Par zapažanja o Austriskoj teoriji poslovnih ciklusa

U svom najnovijem postu na Tržišnom rešenju, Slaviša Tasić kritikuje Austrijsku teoriju poslovnih ciklusa, (Austrian Business Cycle Theory - ABCT) teoriju recesije po njegovim rečima. Želim da prokomentarišem ovde nekoliko zapažanja koja sam promislio vezano za njegov post.

Ako sam nešto naučio od Slaviše, to je da recesija nema jedan uzrok i jedno objašnjenje. Tako je i istorija nastanka krize, u kojoj živimo, izuzetno kompleksna i, u velikoj meri, i dalje misterija. Čini mi se, da bi čovečanstvo, prevazišlo mnoge elemente krize u kojoj se nalazi, da je neupitno jasno šta su najvažniji urzoci. Međutim, ono oko čega se sa Slavišom često ne slažem je pozicija Austrijske teorije poslovnih ciklusa u objašnjenju krize. Mislim da ova teorija zavređuje mnogo više poštovanja, pažnje, ali ponovnog čitanja u savremenom društvenom kontekstu. Možda i neke nove knjige koje će uspostaviti neku neoaustrijsku teoriju poslovnih ciklusa. Slaviša je svoju kritiku u postu sveo na nekoliko ključnih tačaka, pa ću i ja svoja zapažanja tako strukturisati.

1. Kratkoročne kamate i racionalne odluke

ABCT postavlja kamatne stope u centar analize, zbog toga što one imaju, po toj teoriji, ključni uticaj na investicione odluke. Pogotovo na odluke o dugoročnim investicijama. Ideja je da centralna banka manipulaciom monetarnom masom omogućava da kamatne stope padnu i da se pojeftine investicije a obeshrabri štednja. Posledica su preterana potrošnja, pogrešne investicije (malinvestment) i preterane investicije (overinvestment). Glavna zamerka ABCT u tretiranju kamata je to da se, zapravo, ovom teorijom tvrdi da centralna banka uspeva da prevari poslovne ljude niskim kamatama i da nije racionalno da oni nasednu na takvu manipulaciju, i to neprestano, iz recesije u recesiju. 

Iako smatram da je pitanje investicionih odluka mnogo kompleksnije, ne smatram da se ključnom idejom ABCT narušava racionalnost izbora i predviđanja. Sasvim suprotno, smatram da su izbor preduzetnika racionalni, jer rast monetarne mase, ili direktno igranje sa kratkoročnim kamatama, ima direktan uticaj na rast finalne potrošnje što posledično podstiče povećane investicije, čak i kada prodeuzetnik zna da je ekspanzivno stanje kratkotrajno i posledica monetarne manipulacije. Jer se investicija ne mora nužno vršiti zbog niže kamate, već zbog toga što je predviđanje rasta potrošnje uvećalo predviđanja budućih novčanih tokova, što bi opravdalo graničnu investiciju i pri istim kamatama. Dakle, smanjenje kamata povećaće potrošnju koja se pretežno finansira kratkoročnim kreditima.

Niže kratkoročne kamate podstiču ekspanziju keš kredita, minusa na karticama, kupovinu trajnih potrošnih dobara, automobila na lizing i sl. Upravo ove pojave su se dešavale tokom ekspanzije, od 2001 do 2008. Sa druge strane, kratkoročne kamate destimulišu štednju na kratkoročne oročene depozite, jer su kamate niže, što opet utiče na povećanu potrošnju. Prethodno je pogotov slučaj u svim branšama gde se kupovina ili finansiranje proizvodnje zasniva na varijabilnim kamatama, po sistemu LIBOR + rizik. 

