nacional-socijalistička vizija u ekonomiji bila slična sa socijalističkom viziom koju su poštovali najlući domaći neprijatelji nacista ali i koju poštuju mnogi današnji socijalisti.

 

Državno školstvo i loši podsticaji

I slepac može da vidi da u srbijanskom sistemu obrazovanja ima mnogo problema. Skoro se u Subotici desilo da su iz tehničke škole izbačena dva učenika koja su osvojila prvo mesto na međunarodnom takmičenju u pravljenju android aplikacija, zato što su imali previše izostanaka. Da sve bude još grđe, njima je obećano da te 4 nedelje pred takmičenje ne moraju da dolaze u školu već da mogu da se posvete samo nejmu, samo bih ih onda dočekao hladan tuš. Momci su se prebacili u drugu tehničku školu i siguran sam da će je završiti u roku. 

Prvo pitanje koje se postavlja je da li je sistem obrazovanja u Srbiji ali i uopšte u svetu, adekvatan, naročito za IT? Sigurno nije - veliki broj ljudi koji su napravili čudo u toj grani nisu zaršili fakultet nego su se posvetili biznisu i uspeli su da promene naš svet, primer Bila Gejtsa je samo najpoznatiji. Tu je i Peter Thiel koji je odlučio da dodeli grantove od 100 000 USD mladim preduzetnicima koji se odluče da napuste fakultete. Kada se u nas povela rasprava o Strategiji obrazovanja 2020. direktor novosadskog ICT klastera Milan Šolaja je rekao da je bolje da se u srednjim školama ukine informatika nego da postoji u ovakvom formatu. 

Drugo pitanje, koje se nastavlja na ono prethodno produbljujući probleme, jeste da li bi ovaj slučaj izbacivanja mogao da se desi u nekoj privatnoj školi / fakultetu, ili bi ova dvojica mladih ljudi imala potpuno drugačiji tretman (u pozitivnom smislu)? Ja mislim da bi u tom slučaju oni bili nagrađeni a ne kažnjeni. To pokazuje koliko je postojeći sistem državnog obrazovanja uništio podsticaje ljudi zaposlenih u sistemu obrazovanja, i da je hitna vaučerizacija sistema neophodna da bi se ponovo stvorili adekvatni podsticaji.

I posle socijalizma - socijalizam

Odličan tekst Velimira Šonje o balkanskom socijalizmu i savremenim ekonomskim verovanjima. Evo i kratkog citata:

"U moru improvizacija, poluinformacija i nedostatku vremena, lako je nasjesti nekom podsvjesnom utjecaju, davno pročitanoj lošoj knjizi ili zapamćenom fragmentu predavanja nekoga ‘uglednog profesora’. Najlakše je reći ono što je prihvaćeno, što se očekuje, ili što zvuči prigodničarski. A to je, kada je o Hrvatskoj riječ, u pravilu bliže duhu kolektivizma nego individualizma." 

Gde su automobili?

Pustimo raspravu oko toga da li je Severna Koreja komunizam ili neki drugi sistem. Nije to ovde toliko bitno koliko ilustracija koja sledi, a koja vas navodi da razmišljate o principima po kojima funkcionišu Severna i Južna Koreja. Kliknite na fotografije dole da ih uvećate.

Pjongjang - centar

Pjongjang - stambeno naselje

Da ne bude zabune, fotografije jesu snimljene ujutru, pa je to možda razloz zašto nema automobila u centru, ali to svakakao ne objašnjava zašto ih nema na periferiji u stambenom kvartu? Cela mapa Pjongjanga ima istu situaciju, automobila nigde na vidiku. Hajde da pogledamo kako izgleda Seul, glavni grad Južne Koreje, u istoj (trudio sam se da je ne menjam) razmeri:

Seul - stambeno naselje

Seul - centar

Možda sam izabrao pogrešne delove gradova da preuzmem fotografiju, mada sam kroz Wikipediju došao do informacija na osnovu kojih sam napravio ove printscreen-ove. Ako meni ne verujete, slobodno hodite na Google maps i uverite se sami koliko se razlikuju satelitski snimci dva grada. Gde su automobili? Mislite o tome.

