Radno zakonodavstvo: Danska vs Srbija

Zakon o radu je jedan od osnovnih zakona koji reguliše prava i obaveze radnika i poslodavaca. Karakter zakona i troškovi koje on nameće poslodavcima mogu biti znatni te uopšteno govoreći, što je karakter zakonodavstva fleksibilniji i što nameće manje troškova poslodavcima, to će zapošljavanje radnika biti i isplativije - više poslova će biti ponuđeno na tržištu rada pa će stopa nezaposlenosti biti niža, a broj ljudi koji rade veći. Takođe važi i obrnuto, što je radno zakonodavstvo rigidnije, to će više važiti obrnuto (ovde je jedan od radova iz MMF-a koji se bavi tom temom: Labour market flexibility and unemployment: - New empirical evidence of static and dynamic effects).To će takođe uticati i na manji obim sive ekonomije vezane za učešće na tržištu rada (drugim rečima, biće manje ljudi zaposlenih "na crno"). Ovo je naročito značajno za Srbiju jer se procenjuje da je stopa nezaposlenih (prema Anketi o radnoj snazi iz aprila ove godine, dok ovih dana očekujemo rezultate one sprovedene u oktobru) 24,1% dok je stopa neformalne zaposlenosti 18,2%.

Trenutni zakonodavni okvir u Srbiji je rigidan, ali u Srbiji kod velikog broja ljudi važi uverenje da to nije tačno, da su "radnici obespravljeni" i da će promene zakona o radu dovesti do "daljeg urušavanja prava radnika" što će nas dovesti "nazad u robovlasništvo". Sindikati su naravno protiv i to toliko da su uspeli da nateraju Ministarstvo rada da otkaže javnu raspravu o predlogu novog Zakona o radu. Ovde bih želeo da razbijem jedan mit, da je zaštita radnika u skandinavskim zemljama veoma visoka i to mnogo veća nego u Srbiji. Kao kontrast sam uzeo Dansku, zemlju koja ima najveću javnu potrošnju te ja dakle najviše socijalistička pa bi se moglo pretpostaviti da ima i velike privilegije za radnike. Javna potrošnja u Danskoj je 2012. iznosila čak neverovatnih 59,5%! U Srbiji je istovremeno bila 45,2% (prema MMF-u). Ispod je kratka tabela o određenim delovima radnog zakonodavstva koje važe u Srbiji  i Danskoj (podaci su iz Doing business report Svetske banke, a na linkovima možete da pogledate više podataka o tome).

Kao što možemo videti, Danska kao zemlja gde državni aparat troši nezamislivo visoke sume novostvorene vrednosti ima jako liberalan zakon o radu, gde su prava radnika mnogo niža nego u Srbiji. Ako pogledamo i stopu nezaposlenosti u Danskoj (koja je u oktobru ove godine iznosila 6,7%) vidimo jasnu razliku. Ovo ne znači da će samo promena zakona o radu dovesti do velikog porasta zaposlenosti, ali je sigurno neophodan korist u pravom smeru.

	Srbija	Danska
Zabrana rada na određeno za stalne poslove	da	ne
Maksimalna dužina ugovora na određeno	12 meseci	bez ograničenja
Mogućnost produženog radnog vremena od 50 h nedeljno	da	da
Maksimum radnih dana u nedelji	6	6
Naknada za noćni rad	26% plate	0%
Broja plaćenih dana godišnjeg odmora	20	25
Zakonska mogućnost proglašavanja radnika tehnološkim viškom	da	da
Obaveza premeštanja radnika na novo radno mesto ili prekvalifikacije	da	ne
Obaveza prioritenog zapošljavanja	da	ne
Naknada za otpuštanje (prosečna za radnike sa 1, 5 i 10 godina staža)	2 mesečne plate	0

Mislim da je jasno šta nam valja činiti.

Altiparmakov o merama štednje

Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov u Politici predlaže smanjenje plata u javnom sektoru i penzija za oko 5-6 procenata kako bi se izbegla kriza javnog duga i realno/nominalno smanjenje u budućnosti. Računica je prosta i jasna, kada 3/4 budžeta ide na plate i penzije jedini način da se značajno smanji potrošnja da se dugoročno ograniči rast ove dve stavke. Dakle moraju se gađati plate i penzije ako želimo da izbegnemo bankrot. 

Tekst u Dnevniku

U novosadskom Dnevniku je izašao tekst o Maršu poreskih obveznika, za koji sam dao kraću izjavu vezano za fiskalnu kulturu i Srbiji i istoriju državnih poreza kod nas. Nažalost, nismo mogli da ulazimo dublje u tematiku koja je stvarno jako interesantna, obavezujem se stoga da ću više pisati o tome na blogu, naročito o državnim monopolima i embrionu shvatanja da vlast treba da zbog poreza polaže račune građanstvu u XIX veku. Naravno. Koristim i priliku da vas sve pozovem da dođete na Marš. Tekst prenosim ispod u celosti:

Одбрана новчаника и последњи дани

Ажурирано пре 1 час 23 минуте

- И данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“

• 

Enlarge

Само две ствари, тврде Американци, не дају се избећи: смрт и плаћање пореза; у ту неумитност својевремено се, хм, сасвим добро уверио и Ал Капоне. И поред тога што и данас има оних који покушавају да избегну плаћање пореза, а у томе су кудикамо успешнији од легендарног чикашког мафијаша, за америчко друштво плаћање пореза представља испуњавање законске па и грађанске дужности. То се не доводи у питање, као ни потреба да се државне услуге финансирају захваљујући порезима.

