Garantovani dohodak

U političkim raspravama često se potegne pitanje redistribucije. Ona barem ima politički, ekonomski i moralni karakter. Ovde ću izložiti neka svoja razmišljanja o ova tri aspekta vezano za koncept bazičnog dohotka. Naravno komentari i druga mišljenja su dobro došli.

Pod bazičnim garantovanim dohotkom podrazumevam neki egzistencijalni minimum ekonomske sposobnosti pojedinca da sebi obezbedi stan, odeću i hranu, ili da porodica to obezbedi za sve svoje članove. Ovde treba razlikovati dohodak i stok bogatsva. Svakako, sve što dalje pišem podrazumeva da se ljudima koji imaju izuzetno nizak dohodak, ali značajan stok bogatsva, ne treba pomagati ni individualno niti kroz društvene mehanizme. Eventualno im treba pomoći da lakše i efikasnije bogatsvo pretoče u tok dohotka. 

U savremenom svetu, garantovani dohodak (ekonomska snaga) bi trebalo da bude određena vrsta baze na koju se nadograđuju sva naša druga ulaganja u veštine, ljudski kapital, sreću - mogućnost daljeg unapređenja dohotka. Biti na nivou bazičnog dohotka neko vreme, ili čak ispod tog nivoa kratak period, nije tragedija ukoliko postoji prostor da pojedinac i porodice napreduju. Za to je neophodna socijalna difuzija, pokretljivost u dohodovnoj "moći" za šta je sve preduslov slobodno tržište, minimalna država i zdravo kapitalističko društvo. Treba imati na umu ovo polazište prilikom čitanja redova koji slede:

1. Politički, garantovani dohodak je vrlo problematično pitanje. Sa jedne strane, standardni mehanizmi u demokratiji, uključujući probleme koje naglašavaju Eruova teorema nemogućnosti, teorija javnog izbora ili teorija traženja rente, ne možemo biti sigurni ko, kako i koliko može postaviti bazični dohodak? Takođe, bazični dohodak može biti vrlo snažno političko oružije u borbi za vlast, pogotovo u periodima kriza i recesija. Ipak, garantovani dohodak može biti i faktor socijalne kohezije koji omogućava da se npr. privatizacije, restrukturiranja, recesije sa rastom nezaposlenosti, događaju uz manji socijalni rizik, manje tenzija u društvu i manje pritisaka na intervencije države kako bi se "otklonili " negativni efekti fluktuacije tržišta. Na kraju ovog dela, bazični dohodak može predstavljati vrlo dobro kompromisno rešenje koje omogućava da se, bez preteranog uticaja na tržište, ako je bazični dohodak garantovan svima pod istim uslovima i na istom nivou, pomire koncepti i ideje građana kojima je socijalna sigurnost važna i ekonomskih sloboda koja svima mora biti važna (čak i kada toga nisu svesni). Nisam siguran šta je pametno, pa ću prepustiti sledećim faktorima da odluče, ali jedno je sigurno - sa temom bazičnog dohotka, treba biti veoma mudar i oprezan.

2. Ekonomski bazični dohodak može imati i veoma pozitivne i veoma negativne efekte. Svaka redistribucija je distorzivna po ekonomiju u nekoj meri. Ona traži oporezivanje koje menja podsticaje ljudi i odvraća ih u nekoj meri od produktivnog ponašanja koje pravi dohodak na prvom mestu. Takođe, ako je redistribucija dovoljno značajna, društvena selekcija i evolucija tržišta radne snage i drugih tržišta narušava se ukoliko su neki ljudi subvencionisani za svoje kontinuirano neradništvo, slab trud ili prosto odustvo svesti o ličnoj odgovornosti. Sa druge strane, ukoliko postoje socijalne tenzije koje su prouzrokovane visokim rizikom od gubitka dohotka, to može biti loše po pojedince, njihov ljudski kapital, preduzeća i tržišta. Ako se nekome desi da doživi trenutnu krizu, uz bazični dohodak (npr. u obliku nadoknada za nezaposlene, socijalne pomoći, narodnih kuhinja i sl.), veća je verovatnoća da će tu krizu proći sa manje posledica i zadržati svoj socijalni i ljudski kapital na dovoljno visokom nivou da bolje doprinese društvu. 

Koji od dva efekta će biti dominantniji zavisi od dizajna bazičnog dohotka. Osnovni principi, izdvojiću 5 ključnih, uspešnog dizajna (u ekonomski-tehničkom smislu) su da: 

a) traje ograničeni period, najviše 2 ili 3 kvartala, što je dovoljan period da se pojedinac prilagodi novim tržišnim ili društevnim uslovima i nađe nov način ostvarivanja dohotka.

b) postoji nagrada za pronalaženje izlaza. Na primer da se podrška produži na 12 meseci ali da se smanjuje po 20% svaka 3 meseca. Takođe, ako postoji osiguranje (od nezaposlenosti, invaliditeta ili sl.) dobro je da se neiskorišćeni iznos vrati osiguraniku na neki način posle pronalaska posla.

c) univezralna primena, nezavisno od rase, vere, pol. pripadnosti, socijalnog staleža, struke, bazični dohodak (uzimajući u obzir bogatsvo) mora biti jednako primenjen prema svima ukoliko im se na nesreću dogodi da upadnu u krizu. Garancija mora ostati dovoljno mala da ne narušava mobilnost i efikasnost, ali i dovoljno značajna da se obezbedi osnovna socijalna sigurnost. Na primer, pomoći svima da kroz interakciju društvenih institucija i institucija države, dođu do 30% prosečne plate u određenom periodu lične krize.

d) jasno razdvajanje socijalnog problema od ulaska/izlaska na/sa tržište/a rada. Prirodno je da mladi rade volonterski, ili za nizak dohodak određeni period, ili da nekoliko godina budu na dnu svoje životne ali i društvene ekonomske snage. Gradnja socijalnog i ljudskog kapitala je dugotrajan proces. Prirodno je i da u starosti padne produktivnost pojedinca, ili da stari dodatno rade i u poznim godinama ili povremeno. Zato je važno da minimalna nadnica bude ukinuta ili veoma niska (u rangu bazičnog dohotka), da tržište rada bude fleksibilno i da ne postoji generacijska diskriminacija radnika - kako bi socijalna mobilnost bila dinamična što bi onemogućilo da mladi ili stari budu dugotrajno ekonomski osakaćeni.

e) širok spektar mehanizama i institucija koje su uključene raznovrsne kanale pomoći, pre svega istorijski najzastupljenije: porodica, crkva, štednja, privatne penzije, udruženja i drutva zajedničke pomoći, dobrovoljnu humanitarnu pomoć, narodne kuhinje, osiguranje i sl. Državna univerzalna pomoć treba da bude samo garant, i krajnja instanca, ali ne i direktni pružalac sigurnosti, pa su sistemi vaučera, proeskih olakšica, medijacije i koordinacije svih mehanizama mnogo važniji od same količine para koja se troši na pomoć. Ovo je ujedno i najzdraviji pristup iz ugla društvene evolucije i drutva slobodnih građanina.