Svakom prema zaslugama

Po mom mišljenju dva najbolja komentara na poklanjanje stana od strane Vlade Srbije zlatnoj Milici (kakoseonoprezivazaboraviosam). 

Prvo Ljuba Živkov na Peščaniku.

A onda i Psihopatologija sporta Aleksandra Stevanovića na Tržišnom Rešenju.

Šta zna dete šta je 100 milijardi evra?

G-din Prokopijević definitivno nema dlake na jeziku i ubada pravo u metu.

Koliko za sada može da se vidi, naši političari uglavnom imaju isti rečnik državnog intervencionizma kada se spomene ekonomija i ne deluje kao da će se stanje u bližoj budućnosti promeniti.

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ treći deo

Berze

U Srbiji je Zakon o javnim berzama usvojen 1886, na predlog Srpskog trgovačkog društva. Njegovi članovi, vodeći trgovci, imali su velike potrebe za sličnom institucijom zbog stalnog uvećanja obima poslovanja, naročito sa inostranstvom, ali je samo osnivanje berze malo okasnilo, pa je ona počela sa radom 1894. kao samostalna privatna institucija pod državnom supervizijom. Država je, preko ministra privrede i berzanskog komesara samo nadzirala ispravnost poslovanja berze (tj da li se posluje u skladu sa Statutom berze) a nije mogla da se meša u njenu organizaciju, upravljanje i rukovođenje. Beogradska berza je od početka svog rada bila definisana kao mešovita, tako da se na njoj trgovalo robom, valutama i hartijama od vrednosti. Sve do obustavljanja rada berze zbog ratnih oklnosti 1915. (što nešto govori o hrabrosti srpskih trgovaca u poslovanju jer je linija fronta bila već na Savi i Dunavu) najveći deo poslovanja se vezivao za robu, akcijski kapital je bio minimalan a udeo državnih vrednosnih papira je polako počeo da se povećava. Berza je morala da funkcioniše bez državne novčane pomoći, a članovi berze su mogli postati domaći državljani vlasnici preduzetničkih firmi, novčani zavodi i banke, akcionarska i industrijska preduzeća, kao i strani državljani ukoliko bi postojalo pravilo reciprociteta za srpske građane u njihovoj zemlji. Berzu su takođe mogli da posećuju i druga lica, ukoliko nisu podpadali pod grupu kojoj je pristup bio zabranjen, a to su bili: žene, lica bez punog građanskog prava, lica koja nisu mogla da punopravno raspolažu svojim imanjem, koja nisu ispunila uslove iz prethodnog berzanskog posla, lica koja su bila bankrotirana, pod stečajem ili insolventna, lica isključena odlukom Uprave berze, oni koji su plasirali lažne poslovne glasove i oni koji su na sudu izgubila građansku čast.

U Zagrebu je 1911. je Društvo trgovački dom osnovalo Sekciju za promet efektima kao pripremu za osnivanje berze. Tako je u decembru 1918. održana osnivačka skupština buduće berze, ali se sa radom pričekalo zbog državnih promena, tako da je zvanično trgovanje krenulo u junu 1919. Burzovno vijeće (zagrebački ekvivalent beogradskoj Upravi berze) je potom zatražilo od prelazne vlade da se srpsko zakonodavstvo o berzanskim aktivnostima proširi i na teritoriju Hrvatske i Slavonije, što je prihvaćeno. Tako je Zagrebačka burza od svog osnivanja integrisana u privredu SHS. Odmah posle rata, berzanska trgovina se najviše sastojala trgovinom valutama, da bi posle monetarne unifikacije i stabilizacije tršišnog sistema Beogradska berza preuzela primat u trgovini državnim hartijama od vrednosti a Zagrebačka burza u trgovini deonicama industrijskih preduzeća i novčanih zavoda. Berze su dodatno profitirale činjenicom da je SHS bila uz Italiju jedina zemlja u Centralnoj i Istočnoj Evropi gde je bilo slobodna trgovina devizama i valutamana berzi. Zato su trgovci iz Austrije i Mađarske kupovali HoV iz SHS na berzama Beča i Budimpešte, da bih ih onda prodavali u Zagrebu za njima potrebne devize.