Али јавна расправа о пореским стопама, као и томе које је све услуге држава уопште дужна да сервисира, траје колико и саме Сједињене Државе. Ако се избори не добијају увек због модела фискалне политике, порези су одвајкада једна од кључних тема у кампањама. Колико год да Американци брину о томе колико им се узима, и како им се узето троши, још мање не толеришу злоупотребе. Од свих афера које се у последње време тичу, посредно или непосредно, Беле куће, житељи САД су најосетљивији када је реч о сумњама да је било политичких притисака на порезнике – да су, наводно, посебно „обрадили“ пријаве које су поднеле разне групе блиске Републиканској странци.

У Србији, пак, тешко да су само смрт и порези неизбежни, и ту би свако имао шта да допише. Али, сагласност неусумљиво постоји око тога да о порезима, пореским стопама, па и о јавним расходима – о томе где се и како троши новац убран од пореза – у јавности једва говори. За странке се никад није гласало због њихових програма фискалне политике, али, за нас нимало парадоскално, вођење фискалне политике у великој мери се руководи процењеним расположењем бирача. Тако бива да укидање једног намета у јавности изазове еуфорију, која је у стању да потпуно заглуши здраворазумско питање: шта је ту добро ако ће због укидања једног намета недостатак прихода морати да буде надомештен захватањем у ионако празан буyет. А грађани само знају за то да он има да буде пун, јер очекују да буду серивисиране све услуге на које се држава обавезала. За шта углавном, у недостатку прихода, мора да се задужује.

За економисту Михаила Гајића нема дилеме да  је знање грађана о порезима и јавним финансијама на интуитивном нивоу – знају тек да држава има трошкове и да некако мора да их покрије. Са друге стране, истиче Гајић, о самој процедури доношења пореских закона или о томе какви су им реални ефекти, не знају ништа.

– Сећате ли се својевременог бојкота бензинских пумпи? Организатори тог протеста су веровали да су за високу цену горива криве пумпаyије, а заправо је бензин поскупео због повећања акциза. Па и данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“.

У Србији је, истиче наш саговорник, пореска политика додатно конфузна, па су тако често оправдања за увођење нелогична, што све додатно збуњује: држава уводи акцизе на дуван и бензин да би се исправиле негативне екстерналије, тј. већи трошкови лечења пушача и заштитила животна средина, а заправо новац од акциза не иде на рачуне с посебном наменом, него директно у буyет, одакле опет највише одлазе на плате и пензије.

Историјски гледано, високи порези били су међу разлозима за отпочињање и Америчке и Српске револуције. Друштвене и политичке реформе у наредна два века у Србији, међутим, нису биле толико дубоке да би данас моли да сведочимо далеко израженијој свести о суверености грађана, уместо реминисценцијама на подаништво и плаћање харача из колективног памћења о турским временима.

– Грађани у Србији не гласају за партије због њиховог политичког програма, него из других разлога, политичари су тога свесни па се сходно томе и понашају – оцењује Михаило Гајић. – Кад се том дода низак ниво заинтересованости људи, али и познавања основа економских постулата, то омогућава да транспарентост државних финансија остане јако ниска, упркос настојањима појединих организација, незваничних контролора власти, да то промене.

Али то не значи и да „контролори” од тога одустају. У „савршеном“ тајмингу за суочавање грађана с ненаученим лекцијама – дакле, у тренутку када су се поново упалили аларми који упозоравају на могући банкрот државе, превелики јавни дуг и зјапећи буyетски дефицит и након новог пакета пореских закона, група организација окупљених у Фискалну коалицију организује манифестацију без преседана у Србији: Фестивал пореских обвезника, који се од 5. до 8. јуна одржава у Београду.

– Главна мисија Фестивала пореских обвезника је да својим јавним акцијама, током отворених трибина у Дому омладине и уличним акцијама у разговору са грађанима, пошаљемо нову врсту поруке о односу државе према нама – објашњава Милош Николић, председник Либертаријанског клуба (Либек), једног од организатора манифестације. – Желимо да поставимо питање свим бившим, тренутним и будућим политичарима на јавној функцији на који начин управљају нашим заједничким новчаником и колико нас коштају њихове грешке.

Николић у разговору за „Дневник“ примећује да су грађани данас у одређеној мери оправдано сумњичави према новим иницијативама јер су засићени обећањима и плановима којим су им политичари стварали краткорочне илизује, док су их дугорочно погубно навикли на статус угрожених посматрача чија судбина зависи од истих тих политичара. Илузије скупо коштају, напомиње, и стога морамо на време да направимо преглед стања, да сутра не би било касно јер нас околности терају на то.

