MMF upozorava da je deficit previsok

Jedna od izjava koja me najviše iritira u javnosti je stav da nam je MMF doneo dužničko ropstvo, upropastio privredu, kriv za sve i slično. Ranije je Luka napisao post koji objašnjava besmislenost tih nebuloza. Ne ulazeći u raspravu o generalnoj politici MMF, za domaće upravitelje ekonomske politike, bilo ko iz MMF je čisti fridmanit. U prevodu, MMF stalno govori da ekonomska politika pumpanja potrošnje koja se vodi u Srbiji ne valja i da mora da se menja. Da je deficit previsok, reformi nema a gotovo uvek govore tačno ono što bi bilo dobro da se odmah uradi. Kao i jesenas, tako i sada MMF na vreme upozorava da stvari ne idu. 

Ja sam još zimus prepoznao, čitajući budžet i izveštaj fiskalnog saveta, da je plan nerealan. Najviše zbog pretpostavki, jer su inflacija i predviđeni rast, nerealne želje. Sam plan je mogao da se sprovede finansijski da se neko ozbiljno tome posvetio. Jedino gde sam debelo promašio je kurs. Po budžetskom planu država je trebalo da se zaduži oko milijardu manje, što je verovatno bio ključni razlog stabilnog kursa poslednjih dva meseca. Postoje i drugi faktori koje izgleda ne razumem. Drugo je verovatno pad kamata u EU koji je smanjio potrebe za kapitalnim odlivom. Mada prihodi od izvoza automobila treba da donesu dodatne devize to se još nije dogodilo. MMF, a prethodno nešto tiše i fiskalni savet, ne samo da tvrdi da je plan nerealan kao i ranije, nego da se i ovakav, veoma loše sprovodi. Čak je i samo ministarstvo finansija objavilo da je deficit u prva tri meseca 49,82 milijarde dinara (oko 450 miliona evra) što je mnogo više od planiranog za isti period (po budžetu planirano je 121,9 milijardi dinara deficita za celu 2013 godinu).

Međutim, ministar finansija Srbije je politički genije. Njegove mogućnosti izvrtanja informacija i njihovog prilagođavanja njegovim potrebama su fantastične. Izmene 5 poreskih zakona od juče, dovode do toga da se dodatna sredstva prebace sa lokala u centralni budžet i time pokrpe finansijske rupe centralne vlasti, a lokal primora na štednju. To nije nikakva reforma, samo krpljenje bušnog kazana. Dovoljno je raspaliti nenormalno zaduženje (dodatnih 2 milijarde evra od početka ove vlade, uz još milijardu dolara duga železnica koji nam negine) i time ojačati dinar. Kada se to dogodilo, odjednom je BDP Srbije skočio na 32 milijarde evra i iste cifre deficita su mnogo manji procenat BDP. Kada u izveštaju za javni dug ne uključite nove državne garancije, ali uračunate svih 2% rasta BDP, udeo duga u BDP može da padne. Dakle, nikada se nismo brže zaduživali, naš javni dug je odjednom cupnuo sa 17.6 milijardi evra na skoro 20, ali se udeo duga fantomski smanjio.

Zbog toga verujem da će ministarstvo ponovo pronaći neku alhemiju da pokaže kako MMF nije urpavu, prilagodi informacije vremenom i ispuni plan sa samo 20, 30 milijardi dinara proklizavanja.

MMF i Javni dug Srbije

"U ponoć stani ispred ogledala i tri puta reci MMF"

Odbojnost prema Međunarodnom monetarnom fondu (MMF) izrazito je naglašena poslednjih nekoliko godina i to ne samo u našoj zemlji. Pod terminom odbojnost ne podrazumevam racionalnu skepsu prema efikasnosti aranžmana MMF već određeni vid iracionalnog nepoverenja u programe pomenute organizacije. Naime, imam utisak da sve češće isticana zabluda kako su aranžmani MMF glavni razlog visokog javnog duga u Srbiji, stvara odbojnost prema budućim aranžmanima ma koliko oni bili povoljni, pristupačni i potencijalno neophodni.

Samim uvidom u strukturu spoljnog javnog duga Srbije možemo uočiti da je reč o zabludi koja ne može biti dalja od istine. Dugovanja Srbije prema MMF ne prelaze 5% spoljnog javnog duga, odnosno 2,5% ukupnog javnog duga. Uprava za javni dug u svom najskorijem izveštaju ni ne pominje dug prema MMF kao posebnu stavku.[1]  Srbija nije ni u bližoj prošlosti imala problema sa aranžmanima MMF u smislu da su ti aranžmani dominantno uticali na visinu javnog duga. Od marta 2007. godine pa do aprila 2008. godine obaveza prema MMF nije ni bilo, a maksimalno učešće duga prema MMF u spoljnom dugu za period od 2000. godine pa do danas iznosilo je oko 8%[2], što nas dovodi do zaključka da gore navedena odbojnost prema MMF nije osnovana.

