Posebna industrja

“Vlast koja opljačka Petra kako bi isplatila Pavla uvek može da računa na Pavlovu podršku.” 

Džordž Bernard Šo    

Sunce i voskari

Šta imaju zajedničko ariljski malinar, beogradski taksista i novosadska auto-škola, sa pariskim voskarima iz 19. veka?

Sve nabrojane delatnosti su „posebne“. Uslovi gajenja i čuvanja maline u hladnjačama su dosta zahtevni. Veliki broj taksi vozila na ulicama izaziva saobraćajnu gužvu, a postoje značajne mogućnosti za prevaru turista. Auto-škole snose važnu odgovornost vezano za obuku i polaganje vozačkog ispita. Sve delatnosti predstavljaju „stratešku“ robu: maline su važan izvozni proizvod, taksi predstavlja važno sredstvo prevoza u velikim urbanim centrima. Bez obuke, nije moguće dobiti dozvolu.

Međutim, neka nevidljiva ruka danas ugrožava ove važne, „strateške delatnosti“. Malinarima preti niska otkupna cena roda. Divlji vozači i podivljali popusti su doveli taksi tržište na rub propasti. Preniske cene obuke onemogućavale su kvalitetno obrazovanje novih vozača.

Na sreću, nakon dobronamernog ukazivanja zabrinutih aktera na pogubne efekte tržišnog haosa na „reproduktivnu sposobnost“ (termin preuzet sa sajta jednog taksi udruženja) poslovanja i opšte dobro, Republika Srbija je intervenisala i pomogla ovim delatnicima da opstanu. Doneti su odgovarajući propisi, utvrđene su minimalne cene i ove važne i strateške grane dobile su zaštitu koja im pripada.

Klod Frederik Bastijat, devetnaestovekovni ekonomski mislilac, je jednom u ime „posebne“, „strateške“ i „ugrožene“ industrije, napisao čuvenu „Peticiju voskara“. Bastijat je oštro zahtevao od francuskih vlasti zaštitu za pripadnike tog neophodnog i cenjenog esnafa, jer je tržišna situacija postala sasvim neodrživa:

„U trenutku kada se ono pojavi, naša prodaja prestaje, svi potrošači mu se okreću i grana francuske industrije sa nesagledivim posledicama odjednom doživljava potpunu stagnaciju.“

Navedeni opis odnosio se na Sunce.

Poslovne muke

Voskari su, u Bastijatovom pismu, tražili zabranu Sunca kako ne bi konkurisalo njihovim svećama, odnosno kako bi se obezbedio „procvat“ voskarskoj i svim povezanim industrijama u Francuskoj. Mnogi argumenti izneti u ovom ironičnom zahtevu zvuče poznato u današnjoj Srbiji, slično navodima auto-škola ili malinarskih predstavnika. Zakonom je utvrđena minimalna cena vozačke obuke kako kvalitet ne bi patio. Zakonom je utvrđena minimalna cena taksi vožnje i zabranjeni svi popusti radi zaštite potrošača i održivosti sistema. Malinari traže garantovanu otkupnu cenu zbog važnosti izvoza i očuvanja radnih mesta. Od sladoleda do osiguranja, telekomunikacija do grobalja, Republika Srbija se okreće tržišnim principima i primeni prava konkurencije. Kada bi dve tekstilne firme dogovorile minimalnu cenu za prodaju tkanine, bile bi strogo kažnjene. Ali, postoje izuzeci. „Posebne“ oblasti, bezbedne od prava konkurencije. Dve auto-škole ne samo da ne mogu da se takmiče smanjenjem cene za svoju uslugu ispod određene, već ih propisi kažnjavaju ako to učine. Sa jedne strane, Komisija za zaštitu konkurencije ne ustručava se da sankcioniše neke od najvećih kompanija u Srbiji zbog povreda konkurencije. 

