Zaposlenostu javnom sektoru u Srbiji - igranje brojkama

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru. Ukupna cifra je 781 000 ljudi. Pre malo više od godinu dana se pominjala cifra od najviše 550 000 prebrojanih (plus vojska, policija i službe bezbednosti o kojima se podaci zvanično ne daju). Onda je vrli novi ministar finansija u gostovanju na Dnevniku krajem novembra prošle godine rekao da ima ukupno 740 000 ljudi u javnom sektoru. Sada ispada da su malo prešli u računu i da ih ima jedno 40 000 više, ali eto opet, ni on ne zna koliko njih je višak.

Postavlja se pitanje, otkud ovoliko velika razlika u samo godinu i podana? Čak i kada se na prvu brojku od 550 000 ljudi stavi broj zaposlenih u vojski i policiji, to dođe na cifru od oko 640 000 ljudi, u najboljem slučaju. To znači da je ova vlada zaposlila najmanje oko 140 000 ljudi u javnom sketoru.

Da podsetimo, ukupan broj zvanično zaposlenih u Srbiji u novembru je bio 1 718 000 ljudi, a zvanično nezaposlenih 760 000. Prema Anketi oradnoj snazi iz oktobra, stopa nezaposlenosti je bila 20,1% a procenjuje se i da je oko 17% neformalna zaposlenost.

GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.

Šta zna dete šta je 10 hiljada milijardi?

Gospodin ministar Bačević, inače poznat po suludim idejama o gradnji kanala Morava - Vardar, imao je još jedan napad genijalnosti izjavivši da će Kina u zemlje Centralne i Istočne Evrope u narednim godinama uložiti 10 000 milijardi evra. Da stavimo te brojeve u perspektivu - GDP Poljske, kao najveće zemlje u Centralnoj Evropi je 2012. bio 490 milijardi dolara tj oko 360 milijardi evra. Istovremeno, GDP Kine je iznosio 8 224 milijarde dolara tj oko 6 000 milijardi evra. Očigledno, ova izjava nema smisla.

Istovremeno kineski mediji javljaju nešto realističniju priču: da će Kina da uloži oko 10 milijardi dolara (dakle, oko 7,35 milijardi evra) u ovaj region. 

Apparently, lost in translation. Na engleskom "billion" ne znači "hiljadu milijardi" (jer je to "trillion") nego milijarda. Greške se svuda javljaju, ali bilo ko sa zrnom zdravog razuma bi trebalo da posumnja u validnost prevoda ili podatka, a ne da to oodmah gura u javnost. Gospodin predsednik Nikolić je isto imao bisera u izbornoj kampanji gde je obećavao 100 milijardi evra investicija (što je, igrom slučaja, samo celokupni trogodišnji GDP Srbije - dakle, nemoguća misija).

Mislim da je krajnje vreme da se uozbiljimo. Lepe želje nisu realnost. 

budžet info

Stvarno dobar prikaz budžeta. Hvala Raši Karapandži

Zaposlenost u javnom sektoru u Srbiji

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji, iako izgleda Centralni registar zaposlenih nije napravljen. Krajnji podaci su da sa zapolsenima u javnim preduzećima ima ukupno 740 000 zaposlenih u javnom sektoru. Svi ovi zaposleni žive od poreza i državne pomoći (da, neki od njih pružaju usluge koje su potrebne tržištu: npr zdravtsvo, obrazovanje itd ali to rade u odsusvtu konkurencije i to čine na jako loš način pa su im rezultati loši a državne subvencije ih drže u životu jer se ne mogu nadmetati sa privatnim sektorom, pitanje je koliko bi takvih firmi i radnih mesta ostalo kada bi se tržište otvorilo za konkurenciju). Elem, hajde da sada tu brojku sa kojom je ministar finansija danas u najrepriziranijoj i nadlgedanijoj seriji u Srbiji (Dnevnik 2 RTS-a) stavimo u perspektivu. 

Srbija ima 7 120 000 stanovnika (Popis 2011). Prema tome, ukupno 10,4% celokupnog stanovništva je zaposleno kod države.

Srbija ima ekonomski aktivno stanovništvo (ukupan broj zaposlenih i nezaposlenih, podaci NBS) od  2 479 000 ljudi. Prema tome, ukupno 29,8% radne snage radi za državu.

Srbija ima 1 720 000 zaposlenih (podaci NBS). Prema tome, ukupno 43% zaposlenih ima državu za poslodavca.

Suludo, zar ne?

Rebalast budžeta - novi članak za Kontrolor Peđe Mitrovića

Rebalans pokazuje raskorak između shvatanja Vlade i realnosti

sreda, 10.07.2013.

Malo toga nam direktnije od tekućeg rebalasta budžeta Republike pokazuje da postoji fundamentalni raskorak između shvatanja i obećanja vladajuće koalicije vezanih za ekonomiju, i stvarnog života. Treba se setiti kako je ova Vlada prilikom usvajanja budžeta za 2013. koji je u ovim časovima na remontu obećavala da će on pružiti preko potrebno finansijsko konsolidovanje države, ali ne po cenu privrednog rasta. Na primedbe ekonomista da je budžet neodrživ, Vlada je odgovarala u svom maniru – kritike su maliciozne i neutemeljene, a budžet je ostvariv i dobar, uz planirani deficit od 3,3% BDP-a, rast BDPa od 2%, stopu inflacije od 5,5% i budžetske prihode od 956,4 milijarde dinara.

Nepunih sedam meseci kasnije, budžet se nalazi pred procedurom izmene s obzirom da su svi planirani okviri na granici probijanja.

Šta donosi rebalast?

Ukoliko pogledamo u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike za 2013. godinu, uočićemo da predimenzionirani planirani budžetski okviri s kraja 2012.nisu izdržali ovaj kratak vremenski test, kao što je, uostalom, celokupna stručna javnost očekivala i upozoravala (Pavle Petrović, 24.11.2012.). Tako se u rebalastu procena prihoda za tekuću 2013. godinu spušta na 873,4 milijarde dinara, odnosno za čak 10%! S druge strane, budžetski deficit je povećan za 1,4 procentna poena, na 4,7% BDP-a, što ukazuje na to da Vlada nije, što ne iznenađuje, iskrena u nameri da uvede preko potrebnu fiskalnu disciplinu, i zaustavi ubrzanje rasta javnog duga (Srbija trenutno ima nešto što se u ekonomskoj literaturi zove eksplozivan dug – situacija u kojoj su stope rasta privrede niže od kamatnih stopa na dug).