– Дугорочно, наша мисија је изградња нове фискалне културе, која би с једне стране подразумевала слободније друштво, односно грађане који могу без великих ограничења да планирају како ће користити своју зараду и, с друге стране, друштво одговорности које ће стално пропитивати владу како се она опходи према њиховом приватном новчанику.

У Повељи пореских обвезника, која је отворена за потписивање на сајту Фестивала одбраниновцаник.рс , од Владе Србије захтева се мање опорезивање, смањење јавне потрошње и мање задуживање.

– Високи порези против којих устајемо – истиче Николић – само су споља видљиви симптом дубљих узрока: озбиљног дефицита и некотролисане јавне потрошње која га продубљује. Влада мора много више да се позабави расходном страном буyета – да ли је оправдана оволика јавна потрошња, па да онда разговарамо о приходној страни, односно, о порезима и акцизама који, уз инфлацију, најоштрије погађају новчаник грађана.

Денис Колунџија

Марш пореских обвезника

Кључни догађај током Фестивала планиран је за последњи дан (субота) када ће бити организован Марш пореских обвезника. Биће то скуп без партијских или идеолошких предзнака, скуп забринутих грађана који ће стати иза захтева изнетих у Повељи пореских обвезника и које неће мрзети да прошетају и тиме искажу свој протест против неодговорности, наводи Милош Николић.

Korupcija u visokom obrazovanju

Prenosim svoj intervju iz Politike. Ako vam interesuje tema, nastavite da čitate Politiku jer je ovo uvodni članak za seriju tekstova o korupciji i problemima u sistemu visokog obrazovanja, što je prijatno osveženje jer se mediji tom temom bave isključivo ad hoc od slučaja do slučaja, bez dublje analize. Naredni sagovornici će biti studenti koji su učestvovali u tom istraživanju, a verovatno i pokoji profesor ili sagovornik iz Ministarstva.

Има ли корупције на универзитету - Михаило Гајић

Студенти би професорима због мита дали отказ

Корупција је као двосмерна улица

Пројекат под називом „За одговорније универзитете у Србији“ реализовала је Београдска отворена школа у сарадњи са Центром „Улоф Палме“ из Шведске. Идеја пројекта је била, с обзиром на велике проблеме у функционисању високог образовања, да се на њих укаже, али и да се понуде могућа решења.

Део пројекта је и истраживање перцепције корупције. Ако корупцију у ширем смислу дефинишемо као промену постојећих правила понашања зарад стицања личне користи, а личну корист не сведемо само на материјалну, онда се велики број злоупотреба у високом школству може назвати корупцијом. Међутим, уколико се држимо законом дефинисаног појма корупције, онда се она своди само на давање и примање мита.

Корупција је као двосмерна улица, у њу су укључени студенти и наставници, мада налази нашег истраживања показују да се често користи помоћ посредника који учествују у самом чину подмићивања. Дакле, студент који хоће да положи испит давањем новца или неке услуге, неће се обратити самом професору, иако међу студентима круже приче да се углавном зна ко од њих може и хоће тако нешто да уради. Ипак, по правилу се појављује посредник који каже: ја могу да решим твој проблем за одређену услугу или суму новца.

Истраживање корупције је методолошки веома компликовано јер је реч о скривеним радњама које не можете да пратите и мерите као друге појаве. Зато се најчешће мери перцепција корупције, а не сама корупција. Однос између перцепције корупције и корупције је такав да је понекад индекс перцепције већи него што је стварна корупција, а некад је обрнуто.

У истраживању које смо спровели коришћени су анкетни листићи, али и разговори са студентима у такозваним фокус групама. На Медицинском факултету у Новом Саду, у разговору о миту, студенти су помињали чак и износе новца. Говорили су да неки испит „кошта 300 евра“, да у том процесу не може да учествује било ко него само онај ко познаје тог неког посредника. Треба се добро распитати ко је тај неко, што значи да се не може закуцати на врата и рећи: изволите. Осим о овом „механизму подмићивања“, студенти су говорили и о „деци лекара“ и њиховој повлашћености. Наводно се од њих не тражи тако много знања као од осталих студената. Помињали су и тзв. Енглезе, студенте који полажу испите на енглеског језику, а то могу бити и наши студенти, не само страни. Њима се наплаћује већа школарина али се сматра да је то параван за лакше полагање испита.

Шири појам корупције у високом школству другачије се може назвати корупцијом „без дослуха“. То је кад нека јавна служба, у овом случају професор или деканат, не жели да ради свој законом прописани посао ако не добије додатну накнаду. На пример, професори не могу да одрже испит за студенте који не плате пријаву испита. Студенти су приморани на то да би уопште добили услугу коју су већ платили преко школарине или преко буџета државе. Или, други пример, обавезна куповина уџбеника као услов изласка на испит, што је у Србији веома распрострањено.