Preciznije, na osnovu dva aranžmana iz kojih smo vukli novac do 2009. godine (Januar 2002, i Jun 2009.), trenutno imamo sledeće obaveze prema MMF (u milionima evra)[3] :

                                      2013       2014       2015       2016       2017

Osnovica                        642,98      531,82      131,13        13,22      -
Kamate i naknade            12,19           5,21         1,04         0,15      0,10
Ukupno:                         655,17       537,03     132,17        13,37      0,10

Postoji i zabluda, mada manje isticana, da su uslovi po kojima su odobravana sredstva MMF Srbiji doveli našu zemlju do visokog nivoa zaduženosti. Uslovi MMF po pravilu uključuju stabilizaciju budžeta, odnosno, smanjenje fiskalnog deficita. MMF kao uslov za saradnju i pomoć traži smanjenje deficita i duga a ne povećanje, što je ukorenjeno mišljenje. Naravno, ovde ne podrazumevam da su aranžmani MMF neophodni da bi se rešilo pitanje javnog duga, već samo iznosim argumente protiv pomenutih zabluda. Pravi izvor javnog duga je Vlada, koja radi porkivanja deficita budžeta, poziva MMF na prvom mestu.

Trenutno stanje javnog duga u Srbiji je posledica previsoke, pa time i neodržive, državne potrošnje. Rupe u budžetu koje nastaju pre svega zbog izdašnih socijalnih i penzionih davanja pokrivaju se instant zaduživanjem bez političke volje da se ovakva tendencija zaustavi. Svakako da se dobar deo krivice za stanje javnog duga može svaliti na neodgovornost političara, ali isto tako je tačno da bi političari sa predlozima o drastičnom smanjenju javne potrošnje teško pobedili na izborima zbog nepopularnosti pomenutih mera.

Interesantna činjenica je da MMF često zahteva sprovođenje baš tih nepopularnih mera koje obuhvataju i smanjenje državne potrošnje, pa se neretko i države koje nemaju monetarnih i platno-bilasnih problema (oko 260 zemalja) odlučuju na prihvatanje uslova sadržanih u aranžmanima ove organizacije kako bi sprovele određene željene promene. Na taj način se vlasti ograđuju od odgovornosti, a za nezadovoljstvo stanovništva krive se uslvoi koje nameće „zli“ MMF, koji je, zapravo, tu samo da pomogne. Vlast ima motiv da za nepopularne mere okrivi MMF iako je ona svesno pristala na tražene uslove određenog aranžmana i odgovornost za sprovođenje pomenutih mera je i dalje apsolutno njena.

Ni u Srbiju MMF nije dolazio nepozvan sa ciljem da nametne nepovoljne aranžmane za našu privredu kako se takođe često pogrešno veruje. Sve tri tranše od 2000. do 2009. godine su bile targetirane, zahtevane od naših vlasti koje su prihvatale sve uslove aranžmana.

Ispostavlja se da smo mi glavni krivci za stanje u našem državnom budžetu, pa time i za stanje javnog duga, jer smo mi glasači koji biraju programe političkih stranaka koje zagovaraju visoke državne izdatke. Uprkos činjenici da je prirodno je tražiti „neizbežnu“ silu koja nam nameće nesreće pre nego što krivca potražimo u sopstvenim idejama, to ne sme da nam bude opravdanje za neodgovorno zaključivanje. Naravno da ne treba prihvatati aranžmane MMF ukoliko objektivno ne bi pogodovali privredi Srbije, ali se pri samoj analizi aranžmana zablude i dogme moraju eliminisati.

Fiskalna strategija za 2013. - pismo za deda mraza

Vlada Republike Srbije je na sednici 28. novembra usvojila fiskalnu strategiju za 2013. godinu sa projekcijama do 2015. godine. Ministarstvo finansija napravilo je vrlo smela predviđanja kretanja rasta BDP u naredne tri godine uz ambiciozne ciljeve fiskalne konsolidacije. Ključno pitanje je: kako to postići?

Ciljevi Vlade Srbije:

godina	rast BDP	visina deficita	javni dug
2012	-2%	6,7%	65,1%
2013	2	3,6	65,2
2014	3,5	1,9	58,7
2015	4	1	58,4

Bez detaljnog ulaska u ocenu svake pojedinačne stranice strategije potrebno je ukazati na nekoliko ključnih parametara zbog kojih možemo verovati da se ova fiskalna strategija neće ostvariti. Primarno, postavljeni ciljevi su izuzetno ambiciozni i stoje na nerealnim pretpostavkama o privrednim kretanjima u zemlji i EU. Drugo, fiskalna strategija sadrži jedva nekoliko kozmetičkih promena koje nisu ni blizu dovoljne za tako snažan rast privrede kakav se očekuje.