3. Na kraju moralni aspekt je možda intelektualno i najizazovniji. Ja nemam pojma da li je osiguranje bazičnog dohotka kroz državni mehanizam pravedno ili ne. Takođe uopšte nisam siguran da li su argumenti protiv ili za redistribuciju uopšteno, moralno ispravni ili ne. Nemam ni nameru da donosim moralni sud. Ono što mogu da kažem je da mi se čini da je moralno ispravno postojanje bazičnog dohotka ukoliko je to kompromis i stvar društvenog dogovora orgomne većine zajednice. Ako je bazični dohodak zaista mnogo važan ljudima, a ne predstavlja veliko odricanje ekonomske slobode pojedinca, a jeste osnov za stabilno i slobodno funkcionisanje društva, onda mi se čini opravdanim. Sigurno, socijalna pomoć, koja treba da obezbedi osnovnu sigurnost pojedincu, i pomoć da kada padne ima prostor i uslove da se ponovo uzdigne i napreduje, mala je cena koju liberali moraju platiti ako se sa druge strane obezbedi slobodno tržište i minimalna država. 

budžet info

Stvarno dobar prikaz budžeta. Hvala Raši Karapandži

Zaposlenost u javnom sektoru u Srbiji

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru u Srbiji, iako izgleda Centralni registar zaposlenih nije napravljen. Krajnji podaci su da sa zapolsenima u javnim preduzećima ima ukupno 740 000 zaposlenih u javnom sektoru. Svi ovi zaposleni žive od poreza i državne pomoći (da, neki od njih pružaju usluge koje su potrebne tržištu: npr zdravtsvo, obrazovanje itd ali to rade u odsusvtu konkurencije i to čine na jako loš način pa su im rezultati loši a državne subvencije ih drže u životu jer se ne mogu nadmetati sa privatnim sektorom, pitanje je koliko bi takvih firmi i radnih mesta ostalo kada bi se tržište otvorilo za konkurenciju). Elem, hajde da sada tu brojku sa kojom je ministar finansija danas u najrepriziranijoj i nadlgedanijoj seriji u Srbiji (Dnevnik 2 RTS-a) stavimo u perspektivu. 

Srbija ima 7 120 000 stanovnika (Popis 2011). Prema tome, ukupno 10,4% celokupnog stanovništva je zaposleno kod države.

Srbija ima ekonomski aktivno stanovništvo (ukupan broj zaposlenih i nezaposlenih, podaci NBS) od  2 479 000 ljudi. Prema tome, ukupno 29,8% radne snage radi za državu.

Srbija ima 1 720 000 zaposlenih (podaci NBS). Prema tome, ukupno 43% zaposlenih ima državu za poslodavca.

Suludo, zar ne?

Srbija vs Nigerija - 0:1

Prvi podpredsednik Vlade je izjavio kako je Srbija blizu bankrota. Potom se oglasio i bivši ministar finansija koji je poznat po svom ''kreativnom shvatanju istine'' koju tvrdi da Srbija nije blizu bankrota.

U međuvremenu, Bloomberg kaže da je srpska situacija daleko od dobre:

Investors demanded 433 basis points, or 4.33 percentage points, of extra yield to hold Serbia’s dollar bonds instead of Treasuries yesterday, compared with 345 for Nigeria, which has the same BB- junk rating from Standard & Poor’s, according to JPMorgan Chase & Co. indexes. 

U svetlu ovog podatka je jasno kome više verovati. Za svetske investitore, Srbije se nalazi ne samo u društvu zemalja iz sub - saharske Afrike, već je i gora od nekih od njih.

   

Objašnjenje sistema zdravstva u SAD

Novi ministri u Utisku nedelje

Komentar sledi uskoro.

Rebalast budžeta - novi članak za Kontrolor Peđe Mitrovića

Rebalans pokazuje raskorak između shvatanja Vlade i realnosti

sreda, 10.07.2013.

Malo toga nam direktnije od tekućeg rebalasta budžeta Republike pokazuje da postoji fundamentalni raskorak između shvatanja i obećanja vladajuće koalicije vezanih za ekonomiju, i stvarnog života. Treba se setiti kako je ova Vlada prilikom usvajanja budžeta za 2013. koji je u ovim časovima na remontu obećavala da će on pružiti preko potrebno finansijsko konsolidovanje države, ali ne po cenu privrednog rasta. Na primedbe ekonomista da je budžet neodrživ, Vlada je odgovarala u svom maniru – kritike su maliciozne i neutemeljene, a budžet je ostvariv i dobar, uz planirani deficit od 3,3% BDP-a, rast BDPa od 2%, stopu inflacije od 5,5% i budžetske prihode od 956,4 milijarde dinara.

Nepunih sedam meseci kasnije, budžet se nalazi pred procedurom izmene s obzirom da su svi planirani okviri na granici probijanja.

Šta donosi rebalast?

Ukoliko pogledamo u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike za 2013. godinu, uočićemo da predimenzionirani planirani budžetski okviri s kraja 2012.nisu izdržali ovaj kratak vremenski test, kao što je, uostalom, celokupna stručna javnost očekivala i upozoravala (Pavle Petrović, 24.11.2012.). Tako se u rebalastu procena prihoda za tekuću 2013. godinu spušta na 873,4 milijarde dinara, odnosno za čak 10%! S druge strane, budžetski deficit je povećan za 1,4 procentna poena, na 4,7% BDP-a, što ukazuje na to da Vlada nije, što ne iznenađuje, iskrena u nameri da uvede preko potrebnu fiskalnu disciplinu, i zaustavi ubrzanje rasta javnog duga (Srbija trenutno ima nešto što se u ekonomskoj literaturi zove eksplozivan dug – situacija u kojoj su stope rasta privrede niže od kamatnih stopa na dug).

Ove sumnje dodatno podržavaju procene Fiskalnog saveta da ni tekući rebalast nije održiv, jer su očekivani prihodi precenjeni za oko 10 milijardi dinara, dok su očekivani rashod potcenjeni za oko 15 milijardi dinara, te da budžetski deficit u 2013. godinineće iznositi planirane 173 milijarde, već oko 200 milijardi dinara. Ukoliko u analizu uključimo i mogućnost da realna stopa rasta privrede na kraju godine bude ispod trenutno procenjene, kao što je u prethodnim godinama bio slučaj, sasvim izvesno je da ni trenutno zacrtani budžetski deficit od 4,7% BDP-a neće biti ostvaren, te da će tokom godine budžet ponovo morati na rebalast.