Ove sumnje dodatno podržavaju procene Fiskalnog saveta da ni tekući rebalast nije održiv, jer su očekivani prihodi precenjeni za oko 10 milijardi dinara, dok su očekivani rashod potcenjeni za oko 15 milijardi dinara, te da budžetski deficit u 2013. godinineće iznositi planirane 173 milijarde, već oko 200 milijardi dinara. Ukoliko u analizu uključimo i mogućnost da realna stopa rasta privrede na kraju godine bude ispod trenutno procenjene, kao što je u prethodnim godinama bio slučaj, sasvim izvesno je da ni trenutno zacrtani budžetski deficit od 4,7% BDP-a neće biti ostvaren, te da će tokom godine budžet ponovo morati na rebalast.

Ono što u ovom rebalastu posebno zabrinjava jeste nespremnost Vlade da se uhvati u koštac sa previsokim platama u javnom sektoru i smanjenjem nerealnih i neodrživih penzija, kao značajnim stavkama budžetskih rashoda, pravdajući se da bi to usporilo privredni rast i domaću tražnju, i umesto toga lek je potražila u – kresanju kapitalnih rashoda po ministarstvima, čime je u svom populističkom maniru načinila još jedan dugoročno štetan korak. Iako je tačno da će smanjenje penzija i plata predstavljati udar na agregatnu tražnju i privredni rast, takođe je istina da će on biti jednokratan, a da će s druge strane, kresanje kapitalnih rashoda smanjiti dugoročnu osnovu za rast.

Pozitivne strane rebalasta

U svemu ovome oko usvajanja rebalasta ima i svetlih tragova rada sadašnje Vlade. U sklopu predloga izmene i dopune zakona o budžetu za 2013. godinu, Vlada je predložila da jedan od najvećih srpskih državnih gubitaša i mecena nad mecenama propalih biznisa, Srbijagas, od sada posluje isključivo na tržišnim osnovama - svaki eventualni gubitak snosi sam Srbijagas, mimo tereta poreskih obveznika. Drugim rečima, ukoliko Dušan Bajatović proceni da je sasvim u redu prisvojiti još neki propali biznis i time glas za SPS, potpuno slobodno može to da uradi, ali od sopstvenih sredstava, jer država od prvog dana stupanja na snagu ovog zakona više ne stoji novcem iza ove firme. Takođe, treba navesti i povlačenje države iz nekoliko posrnulih ili kompanija u posrtanju, kao i uštede u subvencijama, koje podržavamo posebno u slučaju javnih preduzeća.

Zašto je ovaj rebalast značajan?

Neispunjenjem zacrtanog budžeta, Vlada je demonstrirala svoju nespobnost ili nespremnost da se suoči sa realnim ekonomskim problemima ovog društva, i spremnost da odlaganje rešavanja pitanja privrednog rasta, nezaposlenosti i životnog standarda, kao i nekoliko prethodnih, ostavi nekom drugom za neko buduće vreme, bar dok se neka vladajuća kombinacija ne stabilizuje već na vlasti. A kako vreme bude prolazilo, cena će biti sve veća po poreske obveznike, uključujući i Vas koji ovo čitate.

Peđa Mitrović,ekonomista

Državno školstvo i loši podsticaji

I slepac može da vidi da u srbijanskom sistemu obrazovanja ima mnogo problema. Skoro se u Subotici desilo da su iz tehničke škole izbačena dva učenika koja su osvojila prvo mesto na međunarodnom takmičenju u pravljenju android aplikacija, zato što su imali previše izostanaka. Da sve bude još grđe, njima je obećano da te 4 nedelje pred takmičenje ne moraju da dolaze u školu već da mogu da se posvete samo nejmu, samo bih ih onda dočekao hladan tuš. Momci su se prebacili u drugu tehničku školu i siguran sam da će je završiti u roku. 

Prvo pitanje koje se postavlja je da li je sistem obrazovanja u Srbiji ali i uopšte u svetu, adekvatan, naročito za IT? Sigurno nije - veliki broj ljudi koji su napravili čudo u toj grani nisu zaršili fakultet nego su se posvetili biznisu i uspeli su da promene naš svet, primer Bila Gejtsa je samo najpoznatiji. Tu je i Peter Thiel koji je odlučio da dodeli grantove od 100 000 USD mladim preduzetnicima koji se odluče da napuste fakultete. Kada se u nas povela rasprava o Strategiji obrazovanja 2020. direktor novosadskog ICT klastera Milan Šolaja je rekao da je bolje da se u srednjim školama ukine informatika nego da postoji u ovakvom formatu. 

Drugo pitanje, koje se nastavlja na ono prethodno produbljujući probleme, jeste da li bi ovaj slučaj izbacivanja mogao da se desi u nekoj privatnoj školi / fakultetu, ili bi ova dvojica mladih ljudi imala potpuno drugačiji tretman (u pozitivnom smislu)? Ja mislim da bi u tom slučaju oni bili nagrađeni a ne kažnjeni. To pokazuje koliko je postojeći sistem državnog obrazovanja uništio podsticaje ljudi zaposlenih u sistemu obrazovanja, i da je hitna vaučerizacija sistema neophodna da bi se ponovo stvorili adekvatni podsticaji.

Stezanje kaiša ili bankrot

Javne finansije Srbije su u izuzetno lošoj poziciji. Ukoliko se brze i efikasne mere smanjenja javnih rashoda ne preduzmu odmah, ozbiljno nam preti kriza javnog duga. Ova godina je poprilično izgbuljena za ozbiljnu fiskalnu konsolidaciju i značajno smanjenje deficita. Ipak, potrebne su teške odluke, odmah!