Sa druge strane, ukoliko imate dovoljno taksija/traktora/automobila za obuku, ako ste u mogućnosti da blokirate magistrale ili ulice Beograda, iskustvo uči da je će zakonodavna ili izvršna vlast verovatno na kraju pokleknuti i priznati vašu „posebnost“. Komisija ne može da sankcioniše aktivnosti koje su propisane kao obavezne posebnim zakonom. Par sitnih izmena Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, usvajanje Odluke o najnižim cenama za vozački ispit – i Komisija postaje nemoćna. Ranije odluke Ustavnog suda, činjenica da je Komisija pobedila pred Upravnim sudom u prethodnom sporu vezanom za taksiste, pale su u vodu. Lobiranje na točkovima uspeva, a siroto taksi udruženje postaje moćnije od, recimo, udruženja osiguravača.

U potrazi za rentom

U ekonomiji, termin „traganje za rentom“ (rent-seeking) označava pokušaj sticanja ekonomske rente (dobiti) manipulacijom društvenog ili političkog okruženja umesto stvaranjem novih proizvoda i prisvajanjem odgovarajućeg profita. Kompanije kojima traganje za rentom uspe nemaju razloga da se takmiče i uvode inovacije u poslovanje – daleko veći prihodi mogu se ostvariti kroz stvaranje i očuvanje privilegovanog položaja. Novim akterima, koji pre svega mogu da se nadmeću cenama, ograničava se mogućnost da se bore i rastu. Postojeće velike firme su uvek u prednosti – poznaju tržište, imaju postavljenu i razvijenu infrastrukturu, znaju kako i gde da lobiraju, mogu da izbore dodatne barijere ulasku. Čak i građani, isprva pogođeni tragičnim pričama o teškom životu malinara/taksista/instruktora vožnje, kasnije primete skrivenu rentu koja se finansira iz njihovog džepa. „Minimalna ekonomska cena vožnje“ se koriguje samo kada cene goriva rastu – nikada kad se smanjuju. Otkupna cena maline je problematična samo kad je rod, odnosno ponuda obilna – kada je oskudna, malinari trljaju ruke, a hladnjačari se hvataju za glavu. Ali ne blokiraju ulice i nema ih u medijima, te nisu ni važni.

Paralela između podsticaja za izigravanje kartela i kartelske regulative je simpatična: mala taksi udruženja u Beogradu su nedugo nakon zabrane popusta počela da vešto zaobilaze normu, deleći kupone za besplatnu desetu vožnju. Grad je ovu praksu velikom brzinom sankcionisao – kako bi „zaštitio potrošače“, a po prijavi većih igrača. Predsednik važnog taksi udruženja u Beogradu je, zadovoljan zbog usvajanja nove uredbe, izjavio kako će se „taksisti konačno nadmetati kvalitetom vozila i ljubaznošću vozača, a ne cenama“. Premda većina građana verovatno voli da se vozi dobrim automobilom sa ljubaznim vozačem, očigledno nisu smatrali da je nervozni taksista vredan razlike od 30% popusta. S obzirom na to koliko je spisak „grehova“ koji su taksisti pripisivali tržišnoj utakmici bio dugačak – dampinške cene, šteta od neiskusnih vozača, preduge smene, neodrživost cene – postavlja se zanimljivo pitanje: kako je sistem uopšte opstajao pre uvođenja restrikcija konkurencije? I kako taksi prevoz funkcioniše drugde?

Okruženje

Zanimljivi uvid u „posebne“ industrije pruža pogled preko granice. Zagreb i Sarajevo su imali slične probleme sa taksistima u prošlosti kao Beograd. Bilo je protestnih vožnji, blokiranja grada, medijskih napada. Niz lokalnih i republičkih regulativa posvećenih uređenju ovog tržišta. U oba grada, kao i u Srbiji, su se tela za zaštitu konkurencije (Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja i Konkurencijsko vijeće) bavila ovim pitanjem, a taksisti su se dolazili i pred najviše sudove. S obzirom na slične okolnosti i mentalitet, moglo bi se očekivati da su taksi vozila, kao posebna industrija, u ovim susednim zemljama uređena na sličan način, a u skladu sa pretežnom praksom u svetu. Ali, krajnje posledice „posebnosti“ su bile bio prilično drugačije.