Ono što u ovom rebalastu posebno zabrinjava jeste nespremnost Vlade da se uhvati u koštac sa previsokim platama u javnom sektoru i smanjenjem nerealnih i neodrživih penzija, kao značajnim stavkama budžetskih rashoda, pravdajući se da bi to usporilo privredni rast i domaću tražnju, i umesto toga lek je potražila u – kresanju kapitalnih rashoda po ministarstvima, čime je u svom populističkom maniru načinila još jedan dugoročno štetan korak. Iako je tačno da će smanjenje penzija i plata predstavljati udar na agregatnu tražnju i privredni rast, takođe je istina da će on biti jednokratan, a da će s druge strane, kresanje kapitalnih rashoda smanjiti dugoročnu osnovu za rast.

Pozitivne strane rebalasta

U svemu ovome oko usvajanja rebalasta ima i svetlih tragova rada sadašnje Vlade. U sklopu predloga izmene i dopune zakona o budžetu za 2013. godinu, Vlada je predložila da jedan od najvećih srpskih državnih gubitaša i mecena nad mecenama propalih biznisa, Srbijagas, od sada posluje isključivo na tržišnim osnovama - svaki eventualni gubitak snosi sam Srbijagas, mimo tereta poreskih obveznika. Drugim rečima, ukoliko Dušan Bajatović proceni da je sasvim u redu prisvojiti još neki propali biznis i time glas za SPS, potpuno slobodno može to da uradi, ali od sopstvenih sredstava, jer država od prvog dana stupanja na snagu ovog zakona više ne stoji novcem iza ove firme. Takođe, treba navesti i povlačenje države iz nekoliko posrnulih ili kompanija u posrtanju, kao i uštede u subvencijama, koje podržavamo posebno u slučaju javnih preduzeća.

Zašto je ovaj rebalast značajan?

Neispunjenjem zacrtanog budžeta, Vlada je demonstrirala svoju nespobnost ili nespremnost da se suoči sa realnim ekonomskim problemima ovog društva, i spremnost da odlaganje rešavanja pitanja privrednog rasta, nezaposlenosti i životnog standarda, kao i nekoliko prethodnih, ostavi nekom drugom za neko buduće vreme, bar dok se neka vladajuća kombinacija ne stabilizuje već na vlasti. A kako vreme bude prolazilo, cena će biti sve veća po poreske obveznike, uključujući i Vas koji ovo čitate.

Peđa Mitrović,ekonomista

Odbrani novčanik!

Moj govor sa marša poreskih obveznika:

Dobar dan! Moje ime je Pavle Mihajlović i ekonomista sam u Fiskalnoj koaliciji. Ja sam, kao i svi vi poreski obveznik i ovde sam danas da ODBRANIM NOVČANIK!!! 

Kad građanin Srbije ustane ujutru i ode na posao, do 1 popodne radi za poreze i doprinose. Do pola 3 radi za PDV. A samo od pola 3 do 5 radi za sebe i svoju porodicu. Oni dovoljno vredni i srećni koji imaju posao, preko 2/3 svega što stvore, daju državi kroz poreze. 

Ali ni to ministrima nije dosta. Prošla i ova vlada zadužile su nas 12 milijardi evra. To je 6000 kilometara autoputa ili 5000 škola ili 200 mostova. Svaki građanin Srbije, pa i još nerođeno dete, zadužen je 2700 evra za javni dug. Danas kažem dosta! Dosta rasipanja našeg novca na  besmislene subvencije, visoke plate, korupciju, nabavke, prazne kase, gubitaše, raspale bolnice, drugare, agencije, dođem ti, lako ćemo... dosta je bilo visokih poreza, dosta je bilo gomilanja duga. 

Slobodan čovek ne sme da dopusti da drugi odlučuju umesto njega. Danas i ovde, prvi put u Srbiji, šaljemo poruku da hoćemo i možemo sami. Ne treba nam država da bude dadilja, treba nam čuvar i servis. Ne treba nam milostinja nego pravda i zakon isti za sve. Neću tuđe pare, hoću svoju šansu.  

Danas niste sami. Nova sloboda se rađa. Danas neki novi svet šeta. Pošaljimo poruku uspavanima. Glasno vikni ODBRANI NOVČANIK!

Koliko nas je koštao PUPS

Penzioni sistem svakako je najveća crna rupa u javnim finansijama. Međutim, iako su problemi mnogo širi od ovog posta, situacija svakako ne bi bila toliko loša danas, da nije bilo pogrešnih poteza pre 5 godina. Prvo je u jedva formiranoj manjinskoj vladi, PUPS izboksovao vanredno povećanje penzija u januaru 2008. godine. Nakon toga je PUPS kao uslov ulaska u većinsku vladu 2008. godine tražio novo povećanje. Mogli su iz delegacije MMF da dube na trepavicama, Krkobabić senior-senior nije hteo da odstupi ni milimetar od koalicionog sporazuma. Tako su penzije rasle u januaru 2008. za 12% a u oktobru iste godine još 14.3% (10% vanredno + prilagođavanje po švajcarskoj formuli)

Za manje godinu dana (Jan.-Okt. 2008), prosečna penzija je skolčila za 30%, sa 16.700 RSD na 21.700 RSD. To je potpuno nezamisliva i nerazumna brojka, pogotovo u trenutku kada ceo svet ulazi u veoma ozbiljnu recesiju. Kao posledica, došlo je do naglog skoka ukupnog troška penzija u 2009. godini i rasta udela penzija u BDP. Međutim, važno je i to da jednom podignute penzije, ako se nikada ne smanjuju, dugoročno podižu keš troškove penzija. 

Prethodna tabela sadrži podatke sa mojim procenama ukupnih keš troškova penzija (koliko se zapravo isplati novca na račun penzionera), kao i udela u BDP. Vidimo da su troškovi penzija naglo skočili u odnosu na 2007. godinu a da je udeo penzija u BDP skočio za oko 2% BDP. 

Koliko je koštao PUPS?

Zanimljivo je pogledati koliko je zapravo koštalo uključivanje ove partije u Vladu. Uzeo sam da uporedim stvarne troškove penzija i troškove koji bi se verovatno ostvarili da nije bilo vanrednog podizanja penzija.  Rezultat pokazuje da smo od početka 2008. godine pa do danas, dodatno potrošili oko evra 670 miliona evra godišnje za ispunjenje zahteva PUPS.