Kada je krajem prošle godine Ministarstvo finansija donelo fiskalnu strategiju za 2013. godinu, na famfare je objavljeno kako će deficit biti upola manji nego lani, na nivou 3.6% BDP. Međutim, već nakon par meseci postalo je jasno da od tog plana nema ništa (isto sam i ja govorio u novembru). Poreski prihodi su podbacili plan za oko 40 milijardi dinara u prva četiri meseca. U sadašnjim uslovima i ako se ništa ne promeni, Fiskalni savet procenjuje da bi javni prihodi trebalo da podbace oko 80, a javni rashodi prebace za oko 20 milijardi dinara. Dakle, ako je planirani deficit bio 121,1 milijardu dinara, onda je realna vrednost do kraja godine, kako sada stvari stoje, oko 220 milijardi dinara. To je nešto manje od 2 milijarde evra ili između 6 i 6,5% BDP - dakle duplo više od plana. Pod tim uslovima javni dug bi ove godine mogao da dostigne 67% BDP.

Više nije pitanje da li treba štedeti i smanjivati javnu potrošnju, već je samo pitanje koliko. Koliko u narendih pola godina a koliko narednih godina? Ako se dogodi situacija da troškovi kamate toliko narastu da budu viši od ukupnog deficita, gotovo da nema povratka sa puta za bankrot. Za to je ova godina poslednja, u kojoj može da se stisne kočnica i izbegne taj scenario. Ušteda koja nam je potrebna u narednih 6 meseci kako bi se 2013. koliko, toliko spasila je oko pola milijarde evra.

Ključno je razumeti da bez teških političkih odluka vezano za penzije i plate, nema šanse za potrebne uštede. Restrukturiranje javnih preduzeća ne može dati značajne razultate u ovoj godini iz prostih razloga što je za to potreban proces stečaja i/ili privatizacije koji traži mesece, a dobar deo troška subvencija je već otišao u prvih pola godine. Moguće je suspendovati kapitalne projekte, ali samo one koje država samostalno finansira, koji su pritom manji, dok se oni iz kredita obavezani ugovorima i rokovima. Smanjivanje plata u upravi ili funkcionerima samo su kozmetičke i populističke mere koje ne mogu doneti više od par desetina miliona evra ušteda. Otpuštanja u javnom sektoru takođe ne donose trenutne uštede, već zapravo trošak, zbog troškova otpremnina. Reforma drugih delova javnog sektora, mada nasušno potrebne i hitne, takođe ne mogu dati uštede u kratkom roku.

 Sa druge strane, ostaje prostor za eventualno podizanje niže stope PDV, ili poreza na profit (mada je on već podignut početkom godine na 15%). Ipak, ministarstvo finansija mora biti svesno da su porezi već previsoki i da dodatno podizanje može dovesti do pada prihoda zbog pada prometa, baš kao što se desilo sa prihodima od akciza na alkohol i cigarete. Sve prethodne mere, zavisno od njihove kombinacije, mogu doneti najviše pola potrebnih ušteda. Ostatak je jedino moguć kroz smanjivanje ukupnog fonda plata i penzija. Zavisno od drugih mera, verovatno je neophodno smanjiti fond plata za desetak procenata a fond penzija za 5% do 7% kako bi se deficit do kraja godine spustio na oko 4.5% BDP.

Sve prethodne mere treba razmotriti u svetlu dugoročnijeg (barem trogodišnjeg) plana fiskalne konsolidacije koji bi trebalo da eliminiše budžetski deficit u narednih dve do tri godine.  Svako smanjivanje plata i penzija značajno olakšava smanjivanje deficita u narednom periodu. Za dugoročnu održivost javnih finansija potrebno je izvršiti parametarsku reformu penzionog sistema, koja bi podrazumevala podizanje starosne granice za penzionisanje i njeno izjednačavanje za oba pola. Moraju se poslati u stečaj, privatizovati ili ugasiti sva preduzeća u restrukturiranju. Mora se smanjiti administrativni aparat kroz ukidanje sektora, agencija i otpuštanja. Obrazovanje i zdravstvo se mora reformisati uz veću efikasnost i, opet, otpuštanje viškova. Takođe potrebno je suzbijanje sive ekonomije, ukidanje paušalnog oporezivanja, bolja i pravedna naplata poreza.

Međutim to je neophodno za preživljavanje u narednih par godina. Za ekonomski boljitak građana, uz prethodne mere potrebna je i vladavina prava, koja podrazumeva primenljive zakone, efikasno sudstvo, zaštitu privatne svojine, odustvo korupcije, malo regulatorno okruženje, efikasnu i nepristrasnu administraciju.  Samo uz širok spektar tržišnih reformi, Srbija može da se vrati na put boljitka, u protivnom, pogotovo ako ne smanjimo deficit ove godine, preti nam bankrot. 

Tekst je originalno objavljen u Nedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.

Marš poreskih obveznika

Danas je održan prvi Marš poreskih obveznika u Srbiji. Time je završen Festival poreskih obveznika u dosta dobrom duhu i veoma uspešno. Pogledajte izveštaj sa mašra. Po slobodnoj proceni bilo nas je oko 300. 

Fiskalni savet: rebalans odmah!

Nekoliko sati pošto sam završio svoj prethodni post stigle su informacije sa konferencije za štampu iz Fiskalnog saveta. Oni procenjuju da je deficit, za sada ako se stvari ovako nastave, 5,5% BDP, a da je dug već preko 60%. Za razliku od Ministarstva finansija, Fiskalni savet ne računa rast privrede koji tek treba da se dogodi.

Pop Ekonomija, četvrta epizoda

Epizoda 4. -privatni vs. javni sektor

Matematika za početnike

Verovali ili ne, tek Elektroprivreda Srbije je u najboljem stanju ikada. Barem prema rečima Srđana Kruževića, direktora JP Elektrovojvodina. Ne znam samo otkud onda svi ti gubici i manjak likvidnosti.Pored toga je g-din Kružević izjavio u emisiji "1 na 1" i još nešto što koliko god da me je nasmejalo, toliko me je i rastužilo: da je naplata potraživanja veća od 100%. Mrtav hladan. Ovaj logički oksimoron je kasnije pokušao da objasni time što naplaćuju i potraživanja iz prethodne godine, no to opet ne pije vodu. Kratka lekcija za direktora javnog preduzeća: procenat je nastao od latinskog pro centum tj "od sto". Dakle, ne možete imati više stotih delova nečega od sto. Možda je hteo da kaže "procentni poen" ali to je nešto sasvim drugo.