U Sarajevu, cena je isprva ostavljena tržištu, uz prosto odobravanje lokalne samouprave. Ipak, u praksi su upravni organi odbijali da odobre cene koje su odstupale od jedinstvenog nivoa. Spisi Konkurencijskog Vijeća oslikavaju tužno stanje početnog oklevanja lokalnih vlasti, koja se pod pritiscima i pretnjama određenih operatora na kraju pretvorila u faktičko podržavanje kartela. Ali, Konkurencijsko Vijeće ne samo da je reagovalo protiv taksista, već je kaznilo samu kantonalnu upravu zbog donošenja neadekvatnih propisa (što predstavlja poseban problem sa stanovišta ustavnosti). Danas, Sarajevo primenjuje politiku maksimalnih cena vožnje i svaki taksi ima svoju cenu, posebno označenu. Nakon višegodišnjeg natezanja sa lokalnim udruženjima, Zagreb je takođe uspostavio maksimalnu cenu, koja je dozvoljena propisima o konkurenciji i koja omogućava spuštanje cene radi takmičenja među operaterima. Kada su počela govorkanja o kartelskom sporazumu između taksista kojim bi cene fiksirali, hrvatska Agencija za zaštitu tržišnog natjecanja ih je brzo i oštro podsetila na kazne za povrede konkurencije. A svojevremeno je upravo hrvatska Agencija isticala cene taksija u Beogradu (tada bez režima minimalnih cena) kao primer režima povoljnijeg po potrošače! Naime, u tom trenutku su lokalne zagrebačke cene bile fiksirane – i veće.

Dakle, dva grada u okolini su (nakon dosta muke) ustanovila režim maksimalnih cena. Beograd je, nakon velikih protesta taksista i izmena propisa, utvrdio minimalne ekonomske cene, ispod kojih se ne može ići, i zabranio sve popuste mušterijama. Taksi-kartel je u Beogradu legalizovan. A jedan pogled preko granice je dovoljan da pokaže da ova posebna industrija ne mora da predstavlja toliki izuzetak od prava konkurencije.

Prava cena

U ovom konfliktu između tržišne utakmice i „viših ciljeva“ - brigama o „zaposlenosti“, „redu“ ili „kvalitetu“ – tržište često izvuče deblji kraj. A tržište po definiciji najbolje opredeljuje odnos cena/kvalitet. Snazi organizovanog pritiska koji nastoji da se izbori za rentu mogu odoleti samo čvrste institucije. U kriznim vremenima naročito, kada se od države očekuje da reguliše, interveniše i deluje na tržište, da uradi nešto, pametan političar oseća da mora da uliva sigurnost javnosti. Ali, ukoliko izabere da određenu industriju proglasi posebnom i izuzme je od pravila koje važe za sve, država je kapitulirala pred nekim kome je takva posebnost u interesu. Premda isprva možda deluje kao kompromis, dodela rente predstavlja poraz države i pobedu pojedinačnog interesa.

Kada vlast ozakoni kartel, nastaje niz problema. Cene rastu, a konkurencija na tržištu se smanjuje, upravo na štetu samih potrošača. Privilegovani gube podsticaj da budu bolji u svom poslu, jer umesto o kvalitetu i ceni, počnu da se bave stečenom rentom, da održavaju „zakoniti“ kartel, ulažu resurse (lobiste, analitičare, medije) kako bi sačuvali privilegovan položaj. Nadmetanje za mušterije je na dalekom mestu, a obavlja se nebitnim adutima. Pritom, kompanije na drugim tržištima, koje poštuju propise ili bivaju kažnjene što ih ne poštuju, ispadaju budale. Sve industrije su posebne, ali su neke očigledno posebnije od drugih. Zašto i oni ne bi na vreme isposlovali propis kojim će biti priznati za „stratešku industriju“? Bolje platiti malo da stekneš imunitet, nego plaćati puno više (troškova/kazni) da bi se takmičio na tržištu.

Vladavina prava ne gradi se na ideji da je sve dozvoljeno, ako uspeš da napišeš zakon. Pravo konkurencije, borba protiv kartela (i fiksnih cena!) imaju svoje jasno utemeljenje, zasnovano na ekonomskoj analizi i efektima. Šta to čini beogradske taksiste toliko posebnim, drugačijim od stogodišnje prakse?