Da ne objašnjavam ceo mehanizam prilagođavanja penzija, a ni šta sam sve predpostavio za isti period u durgom redu, poenta je da bi po zakonu penzije trebale da se usklade nešto ispod rasta cena u prethodnih 6 meseci svakog aprila i oktobra. Dakle razlika između prvog i drugog reda je u tome što je u prvom ispoštovan PUPS a u drugom zakon. Time možemo da procenimo koliko su zapravo koštala dva vanredna povećanja od 10% u 2008. godini. Dakle, PUPS nas je koštao pola milijarde evra u 2008. godini i to tada, u sred ekspanzije i visokog rasta, nije delovalo skupo. Međutim, posle 5 godina krize i prazne državne kase, računi su se nakupili do 4,1 milijarde evra. Najtužnije od svega, svaki i poslednji dinar za ova povećanja finansiran je iz duga.

Stezanje kaiša ili bankrot

Javne finansije Srbije su u izuzetno lošoj poziciji. Ukoliko se brze i efikasne mere smanjenja javnih rashoda ne preduzmu odmah, ozbiljno nam preti kriza javnog duga. Ova godina je poprilično izgbuljena za ozbiljnu fiskalnu konsolidaciju i značajno smanjenje deficita. Ipak, potrebne su teške odluke, odmah!

Kada je krajem prošle godine Ministarstvo finansija donelo fiskalnu strategiju za 2013. godinu, na famfare je objavljeno kako će deficit biti upola manji nego lani, na nivou 3.6% BDP. Međutim, već nakon par meseci postalo je jasno da od tog plana nema ništa (isto sam i ja govorio u novembru). Poreski prihodi su podbacili plan za oko 40 milijardi dinara u prva četiri meseca. U sadašnjim uslovima i ako se ništa ne promeni, Fiskalni savet procenjuje da bi javni prihodi trebalo da podbace oko 80, a javni rashodi prebace za oko 20 milijardi dinara. Dakle, ako je planirani deficit bio 121,1 milijardu dinara, onda je realna vrednost do kraja godine, kako sada stvari stoje, oko 220 milijardi dinara. To je nešto manje od 2 milijarde evra ili između 6 i 6,5% BDP - dakle duplo više od plana. Pod tim uslovima javni dug bi ove godine mogao da dostigne 67% BDP.

Više nije pitanje da li treba štedeti i smanjivati javnu potrošnju, već je samo pitanje koliko. Koliko u narendih pola godina a koliko narednih godina? Ako se dogodi situacija da troškovi kamate toliko narastu da budu viši od ukupnog deficita, gotovo da nema povratka sa puta za bankrot. Za to je ova godina poslednja, u kojoj može da se stisne kočnica i izbegne taj scenario. Ušteda koja nam je potrebna u narednih 6 meseci kako bi se 2013. koliko, toliko spasila je oko pola milijarde evra.

Ključno je razumeti da bez teških političkih odluka vezano za penzije i plate, nema šanse za potrebne uštede. Restrukturiranje javnih preduzeća ne može dati značajne razultate u ovoj godini iz prostih razloga što je za to potreban proces stečaja i/ili privatizacije koji traži mesece, a dobar deo troška subvencija je već otišao u prvih pola godine. Moguće je suspendovati kapitalne projekte, ali samo one koje država samostalno finansira, koji su pritom manji, dok se oni iz kredita obavezani ugovorima i rokovima. Smanjivanje plata u upravi ili funkcionerima samo su kozmetičke i populističke mere koje ne mogu doneti više od par desetina miliona evra ušteda. Otpuštanja u javnom sektoru takođe ne donose trenutne uštede, već zapravo trošak, zbog troškova otpremnina. Reforma drugih delova javnog sektora, mada nasušno potrebne i hitne, takođe ne mogu dati uštede u kratkom roku.

 Sa druge strane, ostaje prostor za eventualno podizanje niže stope PDV, ili poreza na profit (mada je on već podignut početkom godine na 15%). Ipak, ministarstvo finansija mora biti svesno da su porezi već previsoki i da dodatno podizanje može dovesti do pada prihoda zbog pada prometa, baš kao što se desilo sa prihodima od akciza na alkohol i cigarete. Sve prethodne mere, zavisno od njihove kombinacije, mogu doneti najviše pola potrebnih ušteda. Ostatak je jedino moguć kroz smanjivanje ukupnog fonda plata i penzija. Zavisno od drugih mera, verovatno je neophodno smanjiti fond plata za desetak procenata a fond penzija za 5% do 7% kako bi se deficit do kraja godine spustio na oko 4.5% BDP.

Sve prethodne mere treba razmotriti u svetlu dugoročnijeg (barem trogodišnjeg) plana fiskalne konsolidacije koji bi trebalo da eliminiše budžetski deficit u narednih dve do tri godine.  Svako smanjivanje plata i penzija značajno olakšava smanjivanje deficita u narednom periodu. Za dugoročnu održivost javnih finansija potrebno je izvršiti parametarsku reformu penzionog sistema, koja bi podrazumevala podizanje starosne granice za penzionisanje i njeno izjednačavanje za oba pola. Moraju se poslati u stečaj, privatizovati ili ugasiti sva preduzeća u restrukturiranju. Mora se smanjiti administrativni aparat kroz ukidanje sektora, agencija i otpuštanja. Obrazovanje i zdravstvo se mora reformisati uz veću efikasnost i, opet, otpuštanje viškova. Takođe potrebno je suzbijanje sive ekonomije, ukidanje paušalnog oporezivanja, bolja i pravedna naplata poreza.

Međutim to je neophodno za preživljavanje u narednih par godina. Za ekonomski boljitak građana, uz prethodne mere potrebna je i vladavina prava, koja podrazumeva primenljive zakone, efikasno sudstvo, zaštitu privatne svojine, odustvo korupcije, malo regulatorno okruženje, efikasnu i nepristrasnu administraciju.  Samo uz širok spektar tržišnih reformi, Srbija može da se vrati na put boljitka, u protivnom, pogotovo ako ne smanjimo deficit ove godine, preti nam bankrot. 

Tekst je originalno objavljen u Nedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.

Marš poreskih obveznika

Danas je održan prvi Marš poreskih obveznika u Srbiji. Time je završen Festival poreskih obveznika u dosta dobrom duhu i veoma uspešno. Pogledajte izveštaj sa mašra. Po slobodnoj proceni bilo nas je oko 300. 

Pop ekonomija, poslednja epizoda

Epizoda 8: Javni dug

Tekst u Dnevniku

U novosadskom Dnevniku je izašao tekst o Maršu poreskih obveznika, za koji sam dao kraću izjavu vezano za fiskalnu kulturu i Srbiji i istoriju državnih poreza kod nas. Nažalost, nismo mogli da ulazimo dublje u tematiku koja je stvarno jako interesantna, obavezujem se stoga da ću više pisati o tome na blogu, naročito o državnim monopolima i embrionu shvatanja da vlast treba da zbog poreza polaže račune građanstvu u XIX veku. Naravno. Koristim i priliku da vas sve pozovem da dođete na Marš. Tekst prenosim ispod u celosti:

Одбрана новчаника и последњи дани

Ажурирано пре 1 час 23 минуте

- И данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“

• 

Enlarge

Само две ствари, тврде Американци, не дају се избећи: смрт и плаћање пореза; у ту неумитност својевремено се, хм, сасвим добро уверио и Ал Капоне. И поред тога што и данас има оних који покушавају да избегну плаћање пореза, а у томе су кудикамо успешнији од легендарног чикашког мафијаша, за америчко друштво плаћање пореза представља испуњавање законске па и грађанске дужности. То се не доводи у питање, као ни потреба да се државне услуге финансирају захваљујући порезима.