Ужи појам корупције јесте корупција „са дослухом“, када студент пита професора да ли би хтео да му омогући да положи испит за одређени новац. У тај нелегалан однос су активно укључене обе стране, уз већ поменутог посредника.

Питали смо у овом истраживању какве би требало да буду казне за особе уплетене у корупцију. Студенти сматрају да наставници треба да буду оштро кажњени. Занимљиво је да и професори мисле да њихове колеге треба да буду оштрије кажњени од студената. И то углавном због њихове позиције моћи, а и због знатно већег животног искуства. Мада је једна професорка приметила да и студенти нису деца.

Студенти на новосадском Медицинском факултету исказали су огромно нерасположење према наставницима за које се сматра да примају мито. Највећи број анкетираних би им дао отказ. Студенте би, међутим, казнили суспензијом или јавном опоменом.

Корупција веома лоше утиче на квалитет студија. Ако у високом школству имате лош, нетранспарентан коруптивни систем добићете свршеног студента с веома скромним корпусом знања и умећа с којим треба да се укључи на тржиште рада. Добићемо, дакле, веома лошу радну снагу зато што је корупција смањила квалитет студија. Још већи проблем је у томе што такво друштво губи један од важних моралних ослонаца, с немерљивим последицама и за садашње и за будуће генерације.

Асистент на пројектима у Београдској отвореној школи

Михаило Гајић

објављено: 19.01.2013.

Zašto državno finansiranje stanogradnje dugoročno podiže cene

Stiglo je nekoliko pitanja i vidim da nisam dovoljno pojasnio u prethodnom postu prilagođavanje građevinarstva na državnu intervenciju. Kod subvencija kredita je jasno zašto se podižu cenu. Ako omogućite ljudima da jeftinije plate novac kojim kupuju stan, povećaćete tražnju za stanovima. To će za dati broj stanova ili proizvodnju koja uvek zaostaje (treba napraviti novu zgradu) značiti i podizanje cene kvadrata.

Međutim, postoji niz efekata kod direktnog državnog investiranja a neke od njih ću sada prelistati. Pošto država (Građevinska direkcija Srbije) svoje stanove prodaje ispod tržišne cene, prosečna cena kvadrata je svakako niža nego ranije. Međutim i direktno finansiranje stanogradnje može dugoročno podići cene privatne novogradnje. Mislim da se kod nas upravo to događa što je potencijalni problem u narednoj recesiji. 

Raspada se privatno tržište

Subvencionisani krediti se trenutno i u skorijoj budućnosti uglavnom odnose na stanove u koje država direktno investira po Beogradu i Novom Sadu. Sami kreatori politike ističu da je to jedini način da se nađu kupci. Takođe cene kvadrata su kontrolisano ispod tržišnih. Obe prethodne činjenice za posledicu ima da stanovi privatnih investitora ostaju na lageru, neprodati (zbog državnog dumpinga) dok se deo kupaca preliva na državne stanova. Privatno tržište stanova se raspalo. Starogradnja je istisnuta i vlasnici se uglavnom opredeljuju za izdavanje do boljih vremena kada će prodati. 

Zarobljeni resursi u državnoj stanogradnji

U ekonomiji je tok resursa podjednako važan kao tok novca. Direktnim finansiranjem gradnje država istiskuje privatne investitore koji sa njom ne rade (toliko se raspalo tržište da se kapital povlači iz građevinarstva) dok drugi deo industrije srednjeročno vezuje za sebe. Time odvlači resurse iz privatne stanogradnje, onemogućuje stečaj mnogih firmi koje su pogrešno investirale i stavlja na hold privatno tržište. Kada bi mnoge firme, koje imaju stanove na lageru a trenutno preživljavaju tako što rade za državu, otišle u stečaj, restrukturiranje ili prodaju to bi omogućilo da se njihove sadašnje zalihe stanova u novogradnji prodaju po mnogo nižim cenama. Takođe bi spustilo cenu i svih drugih stanova. 

Bez državnog dumpinga neke od firmi bi veorvatno uspele da prežive šok na industriju ali bi iz krize izašli kao apsolutni pobednici koji bi mogli da preuzmu deo drugih firmi koje odu u stečaj. To bi bio veći ali kratkotrajniji šok na tržište stanogradnje koji bi omogućio da se počiste pogrešne investicije iz perioda ekspanzije. Takođe, verovatno bi manje kapitala otišlo iz građevinarstva, cene "zemljišta" i stanova bi se značajnije spustile i omogućilo bi se prilagođavanje tržišta (na nižem nivou cena kvadrata) novim uslovima ograničenog dohotka građana. 