Primer: Poseban slučaj je tržište nekretnina gde je u prethodnoj ekspanziji drastično povećan broj varijabilnih hipotekarnih kredita. Slaviša je sjajno objasnio kako je regulatorno okruženje samostalno usmeravalo i podsticalo kreiranje i formiranje pogrešne strukture takvih kredita, ali je sigurno važan faktor i to, da je veliki broj novih hipotekarnih ugovora, a pogotvo najveći broj NINJA (No Income, No Job or Asset) hipoteka, bio sa varijabilnim kamatama. Varijabilni hipotekarni krediti postali su konkurentniji od dugoročnih, i bolji za kontrolu rizika (iz ulga investitora) kod subprime hipoteka. Kada su kratkoročne kamate najniže u istoriji, na šta je Fed imao direktan uticaj, sa čime se i sam Slaviša slaže, za očekivati je da dođe do ogromnog rasta prodaje kuća sa varijabilnom kamatom na hipotekarni kredit, pa time i cena, i da se započne hipotekarna spirala i bez regulatornog mehanizma koji je postojao. 

2. Kamate i investicione odluke

Još jedna stvar je bitna kod investiranje usled trenutno nižih kamata. Preduzetnici imaju podsticaj da investiraju i kada znaju da ih centralna banka vara, zbog toga što ako to oni ne učine - hoće njihovi konkurenti. Svako ko se malo bavio investicionom analizom ili analizom rizika zna da se odluke o odobravanju investicije ili kredita donose na osnovu raznih parametara koji uvek za faktor imaju poziciju firme u odnosu na svoje relevantno okruženje. Kako je, najčešće, interes preduzetnika dugoročan opstanak na tržištu, oni ne mogu propustiti profitnu priliku koju pruža rast potrošnje i jeftinije investiranje, čak i kada nisu sigurni koliko će trajati niže kamate. Dovoljno je da jedan potencijalni preduzetnik-konkurent ili bankar koji greškom spusti kamatu, nasedne na monetarnu prevaru, i time ugrozi konkurentsku poziciju racionalnog preduzetnika u fokusu. Tako, taj racionalni preduzetnik, čak i kada je svestan manipulacije, može da zbog očekivanja reakcije drugih, krene u investicionu odluku. Teorija igara bi o ovome verovatno imala šta da kaže.

3. Struktura proizvodnje i potrošnje

Mislim da je važna tačka ABCT to što se ne fokusira na promene u agregatima poput potrošnje i štednje, već na metodološki individualistički pristup posmatranja strukture fenomena. Tako ABCT ne govori da će u recesiji doći do povećanih dugoročnih investicija i manje kratkoročnih investicija i potrošnje. Ideja je zapravo da će se i investicije i potrošnja zbog nižih kamata okrenuti zaobilaznijim proizvodima i proizvodnim metodama, što nikako nije isto što i dugoročna dobra ili investicija. Veći stepen zaobilaznosti podrazumeva veći stepen korišćenja kapitala (a manje rada - Rikardov efekat), više nivoa proizvodnje i kompleksnije tehnologije, što ne mora nužno značiti i duži period potrošnje, proizvodnje i investiranja (osim perioda koji je potreban da se proizvodnja prilagodi zaobilaznijim procesima).  

Zapravo, ključ ABCT je u tome da promene M mase dovode do promene kamatnih stopa što dovode do promene strukture potrošnje koja utiče na promene u strukturi proizvodnje (zaobilazniji proizvodni ciklusi) što može uticati na distorzije u dohodovnoj strukturi sektora sa dužim periodom obrta i njihovo preterano investiranje. Odnosno, povećanje monetarne mase i obaranje kamata, podstiče kreditiranu potrošnju i kupovinu dugotrajnijih dobara, što podstiče investiranje u više kapaciteta, bolje tehnologije i kompleksnije procese, proizvodnje kreditiranih i dugotrajnijih dobara.

Takođe, za praćenje privrednih ciklusa u okvirima ABCT važan je i tok proizvodnih i investicionih dobara. Kako je potrebno vreme i dugoročnije proizvodno angažovanje, da se ona formiraju, cene tih dobara u ekspanziji mogu rasti drastično. Investiranje može biti opravdano kako bi se oskudni proizvodni resursi uhvatili pre konkurenata, umesto konkurenata ili radi uspostavljanja bolje konkurentkse pozicije. Bez obzira na racionalnost preduzetnika u kasnijim proizvodnim stadijumima (maloprodaja npr.), oni preduzetnici u ranijim fazama (proizvodnja fiskalnih kasa) mogu reagovati povećanjem proizvodnje i investicija usled povećanja tražnje za njihovim proizvodima (kasama) nezavisno od uzroka rasta tražnje. 