Nemoguć rast privrede

Međunarodni monetarni fond smanjio je svoje procene rasta u narednoj godini za celokupan region Balkana. Razlog tome je ulazak glavnog izvoznog tržišta (EMU) za naš region i osnovnog izvora kapitala u drugu recesiju. Gornja granica trenutne projekcije rasta u 2013. godini za Srbiju je 2%. Međutim, ne sme se zaboraviti da je budžet za 2012. godinu prvo je projektovan na 1,5% rasta privrede a realno je ostvaren značajan privredni pad od -2% BDP. Samo posmatranjem ovog cilja uviđamo da nešto nije uredu.

Da bi se takav rast ostvario narednih tri godine potrebno je da se poboljšaju ekonomske perspektive u Evropi i regionu, da sve predviđene reforme daju najbolje moguće rezultate i da se dogodi najoptimističniji scenario rasta investicija (10% prosečno godišnje) i izvoza (7% prosečno godišnje). Dakle samo u najboljem mogućem scenariju koji se može predivdeti, možda je moguće da Srbija ostvari željeni rast.  Dakle ako:

• tržišta u koja treba da izvozimo i iz kojih treba da dođu investicije upadnu u drugu recesiju,
• apsolutno sve prognoze MMF za rast privrede Srbije za prethodne četiri godine pokazivale znatan optimizam
•  i ako nijedna Vlada do sada nije uspela da ostvari fiskalne planove,

kako onda očekivati ostvarenje prethodno navedenih ciljeva?  

Nerealni fiskalni plan

Fiskalni savet i delegacija MMF, kao i MPO u prethodnim tekstovima pokazali su da je projekcija deficita za 2013. godinu od 3,6% nerealna. Deficit budžeta će zbog nerealnih pretpostavki, niske ukalkulisane inflacije[1], rizične projekcije kursa i optimistične projekcije rasta, verovatno premašiti 4,4% BDP. U toj situaciji planirani stepen fiskalne konsolidacije nije ostvariv.

Još intrigantnija projekcija je kretanje spoljnog duga od samo 0,1 procentnih poena u narednoj godini što sa 4,4% rasta deluje potpuno nemoguće. Kako država koja napravi deficit od preko 4% BDP može imati stagnirajući javni dug? Ili se očekuje veoma visoki privatizacioni prihod koji bi posredno trebalo da ispegla rast duga ili snažna apresijacija dinara. Uz sva obećanja Vlade i projekcije kretanja kursa zadržavanje duga na 65,2% BDP u 2013 godini potpuno je nemoguće. Zapravo, ove godine došlo je do drastičnog pada industrijske proizvodnje, čak i pada sektora usluga a sa produbljujućom recesijom u EMU, ne vidi se razlog zbog čega bi se taj pad preukrenuo u preko 10% rasta investicija?

Zaključak

Reforme izvora strukturnih problema privrede Srbije, makroekonomska stabilizacija i smanjenje državne potrošnje jesu jedini put u prosperitet i zaista dobri ciljevi svake fiskalne strategije. Međutim za smanjenje deficita i državne potrošnje potrebno je reformisati ključne potrošače budžeta, penzije, zdravstvo, školstvo i javna preduzeća. Značajno smanjenje potrošnje potrebno za fiskalnu konsolidaciju ne može se postići preko promene parametara trenutnog sistema za par procenata već preko fundamentalne reforme principa na kojima su ti sistemi zasnovani. Penzioni sistem mora ući u pripremu za privatizaciju preko pooštravanja uslova i bolje kontrole a zdravstvo i školstvo moraju manje da troše uz bolje rezultate i adekvatnu strukturu troškova.  Javna preduzeća moraju se okrenuti tržištu, mnoga se moraju privatizovati ili zatvoriti.

Ključni uslov za investicije i rast izvoza jeste bolje poslovno okruženje. Ali poreska reforma i pored smanjenja parafiskalnih nameta  bez znatnog smanjenja poreza na rad a uz povećanje PDV-a i akciza samo je zagrebala površinu problema. Za bolje poslovno okruženje potrebna je vladavina prava koja podrazumeva efikasne privredne sudove, brz stečaj, naplatu potraživanja i apsolutnu zaštitu privatne svojine, pa čak i od samovolje javnih vlasti. Potrebno je mnogo manje administracije i javnih nadležnosti, predivid poreski sistem i predvidiv kurs evra. Sve te ključne stavke nisu uključene u ovu fiskalnu strategiju te ona nikako ne može biti uspešna.

---

[1] Samo Ministarstvo Finansija i privrede je u Fiskalnoj strategiji projektovalo rast cena u narednoj godini na 11,1% dok je 5,5% uračunata inflacija u budžetu zapravo projekcija rasta cena na kraju sledeće godine. Potpuno je neodgvorno planirati budžet koji bi trebalo da bude restriktivan i podržan od strane socijalnih partnera na projekciji krajnje inflacije dok će cele godine ona biti mnogo veća. Ukupna inflacija u narednoj godini bi morala biti preko 8% ukoliko se ostvare procene kvartalnih kretanja koje su dali samo Ministarstvo i NBS! Dakle na osnovu sopstvenih procena, predloženi budžet za 2013. godinu ne stoji.