Privredni ciklus u građevinarstvu

Država svojim direktnim investiranjem samo produžava agoniju građevinske industrije držeći je na aparatima do novog buma, dok zdrave firme uništava ili istiskuje. Kada se grana bude oporavila zbog ponovnog rasta privrede i dohotka, neće biti dovoljno zdravih investitora u stanogradnji, profiti će naglo skočiti, aktiviraće se razmena stanova na lageru, ali sve na višem nivou cene kvadrata. To će privući više kapitala i investicija u stanogradnju nego što je potrebno u novoj spirali privrednog ciklusa. Lančano, pogotovo ako se državna stanogradnja nastavi, zbog preterane tražnje za građevinskim materijalom rašće i cena koštanja stanova čime će se stovirti osnova za proširenje buma u sektore materijala ali i druge sektore. Na kraju, više cene koštanja, pregrejano investiranje i previsoke cene kvadrata biće osnov za ponovo značajna bankrotstva u novom ciklusu recesije. I tako u krug.

Fiskalna strategija za 2013. - pismo za deda mraza

Vlada Republike Srbije je na sednici 28. novembra usvojila fiskalnu strategiju za 2013. godinu sa projekcijama do 2015. godine. Ministarstvo finansija napravilo je vrlo smela predviđanja kretanja rasta BDP u naredne tri godine uz ambiciozne ciljeve fiskalne konsolidacije. Ključno pitanje je: kako to postići?

Ciljevi Vlade Srbije:

godina	rast BDP	visina deficita	javni dug
2012	-2%	6,7%	65,1%
2013	2	3,6	65,2
2014	3,5	1,9	58,7
2015	4	1	58,4

Bez detaljnog ulaska u ocenu svake pojedinačne stranice strategije potrebno je ukazati na nekoliko ključnih parametara zbog kojih možemo verovati da se ova fiskalna strategija neće ostvariti. Primarno, postavljeni ciljevi su izuzetno ambiciozni i stoje na nerealnim pretpostavkama o privrednim kretanjima u zemlji i EU. Drugo, fiskalna strategija sadrži jedva nekoliko kozmetičkih promena koje nisu ni blizu dovoljne za tako snažan rast privrede kakav se očekuje.

Nemoguć rast privrede

Međunarodni monetarni fond smanjio je svoje procene rasta u narednoj godini za celokupan region Balkana. Razlog tome je ulazak glavnog izvoznog tržišta (EMU) za naš region i osnovnog izvora kapitala u drugu recesiju. Gornja granica trenutne projekcije rasta u 2013. godini za Srbiju je 2%. Međutim, ne sme se zaboraviti da je budžet za 2012. godinu prvo je projektovan na 1,5% rasta privrede a realno je ostvaren značajan privredni pad od -2% BDP. Samo posmatranjem ovog cilja uviđamo da nešto nije uredu.

Da bi se takav rast ostvario narednih tri godine potrebno je da se poboljšaju ekonomske perspektive u Evropi i regionu, da sve predviđene reforme daju najbolje moguće rezultate i da se dogodi najoptimističniji scenario rasta investicija (10% prosečno godišnje) i izvoza (7% prosečno godišnje). Dakle samo u najboljem mogućem scenariju koji se može predivdeti, možda je moguće da Srbija ostvari željeni rast.  Dakle ako:

• tržišta u koja treba da izvozimo i iz kojih treba da dođu investicije upadnu u drugu recesiju,
• apsolutno sve prognoze MMF za rast privrede Srbije za prethodne četiri godine pokazivale znatan optimizam
•  i ako nijedna Vlada do sada nije uspela da ostvari fiskalne planove,

kako onda očekivati ostvarenje prethodno navedenih ciljeva?  

Nerealni fiskalni plan

Fiskalni savet i delegacija MMF, kao i MPO u prethodnim tekstovima pokazali su da je projekcija deficita za 2013. godinu od 3,6% nerealna. Deficit budžeta će zbog nerealnih pretpostavki, niske ukalkulisane inflacije[1], rizične projekcije kursa i optimistične projekcije rasta, verovatno premašiti 4,4% BDP. U toj situaciji planirani stepen fiskalne konsolidacije nije ostvariv.

Još intrigantnija projekcija je kretanje spoljnog duga od samo 0,1 procentnih poena u narednoj godini što sa 4,4% rasta deluje potpuno nemoguće. Kako država koja napravi deficit od preko 4% BDP može imati stagnirajući javni dug? Ili se očekuje veoma visoki privatizacioni prihod koji bi posredno trebalo da ispegla rast duga ili snažna apresijacija dinara. Uz sva obećanja Vlade i projekcije kretanja kursa zadržavanje duga na 65,2% BDP u 2013 godini potpuno je nemoguće. Zapravo, ove godine došlo je do drastičnog pada industrijske proizvodnje, čak i pada sektora usluga a sa produbljujućom recesijom u EMU, ne vidi se razlog zbog čega bi se taj pad preukrenuo u preko 10% rasta investicija?