Primer: Da pojednostavim, uzmite primer brodogradnje. Ekspanzija kredita utiče na rast finalne tražnje što povećava međunarodnu trgovinu. Shipping firme imaju povećanu tražnju za svojim uslugama. Cene shippinga rastu za kraće isporuke. Racionalni špediter može smatrati da je efekat veštački zbog moentarnog impulsa, ali ako on ne naruči novi brodove za nove transportne linije, to će učiniti njegov konkurent. Racionalni preduzetnik ima višestruke podsticaje da naruči brod, i ono što je u ABCT ključno, veći, bolji, duži, kapitalno opremljeniji brod. Pristaništa će ulagati u nove kranove, viljuškare, kapitalnu opremu. Tek brodogradilište nije sigurno šta utiče na rast porudžbina, ali vidi da cene brodova po ranijim isporukama brzo rastu, a broj kranova, viljuškara i hidrauličnih dizalica, koji se koriste u proizvodnji, kratkoročno nije dovoljan i brzo rastu cene. Kako bi smanjilo troškove, a pri nižim kamatama, brodogradilište uzima više mašina na lizing. Takođe, svi oni ne mora biti svestan šta je razlog rasta njegovih prihoda, upravo informaciona funkcija cena ima ulogu da to čini (vidi: Use of Knowledge in Society). Tako se, poput spirale unazad, privredni ciklus širi i menja strukturu proizvodnje, unoseći sve zaobilaznije puteve proizvodnje, sve više kapitalnih ulaganja, kako bi se ispratio rast tražnje za proizvodnim brodovima i transportnim uslugama.

4. Zaključak

Nisam siguran zbog čega se moji prethodni argumenti ne uklapaju u standardne okvire austrijske teorije, iako sam koristio austrijsku logiku i metodologiju u zaključivanju. Mislim da je osnovni problem, mnogih savremenih ekonomista (ovde ne uključujem Slavišu, ali uključujem mnoge austrijance) to što ABCT čitaju ili površno ili zaslepljeno. Takođe, finansijski sistem bio je potpuno drugačiji kada je teorija formulisana, stepen rezervi banaka bio je viši ili mnogo stabilniji a broj bankarskih proizvoda preko kojih se direktno utiče, svakog minuta, na platni promet i tržišnu interakciju, drastično se povećao. Sektor bankarstva i finansijskih usluga postao je značajan u obimu i dohotku, dovoljno da u mnogo većoj meri, ali i na razne nove načine, utiče na privredna kretanja. 

Ono gde Slaviša pravi, po mom mišljenju ključnu grešku, je previd da ABCT najviše zanima struktura proizvodnje i potrošnje. Da li su procesi dugoročniji i zaobilazniji ili se potrošnja i proizvodnja usmeravaju na kraće proizvodne lance. Jer nesklad između vremenske strukture proizvodnje i potrošnje predstavlja ključni pojavni oblik ekspanzije i recesije prema ABCT. U dve rečenice suština ABCT glasi: U početku, raste kreditirana potrošnja i potrošnja dugotrajnih dobara (umesto štednje) što podstiče povećanje kapaciteta i kapitalne opremljenosti proizvodnje dugotrajnijih dobara. Kasnije, kada ponovo porastu kamate, investicije u dugotrajnije kapacitete, proizvode i biznise nije u skladu sa kratkotrajnijom potrošnjom (i većom štednjom), što ima za posledicu rast cena kratkotrajnih finalnih proizvoda i bankrotsva u pogrešnim i preteranim investicijama u dugotrajnija dobra.