MMF dolazi u naš grad

Komentar za TV B92, na pitanje koje provejava medijima ovih dana: da li će MMF povući stand by sa stand by aranžmana?

prognoze MMF za Srbiju

Međunarodni Monetarni Fond izašao je sa novim prognozama za privredna kretanja Srbije. Prognoziranje u Ekonomskoj analizi često se svede na gledanje u pasulj, barem što se tiče preciznosti. Upravo zbog toga smatram da je potrebno objasniti koja je verovatnoća da su poslednje prognoze tačne. 

Analitičari fonda predviđaju privredni pad od -0.5% u ovoj godini. U aprilu kada su prošli put davali opštu analizu spustili su prognozu sa 1.5 na 0.5% rasta. Dakle tada su omanuli ponovo za 1%. 

Zapravo prognoze MMF obično se svedu na evidentiranje očiglednog, da prethodna prognoza nije bila tačna i da je stvar otišla dođavola. Barem je u Srbiji poslednje tri godine to permanentni slučaj. Gledajući kvartalna kretanja, te novo zaoštravanje zbog podizanja PDV i više inflacije smatram da je ova prognoza optimistična i da će pad BDP biti bliži -1%, ako stvari krenu naglo nagore onda sledi i veći pad.

Druga bitna tačka prognoze je inflacija, gde MMF predviđa rast potrošačkih cena za 5,9% u ovoj i 7+ u narednoj godini. Ovo tek nema šanse da je tačno. Hrana, energenti, usluge sve je već do septembra otišlo gore i to po takvom trendu da je prognoza od 5,9% u ovoj godini verovatno već otišla gore. A tek se čeka efekat podizanja PDV koji će sam napumpati oko 1,5 do 2% inflacije, dakle ova prognoza je potpuno nemoguća.

Na kraju zanimljivo je da MMF predviđa i beleži rast platnobilansnog deficita, odnosno produbljivanje deficita tekućeg računa. To je veoma zanimljiv podatak za raspravu o režimu kursa jer izbija i poslednji argument pristalicama fleksibilnog kursa, da depresijacija valute povećava pokrivenost uvoza izvozom. Upravno suprotno se događa u Srbiji, a dobrom ekonomskom analizom dolazi se do zaključka da je pad izvoza očekivan.

Spasa nam nema, propasti nećemo

Ekonomski novinar Miša Brkić u najnovijem Peščaniku daje komentar na trenutno stanje javnih finansija, javnog duga i političke realnosti Srbije. Glavni ton komentara na tragu je njegovog gostovanja u Peščaniku koje sam ranije prenosio ovde na blogu.

"Sad je poslednja prilika, ako je ne iskoristimo, ako je ne uhvatimo ja mislim da ova zemlja nema budućnost uopšte."

Ono što bi u Srbiji moralo da se učini nije politički realno. Koalicija oko SPS i pogotovo PUPS u stanju su da sahrane budućnost Srbije da li zbog trenutnih političkih poena ili zbog prostog autizma prema ekonomskoj realnosti. Naravno i ostali potencijalni partneri u budućoj vladi nisu spremni za fikslanu konsolidaciju. Javni dug je ekspodirao i duplirao se za četiri godine. Radi konsolidacije javnih finansija u narednih tri godine potrebno je uštedeti barem 2 milijarde evra. Potrošnja ovaj put ne može da reši problem jer se mora dugoročno smanjiti da bi mogli da vraćamo dugove. U prevodu ne samo da je neophodno povećanje PDV, zamrzavanje penzija i plata, već je potrebno otpustiti desetine hiljada ljudi iz javnog sektora, izvršiti ključne reforme penzionog, zdravstvenog, obrazvnog i sistema javne uprave. Verovatno računica ne bi modla da se postigne bez smanjenja plata ili penzija. Privatizovati sve što još može da se proda. Ovaj put nije stvar u različitim vizijama uloge države i debati o efikasnosti privatnog vs. državnog finansiranja. Pitanje je golog opstanka države i društva.

Znam da će mnogima ovo što pišem delovati kao nepotrebno preterivanje. I meni je trebalo dugo vremena da se suočim sa strašnim činjenicama i verujte, upozorenje je potpuno opravdano. Država Srbija bankrotiraće efektivno do kraja sledeće godine u to sam potpuno siguran. Zavisno od razvoja stvari to bi moglo da se oduži do jeseni 2013. i to je kraj. Možda se to neće zvati bankrot. Možda će vas Blic i ostali ubeđivati da je to samo "trenutna kriza likvidnosti" ili "kratkoročna fiskalna konsolidacija" ali kada prve penzije budu kasnile dve nedelje, kada prva obaveza prema stranim poverenicima ne bude ispunjenja, znajte to je efektivno bankrot. Da li ćemo se suočiti sa moratorijumom, povlačenjem stranog kapitala i hiperinflacijom zavisi od toga koliko će trenutna politička ravnoteža potrajati. Naravno i od toga koliko su MMF i strani poverenici spremni da progutaju. Ako nas zategnu, možda nećemo imati za penzije i grejanje u školama, ali dugove ćemo vraćati redovno.