Bastijat je postavio slično pitanje. On je upitao francuske vlasti u čemu je razlika između ekonomskih efekata portugalskih pomorandži i sunčevih zraka na francusku industriju. U Srbiji, mogli bismo upitati: zašto taksi, a ne i autobus? Zašto čelik, ne i keks? Zašto malina, a ne IT? Svaka industrija ima svoje specifičnosti. Svaka može biti i strateška i ugrožena. Ukoliko država napravi pakt da rentu dodeli svakom ko viče dovoljno glasno, poplava zahteva bi mogla biti tolika, da nas vrati u plansku privredu – u ime „opstanka“ pojedinih grupa koje ne mogu da zarade koliko bi želeli.

Postoje realni problemi industrije malina, taksi usluga i auto-škola. Ali njih ne treba da rešava država, već slobodno tržište, upravo na najprirodniji način – konkurencijom i nadmetanjem. Da li je taksi prevoz u Beogradu poboljšan od kad su cene fiksirane? Da li su maline slađe sada kada su zaštićene? Kompanije pod pritiskom konkurencije, koje se nadmeću na slobodnom tržištu, moraju stalno da istražuju, da nude bolje i jeftinije proizvode kako bi stekle i zadržale kupce. „Zaštićene“ kompanije ne moraju da se bore i ne snose rizik propasti. Vlasnicima i radnicima u pogođenim sektorima će biti lakše, ali čitavo društvo gubi, odričući se napretka radi gašenja trenutnog požara. Da su se voskari pitali, verovatno nikad ne bismo imali sijalice. Iako ljubazni taksisti neko vreme neće blokirati ulice (dok gorivo ne poskupi), zbog nedostatka izbora, mnogi građani Beograda će se iz grada vraćati – peške.

Veljko Smiljanić

Associate u Karanović/Nikolić, objavljeno na kompanijskom blogu.

Predlog zakona o javnim nabavkama - dva koraka napred jedan nazad

Novi tekst za Kontrolor.rs

Javne nabavke iznose oko 10% ukupne privrede Srbije čime su druga po veličini stavka u konsolidovanom budžetu Srbije (posle penzije). Procenjuje se da godišnje između 400 i 800 miliona evra nestane u korupciji ili sličnim radnjama vezanim za javne nabavke. Posledično, javne nabavke predstavljaju izuzetno važno pitanje za našu privredu i društvo.

Postoje četiri ključna problema vezana za ovaj proces:

1. U javnim nabavkama javlja se raširena korupcija na svim nivoima koja odnosi između 10 i 20% ukupne vrednosti javnih nabavki!
2. U postupcima javnih nabavki učestvuje sve manje ponuđača što podrazumeva lakše nelojalno dogovaranje i vršenje uticaja na nabavljače. Sa prosečno 8 ponuđača po nabavci 2002. godine, došlo je do pada na svega 2 ili 3 po tenderu!
3. Zbog koruptivnosti ali i zbog zastarelosti i neefikasnosti procesa zabrinjavajuće je visok broj hitnih nabavki koje ne podrazumevaju postupak javne objave ili tendera!
4.  Zbog kompleksnosti procesa i često preoštrih uslova malim firmama otežan je pristup nadmetanjima za javne nabavke!

Prethodna lista ključnih problema ukazuje na ciljeve koje bi morala imati bilo koja reforma sistema javnih nabavki. Upravo u tom svetlu treba oceniti i predloženi zakon.

Glavne prednosti predloga zakona

Prvo, ovaj predlog otvara prostor za mnogo fleksibilniji sistem javnih nabavki koji podrazumeva nove modalitete pregovaračkog i selekcionog procesa ali i otvara prostor za e-nabavke i dinamičke nabavke. Možemo oceniti da ovakva rešenja doprinose pojednostavljivanju pojedinačnih procesa, njihovoj efikasnosti i otvaraju veći prostor za uključivanje malih i srednjih preduzeća u javne nabavke u većem obimu. Time se svakako utiče na deo neophodnih ciljeva svake reforme.

Drugo, ovaj zakon donosi inovacije koje imaju za cilj smanjenje koruptivne prirode celokupnog procesa. Tu pre svega mislimo na drugi deo predloga. Veoma važna inovacija je član 25, koji zabranjuje zapošljavanje radnika državne firme/institucije kod dobavljača u periodu od 2 godine . Takođe, član 28. donosi novu formu spoljne kontrole, instituciju građanskog nadzornika, koji može biti pojedinac, zaposleni ili organizacija koja bez nadoknade vrši javnu funkciju nadzora celokupnog procesa. Ovo ostavlja mogućnost transparentnijeg praćenja javnih nabavki, pogotovo u oblastima od posebne važnosti za javnost.

