Juče je došlo do obrta u iščekivanju vojne akcije na Siriju. Britanski parlament sa tesnom većinom nije podržao volju premijera Cameron da britanska vojska interveniše. Premijer je poručio da, iako snažno veruje u opravdanost vojne operacije, odluka parlamenta odražava volju građana i da će tu volju poštovati. Dakle šta god odlučio Obama, Britanija neće učestvovati u bombardovanju.
Sa druge strane Atlantika Obama je poručivao danima da više nije pitanje da li će biti operacije nego kada. Time je Obamina administracija rešila da se, po cenu kršenja ustava, umeša u građanski rat u Siriji. Po Ustavu SAD, federalni predsednik je vrhovni komandant vojnih snaga, ali nema autoritet za objavu rata. To pravo je zadržano u Kongresu koji jedini po ustavu može objaviti rat bilo kojoj zemlji. Od Drugog svetskog rata, to pravilo ustava kršeno je više puta (poslednji put napadom na Libiju). Ovde vidimo jednu veliku razliku između Camerona i Obame.
Smatram da je strašna činjenica, ukoliko je tačna, to što je Asad upotrebio hemijsko oružije protiv svog naroda, civila. Vojna intervencija čiji bi cilj bio da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija bi po mom mišljenju bila legitimna i opravdana čak i bez blagoslova Saveta bezbednosti. Međutim, mislim da ni SAD ni Britanija, ne bi trebalo da se uključe u konflikt u Siriji. Prvo zato što uopšte nisam siguran da je strana vojska, bez kopnenog prisustva, sposobna da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija. Drugo, nisam siguran da građani bilo koje zemlje na zapadu poznaju situaciju dovoljno da bi mogli da donesu razumu odluku da li je poželjno birati strane u građanskom ratu. Kao i u Libiji, SAD bi intervencijom izabrale stranu, ali nama ništa ne garantuje da će posle svrgavanja Asada doći do uspostave mira, i da na vlast neće doći još veći fundamentalisti i protivnici demokratije. Ako bi nepoželjni ishod zaista nastupio, time bi vojnom intervencijom SAD sebi napravile veći bezbednosni problem u budućnosti. Ovaj scenario se potvrdio više puta u skorioj istoriji. Možda bi najbolje u ovoj situaciji bilo da se SAD i Britanija prosto ne mešaju u građanski rat jer je pitanje koliko, u dogom roku, zaista mogu da pomognu, vojnim intervencijama, demokratizaciji Bliskog istoka.
Iapk, Obama je sada u pat poziciji. Ako ne naredi bombardovanje izgubiće kredibilitet i prema političkoj i vojonoj eliti u SAD ali i u svetu. Pogotovo će izgubiti kredibilitet prema pobunjenicima u Siriji, pa je pitanje koliko će SAD moći da ima uticaja na njihovo demokratsko usmerenje nakon eventualne pobede u građanskom ratu. Sa druge strane ako napadne, to će učiniti protiv volje najbližih saveznika, verovatno protiv volje građana SAD i svakako uz obnovu tenzija u odnosima sa Rusijom (koji su već duže na niskoj grani tokom Obaminog predsednikovanja).