Smatram da Srbiji spasa nema. Debelo srljamo u bankrot i dalje povećanje poreza, potrošnje i duga može samo da odlaže realnost ne i da je promeni. Ipak, Srbija se, poput feniksa, uzdizala već nekoliko puta iz ekonomskog pepela a poslednji put početkom 1994. Činimi se danas, da ni u najgorem scenariju koji nas može zadesiti, Srbija neće ponovo toliko nisko pasti kao pre 18 godina. Međutim, očekujte državni bankrot, socijalne nemire, političku nestabilnost (verovatno brz pad vlade ili nove izbore odmah), pozdravite se sa Kosovom, ali i približavanjem EU. Na političkoj sceni Srbije, u glavama naših građana i u kasi ministra finansija nema prostora za promene.

Grčki bankrot odložen

Danas je bio relativno bitan dan za privredu Grčke ali i evrozone. Vlada Grčke izašla je sa saopštenjem da je uspela da prikupi pristanak za oko 80% duga u vlasništvu investitora o reprogramu javnog duga. Obveznice Grčke ukupno vrede oko 206 milijardi Evra. Nije ni čudo što svi smatraju Grčku prezaduženom. Ideja ovog reprograma, koji je po svemu sudeći uspeo, je bila da investitori, među kojima najveće banke, investicioni i penzioni fondovi iz Evrope, prihvate otpis barem 50% duga u zamenu za novu seriju obveznica (tačan iznos otpisanog duga je oko 53.5%). Te nove obveznice biće garantovane novim bail-out planom koji su dogovorili EU (čitaj Nemačka i Francuska), Evropska Centralna Banka i MMF. Taj plan podrazumeva pomoć Grčkoj od oko 130 milijardi evra uz pomoć kojih bi Grčka mogla da nastavi da otplaćuje dug. Često se u razmišljanju o ovoj temi vraćam na tekstove Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju što toplo preporučujem svima - postova na temu krize evra, Grčke i globalne recesije ima preko dvadeset. 

Da dogovor o reporgamu duga nije bio postignut i da grčka vlada nije uspela da obezbedi pristanak investitora, već za manje od nedelju dana suočili bismo se sa bankrotom, najverovatnije nekontrolisanim. To je proces u kome na naplatu dolaze potraživanja po sistemu "ko je jači i ko se bolje snađe" ostalima samo sećanje na novac. U tim situacijama najčešće stradaju manje banke i investitori te mali penzioni fondovi. Ovako, kupljeno je još vreme, kupljeno je olakšanje. Berze će na ovaj dogovor pozitivno reagovati i već sutra može da se očekuje njihov oprezan rast a narednih dana i odlučniji. Kombinovano sa prethodnim merama ECB, današnji dogovor će povratiti kamate na dug Grčke verovatno u opseg u kome će se omogućiti refinansiranje duga i kada se potroši 130 milijardi evra iz ovog bail-outa, što bi trebalo da bude do kraja godine. 

ECB je snažno intervenisala u prethodnih deset dana sa oko 500 milijardi svežeg novca upumpanog u bankarski sektor. Prethodno je krajem novembra još 500 milijardi upumpano kroz trogodišnje kredite bankama. To su vrlo nekonvencionalne mere, koje u suštini predstavljaju štampanje para, niotkuda, upumpane u bankarski sektor. U prevodu, ECB je za 4 meseca "naštampala" hiljadu milijardi evra. Rezultat je bio prvo pad kamata na dug Portugalije, Španije i Italije, vraćajući kamate na održiv nivo za i do dva procenta. Drugo, intervencija ECB preokrenula je očekivanja dela finansijskog sistema da nas možda ipak ne čeka kolaps sredinom godine. Treće, te dve intervencije, verovatno su omogućile upravo napravljen dogovor da finansijski sektor prihvati deo gubitka u zamenu za reprogram. Sve u svemu rezultat napora MMF, EU i ECB je odlaganje problema. 