MMF i Javni dug Srbije

"U ponoć stani ispred ogledala i tri puta reci MMF"

Odbojnost prema Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) izrazito je naglašena poslednjih nekoliko godina i to ne samo u našoj zemlji. Pod terminom odbojnost ne podrazumevam racionalnu skepsu prema efikasnosti aranžmana MMF već određeni vid iracionalnog nepoverenja u programe pomenute organizacije. Naime, imam utisak da sve češće isticana zabluda kako su aranžmani MMF glavni razlog visokog javnog duga u Srbiji, stvara odbojnost prema budućim aranžmanima ma koliko oni bili povoljni, pristupačni i potencijalno neophodni.

Samim uvidom u strukturu spoljnog javnog duga Srbije možemo uočiti da je reč o zabludi koja ne može biti dalja od istine. Dugovanja Srbije prema MMF ne prelaze 5% spoljnog javnog duga, odnosno 2,5% ukupnog javnog duga. Uprava za javni dug u svom najskorijem izveštaju ni ne pominje dug prema MMF kao posebnu stavku.[1]  Srbija nije ni u bližoj prošlosti imala problema sa aranžmanima MMF u smislu da su ti aranžmani dominantno uticali na visinu javnog duga. Od marta 2007. godine pa do aprila 2008. godine obaveza prema MMF nije ni bilo, a maksimalno učešće duga prema MMF u spoljnom dugu za period od 2000. godine pa do danas iznosilo je oko 8%[2], što nas dovodi do zaključka da gore navedena odbojnost prema MMF nije osnovana.

Preciznije, na osnovu dva aranžmana iz kojih smo vukli novac do 2009. godine (Januar 2002, i Jun 2009.), trenutno imamo sledeće obaveze prema MMF (u milionima evra)[3] :

                                      2013       2014       2015       2016       2017

Osnovica                        642,98      531,82      131,13        13,22      -
Kamate i naknade            12,19           5,21         1,04         0,15      0,10
Ukupno:                         655,17       537,03     132,17        13,37      0,10

Postoji i zabluda, mada manje isticana, da su uslovi po kojima su odobravana sredstva MMF Srbiji doveli našu zemlju do visokog nivoa zaduženosti. Uslovi MMF po pravilu uključuju stabilizaciju budžeta, odnosno, smanjenje fiskalnog deficita. MMF kao uslov za saradnju i pomoć traži smanjenje deficita i duga a ne povećanje, što je ukorenjeno mišljenje. Naravno, ovde ne podrazumevam da su aranžmani MMF neophodni da bi se rešilo pitanje javnog duga, već samo iznosim argumente protiv pomenutih zabluda. Pravi izvor javnog duga je Vlada, koja radi porkivanja deficita budžeta, poziva MMF na prvom mestu.

Trenutno stanje javnog duga u Srbiji je posledica previsoke, pa time i neodržive, državne potrošnje. Rupe u budžetu koje nastaju pre svega zbog izdašnih socijalnih i penzionih davanja pokrivaju se instant zaduživanjem bez političke volje da se ovakva tendencija zaustavi. Svakako da se dobar deo krivice za stanje javnog duga može svaliti na neodgovornost političara, ali isto tako je tačno da bi političari sa predlozima o drastičnom smanjenju javne potrošnje teško pobedili na izborima zbog nepopularnosti pomenutih mera.

Interesantna činjenica je da MMF često zahteva sprovođenje baš tih nepopularnih mera koje obuhvataju i smanjenje državne potrošnje, pa se neretko i države koje nemaju monetarnih i platno-bilasnih problema (oko 260 zemalja) odlučuju na prihvatanje uslova sadržanih u aranžmanima ove organizacije kako bi sprovele određene željene promene. Na taj način se vlasti ograđuju od odgovornosti, a za nezadovoljstvo stanovništva krive se uslvoi koje nameće „zli“ MMF, koji je, zapravo, tu samo da pomogne. Vlast ima motiv da za nepopularne mere okrivi MMF iako je ona svesno pristala na tražene uslove određenog aranžmana i odgovornost za sprovođenje pomenutih mera je i dalje apsolutno njena.

Ni u Srbiju MMF nije dolazio nepozvan sa ciljem da nametne nepovoljne aranžmane za našu privredu kako se takođe često pogrešno veruje. Sve tri tranše od 2000. do 2009. godine su bile targetirane, zahtevane od naših vlasti koje su prihvatale sve uslove aranžmana.

Ispostavlja se da smo mi glavni krivci za stanje u našem državnom budžetu, pa time i za stanje javnog duga, jer smo mi glasači koji biraju programe političkih stranaka koje zagovaraju visoke državne izdatke. Uprkos činjenici da je prirodno je tražiti „neizbežnu“ silu koja nam nameće nesreće pre nego što krivca potražimo u sopstvenim idejama, to ne sme da nam bude opravdanje za neodgovorno zaključivanje. Naravno da ne treba prihvatati aranžmane MMF ukoliko objektivno ne bi pogodovali privredi Srbije, ali se pri samoj analizi aranžmana zablude i dogme moraju eliminisati.

Stanje javnog duga Srbije u 2013.

Javne finansije Srbije su u velikim problemima. Od početka krize, budžetski deficit je samo rastao, a prethodne godine je dostigao rekord od oko 2 milijarde evra. Javni dug se u 4 godine, bezmalo, udvostručio. Postavlja se pitanje održivosti strukture javnih rashoda Srbije te održivosti javnog duga na duži rok. Za početak, pogledajmo koje su perspektive stanja javnog duga u 2013. godini.