Trgovačko udruženje u Novom Sadu je 1920. pokrenulo inicjativu za osnivanje specijalizovane preduktne berze koja je počela sa radom 1921. i to veoma uspešno, dajući impuls trgovini robom - već 1923. su berzanski zaključci novosadske berze imali veću vrednsot od beogradski i zagrebačkih, ali i budimpeštanskih, bratislavskih ili praških. Naredne godine je osnonao i odeljenje za promet HoV pa je preimenovana u Novosadska produktna i efektna berza, ali opet kao i u Beogradu i Zagrebu, trgovina državnim hartijama od vrednosti je premašivala trgovinu akcijama industrijskih preduzeća.

Berza u Ljubljani je osnovana 1924. kao mešovita, ali je slično novosadskoj uglavnom poslovala kao produktna. Najveći promet se ticao trgovine drvom i žitom, i već od samog osnivanja Ljubljanska borza za blago in vrednoste je imala veći robni promet od Zagrebačke burze.

Bačko poljoprivredno udruženje već 1925. osniva Somborsku poljoprivrednu berzu, koja je uspešno poslujući brzo postala druga najznačajnija robna berza u SHS, odmah posle novosadske, a imala je veći robni promet nego ljubljanska, beogradska ili zagrebačka berza.

Trgovačka i industrijska komora u Skoplju je pokrenula inicijativu za osnivanje još jedne berze, koja je počela sa radom 1929. kao produktna berza. Iako se nalazila u veoma siromašnoj regiji gde je preovlađivala još uvek naturalna privreda, i Skopljanska produktna berza je uspešno poslovala, a uspešnost ostalih berzi se može meriti i time što su agrebačka i Beogradska samo od svojih prihoda uspele da finansiraju izgradnju zgrada u kojima su se nalazile. Zagreb ne poznajem, ali Beogradska berza je 1935. izgradila zgradu na Studentskom trgu, u srcu Beograda, u kojoj je danas smešten Etnografski muzej, jer je zgrada naravno nacionalizovana.

Velika ekonomska kriza je znatno samnjila obim prometa na berzama u Jugoslaviji, ali ga nije slomilo. Trgovina devizama je zantno opala, što zbog smanjenja međunarodne trgovine usled podizanja barijera međunarodnoj trgovini ali i zbog povećanja trgovine preko međunarodnih kliringa. Jako je interesantno da su berze uspele da se odbrane od rastuće intervencije države, jer je Ministrastvo trgovine i industrije 1926. ponudilo berzama projekat novog zakona da bi se unificirale dodatno sve berzanske uzanse u zemlji. Prema njemu, berze bi ostale privatne ali bi njihov rad, upravljanje i organizovanje bili pod jakom državnom kontrolom. Zbog otpora berzanskih trgovaca iz cele zemlje, ovaj projekat zakona nikada nije ni ušao u skupštinsku proceduru, pa je sve do okupacije na snazi ostao Zakon o bezanskom poslovanju Kraljevine Srbije iz 1886.

Posle Drugog svetkog rata, u skladu sa stvaranjem novog tržišnog sistema, berze na teritoriji Jugoslavije su ukinute, a njihova imovina je nacionalizovana. Berze su ponovo počele da se osnivaju tek počtkom tranzicije 1988, kao Tržište novca i kratkoročnih hartija od vrednosti i Jugoslovensko tržište kapitala.