Setimo se prethodnog bail-outa Grčke iz 2010. godine kada su EU i MMF poslali 109 milijardi evra pomoći. Taj novac je potrošen na otplatu dospelih potražvanja duga u međuvremenu a deficit i novo zaduživanje naravno nisu prestali. Jer još dugi period su kamate bile dovoljno niske da Grčka vlada ipak može još malo da se zaduži barem da refinansira i odloži vraćanje duga. A zaduživanje za vraćanje prethodnog duga, planski kroz refinansiranje kao sada, ili kontinualno kroz izdavanje obveznica, zapravo nikada i nije vraćanje duga u punom smislu već odlaganje ispunjenja obaveze. Delom sve zemlje to rade, ali je problem kada dođete u stadijum, poput Grčke. Treba napomenuti da Grčka ima primarni suficit - poreski prihodi veći su od trškova i glavnica dospelih dugova. No kamate na dugove teraiju Grčku u deficit i zapravo čine situaciju neodrživom. Grčka nema ni za otplatu kamate pa ne može da računa ni na uspešnu dugoročnu otplatu glavnice. Kao što ni prethodni program u suštini nije mogao da reši problem, tako neće ni ovaj. Za već godinu i po dana možemo očekivati ponovni pritisak na međunarodnu zajednicu da otkupi Grčku jer je sledeći potencijalni banrkot neminovan. Naravno pod uslovom da međunarodni finansijski sistem preživi do tada. 

Tako je sa svakim štampanjem para i bail-outom. Oni uvek po definiciji podrazumevaju odlaganje problema odnosno zamenu fiskalnih problema inflacijom, depresijacijom kursa odnosno realnim osiromašenjem. Jedino dugoročno rešenje je kontrolisani bankrot Grčke, kontrolisani bankrot institucija koje su nepažljivo pozajmljivale vladi i recesija koja bi potom sigurno usledila. Delom bi morali da se sačuvaju depoziti građana, očuvaju penzioni računi, deo fondova bi morao u stečaj i restrukturiranje, sve kako bi se izbegao opšti finansijski inferno. Sa druge strane, finansijski sektor mora da prestane da pozajmljuje Grčkoj a vlada da vuče deficite. Zapravo bankrot bi oslobodio Grčku od duga i omogući da primarni suficit iskoristi za restrukturiranje javnog sektora. Neka vrsta programa EU i MMF u manjem obimu mogla bi da se pametnije iskoristi za finansiranje strukturne transforamcije Grčke. uz jednaku političku volju takav program bi bio jednako moguć i sa opstankom Grčke u evrozoni. Međutim razlog zašto ovakav program nije na stolu je taj što bi nemačke i francuske banke prevashodno morale da pišu gubitke, da se odreknu glavnice i kamate, da Nemačka snosi trošak garantovanja depozita kod kuće itd. Svejedno, pošto problem neće rešiti, kao što ni prethodni paket pomoći nije rešio, platiće cenu za politički projekat evra kad-tad. U suštini, koliko god grčka vlada bila kriva za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, građani Grčke delom su taoci trenutne situacije i svog položaja, u nemogućnosti da bez obziljnih političkih posledica urade jedinu racionalnu stvar -proglase moratorijum.

Ako bi se malo igrali baba Vange, možemo reći da je efektivnost dogovorenog programa za spašavanje Grčke neizvesna i u kratkom roku. EU i evrozona sigurno ulaze u recesiju ove godine, odnosno veći deo je već u minusu, i to je svima jasno. Zabrinjava stagnacija cena nekretnina u Kini, usporavanje rasta i ubrzavanje inflacije, što ukazuje na približavanje kraju poslovnog ciklusa koji traje već decenijama u Kini. Ne ulazeći u dublju analizu, mogu reći da postoji opasnost od sloma rasta Kine (što sam već nekoliko puta najavio priznajući da mi svi elementi problema nisu jasni, mada se klupko lagano odmotava). Kada bi se to dogodilo svet bi zadesila mnogo veća i dublja kriza nego ova koja traje već četiri godine. Na kraju rast u SAD je vrlo turbulentan i fragilan. Iako je zaposlenost stabilna na oko 8.5% pitanje je kakvo je stanje u sivoj zovi, u industrijskim porudžbinama, kakva su predviđanja preduzetnika i poslovnih ljudi. Imam premalo informacija i znanja da bih mogao situaciju preciznije da procenim (mada bih gotovo sigurno i tada pogrešio, takva je ekonomska nauka). Sve u svemu, bilo koji od problema da krene prema malo lošijem scenariju, Grčki problem postaće zanemarljiv prema onome što bi moglo da nas čeka. Jer MMF i EU mogu da skupe pare da pomognu Grčkoj, eventualno Portugalu. Ali spasiti Italiju ili Španiju moguće je samo jednim "čarobnim" mehanizmom koji sigurno vodi u inflaciju, recesiju pa stagnaciju. Dugo, dugo, dugo.

Miša Brkić o ekonomiji 2012.

Ekonomski novinar Miša Brkić, bio je prvi gost jutrošnj emisije Peščanik. Intervju pokriva slične teme koje smo analizirali Mihailo i ja (link1 i link2) ovde na blogu. Prokomentarisao bih samo poslednju rečenicu koju je preneo Miša Brkić, a koja me je jednako zaledila poput ovog hladnog vremena:

"Razgovarao sam s jednim privrednikom skoro i potpuno me čovek zaprepastio. Ozbiljan je čovek. Rekao mi je 2012, ona će biti previše lepa za ono što nas čeka 2013."