Javni dug Republike Srbije na kraju godine u milijardama evra[1]

Osnovni generator javnog duga je deficit budžeta republike. Dva su osnovna načina kako da se smanji javni dug. Može se smanjiti javna potrošnja uz iste poreze, formirati suficit, iz kog bi se dug postepeno vraćao. Druga opcija je prodaja imovine i preduzeća ta namirenje dugovanja iz kapitalnih prihoda. Kako je ova druga opcija poprilično presušila, ostaje smanjenje deficita kao jedini realan izbor.

Prethodne godine deficit konsolidovanog budžeta države iznosio je oko 7% BDP. Plan, cilj i dogovor sa MMF, probijeni su tokom leta, ali ni posle rebalansa, prihodi nisu uspeli u dovoljnoj meri da sustignu rashode, te je rezultat poražavajući. Nova Vlada je promovisala program fiskalne konsolidacije koji smo još ranije ocenili kao veoma optimističan. Pod uslovom da sledeća poljoprivredna godina bude relativno uspešna, da se kriza u EMU ne zaoštri, da FIAT ostvari planiranu prodaju, da dinar ne oslabi previše, da se inflacija smiri te da državne investicije, kao nikada do sada, daju pozitivne rezultate, moguće je da se ostvari 2% rasta u ovoj godini. Ukoliko neki od ovih elemenata zakaže, neće biti ostvaren rast privrede, ali i željeni rast prihoda države u ovoj godini i plan fiskalne kosolidacije može propasti.

Deficit će biti prepolovljen preko džepa građana

Plan fiskalne konsolidacije podrazumeva veliki rast prihoda u ovoj godini od 25% (u dinarima). Prihodi budžeta u januaru 2013. godine, zaista su premašili prihode iz januara 2012. godine za 25%. Međutim, treba imati u vidu da je inflacija u istom periodu 13%, da je PDV podignut sa 18 na 20 procenata, da su podignute akcize na gorivo, cigarete i alkohol. Direktnim porezima prikupiće se najveći deo planiranih viših prihoda. S druge strane, nema smanjenja javnih rashoda već, uglavnom, njihove prekompozicije. Dolazi do povećanja stavki subvencija, državnih investicija, programa direktne pomoći privredi i investicija javnih preduzeća iz kredita koje garantuje država.

Dakle, svo smanjenje deficita koje se planira u ovoj godini, dolazi prevashodno iz povećanja poreza i inflacije. Međutim, i povećanje poreza i inflacija samo su jednokratni mehanizmi pokrivanja javnih rashoda. Dugoročna održivost duga zavisiće isključivo od strukture finansiranja deficita i dinamike daljeg zaduživanja, koja će direktno zavisiti od sposobnosti da država smanji svoje prihode. Ako nema planiranih smanjenja rashoda, a prema planovima ministarstva finansija ta smanjenja su ništa prema povećanju državnih rashoda u subvencije, investicije i pomoć, ne možemo biti optimistični prema perspektivi smanjenja duga.

Javni dug Republike Srbije, na kraju godine, kao procenat BDP

Planirana stabilizacija duga nerealna

Javni dug je na kraju 2012. godine iznosio preko 17,5 milijardi evra, odnosno oko 65% BDP. U fiskalnoj strategiji, Ministarstvo finansija planira da se odnos duga prema domaćem proizvodu stabiliše što je potpuno nerealno. Ove godine na naplatu dolazi 3 milijarde evra duga, dok je za pokrivanje deficita potrebno još oko milijardu i po. Verovatno je da će Ministarstvo finansija uspeti da refinansira tih 3 milijarde po nižim kamatama, što dugoročno može biti povoljno, ali u narednoj godini neće imati efekta na stabilizaciju duga. Sveukupno, do kraja 2013. godine, javni dug mogao da preskoči 19 milijardi evra. Sa, u najboljem slučaju, 2% rasta BDP, dodatnih 1,5 milijardi evra duga čini barem preko 68% BDP, a možda i više ako dođe do drastičnijeg skoka kursa evra. Dakle, uz razumne pretpostavke o privrednim kretanjima, postizanje cilja fiskalne strategije Ministarstva finansija za narednu godinu, javnog duga u visini 65,2% BDP, nije moguće bez prodaje nekog od javnih preduzeća ili ogromnih donacija do milijardu evra. 

Zaključak

Sa visionom duga na kraju godine može se licitirati do u beskraj. Jedno je sigurno, uz i dalje visok deficit, sa rastom kursa evra, šanse da se javni dug stabiliše su potpuno nerealne. Ključna stvar je prepoznati da je i ova vlad nastavila politiku prethodnih – potrošnja van svake mogućnosti finansiranja – bez fundamentalnih promena. Zaposlenost, plate u javnom sektoru i penzije nisu smanjivani, uglavnom je dolazilo do nadprosečnih povećanja, uz rasprostranjene programe državnih intervencija, subvencija, investicija i javnih programa svake vrste, a nema nikakvih naznaka da bi suprotno moglo da se dogodi uskoro. Bez jasnog plana drastičnog smanjenja javnih rashoda nema ni mogućnosti za kreiranje suficita i dugoročno obaranje duga. Druga opcija, prodaja porodične srebrnine, došla je do samog kraja, jer je malo šta ostalo za prodaju. Reforme, liberalizacija i dalja privatizacija su ostavljeni su za neka druga vremena. Rezultat je 9 milijardi evra novog duga tokom ove krize, bez jasne vizije kako će se taj novac vratiti.

---

[1] Uprava za javni dug, Ministarstvo finansija

Koliki je javni dug Srbije?

Kontrolor.rs je objavio animaciju koj na slikovit način opisuje visinu javnog duga Srbije i koliko to zapravo iznosi kada se prevede na novčanik običnog građanina. Podržite inicijativu za postavljanje semafora javnog duga koju je do sada potpisalo skoro 10.000 građana.