Ljubav prema komunizmu na našim prostorima

Oduvek sam bio fasciniran brojem ljudi koji na našim prostorima (ali pre svega mislim na ovaj Beogradski pašaluk u koji se pretvorila Srbija) vole komunizam. Pod njime podrazumevam sve vrste levičarenja, jer i državni socijalizam, kao i onaj samoupravni, a takođe i soc-dem rešenja su zapravo samo varijacije na temu. Kada se pomenu komunisti većina nas pomisli na generaciju koja je u redovima PUPS-a - razlozi su vrlo jasni: lepa mešavina propagande i realnog stanja. Svim stanovnicima SFRJ dugoročno je ispiran ispiran mozak o tome kako je Titov put najbolji i najuspešniji (toliko da su ljudi više plakali kada im je umro voljeni veliki vođa nego član porodice - svaka sličnost sa tužnim vestima iz Severne Koreje je namerna) jer kako drugo da se objasni to fanatično uverenje da su 'fića' i 'stojadin' odlični automobili a ne pokretne kante i ostale narodne mudrosti i ludosti. Međutim, to nije jer postoji stvarno veliki doprinos socijalizma na Balkanu porastu opšteg standarda života među širokim narodnim masama: produžio se životni vek, počela je ubrzana urbanizacija, stanovništvo je počelo da uživa u korišćenju širokog asortimana robe široke potrošnje - deluje smešno, ali veš mašina i frižider su osvojili srca ljudi starije generacije (mislim pre svega na one rođene '30-ih i '40-ih) - to su ljudi koji su rođeni u bedi prethodne Jugoslvije (BDP per capita je bio 50 USD 1938) koji su još doživeli ratna razaranja i da ih je razvoj SFRJ izvukao iz siromaštva. Stoga mi je u potpunosti jasno zašto imaju jasna levičarska opredeljenja (ovde da zanemarimo psihološki uticaj da su uvek lepša vremena za život ona u kojima smo mladi a ne stari). Na nesreću, raspad bratstva i jedinstva, ratovi i nikada završena tranzicija su rezultirali velikim padom standarda građana - još jedan razlog za kukanje kako je sve bilo bolje dok je Tito bio živ. Studentariju već razumem: malo uticaja tu ima pomodarstvo (naročito kod studentskih protesta), slabo artikulisana želja za promenom u društvu u kome je dominantna teza već 30 godina kako svetom vladaju bogataši moćnici iz senke koji bi da nas pretvore u robovsku radnu snagu itd. Mislim da oni nisu opasni - pre svega, postoji nada da će većina njih da promeni mišljenje kada se budu malo više upustili u život i prošire vidike, te prestanu da čitaju isključivo Stiglitz-a i gledaju filmove Michael Moor-a. Međutim, ono što je meni teško shvatljivo je veliki prodor levičarskih ideja među srednje generacije. Srednje generacije (oni rođeni krajem '60-ih i početkom '70-ih) su već zatekli relativno normalnu zemlju (u smislu zadovoljavnja bazičnih potreba - bilo je struje, većina ljudi je mogla sebi da priušti televizor, godišnji odmor i auto) a zatekla ih je kriza komunizma koja je bila akutna '80-ih, koja je bila decenija bez skoro ikakvog ekonomskog rasta, uz stalnu inflaciju i sve veću nezaposlenost koja više nije mogla da se prikrije gajstarbajterskim odlascima u Nemačku ili Austriju ili prekomernim zapošljavanjem u propalim društvenim preduzećima. Te generacije su ljudi koji imaju samo razloge da ne vole socijalizam jer im on ništa nije pružio - čak naprotiv. Zato su mi enigma i njihove razloge nikako da shvatim (osim onih najbanalnijih tipa: ne želim da radim a hoću da lepo živim) ali mislim da je broj ljudi sa takvim razmišljanjem jako mali - barem su oni levičari sa kojima sam ja raspravljao uglavnom bili prilično uspešni ili vredni ljudi a ne društveni paraziti. Ta iracionalnost u njihovom pogledu na svet me ne začuđuje, već zaprepašćuje. Još uvek pokušavam da prokljuvim zašto tako razmišlaju, ali za sada mi još uvek ne ide...