Zaključak

Reforme izvora strukturnih problema privrede Srbije, makroekonomska stabilizacija i smanjenje državne potrošnje jesu jedini put u prosperitet i zaista dobri ciljevi svake fiskalne strategije. Međutim za smanjenje deficita i državne potrošnje potrebno je reformisati ključne potrošače budžeta, penzije, zdravstvo, školstvo i javna preduzeća. Značajno smanjenje potrošnje potrebno za fiskalnu konsolidaciju ne može se postići preko promene parametara trenutnog sistema za par procenata već preko fundamentalne reforme principa na kojima su ti sistemi zasnovani. Penzioni sistem mora ući u pripremu za privatizaciju preko pooštravanja uslova i bolje kontrole a zdravstvo i školstvo moraju manje da troše uz bolje rezultate i adekvatnu strukturu troškova.  Javna preduzeća moraju se okrenuti tržištu, mnoga se moraju privatizovati ili zatvoriti.

Ključni uslov za investicije i rast izvoza jeste bolje poslovno okruženje. Ali poreska reforma i pored smanjenja parafiskalnih nameta  bez znatnog smanjenja poreza na rad a uz povećanje PDV-a i akciza samo je zagrebala površinu problema. Za bolje poslovno okruženje potrebna je vladavina prava koja podrazumeva efikasne privredne sudove, brz stečaj, naplatu potraživanja i apsolutnu zaštitu privatne svojine, pa čak i od samovolje javnih vlasti. Potrebno je mnogo manje administracije i javnih nadležnosti, predivid poreski sistem i predvidiv kurs evra. Sve te ključne stavke nisu uključene u ovu fiskalnu strategiju te ona nikako ne može biti uspešna.

---

[1] Samo Ministarstvo Finansija i privrede je u Fiskalnoj strategiji projektovalo rast cena u narednoj godini na 11,1% dok je 5,5% uračunata inflacija u budžetu zapravo projekcija rasta cena na kraju sledeće godine. Potpuno je neodgvorno planirati budžet koji bi trebalo da bude restriktivan i podržan od strane socijalnih partnera na projekciji krajnje inflacije dok će cele godine ona biti mnogo veća. Ukupna inflacija u narednoj godini bi morala biti preko 8% ukoliko se ostvare procene kvartalnih kretanja koje su dali samo Ministarstvo i NBS! Dakle na osnovu sopstvenih procena, predloženi budžet za 2013. godinu ne stoji.

Godine koje su pojeli skakavci

Ovde prenesim moj novi članak sa sajta Kontrolor - opet se bavim javnim sektorom pošto je neiscrpna tema u Srbiji, i dokaz da je za nas dno dinamički pojam. 

Glavna teza ovog kratkog istraživanja je da je državno obrazovanje u Srbiji po resursima koje upotrebljava jako skupo a da su rezultati koje stvara jako loši. Resursi se rasipaju na preveliki broj zaposlenih jer su troskovi za plate enormno uvećani ne samo kroz preveliki i neracionalan broj zaposlenih nego i kroz više plate radnika u obrazovanju u odnosu na nivo koji bi postojao na slobodnom tržištu. Rezultati pokazuju kako su deca koja su išla u državne osnovne škole dobila znanje koje odgovara trajanju školovanja od 6 godina (prema metodologiji PISA) iako su realno išla u školu 8 godina. 

Postoji ipak malo ohrabrenje: Ministarstvo se kune da ce od 2014. krenuti na finansiranje obrazovanja prema broju učenika - dakle svaka ustanova će dobiti onoliko novca koliko dece školuju. Sa manjom izmenom da će cena vaučera biti uvećana za decu u seoskim sredinama i za decu nacionalnih manjina zbog povećanih operativnih troškova (mislim da je ovo eufemizam za to da se te škole neće zatvarati). Međutim, ako se pogleda struktura sistema, ispada da baš ove grupacije doprinose značajno povećanju troškova jer postoji nekoliko stotina odeljenja sa jednocifrenim brojem dece a i nekoliko desetina takvih škola. Dakle, reforma troškova ide u one segmente gde nije najpotrebnija te se smanjuje i njen učinak. Dalji problem je mogućnost prebacivanja troškova na nivoe lokalnih samouprava: u razgovoru sa nekim ljudima iz Ministarstva finansija se čuo predlog da sve te levičarske želje se više ne finansiraju iz opšte kase, nego ako neko hoće veći broj nastavnika u školi npr onda to i plati iz opštinske kase. Tu je moguće to da pošto lokalne samouprave i stanovnici ne vide realne troškove prenatrpanog državnog škplstva listom zadrže nastavnike (jer dobijaju već novac iz republičke kase za osnovni  rad - npr 34 nastavnika koja su realno potrebna a onda pored toga nastave da finansiraju još 9), a pošto na njima ide sve više gtransfera a ne dobijaju nove nadležnosti imaju više sredstava da ih tako potroše. Onda je moguće i povećanje već postojećih lokalnih taksi i naknada za to troškarenje. 

Dakle, mislim da ovaj novi sistem finansiranja neće doneti dota noviteta i dobra - njegova svrha je da se samo smanje troškovi a ne podigne kvalitet. A i samo smanjivanje troškova će najverovatnije ostati na računovodstvenoj fikciji (umesto da plaća republika plaća opština). Najbolje rešenje bi bilo da se uvede vaučerizacija pa da se tako moć odlučivanja prenese iz ruku državnih zvaničnika u ruke samih roditelja i učenika. Na taj način bi obrazovni sistem bio nateran na konkurenciju što bi oborilo realne troškove obrazovanja i podiglo njegov kvalitet.