Korupcija u visokom obrazovanju

Prenosim svoj intervju iz Politike. Ako vam interesuje tema, nastavite da čitate Politiku jer je ovo uvodni članak za seriju tekstova o korupciji i problemima u sistemu visokog obrazovanja, što je prijatno osveženje jer se mediji tom temom bave isključivo ad hoc od slučaja do slučaja, bez dublje analize. Naredni sagovornici će biti studenti koji su učestvovali u tom istraživanju, a verovatno i pokoji profesor ili sagovornik iz Ministarstva.

Има ли корупције на универзитету - Михаило Гајић

Студенти би професорима због мита дали отказ

Корупција је као двосмерна улица

Пројекат под називом „За одговорније универзитете у Србији“ реализовала је Београдска отворена школа у сарадњи са Центром „Улоф Палме“ из Шведске. Идеја пројекта је била, с обзиром на велике проблеме у функционисању високог образовања, да се на њих укаже, али и да се понуде могућа решења.

Део пројекта је и истраживање перцепције корупције. Ако корупцију у ширем смислу дефинишемо као промену постојећих правила понашања зарад стицања личне користи, а личну корист не сведемо само на материјалну, онда се велики број злоупотреба у високом школству може назвати корупцијом. Међутим, уколико се држимо законом дефинисаног појма корупције, онда се она своди само на давање и примање мита.

Корупција је као двосмерна улица, у њу су укључени студенти и наставници, мада налази нашег истраживања показују да се често користи помоћ посредника који учествују у самом чину подмићивања. Дакле, студент који хоће да положи испит давањем новца или неке услуге, неће се обратити самом професору, иако међу студентима круже приче да се углавном зна ко од њих може и хоће тако нешто да уради. Ипак, по правилу се појављује посредник који каже: ја могу да решим твој проблем за одређену услугу или суму новца.

Истраживање корупције је методолошки веома компликовано јер је реч о скривеним радњама које не можете да пратите и мерите као друге појаве. Зато се најчешће мери перцепција корупције, а не сама корупција. Однос између перцепције корупције и корупције је такав да је понекад индекс перцепције већи него што је стварна корупција, а некад је обрнуто.

У истраживању које смо спровели коришћени су анкетни листићи, али и разговори са студентима у такозваним фокус групама. На Медицинском факултету у Новом Саду, у разговору о миту, студенти су помињали чак и износе новца. Говорили су да неки испит „кошта 300 евра“, да у том процесу не може да учествује било ко него само онај ко познаје тог неког посредника. Треба се добро распитати ко је тај неко, што значи да се не може закуцати на врата и рећи: изволите. Осим о овом „механизму подмићивања“, студенти су говорили и о „деци лекара“ и њиховој повлашћености. Наводно се од њих не тражи тако много знања као од осталих студената. Помињали су и тзв. Енглезе, студенте који полажу испите на енглеског језику, а то могу бити и наши студенти, не само страни. Њима се наплаћује већа школарина али се сматра да је то параван за лакше полагање испита.

Шири појам корупције у високом школству другачије се може назвати корупцијом „без дослуха“. То је кад нека јавна служба, у овом случају професор или деканат, не жели да ради свој законом прописани посао ако не добије додатну накнаду. На пример, професори не могу да одрже испит за студенте који не плате пријаву испита. Студенти су приморани на то да би уопште добили услугу коју су већ платили преко школарине или преко буџета државе. Или, други пример, обавезна куповина уџбеника као услов изласка на испит, што је у Србији веома распрострањено.

Ужи појам корупције јесте корупција „са дослухом“, када студент пита професора да ли би хтео да му омогући да положи испит за одређени новац. У тај нелегалан однос су активно укључене обе стране, уз већ поменутог посредника.

Питали смо у овом истраживању какве би требало да буду казне за особе уплетене у корупцију. Студенти сматрају да наставници треба да буду оштро кажњени. Занимљиво је да и професори мисле да њихове колеге треба да буду оштрије кажњени од студената. И то углавном због њихове позиције моћи, а и због знатно већег животног искуства. Мада је једна професорка приметила да и студенти нису деца.

Студенти на новосадском Медицинском факултету исказали су огромно нерасположење према наставницима за које се сматра да примају мито. Највећи број анкетираних би им дао отказ. Студенте би, међутим, казнили суспензијом или јавном опоменом.

Корупција веома лоше утиче на квалитет студија. Ако у високом школству имате лош, нетранспарентан коруптивни систем добићете свршеног студента с веома скромним корпусом знања и умећа с којим треба да се укључи на тржиште рада. Добићемо, дакле, веома лошу радну снагу зато што је корупција смањила квалитет студија. Још већи проблем је у томе што такво друштво губи један од важних моралних ослонаца, с немерљивим последицама и за садашње и за будуће генерације.

Асистент на пројектима у Београдској отвореној школи

Михаило Гајић

објављено: 19.01.2013.

Lepota državnih železnica

Posle vesti da su putnici ostavljeni u vozu bez struje tokom cele noći sami bez ikakvih informacija, pomoći, alternativnog prevoza itd ostaje pitanje da li iko normalan može da podržava postojanje državnih železnica u Srbiji. Još ako toj divnoj usluzi dodamo i cifru od preko 140 miliona evra direktnih subvencija iz budžeta koji pune svi građani Srbije od kojih jako mali broj koristi usluge ovog preduzeća (posle ove vesti se ni ne pitam više zašto), teško da možemo da opravdamo situaciju u kojoj se nalazimo. Mada, sami smo krivi za sve što nam se dešava - nijenda od partija u predizbornoj kampanji nije među temama imala reformu javnih preduzeća i njihovu privatizaciju, a niko železnicu nije ni spominjao. To znači da narod tj većina glasača žele da se voze državnim železnicama. E pa, ako je tako, izvolite i uživajte u njima, samo se nemojte žaliti na uslugu jer smo dobili ono što smo tražili.

Fiskalna strategija za 2013. - pismo za deda mraza

Vlada Republike Srbije je na sednici 28. novembra usvojila fiskalnu strategiju za 2013. godinu sa projekcijama do 2015. godine. Ministarstvo finansija napravilo je vrlo smela predviđanja kretanja rasta BDP u naredne tri godine uz ambiciozne ciljeve fiskalne konsolidacije. Ključno pitanje je: kako to postići?