MMF, aranžman, budžet, kurs i tuga

Stigla je vest da je MMF odbio reviziju aranžmana o predostrožnosti. Dogovor između predstavnika MMF i Vlade Srbije nije postignut jer je Vlada odbila da predloži rebalans budžeta. Jednostavno, nema spremnosti da se potrošnja i zaduživanje drže pod kontrolom, probijeni su limiti dozvoljenog duga, time je prekršen zakon, a realne šanse da deficit ove godine bude manji od 4.5% BDP su potpuno nerealne. MMF više nije spreman da nam gleda kroz prste i poslali su nas na popravni. Pored toga treba primetiti da skupština nije uspela da se sakupi u kvorumu pre dva dana a već se šuška da do raspisivanja izbora neće uspeti da se sastanu sa 126 poslanika u sali. Koalicija je u krizi i ukoliko Vlada ne bude reagovala brzo neće biti rebalansa budžeta. Trenutni je optimistički projektovan prošle goidne i bez rebalansa budžeta, revizije aranžmana sa MMF, sa malim mogućnostima daljeg (veoma skupog) zaduživanja ne gine nam privremeno finansiranje već od aprila, otprilike. 

A pomenuti aranžman o predostrožnosti je izuzetno bitan jer njegovo zamrzavanje indukuje nekoliko veoma loših efekata. Prvo, bez ovog aranžmana, drastično se pogoršava kapitalna pozicija platnog bilansa. Stranih direktnih investicija u ovoj godini neće biti, a ako ih i bude, to će biti na nivou statističke greške. Značajnih privatizcaija neće biti u ovoj godini, naprotiv, poslednjim resocijalizacijama drastično se smanjuje mogućnost priliva stranih investicija barem u te industrije. Sada nam više nisu na raspolaganju sredstva od MMF (200% specijalnih prava vučenja) i prosto je neminovno da projektovani deficit neće biti pokriven trenutnim budžetom. Dakle sa smanjenim kapitalnih prilivima i mogućnostima zaduživanja po berzama pitanje je kako ćemo finanisrati život ove godine?

Dinar u slobodnom padu

Uz predstavljenu fiskalnu projekciju i prisutan trgovinski deficit moraće da dođe do postepene korekcije kursa (naviše svakako) i uvoza (naniže). To se već sada vidi jer je evro apresirao u odnosu na dinar skoro 5% u poslednjih dva meseca. Do kraja godine moglo bi se desiti da evro ode i preko 115 dinara, što dosta zavisi od budućih kretanja realne ekonomije, zaduživanaj države i kapitalnog odliva banaka. Kada sam u novembru pisao tekst za novosadski Dnevnik nisam predvideo jednu bitnu stvar. Tada sam hvalio kapitalnu adekvatnost domaćih banaka odnosno da zbog Bečkog dogovora neće biti povlačenja sredstava banaka u Evropske centrale. Ono što tada nisam uvideo je problem koji nastaje u primeni Bazel III standarda. Da ne ulazim u detalje rezultat će biti postepeno povlačenje dela plasmana iz Srbije i Vlada Srbije ne može tu ništa da učini (bolje bi bilo da ne pokušava).

Uz sve prethodne faktore treba dodati da međunarodna ekonomija klizi u recesiju. Pre dva meseca ECB je plasirala 500 milijardi evra kroz trogodišnje plasmane bankama kupujući time neko vreme. Međunarodne finansije su se na kratko stabilizovale, obarajući italijanske i delom španske kamate za 2%. Italija je spašena za sada. Deluje da su se i grčki političari opametili, no narod nije. Postoji nekoliko mogućih scenarija ali svi vode ka jednom izvesnom ishodu - recesiji u celoj evrozoni. Skoro sam se sa jednim drugarom i stalnim čitaocem opkladio da do kraja godine i SAD ulazi u recesiju, ne deluje za sada da je to izvesno, ali mislim da su svi prethodni pokušaji monetarne ekspanzije samo kupili određeno vreme ne i rešili problem. Na našu situaciju ovo svakako ne dolazi kao melem, već so na otvorenu ranu. Bez spremnosti Vlade da sadad, u izbornoj godini vrši rezove, bez sposobnosti da smanji deficit, sa suludim centralno-planskim projektima resocijalizacije strateških industrija ni MMF nije više spreman da drži vodu. Digli su ručnu koja će podići kamate, iseći dotok kapitala, poslati naš rejting u smeće i ogoliti realnost koja je tako tužna. Naša ekonomija ove godine ostaje na nuli (MMF je spustio prognozu sa 1.5 na 0.5% rasta u 2012.) a gledajući prethodne faktore, teško mi je da vidim kako će to da se promeni. 

Dokle će nam MMF gledati kroz prste?