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ - prvi deo

Dva bankrotstva Jugoslavije

U predominantnom delu srpske javnosti ne postoji racionalna svest o Kraljevini Jugoslaviji i Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i načinu na koji su njihove privrede funkcionisale. Oni desnije okrenuti (predominantno monarhisti, tradicionalisti, konzervativci, nacionalisti) imaju tendenciju da Kraljevinu SHS i Jugoslaviju poistovećuju sa zlatnim dobom i državom koja je u svemu bila bolja od njene komunističke naslednice, ne uzimajući u obzir i negativne činjenice: da je Jugoslavija uz Rumuniju i Albaniju bila najsiromašnija zemlja Evrope mereno BDP per capita i da je realno bila tradicionalna i zaostala agrarna zemlja, sa slabim ili skoro nikakvim demokratskim institucijama i slabim rezultatima u vladavini prava. Sa druge strane, oni sa levog spektra (komunisti, socijalisti, tkzv progresivna inteligencija i sva njihova ideološka čeda oličena u nvo-ima i ljudskopravašima) satanizuju Kraljevinu, a idealizuju Republiku, nemajući u vidu surovu jednopartijsku diktaturu i jednoumlje (demokratske institucije i vladavinu prava i ne pominjem jer uglavnom nisu ni postojali). Ono što mi zapada u oči je to da skoro niko od njih u međusobnim sukobima ili ličnim kontenplacijama uopšte ne razmišlja o fundamentalnim razlikama u ekonomskim sistemima koji su postojali između te dve državne tvorevine. Ponekad se samo spomene kako smo oduvek bili visoko zadužena zemlja - ljubitelji SFRJ kažu kako je Kraljevina grcala u skupim inostrranim dugovima, a ljubitelji Kraljevine da je SFRJ takođe neslavno prošla sa istima i bankrotirala 1981. Ovde ću malo pobliže osvetliti ova dva naizgled slična, a u suštini potpuno različita događaja tj dva bankrotstva Jugoslavije.

Prvo bankrotstvo

Prvi spoljni javni dug Srbije je bio tjzv Ruski dug iz 1876. u iznosu od 2,13 miliona rubalja, sa kamatom od 6% koji je uzet za nabanvku ratnog materijala. Svi naredni dugovi su uzimani na Zapadu (banke Austro-Ugarske, Nemačke i Francuske, kao i njihovi konzorcijumi) uz za to vreme relativno visoku kamatnu stopu od 5% (ali ta kamatna stopa je bila uporediva sa onom ostalih balkanskih zemalja toga vremena). Kraljevina Srbija je zaključila više zajmova sa francuskim bankama pred Prvi svetksi rat koje je kasnije unela u novu državu. To su bili:

• Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1906. na 50 godina sa kamatnom stopom od 4,5%
• (opet) Zajam za građenje železnice i preoružanje iz 1909. uz isti rok otplate i kamatu
• Zajam za pokriće troškova Balkanskih ratova iz 1913. na 50 godina i kamatom od 5%