Zapravo, ako bih pokušao da sumiram svoj stav o ABCT teoriji u nekoliko redova to bi otprilike izgledalo ovako: ABCT jeste relevantna teorija poslovnih ciklusa, koja može da objasni logiku interakcije potrošnje i proizvodnje u okruženju promena kamatnih stopa, međutim, kanali putem kojih se monetarni impuls prenosi, i sektori na koje dominantno utiče, u velikoj meri su se promenili u odnosu na vremena kada je teorija formulisana. Čini da je relevantnost ABCT postala značajnija nego ranije, ali da je nedevoljno razvijena (underdeveloped) i osavremenja (up to date).

Zašto državno finansiranje stanogradnje dugoročno podiže cene

Stiglo je nekoliko pitanja i vidim da nisam dovoljno pojasnio u prethodnom postu prilagođavanje građevinarstva na državnu intervenciju. Kod subvencija kredita je jasno zašto se podižu cenu. Ako omogućite ljudima da jeftinije plate novac kojim kupuju stan, povećaćete tražnju za stanovima. To će za dati broj stanova ili proizvodnju koja uvek zaostaje (treba napraviti novu zgradu) značiti i podizanje cene kvadrata.

Međutim, postoji niz efekata kod direktnog državnog investiranja a neke od njih ću sada prelistati. Pošto država (Građevinska direkcija Srbije) svoje stanove prodaje ispod tržišne cene, prosečna cena kvadrata je svakako niža nego ranije. Međutim i direktno finansiranje stanogradnje može dugoročno podići cene privatne novogradnje. Mislim da se kod nas upravo to događa što je potencijalni problem u narednoj recesiji. 

Raspada se privatno tržište

Subvencionisani krediti se trenutno i u skorijoj budućnosti uglavnom odnose na stanove u koje država direktno investira po Beogradu i Novom Sadu. Sami kreatori politike ističu da je to jedini način da se nađu kupci. Takođe cene kvadrata su kontrolisano ispod tržišnih. Obe prethodne činjenice za posledicu ima da stanovi privatnih investitora ostaju na lageru, neprodati (zbog državnog dumpinga) dok se deo kupaca preliva na državne stanova. Privatno tržište stanova se raspalo. Starogradnja je istisnuta i vlasnici se uglavnom opredeljuju za izdavanje do boljih vremena kada će prodati. 

Zarobljeni resursi u državnoj stanogradnji

U ekonomiji je tok resursa podjednako važan kao tok novca. Direktnim finansiranjem gradnje država istiskuje privatne investitore koji sa njom ne rade (toliko se raspalo tržište da se kapital povlači iz građevinarstva) dok drugi deo industrije srednjeročno vezuje za sebe. Time odvlači resurse iz privatne stanogradnje, onemogućuje stečaj mnogih firmi koje su pogrešno investirale i stavlja na hold privatno tržište. Kada bi mnoge firme, koje imaju stanove na lageru a trenutno preživljavaju tako što rade za državu, otišle u stečaj, restrukturiranje ili prodaju to bi omogućilo da se njihove sadašnje zalihe stanova u novogradnji prodaju po mnogo nižim cenama. Takođe bi spustilo cenu i svih drugih stanova. 

Bez državnog dumpinga neke od firmi bi veorvatno uspele da prežive šok na industriju ali bi iz krize izašli kao apsolutni pobednici koji bi mogli da preuzmu deo drugih firmi koje odu u stečaj. To bi bio veći ali kratkotrajniji šok na tržište stanogradnje koji bi omogućio da se počiste pogrešne investicije iz perioda ekspanzije. Takođe, verovatno bi manje kapitala otišlo iz građevinarstva, cene "zemljišta" i stanova bi se značajnije spustile i omogućilo bi se prilagođavanje tržišta (na nižem nivou cena kvadrata) novim uslovima ograničenog dohotka građana. 

Privredni ciklus u građevinarstvu

Država svojim direktnim investiranjem samo produžava agoniju građevinske industrije držeći je na aparatima do novog buma, dok zdrave firme uništava ili istiskuje. Kada se grana bude oporavila zbog ponovnog rasta privrede i dohotka, neće biti dovoljno zdravih investitora u stanogradnji, profiti će naglo skočiti, aktiviraće se razmena stanova na lageru, ali sve na višem nivou cene kvadrata. To će privući više kapitala i investicija u stanogradnju nego što je potrebno u novoj spirali privrednog ciklusa. Lančano, pogotovo ako se državna stanogradnja nastavi, zbog preterane tražnje za građevinskim materijalom rašće i cena koštanja stanova čime će se stovirti osnova za proširenje buma u sektore materijala ali i druge sektore. Na kraju, više cene koštanja, pregrejano investiranje i previsoke cene kvadrata biće osnov za ponovo značajna bankrotstva u novom ciklusu recesije. I tako u krug.