Али јавна расправа о пореским стопама, као и томе које је све услуге држава уопште дужна да сервисира, траје колико и саме Сједињене Државе. Ако се избори не добијају увек због модела фискалне политике, порези су одвајкада једна од кључних тема у кампањама. Колико год да Американци брину о томе колико им се узима, и како им се узето троши, још мање не толеришу злоупотребе. Од свих афера које се у последње време тичу, посредно или непосредно, Беле куће, житељи САД су најосетљивији када је реч о сумњама да је било политичких притисака на порезнике – да су, наводно, посебно „обрадили“ пријаве које су поднеле разне групе блиске Републиканској странци.

У Србији, пак, тешко да су само смрт и порези неизбежни, и ту би свако имао шта да допише. Али, сагласност неусумљиво постоји око тога да о порезима, пореским стопама, па и о јавним расходима – о томе где се и како троши новац убран од пореза – у јавности једва говори. За странке се никад није гласало због њихових програма фискалне политике, али, за нас нимало парадоскално, вођење фискалне политике у великој мери се руководи процењеним расположењем бирача. Тако бива да укидање једног намета у јавности изазове еуфорију, која је у стању да потпуно заглуши здраворазумско питање: шта је ту добро ако ће због укидања једног намета недостатак прихода морати да буде надомештен захватањем у ионако празан буyет. А грађани само знају за то да он има да буде пун, јер очекују да буду серивисиране све услуге на које се држава обавезала. За шта углавном, у недостатку прихода, мора да се задужује.

За економисту Михаила Гајића нема дилеме да  је знање грађана о порезима и јавним финансијама на интуитивном нивоу – знају тек да држава има трошкове и да некако мора да их покрије. Са друге стране, истиче Гајић, о самој процедури доношења пореских закона или о томе какви су им реални ефекти, не знају ништа.

– Сећате ли се својевременог бојкота бензинских пумпи? Организатори тог протеста су веровали да су за високу цену горива криве пумпаyије, а заправо је бензин поскупео због повећања акциза. Па и данас половину цене бензина и дизела чини пореско оптерећење акциза плус ПДВ, али нисам сигуран да је то познато већини грађана – указује Гајић у разговору за „Дневник“.

У Србији је, истиче наш саговорник, пореска политика додатно конфузна, па су тако често оправдања за увођење нелогична, што све додатно збуњује: држава уводи акцизе на дуван и бензин да би се исправиле негативне екстерналије, тј. већи трошкови лечења пушача и заштитила животна средина, а заправо новац од акциза не иде на рачуне с посебном наменом, него директно у буyет, одакле опет највише одлазе на плате и пензије.

Историјски гледано, високи порези били су међу разлозима за отпочињање и Америчке и Српске револуције. Друштвене и политичке реформе у наредна два века у Србији, међутим, нису биле толико дубоке да би данас моли да сведочимо далеко израженијој свести о суверености грађана, уместо реминисценцијама на подаништво и плаћање харача из колективног памћења о турским временима.

– Грађани у Србији не гласају за партије због њиховог политичког програма, него из других разлога, политичари су тога свесни па се сходно томе и понашају – оцењује Михаило Гајић. – Кад се том дода низак ниво заинтересованости људи, али и познавања основа економских постулата, то омогућава да транспарентост државних финансија остане јако ниска, упркос настојањима појединих организација, незваничних контролора власти, да то промене.

Али то не значи и да „контролори” од тога одустају. У „савршеном“ тајмингу за суочавање грађана с ненаученим лекцијама – дакле, у тренутку када су се поново упалили аларми који упозоравају на могући банкрот државе, превелики јавни дуг и зјапећи буyетски дефицит и након новог пакета пореских закона, група организација окупљених у Фискалну коалицију организује манифестацију без преседана у Србији: Фестивал пореских обвезника, који се од 5. до 8. јуна одржава у Београду.

– Главна мисија Фестивала пореских обвезника је да својим јавним акцијама, током отворених трибина у Дому омладине и уличним акцијама у разговору са грађанима, пошаљемо нову врсту поруке о односу државе према нама – објашњава Милош Николић, председник Либертаријанског клуба (Либек), једног од организатора манифестације. – Желимо да поставимо питање свим бившим, тренутним и будућим политичарима на јавној функцији на који начин управљају нашим заједничким новчаником и колико нас коштају њихове грешке.

Николић у разговору за „Дневник“ примећује да су грађани данас у одређеној мери оправдано сумњичави према новим иницијативама јер су засићени обећањима и плановима којим су им политичари стварали краткорочне илизује, док су их дугорочно погубно навикли на статус угрожених посматрача чија судбина зависи од истих тих политичара. Илузије скупо коштају, напомиње, и стога морамо на време да направимо преглед стања, да сутра не би било касно јер нас околности терају на то.

– Дугорочно, наша мисија је изградња нове фискалне културе, која би с једне стране подразумевала слободније друштво, односно грађане који могу без великих ограничења да планирају како ће користити своју зараду и, с друге стране, друштво одговорности које ће стално пропитивати владу како се она опходи према њиховом приватном новчанику.

У Повељи пореских обвезника, која је отворена за потписивање на сајту Фестивала одбраниновцаник.рс , од Владе Србије захтева се мање опорезивање, смањење јавне потрошње и мање задуживање.

– Високи порези против којих устајемо – истиче Николић – само су споља видљиви симптом дубљих узрока: озбиљног дефицита и некотролисане јавне потрошње која га продубљује. Влада мора много више да се позабави расходном страном буyета – да ли је оправдана оволика јавна потрошња, па да онда разговарамо о приходној страни, односно, о порезима и акцизама који, уз инфлацију, најоштрије погађају новчаник грађана.

Денис Колунџија

Марш пореских обвезника

Кључни догађај током Фестивала планиран је за последњи дан (субота) када ће бити организован Марш пореских обвезника. Биће то скуп без партијских или идеолошких предзнака, скуп забринутих грађана који ће стати иза захтева изнетих у Повељи пореских обвезника и које неће мрзети да прошетају и тиме искажу свој протест против неодговорности, наводи Милош Николић.