Ukupna suma ovih zajmova je bila 495 miliona francuskih franaka (95+150+250). Ovi dugovi su bili uredno isplaćivani čak i za vreme Prvog svetskog rata i okupacije Srbije, iz rezervi Privilegovane narodne banke Kraljevine Srbije koja je bila smeštena do kraja rata u Marseju, u prostorijama Banque de France. Prvi svetski rat je doneo do tada nezapamćena razaranja i ogromni troškovi njegovog vođenja su naterali vlade zemalja učesnica u ratu da se zadužuju nemilice u inostranstvu, a potom i da se okrenu štamparskim presama i inflacionom pokrivanju troškova. Veliko povećanje novčane mase u opticaju je naravno dovelo do pojave inflacije, što je na kraju dovelo i do napuštanja dotadašnjeg pariteta evropskih valuta prema zlatu, i doprinelo kasnijem napuštanju zlatnog standarda. Francuski franak je zbog inflacije tokom rata izgubio 80% svoje vrednosti prema zlatu - dakle, za istu količinu franaka biste dobijali samo petinu predratne količine zlata. Vlasnici obveznica tih dugova su se time smatrali pogođenim i već od 1924. su tražili da se isplata duga više ne vrši u francuskim francima (istom sredstvu koje su oni dali) već u zlatu, i to po predratnom paritetu. Vlada (tada) Kraljevine SHS se naravno nije smatrala odgovornom za depresijaciju franka u odnosu na zlato, već je smatrala da su prave adrese za žalbu Banque de France koja je do tog stanja dovela prevelikom emisijom papirnog novca. Naravno, na tome nije ostalo i stvar je dospela do Stalnog suda međunarodne pravde u Hagu (zvuči li vam nekako poznato?). Taj sud je na našu žalost prihvatio žalbu vlasnika državnih obveznica i presudio u njihovu korist i 1929. naložio dalju otplatu zajma u zlatu. Na taj način je praktično dug upetostruen. Prema pregovorima koja je (sada) jugoslovenska vlada vodila sa poveriocima, od 1930. se dalja isplata izvršavala u protivrednosti zlatnih franaka ali sa malim olakšanjem jer se prvo plaćalo 55% u zlatu, a ostatak u paprnim francima, da bi se polako taj udeo zlata povećavao da bi dostigao 1958. svih 100%, a zadnja tranša bi bila isplaćena 1972. Opet, ovoliko veštačko povećanje dugova je imalo snažan udarac na javne finansije, a naročito na devizne prilive - dok je 1929-1930. utrošeno 7,7% deviznih prihoda na otplatu zajma već 1932-1933. taj iznos se popeo na 33% deviznog priliva. Stanje je još pogoršala Velika depresija jer je dodatno smanjila devizni priliv na nekoliko načina. Prvo, zbog hronične nestašice deviza, nestabilnih kurseva valuta i uspostavljanja deviznih ograničenja u međunarodnoj trgovini, uspostavlja se sistem međunarodnih klirinških ugovora, prema kojima su centralne banke isplaćivale izvoznicima iz svojih zemalja novac u domaćoj valuti, da bi na kraju godine uporedile stanje na međusobnom računu i onda bi strana u deficitu tekućeg bilansa isplatila drugoj centralnoj banci datu količinu deviza. Jugoslavija je bila primorana, radi održavanja međunarodne trgovine, da zaključi kliringe sa svojim najvećim trgovinskim partnerima (Nemačka, Austrija, Francuska, Čehoslovačka, Italija, Švajcarska, Luksemburg, Belgija). Drugo, Nemačka je 1931. prestala da zemljama pobednicama isplaćuje ratne reparacije. Treće, smanjio se iznos iseljeničkih doznaka (najviše iz SAD-a). Zbog svega toga, Vlada Kraljevine Jugoslavije je 1932. objavila moratorijum na otplatu inostranih dugova i pozvala poverioce na pregovore o reprogramiraju dugova, jer više nije bila u mogućnosti da izvršava svoje obaveze. Ovde je jako bitno napomenuti da država time nije prekinula ni jednom prilikom redovnu isplatu državih zajmova naplativih u domaćoj valuti, dinarima, a nije pribegavali ni inflaciji da bi smanjila njihov iznos. Već 1933. je sklopljen novi dogovor sa povericima da se svi spoljni državni dugovi u naredne 3 godine plate 10% u devizama, a 90% u novim obveznicama sa kamatom od 5%, očigledno se nadajući da će se stanje sa deviznim prilivom popraviti u bliskoj budućnosti. Međutim, to se nije deislo, i sklopljen je novi ugovor prema kome je u narednom dvogodišnjem periodu 15% plaćano u devizama, 45% u novim obveznicama a preostali deo od 50% je otpisan. Isplata ostatka duga je trebalo da bude nastavljena po prvobitno utvrđenim pravilima, što se i desilo jer se priliv deviza u međuvremenu povećao zato što su napušteni klirinški ugovori sa Francuskom, Belgijom i Švajcarskom.

