Napad na Siriju

Juče je došlo do obrta u iščekivanju vojne akcije na Siriju. Britanski parlament sa tesnom većinom nije podržao volju premijera Cameron da britanska vojska interveniše. Premijer je poručio da, iako snažno veruje u opravdanost vojne operacije, odluka parlamenta odražava volju građana i da će tu volju poštovati. Dakle šta god odlučio Obama, Britanija neće učestvovati u bombardovanju.

Sa druge strane Atlantika Obama je poručivao danima da više nije pitanje da li će biti operacije nego kada. Time je Obamina administracija rešila da se, po cenu kršenja ustava, umeša u građanski rat u Siriji. Po Ustavu SAD, federalni predsednik je vrhovni komandant vojnih snaga, ali nema autoritet za objavu rata. To pravo je zadržano u Kongresu koji jedini po ustavu može objaviti rat bilo kojoj zemlji. Od Drugog svetskog rata, to pravilo ustava kršeno je više puta (poslednji put napadom na Libiju). Ovde vidimo jednu veliku razliku između Camerona i Obame.

Smatram da je strašna činjenica, ukoliko je tačna, to što je Asad upotrebio hemijsko oružije protiv svog naroda, civila. Vojna intervencija čiji bi cilj bio da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija bi po mom mišljenju bila legitimna i opravdana čak i bez blagoslova Saveta bezbednosti. Međutim, mislim da ni SAD ni Britanija, ne bi trebalo da se uključe u konflikt u Siriji. Prvo zato što uopšte nisam siguran da je strana vojska, bez kopnenog prisustva, sposobna da spreči dalju upotrebu hemijskog oružija. Drugo, nisam siguran da građani bilo koje zemlje na zapadu poznaju situaciju dovoljno da bi mogli da donesu razumu odluku da li je poželjno birati strane u građanskom ratu. Kao i u Libiji, SAD bi intervencijom izabrale stranu, ali nama ništa ne garantuje da će posle svrgavanja Asada doći do uspostave mira, i da na vlast neće doći još veći fundamentalisti i protivnici demokratije. Ako bi nepoželjni ishod zaista nastupio, time bi vojnom intervencijom SAD sebi napravile veći bezbednosni problem u budućnosti. Ovaj scenario se potvrdio više puta u skorioj istoriji. Možda bi najbolje u ovoj situaciji bilo da se SAD i Britanija prosto ne mešaju u građanski rat jer je pitanje koliko, u dogom roku, zaista mogu da pomognu, vojnim intervencijama, demokratizaciji Bliskog istoka. 

Iapk, Obama je sada u pat poziciji. Ako ne naredi bombardovanje izgubiće kredibilitet i prema političkoj i vojonoj eliti u SAD ali i u svetu. Pogotovo će izgubiti kredibilitet prema pobunjenicima u Siriji, pa je pitanje koliko će SAD moći da ima uticaja na njihovo demokratsko usmerenje nakon eventualne pobede u građanskom ratu. Sa druge strane ako napadne, to će učiniti protiv volje najbližih saveznika, verovatno protiv volje građana SAD i svakako uz obnovu tenzija u odnosima sa Rusijom (koji su već duže na niskoj grani tokom Obaminog predsednikovanja). 

Libija, nafta i teorija zavere II

Evo dokaza da je gotovo neverovatno da je nafta pravi motiv umešanosti Francuske i Velike Britanije u intervenciju u Libiji. V. Britanija, pre svega zahvaljujući velikim zalihama u Severnom moru, proizvodi oko 1,4 miliona barela dnevno - pretežno brent nafte (CIA World Factbook). To znači da će do kraja ove godine VB proizvesti više nafte nego Libija. Potrošnja nafte u VB je samo 15% veća od domaće proizvodnje i kada bi se detaljnije pogledali podaci o strukturi uvoza i izvoza nafte i derivata shvatili bi koliko su slabe veze između Libije i Velike Britanije. Na kraju, od ukupnog izvoza nafte iz Libije, Velika Britanija je adresa tek 4% libijskog izvoza. To znači da je ukupna vrednost nafte koju VB uveze iz Libije oko pola promila svetskog tržišta (ugrubo 0,65%), a to bi pokrila ponuda iz bilo koje od barem dvadeset zemalja bez ikakvih problema. Već ste shvatilo koliko je nemoguće da neko diže britanske avione zbog kusura od prosečne transakcije na Londonskoj berzi (figurativno).

Što se tiče Francuske tu je stvar nešto drugačija. Francuska ima veoma skromnu proizvodnju nafte a uvozi ukupno 2,2 miliona barela nafte dnevno. Od ukupnog uvoza nafte u Francusku, Libijska crude oil čini manje od 10% tokom godina (ovo pokazuje kratka računica, nisam našao izvor). Ovo je logično zbog niskih transportnih troškova (vodom na kratku distancu) i to jeste značajna cifra. Od ukupnog izvoza iz Libije do sada je petnaestak procenata išlo u Frnacusku pa je ta veza značajnija.

Samo u slučaju Francuske i eventualno Italije moguće je da je dostupnost nafte bila jedan od faktora zašto je doneta odluka da se u akciju krene i pre rezolucije Saveta bezbednosti. Međutim to ne znači da je rat vođen zbog nafte nikako. Jer i dalje važi da je za neku kompaniju koja vadi naftu potrebno da stekne pravo korišćenja nad naftnim poljem što bi opet podrazumevalo kopnenu invaziju ili privatizaciju. Obe opcije su gotovo neverovatne što govori ponovo da niko nije bio lud da za to lobira.

Na kraju potrebno je istaći ponovo da je Libija mali igrač na svetskom tržištu nafte, da njeni potvrđeni izvori i godišnja proizvodnja (2%) nisu dovoljni da poremete svetsko tržište. Svaki šok koji bi se dogodio prestankom izvoza iz Libije bio bi apsorbovan drugim ponuđačima iz OPEC-a. SAD i Velika Britanija su toliko nezavisni od libijske nafte a u francuskom uvozu ona je tek manji deo. Kompanije koje vade naftu i proizvode derivate nemaju interes da ulaze na nedostupno i rizično područje Libije pored toliko drugih dostupnih zemalja.