MMF upozorava da je deficit previsok

Jedna od izjava koja me najviše iritira u javnosti je stav da nam je MMF doneo dužničko ropstvo, upropastio privredu, kriv za sve i slično. Ranije je Luka napisao post koji objašnjava besmislenost tih nebuloza. Ne ulazeći u raspravu o generalnoj politici MMF, za domaće upravitelje ekonomske politike, bilo ko iz MMF je čisti fridmanit. U prevodu, MMF stalno govori da ekonomska politika pumpanja potrošnje koja se vodi u Srbiji ne valja i da mora da se menja. Da je deficit previsok, reformi nema a gotovo uvek govore tačno ono što bi bilo dobro da se odmah uradi. Kao i jesenas, tako i sada MMF na vreme upozorava da stvari ne idu. 

Ja sam još zimus prepoznao, čitajući budžet i izveštaj fiskalnog saveta, da je plan nerealan. Najviše zbog pretpostavki, jer su inflacija i predviđeni rast, nerealne želje. Sam plan je mogao da se sprovede finansijski da se neko ozbiljno tome posvetio. Jedino gde sam debelo promašio je kurs. Po budžetskom planu država je trebalo da se zaduži oko milijardu manje, što je verovatno bio ključni razlog stabilnog kursa poslednjih dva meseca. Postoje i drugi faktori koje izgleda ne razumem. Drugo je verovatno pad kamata u EU koji je smanjio potrebe za kapitalnim odlivom. Mada prihodi od izvoza automobila treba da donesu dodatne devize to se još nije dogodilo. MMF, a prethodno nešto tiše i fiskalni savet, ne samo da tvrdi da je plan nerealan kao i ranije, nego da se i ovakav, veoma loše sprovodi. Čak je i samo ministarstvo finansija objavilo da je deficit u prva tri meseca 49,82 milijarde dinara (oko 450 miliona evra) što je mnogo više od planiranog za isti period (po budžetu planirano je 121,9 milijardi dinara deficita za celu 2013 godinu).

Međutim, ministar finansija Srbije je politički genije. Njegove mogućnosti izvrtanja informacija i njihovog prilagođavanja njegovim potrebama su fantastične. Izmene 5 poreskih zakona od juče, dovode do toga da se dodatna sredstva prebace sa lokala u centralni budžet i time pokrpe finansijske rupe centralne vlasti, a lokal primora na štednju. To nije nikakva reforma, samo krpljenje bušnog kazana. Dovoljno je raspaliti nenormalno zaduženje (dodatnih 2 milijarde evra od početka ove vlade, uz još milijardu dolara duga železnica koji nam negine) i time ojačati dinar. Kada se to dogodilo, odjednom je BDP Srbije skočio na 32 milijarde evra i iste cifre deficita su mnogo manji procenat BDP. Kada u izveštaju za javni dug ne uključite nove državne garancije, ali uračunate svih 2% rasta BDP, udeo duga u BDP može da padne. Dakle, nikada se nismo brže zaduživali, naš javni dug je odjednom cupnuo sa 17.6 milijardi evra na skoro 20, ali se udeo duga fantomski smanjio.

Zbog toga verujem da će ministarstvo ponovo pronaći neku alhemiju da pokaže kako MMF nije urpavu, prilagodi informacije vremenom i ispuni plan sa samo 20, 30 milijardi dinara proklizavanja.

Stanje javnog duga Srbije u 2013.

Javne finansije Srbije su u velikim problemima. Od početka krize, budžetski deficit je samo rastao, a prethodne godine je dostigao rekord od oko 2 milijarde evra. Javni dug se u 4 godine, bezmalo, udvostručio. Postavlja se pitanje održivosti strukture javnih rashoda Srbije te održivosti javnog duga na duži rok. Za početak, pogledajmo koje su perspektive stanja javnog duga u 2013. godini.

Javni dug Republike Srbije na kraju godine u milijardama evra[1]

Osnovni generator javnog duga je deficit budžeta republike. Dva su osnovna načina kako da se smanji javni dug. Može se smanjiti javna potrošnja uz iste poreze, formirati suficit, iz kog bi se dug postepeno vraćao. Druga opcija je prodaja imovine i preduzeća ta namirenje dugovanja iz kapitalnih prihoda. Kako je ova druga opcija poprilično presušila, ostaje smanjenje deficita kao jedini realan izbor.

Prethodne godine deficit konsolidovanog budžeta države iznosio je oko 7% BDP. Plan, cilj i dogovor sa MMF, probijeni su tokom leta, ali ni posle rebalansa, prihodi nisu uspeli u dovoljnoj meri da sustignu rashode, te je rezultat poražavajući. Nova Vlada je promovisala program fiskalne konsolidacije koji smo još ranije ocenili kao veoma optimističan. Pod uslovom da sledeća poljoprivredna godina bude relativno uspešna, da se kriza u EMU ne zaoštri, da FIAT ostvari planiranu prodaju, da dinar ne oslabi previše, da se inflacija smiri te da državne investicije, kao nikada do sada, daju pozitivne rezultate, moguće je da se ostvari 2% rasta u ovoj godini. Ukoliko neki od ovih elemenata zakaže, neće biti ostvaren rast privrede, ali i željeni rast prihoda države u ovoj godini i plan fiskalne kosolidacije može propasti.

Deficit će biti prepolovljen preko džepa građana

Plan fiskalne konsolidacije podrazumeva veliki rast prihoda u ovoj godini od 25% (u dinarima). Prihodi budžeta u januaru 2013. godine, zaista su premašili prihode iz januara 2012. godine za 25%. Međutim, treba imati u vidu da je inflacija u istom periodu 13%, da je PDV podignut sa 18 na 20 procenata, da su podignute akcize na gorivo, cigarete i alkohol. Direktnim porezima prikupiće se najveći deo planiranih viših prihoda. S druge strane, nema smanjenja javnih rashoda već, uglavnom, njihove prekompozicije. Dolazi do povećanja stavki subvencija, državnih investicija, programa direktne pomoći privredi i investicija javnih preduzeća iz kredita koje garantuje država.

Dakle, svo smanjenje deficita koje se planira u ovoj godini, dolazi prevashodno iz povećanja poreza i inflacije. Međutim, i povećanje poreza i inflacija samo su jednokratni mehanizmi pokrivanja javnih rashoda. Dugoročna održivost duga zavisiće isključivo od strukture finansiranja deficita i dinamike daljeg zaduživanja, koja će direktno zavisiti od sposobnosti da država smanji svoje prihode. Ako nema planiranih smanjenja rashoda, a prema planovima ministarstva finansija ta smanjenja su ništa prema povećanju državnih rashoda u subvencije, investicije i pomoć, ne možemo biti optimistični prema perspektivi smanjenja duga.