Drugo bankrotsvo

Zaduživanje u inostranstvu je igralo važnu ulogu u finansiranju privrednog razvoja SFRJ, naročito pošto su se smanjili prilivi po osnovu ratnih reparacija i međunarodne ekonomske pomoći (što bilateralne, što multilateralne). Tom trendu su pogodovala dešavanja na svetskim finansijskim tržištima, gde se pojavila velika količina jeftinog kapitala tkzv petrodolara, koje su arapske zemlje dobile povećanjem cene sirove nafte stvaranjem kartela OPEC. Takođe, od pomoći je bilo i donošenje Zakona o kreditnim odnosima sa inostranstvom, koji je omogućio preduzećima da se zadužuju u inostranstvu i da devize dobijene kreditima pretvore u dinare. Na taj način je zaduživanje u inostranstvu postalo pokriće za povećanje potrošnje u zemlji - na sve to treba napomenuti tada postojeći sistem samoupravnog socijalizma koji je to doveo do apsurda. Preduzeća su se zaduživala ukoliko su iole imala mogućnosti za tako nešto, znajući da će im u slučaja poteškoća sa otplatom duga država priteći u pomoć. Sa druge strane, dobijeni krediti su se uglavnom trošili nenamenski jer su radnički saveti često ta sredstva prebacivali iz investicija u isplaćivanje plata, viškove zaposlenih, gubitke po završnim računima ili podizanje novih komercijalnih zgrada preduzeća. Ilustracija povećanja spoljnog zaduživanja je da je u periodu 1965-1971. on povećao za 2 milijarde USD, a 1971-1977. za novih 6,3 milijarde. Stanje se još više pogoršalo 1977. donošenjem Zakona o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, kojime su republike i pokrajine dobile samostalnost u skoro svim ekonomskim poslovima, pa i kreditnim, sa inostranstvom. Međutim, njime su republike i pokrajine imale pravo da se zadužuju u inostranstvu ali se preskočila njihova obaveza vraćanja pozajmljenog kapitala. Predviđeno je bilo i dogovaranje o mogućoj visini zaduženosti republičkih jedinica, ali bez ikakvih kaznenih sankcija u slučaju njihovih prekoračenja (zvuči li vam poznato?). Time je pokrenuta nova lavina inostranog zaduživanja pa je za samo 3 godine 1977-1981. spoljni dug povećan sa 9,3 na vrtoglavu cifru od 18,4 milijarde USD. Time se SFRJ pridružila grupi najzaduženijih zemalja sveta i našla se u društvu Argentine, Bolivije, Brazila, Čilea, Obale Slonovače i Nigerije. Drugi naftni šok je još više pogoršao situaciju jer dodatno povećao cene najvažnijih uvoznih sirovina (nafta) i svetsku ekonomiju doveo u ozbiljni sistemsku krizu. Dok se se kapitalističke zemlje sa njom uspešno izborile promenivši sistem privređivanja novom fazom privatizacije do tada glomaznog javnog sektora i uvođenjem novih tehnoloških inovacija u proizvodni proces, za to vreme socijalističke zemlje su se vrtele u začaranom krugu. Devizni prilivi su se jako smanjili sbog skupljeg uvoza, i smanjenog izvoza, a povećanje kamatnih stopa na svetskom finansijskom tržištu je smanjilo mogućnost za novim zaduživanjem u inostranstvu. I ubrzo su zemlje Centralne i Istočne Evrope morale da proglase nemogućnost dalje otplate svojih dugovanja - to su uradile Poljska, Mađarska i Rumunija, a od 1983. im se pridružila i SFRJ, sa spoljnim dugom većim od 20 milijardi USD. Ova cifra ne deluje nešto velika, ali stvar postaje mnogo jasnija kada se ona iskaže u današnjoj vrednosti američkih dolara, koja premašuje 100 milijardi. U pregovorima sa MMF-om koji su usledili dogovoreno je reprogramiranje kroz produžeje rokova otplate, kao i delimično refinansiranje odobravanjem povoljnih kredita. Te mere su znatno smanjile obaveze SFRJ, jer je spoljni dug time smanjen za 30% tj za oko 7 milijardi dolara d0 1990.