Ciljevi Vlade Srbije:

godina	rast BDP	visina deficita	javni dug
2012	-2%	6,7%	65,1%
2013	2	3,6	65,2
2014	3,5	1,9	58,7
2015	4	1	58,4

Bez detaljnog ulaska u ocenu svake pojedinačne stranice strategije potrebno je ukazati na nekoliko ključnih parametara zbog kojih možemo verovati da se ova fiskalna strategija neće ostvariti. Primarno, postavljeni ciljevi su izuzetno ambiciozni i stoje na nerealnim pretpostavkama o privrednim kretanjima u zemlji i EU. Drugo, fiskalna strategija sadrži jedva nekoliko kozmetičkih promena koje nisu ni blizu dovoljne za tako snažan rast privrede kakav se očekuje.

Nemoguć rast privrede

Međunarodni monetarni fond smanjio je svoje procene rasta u narednoj godini za celokupan region Balkana. Razlog tome je ulazak glavnog izvoznog tržišta (EMU) za naš region i osnovnog izvora kapitala u drugu recesiju. Gornja granica trenutne projekcije rasta u 2013. godini za Srbiju je 2%. Međutim, ne sme se zaboraviti da je budžet za 2012. godinu prvo je projektovan na 1,5% rasta privrede a realno je ostvaren značajan privredni pad od -2% BDP. Samo posmatranjem ovog cilja uviđamo da nešto nije uredu.

Da bi se takav rast ostvario narednih tri godine potrebno je da se poboljšaju ekonomske perspektive u Evropi i regionu, da sve predviđene reforme daju najbolje moguće rezultate i da se dogodi najoptimističniji scenario rasta investicija (10% prosečno godišnje) i izvoza (7% prosečno godišnje). Dakle samo u najboljem mogućem scenariju koji se može predivdeti, možda je moguće da Srbija ostvari željeni rast.  Dakle ako:

• tržišta u koja treba da izvozimo i iz kojih treba da dođu investicije upadnu u drugu recesiju,
• apsolutno sve prognoze MMF za rast privrede Srbije za prethodne četiri godine pokazivale znatan optimizam
•  i ako nijedna Vlada do sada nije uspela da ostvari fiskalne planove,

kako onda očekivati ostvarenje prethodno navedenih ciljeva?  

Nerealni fiskalni plan

Fiskalni savet i delegacija MMF, kao i MPO u prethodnim tekstovima pokazali su da je projekcija deficita za 2013. godinu od 3,6% nerealna. Deficit budžeta će zbog nerealnih pretpostavki, niske ukalkulisane inflacije[1], rizične projekcije kursa i optimistične projekcije rasta, verovatno premašiti 4,4% BDP. U toj situaciji planirani stepen fiskalne konsolidacije nije ostvariv.

Još intrigantnija projekcija je kretanje spoljnog duga od samo 0,1 procentnih poena u narednoj godini što sa 4,4% rasta deluje potpuno nemoguće. Kako država koja napravi deficit od preko 4% BDP može imati stagnirajući javni dug? Ili se očekuje veoma visoki privatizacioni prihod koji bi posredno trebalo da ispegla rast duga ili snažna apresijacija dinara. Uz sva obećanja Vlade i projekcije kretanja kursa zadržavanje duga na 65,2% BDP u 2013 godini potpuno je nemoguće. Zapravo, ove godine došlo je do drastičnog pada industrijske proizvodnje, čak i pada sektora usluga a sa produbljujućom recesijom u EMU, ne vidi se razlog zbog čega bi se taj pad preukrenuo u preko 10% rasta investicija?

Zaključak

Reforme izvora strukturnih problema privrede Srbije, makroekonomska stabilizacija i smanjenje državne potrošnje jesu jedini put u prosperitet i zaista dobri ciljevi svake fiskalne strategije. Međutim za smanjenje deficita i državne potrošnje potrebno je reformisati ključne potrošače budžeta, penzije, zdravstvo, školstvo i javna preduzeća. Značajno smanjenje potrošnje potrebno za fiskalnu konsolidaciju ne može se postići preko promene parametara trenutnog sistema za par procenata već preko fundamentalne reforme principa na kojima su ti sistemi zasnovani. Penzioni sistem mora ući u pripremu za privatizaciju preko pooštravanja uslova i bolje kontrole a zdravstvo i školstvo moraju manje da troše uz bolje rezultate i adekvatnu strukturu troškova.  Javna preduzeća moraju se okrenuti tržištu, mnoga se moraju privatizovati ili zatvoriti.

Ključni uslov za investicije i rast izvoza jeste bolje poslovno okruženje. Ali poreska reforma i pored smanjenja parafiskalnih nameta  bez znatnog smanjenja poreza na rad a uz povećanje PDV-a i akciza samo je zagrebala površinu problema. Za bolje poslovno okruženje potrebna je vladavina prava koja podrazumeva efikasne privredne sudove, brz stečaj, naplatu potraživanja i apsolutnu zaštitu privatne svojine, pa čak i od samovolje javnih vlasti. Potrebno je mnogo manje administracije i javnih nadležnosti, predivid poreski sistem i predvidiv kurs evra. Sve te ključne stavke nisu uključene u ovu fiskalnu strategiju te ona nikako ne može biti uspešna.

---

[1] Samo Ministarstvo Finansija i privrede je u Fiskalnoj strategiji projektovalo rast cena u narednoj godini na 11,1% dok je 5,5% uračunata inflacija u budžetu zapravo projekcija rasta cena na kraju sledeće godine. Potpuno je neodgvorno planirati budžet koji bi trebalo da bude restriktivan i podržan od strane socijalnih partnera na projekciji krajnje inflacije dok će cele godine ona biti mnogo veća. Ukupna inflacija u narednoj godini bi morala biti preko 8% ukoliko se ostvare procene kvartalnih kretanja koje su dali samo Ministarstvo i NBS! Dakle na osnovu sopstvenih procena, predloženi budžet za 2013. godinu ne stoji.