Javni dug Republike Srbije, na kraju godine, kao procenat BDP

Planirana stabilizacija duga nerealna

Javni dug je na kraju 2012. godine iznosio preko 17,5 milijardi evra, odnosno oko 65% BDP. U fiskalnoj strategiji, Ministarstvo finansija planira da se odnos duga prema domaćem proizvodu stabiliše što je potpuno nerealno. Ove godine na naplatu dolazi 3 milijarde evra duga, dok je za pokrivanje deficita potrebno još oko milijardu i po. Verovatno je da će Ministarstvo finansija uspeti da refinansira tih 3 milijarde po nižim kamatama, što dugoročno može biti povoljno, ali u narednoj godini neće imati efekta na stabilizaciju duga. Sveukupno, do kraja 2013. godine, javni dug mogao da preskoči 19 milijardi evra. Sa, u najboljem slučaju, 2% rasta BDP, dodatnih 1,5 milijardi evra duga čini barem preko 68% BDP, a možda i više ako dođe do drastičnijeg skoka kursa evra. Dakle, uz razumne pretpostavke o privrednim kretanjima, postizanje cilja fiskalne strategije Ministarstva finansija za narednu godinu, javnog duga u visini 65,2% BDP, nije moguće bez prodaje nekog od javnih preduzeća ili ogromnih donacija do milijardu evra. 

Zaključak

Sa visionom duga na kraju godine može se licitirati do u beskraj. Jedno je sigurno, uz i dalje visok deficit, sa rastom kursa evra, šanse da se javni dug stabiliše su potpuno nerealne. Ključna stvar je prepoznati da je i ova vlad nastavila politiku prethodnih – potrošnja van svake mogućnosti finansiranja – bez fundamentalnih promena. Zaposlenost, plate u javnom sektoru i penzije nisu smanjivani, uglavnom je dolazilo do nadprosečnih povećanja, uz rasprostranjene programe državnih intervencija, subvencija, investicija i javnih programa svake vrste, a nema nikakvih naznaka da bi suprotno moglo da se dogodi uskoro. Bez jasnog plana drastičnog smanjenja javnih rashoda nema ni mogućnosti za kreiranje suficita i dugoročno obaranje duga. Druga opcija, prodaja porodične srebrnine, došla je do samog kraja, jer je malo šta ostalo za prodaju. Reforme, liberalizacija i dalja privatizacija su ostavljeni su za neka druga vremena. Rezultat je 9 milijardi evra novog duga tokom ove krize, bez jasne vizije kako će se taj novac vratiti.

---

[1] Uprava za javni dug, Ministarstvo finansija

Koliki je javni dug Srbije?

Kontrolor.rs je objavio animaciju koj na slikovit način opisuje visinu javnog duga Srbije i koliko to zapravo iznosi kada se prevede na novčanik običnog građanina. Podržite inicijativu za postavljanje semafora javnog duga koju je do sada potpisalo skoro 10.000 građana.

Naše jadne finansije

Prenosim vam jednu sliku koju sam našao na zvaničnoj stranici Zorana Živkovića na FB. Slika je zanimljiva jer jako lepo ilustruje koliko je fiskalna politika prethodne vlade bila štetna po budućnost Srbije. Ako uzmemo u obzir kakvo stanje u kasi je nasledila vlada 2001. godina (čiji prvi budžet je bio oko 200 milijardi dinara, ako se dobro sećam), a kakvo prethodna vlada (čiji poslednji budžet je imao deficit oko 200 milijardi dinara), ovi podaci postaju još slikovitiji.

Nisam proveravao detaljno informacija, mada znam da je za januar cifra konsolidovanog javnog duga nešto veća (bliže 17,9 milijardi evra) dok je druga cifra okvirno tačna. Treća cifra dosta zavisi od kursa koji se uzima u obzir, i iskreno ne znam tačne brojke, mada na prvi pogled deluje da je otprilike taj red veličina i odnosa, no sad nije toliko bitno.

Ono što je važno istaći da je javni dug dupliran, da će troškovi kamate u ovoj godini najmanje biti 850 ili 900 miliona evra a naredne godine preko milijardu evra. Dakle, 2 mosta na adi ćemo sledeće godine poslati u inostranstvo samo da otplatimo ono što smo pojeli, bukvalno pojeli, u prethodne četiri godine. Takođe više od 10% budžeta naredne godine otići na kamate što samo dodatno otežava smanjenje deficita, a time i duga, gde se praktično lagano krećemo ka grčkom scenariju, kada je kamata toliko visoka, da se porezima ne mogu pokriti ti troškovi, pa se efektivno dolazi u državni "stečaj". Bankrot se može praktično desiti i ranije, međutim, naravno, naše vlasti ga neće tako nazivati, već terminima poput; kašnjenje penzija, privremeno finansiranje, rebalans kojim se ukidaju prethodno preuzete obaveze i slično. Naći će se već računovodstveni mehanizam, uzajmiće se još koji direktni kredit bratskih zemalja, kojim će se odložiti evidentna činjenica - potpuno smo pukli! 

Lepota državnih železnica

Posle vesti da su putnici ostavljeni u vozu bez struje tokom cele noći sami bez ikakvih informacija, pomoći, alternativnog prevoza itd ostaje pitanje da li iko normalan može da podržava postojanje državnih železnica u Srbiji. Još ako toj divnoj usluzi dodamo i cifru od preko 140 miliona evra direktnih subvencija iz budžeta koji pune svi građani Srbije od kojih jako mali broj koristi usluge ovog preduzeća (posle ove vesti se ni ne pitam više zašto), teško da možemo da opravdamo situaciju u kojoj se nalazimo. Mada, sami smo krivi za sve što nam se dešava - nijenda od partija u predizbornoj kampanji nije među temama imala reformu javnih preduzeća i njihovu privatizaciju, a niko železnicu nije ni spominjao. To znači da narod tj većina glasača žele da se voze državnim železnicama. E pa, ako je tako, izvolite i uživajte u njima, samo se nemojte žaliti na uslugu jer smo dobili ono što smo tražili.

Otvorena komunikacija na EKOF-u

Sutra u 16:00h u sali 10 Ekonomskog fakulteta (Kamenička 6) organizacija Otvorena Komunikacija / Open Communication u okviru svog projekta "Otvoreni univerzitet" organizuju panel diskusiju o budžetskom deficitu i dugu Srbije. Na panelu ćemo govoriti Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta i bivši guverner NBS, i ja. Takođe, kratko izlaganje imaće i dvoje pobednika konkursa za najbolje eseje na temu javnog duga i deficita.

Predlog zakona o javnim nabavkama - dva koraka napred jedan nazad

Novi tekst za Kontrolor.rs

Javne nabavke iznose oko 10% ukupne privrede Srbije čime su druga po veličini stavka u konsolidovanom budžetu Srbije (posle penzije). Procenjuje se da godišnje između 400 i 800 miliona evra nestane u korupciji ili sličnim radnjama vezanim za javne nabavke. Posledično, javne nabavke predstavljaju izuzetno važno pitanje za našu privredu i društvo.