Državno stanovanje

Novi tekst za Kontrolor.rs

Vlada Srbije je krajem decembra usvojila uredbu kojom se i u 2013. godini produžava program subvencionisanih kredita za kupovinu novih stanova. Za sada je planirano upumpavanje oko 15 miliona € u građevinarstvo kroz ovaj program. Ovim subvencijama država prevashodno pomaže boljestojeće građane i direktno povećava profit banaka. Kao i nakon prethodnih intervencija, dugoročno poboljšanje građevisnke industrije će izostati  a sve na račun poreskih obveznika.

Pogrešni podsticaji građevinskoj industriji

Od 2005. godine plasirano je preko 15.000 subvencionisanih kredita za kupovinu stanova uz pumpanje 135 miliona € u stanogradnju. U poslednjih nekoliko godina, država je sama izgradila desetine hiljada stanova. Postoje i drugi programi kroz koje država stalno pomaže građevinarstvo. Da li je to rešilo probleme ove industrije? Da li ima više uspešnih građevinskih firmi a manje bankrota? Odgovor je kratak - Ne!

Država ovim programima u stanogradnji samo pravi medveđu uslugu. Za vreme perioda eskpanzije (2002 - 08.), zbog sporog prilagođavanja građevinarstva brzom rastu plata došlo je do naglog rasta cene stanova pogotov u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada. Subvencionisani krediti i direktno finansiranje gradnje dodatno podižu tražnju za stanovima (zbog niže kamate postaje jeftinije kupiti stan nego rentirati). To imalo dva ključna efekta:

      1. Pregrejano investiranje u stanogradnju

Došlo je do preteranog povećanja cena i pregrejanog investiranja u stanogradnju. To direktno podstiče građevinske firme da kupe više parcela, započnu više zgrada odnosno snažnije investiraju u stanogradnju. Stanovi su se 2007. godine prodavali u sivoj fazi bez problema, zapravo bilo je teško naći stan po prihvatljivoj ceni na dobroj lokaciji. Došlo je do preteranog investiranja u stambene kredite pa su se mnoge porodice, nakon početka krize, zaglavile u rastućim ratama zbog pada dinara. Da su rentirali bilo bi dovoljno samo da se presele u manji stan. Kada je počela kriza cene su prestale da rastu, stanovi su prestali da se prodaju tržište je bilo daleko prezasićeno ponudom. Sledstveno, građevinske firme krenule su da beleže velike gubitke uz značajan broj neprodatih stanova na lageru.

       2. Pogrešna alokacija resursa

Od poečtka krize, bum koji je prethodno nastao u stanogradnji postao je očigledan. Država stalnim produžavanjem programa pomoći drži građevinsku industriju na aparatima ali to ne pomaže da se ona postavi na bolje osnove. Sa jedne strane, od bankrostva spašava pojedine firme koje su preterano ulagale u izgradnju (setite se na primer Beleville naselja na Novom Beogradu). Subvencije i finansiranje stanogradnje pomažu da se povrati barem deo prethodnih pogrešnih investicija. Sa druge strane, preterano podstiče uzimanje kredita od banaka što drži cene previsokim i ne dozvoljava da se tržište počisti. Zadržavanje tražnje i investicija na višem nivou dugoročno je opasno. Kada dođe do novog rasta privrede i plata pomenuti programi biće osnov za nastanak novog ciklusa preteranog investiranja i novih bankrotsva u narednoj recesiji. Država sprečava prilagođavanje privrede novim uslovima koje podrazumeva manje kupovine stanova a više iznajmljivanja, manje gradnje a niže cene da se prodaju već završeni stanovi.