Godine koje su pojeli skakavci

Ovde prenesim moj novi članak sa sajta Kontrolor - opet se bavim javnim sektorom pošto je neiscrpna tema u Srbiji, i dokaz da je za nas dno dinamički pojam. 

Glavna teza ovog kratkog istraživanja je da je državno obrazovanje u Srbiji po resursima koje upotrebljava jako skupo a da su rezultati koje stvara jako loši. Resursi se rasipaju na preveliki broj zaposlenih jer su troskovi za plate enormno uvećani ne samo kroz preveliki i neracionalan broj zaposlenih nego i kroz više plate radnika u obrazovanju u odnosu na nivo koji bi postojao na slobodnom tržištu. Rezultati pokazuju kako su deca koja su išla u državne osnovne škole dobila znanje koje odgovara trajanju školovanja od 6 godina (prema metodologiji PISA) iako su realno išla u školu 8 godina. 

Postoji ipak malo ohrabrenje: Ministarstvo se kune da ce od 2014. krenuti na finansiranje obrazovanja prema broju učenika - dakle svaka ustanova će dobiti onoliko novca koliko dece školuju. Sa manjom izmenom da će cena vaučera biti uvećana za decu u seoskim sredinama i za decu nacionalnih manjina zbog povećanih operativnih troškova (mislim da je ovo eufemizam za to da se te škole neće zatvarati). Međutim, ako se pogleda struktura sistema, ispada da baš ove grupacije doprinose značajno povećanju troškova jer postoji nekoliko stotina odeljenja sa jednocifrenim brojem dece a i nekoliko desetina takvih škola. Dakle, reforma troškova ide u one segmente gde nije najpotrebnija te se smanjuje i njen učinak. Dalji problem je mogućnost prebacivanja troškova na nivoe lokalnih samouprava: u razgovoru sa nekim ljudima iz Ministarstva finansija se čuo predlog da sve te levičarske želje se više ne finansiraju iz opšte kase, nego ako neko hoće veći broj nastavnika u školi npr onda to i plati iz opštinske kase. Tu je moguće to da pošto lokalne samouprave i stanovnici ne vide realne troškove prenatrpanog državnog škplstva listom zadrže nastavnike (jer dobijaju već novac iz republičke kase za osnovni  rad - npr 34 nastavnika koja su realno potrebna a onda pored toga nastave da finansiraju još 9), a pošto na njima ide sve više gtransfera a ne dobijaju nove nadležnosti imaju više sredstava da ih tako potroše. Onda je moguće i povećanje već postojećih lokalnih taksi i naknada za to troškarenje. 

Dakle, mislim da ovaj novi sistem finansiranja neće doneti dota noviteta i dobra - njegova svrha je da se samo smanje troškovi a ne podigne kvalitet. A i samo smanjivanje troškova će najverovatnije ostati na računovodstvenoj fikciji (umesto da plaća republika plaća opština). Najbolje rešenje bi bilo da se uvede vaučerizacija pa da se tako moć odlučivanja prenese iz ruku državnih zvaničnika u ruke samih roditelja i učenika. Na taj način bi obrazovni sistem bio nateran na konkurenciju što bi oborilo realne troškove obrazovanja i podiglo njegov kvalitet.

Budžet za 2013. projektovan na kurs od 120

Dobio sam nezvaničnu informaciju da je budžet za 2013. godinu projektovan sa pretpostavkom da će se tokom godine kurs kretati oko 120. Danas ćemo u parlamentu saznati da li je to tačno. Defanzivan budžet bi morao biti projektovan na još viši kurs. Trenutno je dinar kratkoročno precenjen (inflacija se drastično ubrzala a dinar je ojačao preko 5% umesto da oslabi) i brzo će se vratiti na prethodni trend. Fiskalni savet je projektovao da će po ovom planu vlade deficit biti 25 milijardi dinara veći nego što to ministarstvo misli. Ja smatram da su procene rasta za narednu godinu i inflacije izuzetno optimistične i da će se dogiditi, ako ikakav, vrlo skroman i slab rast (ispod 1%). 

Kao što sam ranije pisao, očekujem jaču depresijaciju dinara od marta naredne godine kada kreću da se vraćaju subvencionisani krediti (indeksirani u evrima), kada se izgubi trenutni efekat promene strukture obaveznih rezervi i kada inflacija da pun povratni efekat na depresijaciju. Moguće je, a mislim da će se to i desiti, da će evro skočiti i preko 125 tokom godine a da će efektivno kurs biti viši od 120 barem pola godine. 

Sve u svemu, ako depresijacija bude veća javiće se nekoliko problema. Troškovi kamata sledeće godine iznose 800 miliona evra i ako evro skoči na 125 (kako bi otprilike trebalo prema razlikama u inflaciji, mada to nije jedini način procene), to je od 2 do 4 milijarde dinara (zavisno od toga kada i koliko skoči evro). Takođe skočiće cene energenata, repromaterijala, subvencija, garancij aza kredite itd. Sve te stvari na razne načine ulaze u budžet i rast ovih stavki produbiće deficit. Dodatno uz višu inflaciju doći će do više indeksacije plata i penzija u oktobru 2013. ako opstane ova vlada što će svakako povećati deficit značajno. Na kraju teško je očekivati da, na primer u slučaju inflacije od 8% i kursa od 122, sindikati i PUPS ne pritisnu za dodatno povećanje plata i penzija a da ovako "fiskalno odgovorna" vlada ne popusti.

E sad, ovaj budžet neće opstati sigurno do kraja 2013. moraće na rebalans. Čak me ne bi čudilo da se ide na prevremene izbore od proleća, da SNS obori vladu, optuži URS za neuspeh budžeta i da se rebalans pravi u drugoj polovini godine. Ukratko, nezahvalno je praviti godišnju projekciju deficita na osnovu ovog budžeta. Međutim kada bi ovaj budžet opstao do kraja godine a kada saberem sve elemente, bacim računice i ukalkulišem svoja očekivanja, moja najbolja procena bi bila da će deficit ovakvog budžeta preskočiti 160 milijardi dinara. Dakle preko 4,4% BDP deficita konsolidovanog budžeta države. I gde je tu štednja?