Budžet za 2013. projektovan na kurs od 120

Dobio sam nezvaničnu informaciju da je budžet za 2013. godinu projektovan sa pretpostavkom da će se tokom godine kurs kretati oko 120. Danas ćemo u parlamentu saznati da li je to tačno. Defanzivan budžet bi morao biti projektovan na još viši kurs. Trenutno je dinar kratkoročno precenjen (inflacija se drastično ubrzala a dinar je ojačao preko 5% umesto da oslabi) i brzo će se vratiti na prethodni trend. Fiskalni savet je projektovao da će po ovom planu vlade deficit biti 25 milijardi dinara veći nego što to ministarstvo misli. Ja smatram da su procene rasta za narednu godinu i inflacije izuzetno optimistične i da će se dogiditi, ako ikakav, vrlo skroman i slab rast (ispod 1%). 

Kao što sam ranije pisao, očekujem jaču depresijaciju dinara od marta naredne godine kada kreću da se vraćaju subvencionisani krediti (indeksirani u evrima), kada se izgubi trenutni efekat promene strukture obaveznih rezervi i kada inflacija da pun povratni efekat na depresijaciju. Moguće je, a mislim da će se to i desiti, da će evro skočiti i preko 125 tokom godine a da će efektivno kurs biti viši od 120 barem pola godine. 

Sve u svemu, ako depresijacija bude veća javiće se nekoliko problema. Troškovi kamata sledeće godine iznose 800 miliona evra i ako evro skoči na 125 (kako bi otprilike trebalo prema razlikama u inflaciji, mada to nije jedini način procene), to je od 2 do 4 milijarde dinara (zavisno od toga kada i koliko skoči evro). Takođe skočiće cene energenata, repromaterijala, subvencija, garancij aza kredite itd. Sve te stvari na razne načine ulaze u budžet i rast ovih stavki produbiće deficit. Dodatno uz višu inflaciju doći će do više indeksacije plata i penzija u oktobru 2013. ako opstane ova vlada što će svakako povećati deficit značajno. Na kraju teško je očekivati da, na primer u slučaju inflacije od 8% i kursa od 122, sindikati i PUPS ne pritisnu za dodatno povećanje plata i penzija a da ovako "fiskalno odgovorna" vlada ne popusti.

E sad, ovaj budžet neće opstati sigurno do kraja 2013. moraće na rebalans. Čak me ne bi čudilo da se ide na prevremene izbore od proleća, da SNS obori vladu, optuži URS za neuspeh budžeta i da se rebalans pravi u drugoj polovini godine. Ukratko, nezahvalno je praviti godišnju projekciju deficita na osnovu ovog budžeta. Međutim kada bi ovaj budžet opstao do kraja godine a kada saberem sve elemente, bacim računice i ukalkulišem svoja očekivanja, moja najbolja procena bi bila da će deficit ovakvog budžeta preskočiti 160 milijardi dinara. Dakle preko 4,4% BDP deficita konsolidovanog budžeta države. I gde je tu štednja?

SAD na ivici litice

Evo jednog videa koji na plastičan način objašnjava gde su federalne finansije SAD. Jedini način da se reši fiskalni problem federalnih vlasti je da se značajno povećaju porezi i drastično smanje rashodi na određenim pozicijama. Međutim, za razliku od Ruzveltove ere, pa 60ih i 70ih, svet je danas izuzetno mobilan i globalan. Firme se lako sele, bogati ljudi menjaju stanovanje, kreativno računovodstvo je usavršeno i zato je mnogo lakše pobeći od poreza.

Zbog toga stalno podbacuju projekcije dodatnih prihoda od povećanja poreza. U ovom videu kao i u realnosti, odgovor se sam nameće - potrebna je opsežna reforma i privatizacija države blagostanja jer su socijalni troškovi postali apsolutno neodrživi.

Država blagostanja nema budućnost

Mislim da postoji rešenje za probleme s kojima se suočavamo ukoliko budemo realistično i sistematično razmišljali. To znači napuštanje fantazija i okretanje stvarnom svetu. Moguće je uspostaviti vladavinu prava i slobodno tržište, i postoje primeri država koje su to ostvarile prilično brzo, ponekad u veoma lošim okolnostima. Razlog za moj optimizam je i ova konferencija u Beogradu, koja je pokazala da mladi pokazuju najveću zrelost. Oni razumeju da ne treba verovati u magiju.