Prenosim vam dopunjeni tekst koji je izašao u nedeljnom novosadskom Dnevniku (13.11. strana 4.) pod nazivom: "Dok god ima gorih od nas nećemo u magareću klupu".

Delegacija Međunarodnog monetarnog fonda boravi u Beogradu u okviru prve revizije aranžmana o predostrožnosti. Ključne teme su poštovanje Zakona o budžetskom sistemu i dogovorenih fiskalnih pravila.

Bord izvršnog direktorata MMF je 29. septembra ove godine odobrio novi aranžman sa Srbijom u trajanju od 18 meseci, vrednosti od oko jedne milijarde evra odnosno 200% „specijalnih prava vučenja“. Vlada ističe a stručna javnost uglavnom klima glavom da će ova sredstva najverovatnije ostati netaknuta. Domaći bankarski sistem u odličnom je stanju u poređenju sa većinom Evrope. Kapitalna adekvatnost je na visokom nivou kao rezultat relativno restriktivne politike Narodne banke Srbije u domenu obaveznih rezervi. Dodatno, depresijacija dinara išla je na ruku bankama koje su svoje plasmane osigurale od valutnog rizika indeksiranjem kredita u devizama. Prethodni aranžman sa fondom iz 2009. godine od 3 milijarde evra bio je namenjen deviznim rezervama NBS. Kao rezultat tog aranžmana i Bečkih pregovora sa bankama poslat je jasan signal da će tokom krize depoziti građana ostati sigurni, krediti dostupni, te da nema potrebe za povlačenjem kapitala iz zemlje. To se nije dogodilo i finansijska stabilnost je očuvana.

Ukoliko u narednih godinu i po koliko traje aranžman dođe do novog udara krize, na primer zbog nekontrolisanog bankrota Grčke ili Italije,Vlada Srbije može da povuče milijardu evra iz fonda da popuni neplanirani rast budžetskog deficita koji bi mogao da se javi kao rezultat. Povlačenje sredstava od MMF uvek je povoljnije, brže i lakše nego na tržištu kapitala pa ovaj dogovor predstavlja sigurnosni ventil. Novi aranžam potreban je kao garancija fiskalne stabilnosti.

Međutim, zabrinjava drastično povećanje javnog duga od čega je 6 milijardi evra zaduženo u mandatu ove Vlade. Treba istaći da je nivo ukupnog duga i dalje podnošljiv i dugoročno održiv. Sve pod uslovom da se prestane sa daljim zaduživanjem što svakako nije slučaj. Kao rezultat pete revizije prethodnog aranžmana iz 2009. godine dogovoreno je donošenje Zakona budžetskom sistemu čija je primena bila preduslov za potpisivanje novog aranžmana. Pojedini ekonomisti tvrde da smo već probili zakonski limit duga od 45 posto bruto domaćeg proizvoda. Pred postpisivanje novog aranžmana bilo je jasno da nema šanse da se deficit spusti na dogovorenih 4,1 procenata BDP u 2011. godini, što zbog smanjenja procena stope rasta sa 3 na oko 2 posto, što zbog rashoda budžeta koji prevazilaze planirane. Tako će deficit i ove godine biti 4,5 odsto BDP.

Igra štapa i šargarepe

Istorija odnosa Međunarodnog monetarnog fonda i Vlade Srbije u poslednjoj deceniji je stalna igra štapa i šargarepe. Toga su svesne obe strane. Vlasti obećavaju smanjenje deficita i reforme pre potpisivanja aranžmana uz dopuštanje stranog nadzora dok nakon toga ispunjavaju minimum zahteva samo delimično. MMF za uzvrat nudi otpis dugova i stend baj aranžmane praveći se da ne vidi neiskrenost i nespremnost vlasti da se ispune obećanja.

Predstavnici fonda dugo su ukazivali na neodrživost pumpanja potrošnje iz jeftinih kapitalnih priliva i duga – bili su potpuno upravu.  Sa druge strane, vlasti su koristile MMF kao glinene golubove, ono malo reformi što je doneto pod pritiskom fonda bilo je opravdano kao neizbežna obaveza prema stranim partnerima. Sasvim suprotno, MMF nikada ne dolazi nepozvan. Fond prihvata svoju ulogu želeći da ipak zadrži kakav takav uvid u rukovođenje javnim finansijama. Ekonomski savetnici vlade i tek poneki političar svesni su da saradnja sa MMF-om može da služi kao sidro nasuprot bujice rastućih javnih rashoda.

Iako realano loši đaci, počeli smo da se ističemo u razredu jer su drugi delikventi, poput Grčke i Italije dobili ukor pred isključenje. Sve dok je situacija u drugim zemljama alarmantna MMF neće previše mariti za poštovanje dogovora ukoliko nije ugrožena fiskalna stabilnost. Uz sadašnje stanje javnih finansija i nivoa javnog duga ostaje nam još nekoliko godina do zaoštravanja retorike i zahteva.