Kratak zaključak

Bankrotsva dve Jugoslavije deluju samo na izgled slično. Prvo bankrotstvo javnih finansija je bilo izazvano krizom likvidnosti, koja je nastala prvo veštačkim povećanjem javnog duga odlukom Međunarodnog suda pravde da se ostatak duga ne isplaćuje više u papirnom novcu, nego u zlatu i to po predratnom paritetu. I pored toga, Kraljevina Jugoslavija je uspevala da odgovori svojim međunarodnim obavezama sve do primoranosti da sklopi sistem bilateralnih kliringa sa svojim trgovinskim partnerima jer je time izgubila najveći deo deviznog priliva. Čim se stanje u međunarodnoj trgovini popravilo nakon 5 godina, otplata dugova je nastavljena kao i ranije. Sa druge strane, drugo bankrotstvo je bilo izazvano krizom solventnosti koje je bilo izazvano problemima strukturalnog dugoročnog karaktera. SFRJ iz tog problema nikada nije ni izašla, a on ju je čak i nadživeo jer se nastavio u većini zemalja sadašnjih nezavisnih država, a nekadašnjih njenih republika. Ona je problem prezadužensoti uspela da prevaziđe tek otpisom velikog dela tog duga, kao i reprogramiranjem i refinansiranjen njegovog ostatka od strane svojih kreditora i MMF-a.

473. Socijalizam s obzirom na njegova sredstva

Iz knjige jednog od omiljenih mi ljudi svih vremena:

Socijalizam je fantastični mlađi brat gotovo mrtvog despotizma koga on hoće da nasledi; njegova stremljenja jesu, dakle, u najdubljem smislu reakcionarna. Jer, on žudi za takvim obiljem državne vlasti kakvo je nekad imao samo despotizam, i čak nadmašuje svaki despotizam iz prošlosti time što teži istinskom uništenju jedinke, koja mu izgleda kao neopravdani luksuz prirode i koju on treba da popravi tako što će je pretvoriti u svrsishodni organ zajednice. On se uvek, zbog svoga bliskog srodstva sa svim ekscesivnim razvojima moći, pojavljuje u blizini takvih razvoja, kao stari tipični socijalist Platon na dvoru sicilijanskog tiranina; on želi (i ponekad potpomaže) cezarističku despotsku državu sadašnjeg stoleća zato što bi, kao što je rečeno, voleo da bude njen naslednik. Ali čak ni to nasledstvo ne bi mu bilo dovoljno za njegove ciljeve; njemu je potrebno takvo podaničko pokoravanje apsolutnoj državi kakvo dosad još nije postojalo; i pošto on više ne može da računa na stari religiozni pijetet prema državi, već, naprotiv, mora neprekidno da radi na njegovom uklanjanju - zato što radi na uklanjanju svih postojećih država - socijalizam se može nadati da će postojati samo tokom kratkih perioda tu i tamo, a tada će postojati samo zahvaljujući najekstremnijem terorizmu. Zato se on potajno priprema da vlada pomoću straha, i poluobrazovanim masama u glavu zabija, kao ekser, reč "pravda" da bi im potpuno oduzeo razum (nakon što je taj razum već silno nastradao od poluobrazovanosti) i da bi im umirio savest za zlokobnu igru koju treba da igraju. - Socijalizam može poslužiti kao nešto što će nam na vrlo brutalan i upečatljiv način pokazati kakva se opasnost krije u svakom povećavanju državne moći, i u tom smislu pobuditi u nama nepoverenje prema samoj državi. Kad se njegov hrapavi glas priključi ratnom pokliču "što više države", isprva će taj poklič biti bučniji nego ikad, ali ubrzo će se sa sve većom snagom probijati i suprotni poklič: "što manje države!"

Fridrih Niče, Ljudsko, suviše ljudsko, 1878.