Pomaganje dobrostojećih

Važan efekat programa subvencija i stanogradnje je pomaganje boljestojećih iz džepa siromašnijih građana. Obavezno učešće za stan bilo je 5 a sada je 10% uz kamatu koja je na nivou 4,5% + EURIBOR. Pravo pitanje koje treba postaviti je: koje porodice imaju 5 ili 10 hiljada evra ušteđevine i mogućnost da izdvoje 350 evra mesečno za ratu kredita? Odgovor se sam nameće. U prevodu, svojim PDV-om, porezima na platu, akcizama na gorivo, svi građani Srbije, pa i oni veoma siromašni, pomažu dobrostojeće porodice (srednju i višu srednju klasu) da postanu vlasnici nekretnina iako imaju sasvim dovoljno novca da sebi prijušte pristojno stanovanje. 

Prodica koja ima 350 evra mesečno + režije da izdvoji za stan sigurno može da sličan iznajmi uz isti trošak. Pritom, porodice koje su podigle kredite tokom buma, na osnovu previsokih cena i prejakog dinara, sada plaćaju mnogo više rate i zarobljeni su u kreditu na koji ih je država, nesvesna mogućih posledica, pogrešno navela. Opet, da bi te ljude spasila te situacije, Vlada je uvodila subvencionisane kredite za automobile, kućne aparate, povećavala plate u javnom sektoru i dr., opet pomažući boljestojećima iz džepa siromašnijih.

Zaključak - država ne pomaže!

Stanogradnje je odličan primer kako državna intervencija može imati veoma štetne neželjene posledice koje se teško sagledavaju na početku. Pomažući onima kojima pomoć nije potrebna, na račun onih koji nemaju, država održava cene i investicije u stanogradnji na veštačko visokom nivou - stvarajući stalnu spiralu ekspanzije i bankrota. Građevinska industrija nalazi se u začaronom krugu stalnih subvencija i intervencija koje podstiču preterano investiranje i previsoke cene. Država podržava neuspešna preduzeća u životu i zadržavaju parcele, materijale i resurse u neproduktivnoj proizvodnji - praznih a skupih stanova u novogradnji.

Dugoročno, državno investiranje u stanogradnju nije pravedno, racionalno i održivo. Potreban je potpuno drugačiji pristup ako se želi pomoći građevinskoj industriji. Na primer, moglo bi da se radi na pojeftinjenju i ubrzanju procesa dobijanja građevinskih dozvola, da je umesto 270 u proseku potrebno 27 dana. Potrebno je izbeći prikrivene troškove korupcije na lokalnom nivou, rešiti prava svojine nad zemljištem, prodati državnu zemlju, raditi na razvoju pravnog okvira koji bi efikasno rešavao pravne sporove i stečaje. Država mora da prestane da direktno pomaže investiranje u trenutno lošem sistemu i da počne da stvara okvir za jeftinije, brže i nekorumpirano investiciono okruženje u građevinarstvu.

Macro Folies

Posle dva rep videa, iz fabrike EconStories.tv dolazi nam pravi šlager, kolekcija pesama velikih ekonomista koje rasturaju zabludu da je preterana potrošnja put za prosperitet u recesionim vremenima. Moji omiljeni singl je svakako onaj Kejnzov. Skrenuo bih samo pažnju na one slabije upućene u monetarnu politiku SAD. Na kraju je rečeno da jedini ko ima moć da napravi poklone niodčega je Deda Mraz, a on na kraju ovog videa (3:55) neodoljivo podseća na Bena Bernankea, predsednika borda Feda. Moć centralne banke da ištampa prosperitet i rast otprilike je jednaka verovatnoći da Deda Mraz zaista postoji.

Recesija kao lek

Prenosim niv tekst za nedeljno izdanje novosadskog Dnevnika o monetarnoj ekspaniziji kao uzroku krize. Odgovaram i zašto novo doštampavanje novca neće povratiti ekonomiju na održiv rast.

U istom izdanju i intervju sa Mišom Brkićem o Grčkom scenariju u Srbiji.