Postoje četiri ključna problema vezana za ovaj proces:

1. U javnim nabavkama javlja se raširena korupcija na svim nivoima koja odnosi između 10 i 20% ukupne vrednosti javnih nabavki!
2. U postupcima javnih nabavki učestvuje sve manje ponuđača što podrazumeva lakše nelojalno dogovaranje i vršenje uticaja na nabavljače. Sa prosečno 8 ponuđača po nabavci 2002. godine, došlo je do pada na svega 2 ili 3 po tenderu!
3. Zbog koruptivnosti ali i zbog zastarelosti i neefikasnosti procesa zabrinjavajuće je visok broj hitnih nabavki koje ne podrazumevaju postupak javne objave ili tendera!
4.  Zbog kompleksnosti procesa i često preoštrih uslova malim firmama otežan je pristup nadmetanjima za javne nabavke!

Prethodna lista ključnih problema ukazuje na ciljeve koje bi morala imati bilo koja reforma sistema javnih nabavki. Upravo u tom svetlu treba oceniti i predloženi zakon.

Glavne prednosti predloga zakona

Prvo, ovaj predlog otvara prostor za mnogo fleksibilniji sistem javnih nabavki koji podrazumeva nove modalitete pregovaračkog i selekcionog procesa ali i otvara prostor za e-nabavke i dinamičke nabavke. Možemo oceniti da ovakva rešenja doprinose pojednostavljivanju pojedinačnih procesa, njihovoj efikasnosti i otvaraju veći prostor za uključivanje malih i srednjih preduzeća u javne nabavke u većem obimu. Time se svakako utiče na deo neophodnih ciljeva svake reforme.

Drugo, ovaj zakon donosi inovacije koje imaju za cilj smanjenje koruptivne prirode celokupnog procesa. Tu pre svega mislimo na drugi deo predloga. Veoma važna inovacija je član 25, koji zabranjuje zapošljavanje radnika državne firme/institucije kod dobavljača u periodu od 2 godine . Takođe, član 28. donosi novu formu spoljne kontrole, instituciju građanskog nadzornika, koji može biti pojedinac, zaposleni ili organizacija koja bez nadoknade vrši javnu funkciju nadzora celokupnog procesa. Ovo ostavlja mogućnost transparentnijeg praćenja javnih nabavki, pogotovo u oblastima od posebne važnosti za javnost.

Glavne mane predloga

Najveći problem ovog zakonskog predloga je ostavljanje prostora za centralizaciju određenih vidova javnih nabavki. Centralizovane javne nabavke možda ponekad mogu biti jeftinije ali je njihovo planiranje, kao i distribucija informacija o potrebnim količinama, kvalitetu ili ceni izuzetno kompleksno. Državna administracija do sada nije uspevala da učini ni mnogo jednostavnije stvari.  Ovo takođe ostavlja prostor za selektivnu političku volju o tome koje nabavke će se centralizovati. Stoga, možemo očekivati smanjenje ukupne efikasnosti procesa javnih nabavki u grupi centralizovanih procesa ali i povećanje prostora za „visoku“ korupciju koja je veoma opasna po obimu i značaju.

Drugi problem sa ovim zakonom je opstanak mnogih diskrecionih prava agenata u čitavom procesu javnih nabavki. Na primer, član 7. tačka 9. u potpunosti ostavlja prostor za državna preduzeća da kredite nabavljaju i bez tendera, pa možemo očekivati nastavak prakse politički podobnih kredita, od državnih ili prijateljskih banaka, koji su netransparentni. Član 13. koji poštuje načelo zaštite životne sredine i energetske efikasnosti veoma je nejasan u vezi kriterijuma i ostavlja prostor za značajnu diskreciju i, , manipulacije u tumačenju. Svaka diskreciona moć stvara prostor za korupciju.

Predlozi za poboljšanja

Kako ovaj zakon tek ulazi u proceduru ostaje nam prostor da razmislimo o poboljšanjima koja bi uticala na kvalitet i snagu ovog zakona, pre svega, u suzbijanju korupcije:

1. Predlažemo da se u okviru postojećeg portala javnih nabavki otvori posebna stranica kojis bi prikazivala rezultate svakog pojedinačnog procesa (ko je dobio koji posao po kojoj ceni) javne nabavke, na slobodni uvid za javnost.
2. Predlažemo da se revidira član 7. tačka 7. Ili doda novi član zakona koji bi definisao da se odredbe zakona o javnim nabavkama posebno odnose i na sva državna preduzeća koja su zakonski ili efektivni monopolisti na svojem tržištu. Time bi se otklonila mogućnost dvojakog tumačenja navedene tačke i presekao kanal koji je do sada bio značajan izvor korupcije i neefikasnosti. 
3. Za male nabavke (ispod 400.000 RSD) koje ne podležu obavezama iz drugih doredbi zakona treba dodati i obavezu državnih firmi ili organa uprave da na svojim internet prezentacijama  objavljuju polugodišnje izveštaje za sve svoje male nabavke, uključujući kupovine preko narudžbenica (popis male nabavke robe, od koga je kupljeno šta i po kojoj ceni), opet, na slobodan uvid za javnost.

Zaključak

Pitanje javnih nabavki je od izuzetnog značaja. Predlog zakona svakako unosi dosta poželjnih inovacija u proces. Čak i bez unošenja promena ovaj zakon je prihvatljiv jer doprinosi povećanju konkurencije, efikasnosti, transparentnosti konkursa uz manji prostor za korupciju.

Međutim, ne treba se zavaravati da je zakon dovoljno oružije u borbi protiv korupcije koja je svakako ključno pitanje. Najvažniji faktor u suzbijanju ovog štetnog fenomena zapravo nije ni Parlament ni Vlada koji formulišu i donose bolji zakon, već sudovi koji moraju efektivnije i šire sprovoditi vladavinu prava. Bez snažnih sudova koji će pravedno sprovoditi odredbe novog zakona ne postoji mogućnost za smanjenje korupcije na prihvatljiv nivo. Kao što pri donošenju prethodnog zakona 2008. godine nije postojalo garancija da će se zakon dosledno primenjivati, tako ni danas ne smemo verovati da postoje takve garancije te da je donošenje zakona dovoljan uslov za smanjenje endemske korupcije u javnim nabavkama. Navedeni predlozi, koji mogu pomoći da ovaj zakonski predlog napravi značajniji iskorak, podstiču unutrašnju kontrolu nabavljača i transparentnost celokupnog procesa, mogu biti snažni mehanizmi u borbi protiv korupcije.