Jedna od njih je da možete prevazići probleme ukoliko primenite princip kvantitativnih olakšica, što podrazumeva, između ostalog, štampanje novca i jeftine kredite, kao i nova zaduženja. Ipak, na konferenciji u Beogradu smo videli da ljudi shvataju da ako na zabavi uveče pijete mnogo alkohola, još jedna flaša votke narednog jutra nije rešenje, a to rade mnoge države. Ipak, postoje i zemlje sa zrelijim pristupom, poput Nemačke, Finske i Estonije. Stoga, treba da se otreznimo, ostavimo po strani bocu votke i počnemo da rešavamo probleme s kojima se suočavaju mnoge evropske vlade, kao i Evropa u celosti.

Između ostalog rekao je Tom Palmer za Danas.

Gilde u Holandiji

Trenutno pišem master tezu na temu "Osiguranje od nezaposlenosti - perspektive tržišnih rešenja". tokom rada naišao sam na gomilu interesantnih i ilustrativnih istorijskih podataka. Jedna od zanimljivijih poruka je da je državna intervencija uništila ili istisnula veliki broj raširenih privatnih aranžmana socijalne zaštite i osiguranja. Sasvim suprotno uobičajenom viđenju stvari da je postojao razuzdani kapitalizam u vremenima nakon industrijskih revolucija i da je onda država došla da ispravi tržišnu grešku nedovoljne ponude socijalne zašttie i osiguranja. Jedan od takvih primera su Gilde u Holandiji.

Gilde su uglavnom služile (kao i većina strukovnih udruženja) za ekonomski štetne poslove lobiranja, licenciranja i ograničenja ulaska. Sa druge strane radile su i dosta poslova savremenih agencija za zapošljavanje - obuku, raspodelu šegrta, jeftine kredite za mašine, pomoć pri započinjanju manufakturne radionice i dr. U Holandiji (tada kraljevina Niske zemlje), u XVII i XVIII veku, opštinske vlasti su delegirale na gilde i ulogu socijalnog osiguranja. Zakonski je bilo propisano da se zanatlije i trgovci, kroz sopstvene aranžmane u okviru gildi, moraju zdravstveno i socijalno osigurati. 

Članovi gildi morali su da izdvajaju deo profita ili godišnju glavarinu u udružene fondove gildi koji su zbrinjavali one koji su izgubili posao (zbog starosti, bolesti ili gubitka sposobnosti zbog invaliditeta) ili porodice i zanatlija koji poginu u ratu ili na poslu. Procenjeno je da su oko 1750. godine u Niskim zemljama između 25 i 35% stanovništva bili članovi ovakvih fondova koje su organizovale gilde. Kraj gildi, pa i njihove socijalne uloge, dolazi sa Francuskom revolucijom koja se prelila u Holandiju. U januaru 1795. Francuska republikanska vojska umarširala je u Holandiju zajedno sa izbeglim pobunjenicima iz prethodnog građanskog rata i srušila kralja Vilhema V od Oranža koji je pobegao u Englesku. Uspostavljena je Batavijska republika koja je ukinula feudalne opštine. Sa njima su zabranjene i gilde kao relikt feudalne prošlosti. Nakon novog državnog udara 1806. godine, pod patronatom Britanske imperije, svrgnut je Napoleonov namesnik, i u Holandiju se vratio kralj. Republikanska vlast ostaviće trajan pečat u istoriji Holandije jer će 1848. godine doći do uspostavljanja parlamentarne monarhije na tragu revolucionarne težnje s kraja 18. veka. Mešutim,  sporedni efekat francuske administrativne represije je birsanje mnogih institucija koje su bile važne u pred-industrijsko doba u Niskim zemljama. Institucija gildi, te njihova ključna uloga u socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti, biće trajno uništena i nikada neće biti povraćena. 

U doba savremenog kapitalizma, nakon industrijske revolucije, manufakturna i mala proizvodnja gube na ekonomskom i socijalnom značaju pa tako esnafi i gilde gube svoj istorijski značaj. Posle drugog svetskog rata preokrenuo se trend u formi osnivanja strukovnih udruženja koja su obnovila veliki deo funkcija pozno-srednjevekovnih esnafa. Međutim, u savremeno doba, strukvona udruženja preuzela su većinu ekonomski štetnih funckija, u obliku lobiranja i regulacije za ograničenje ponude i ulaska na tržište, ali ne i funkcije privatnog obezbeđenja socijalne zaštite i zaštite nezaposlenih članova udruženja.

Izdržavanje države

Mreža za političku odgovornost, zajedno sa prijateljima iz Libeka pokrenula je projekat "Izdržavanje države". Na stranici možete naći nekoliko interesantnih videa koji ilustruju naš javni sektor. Podržali smo ovaj projekat pišući tekstove na stranici čas ekonomije. Harberger je pisao o privatnom i javnom sektoru, ja o penzionom sistemu i reformi a Mihailov tekst je o javnom dugu.

Izdvojio bih i moj omiljeni od tri videa

Švedska mitologija

Prijatelj Andrej Stanimirović preveo je tekst Per Bylunda "Kako je država socijalnog blagostanja upropastila Švedsku". Ovde na blogu, Harberger je u seriji postova: 1. O Švedskoj državi blagostanja , 2. Švezoskleroza, 
3. Krah Šveskog modela pisao o istoj temi.