Glavne mane predloga

Najveći problem ovog zakonskog predloga je ostavljanje prostora za centralizaciju određenih vidova javnih nabavki. Centralizovane javne nabavke možda ponekad mogu biti jeftinije ali je njihovo planiranje, kao i distribucija informacija o potrebnim količinama, kvalitetu ili ceni izuzetno kompleksno. Državna administracija do sada nije uspevala da učini ni mnogo jednostavnije stvari.  Ovo takođe ostavlja prostor za selektivnu političku volju o tome koje nabavke će se centralizovati. Stoga, možemo očekivati smanjenje ukupne efikasnosti procesa javnih nabavki u grupi centralizovanih procesa ali i povećanje prostora za „visoku“ korupciju koja je veoma opasna po obimu i značaju.

Drugi problem sa ovim zakonom je opstanak mnogih diskrecionih prava agenata u čitavom procesu javnih nabavki. Na primer, član 7. tačka 9. u potpunosti ostavlja prostor za državna preduzeća da kredite nabavljaju i bez tendera, pa možemo očekivati nastavak prakse politički podobnih kredita, od državnih ili prijateljskih banaka, koji su netransparentni. Član 13. koji poštuje načelo zaštite životne sredine i energetske efikasnosti veoma je nejasan u vezi kriterijuma i ostavlja prostor za značajnu diskreciju i, , manipulacije u tumačenju. Svaka diskreciona moć stvara prostor za korupciju.

Predlozi za poboljšanja

Kako ovaj zakon tek ulazi u proceduru ostaje nam prostor da razmislimo o poboljšanjima koja bi uticala na kvalitet i snagu ovog zakona, pre svega, u suzbijanju korupcije:

1. Predlažemo da se u okviru postojećeg portala javnih nabavki otvori posebna stranica kojis bi prikazivala rezultate svakog pojedinačnog procesa (ko je dobio koji posao po kojoj ceni) javne nabavke, na slobodni uvid za javnost.
2. Predlažemo da se revidira član 7. tačka 7. Ili doda novi član zakona koji bi definisao da se odredbe zakona o javnim nabavkama posebno odnose i na sva državna preduzeća koja su zakonski ili efektivni monopolisti na svojem tržištu. Time bi se otklonila mogućnost dvojakog tumačenja navedene tačke i presekao kanal koji je do sada bio značajan izvor korupcije i neefikasnosti. 
3. Za male nabavke (ispod 400.000 RSD) koje ne podležu obavezama iz drugih doredbi zakona treba dodati i obavezu državnih firmi ili organa uprave da na svojim internet prezentacijama  objavljuju polugodišnje izveštaje za sve svoje male nabavke, uključujući kupovine preko narudžbenica (popis male nabavke robe, od koga je kupljeno šta i po kojoj ceni), opet, na slobodan uvid za javnost.

Zaključak

Pitanje javnih nabavki je od izuzetnog značaja. Predlog zakona svakako unosi dosta poželjnih inovacija u proces. Čak i bez unošenja promena ovaj zakon je prihvatljiv jer doprinosi povećanju konkurencije, efikasnosti, transparentnosti konkursa uz manji prostor za korupciju.

Međutim, ne treba se zavaravati da je zakon dovoljno oružije u borbi protiv korupcije koja je svakako ključno pitanje. Najvažniji faktor u suzbijanju ovog štetnog fenomena zapravo nije ni Parlament ni Vlada koji formulišu i donose bolji zakon, već sudovi koji moraju efektivnije i šire sprovoditi vladavinu prava. Bez snažnih sudova koji će pravedno sprovoditi odredbe novog zakona ne postoji mogućnost za smanjenje korupcije na prihvatljiv nivo. Kao što pri donošenju prethodnog zakona 2008. godine nije postojalo garancija da će se zakon dosledno primenjivati, tako ni danas ne smemo verovati da postoje takve garancije te da je donošenje zakona dovoljan uslov za smanjenje endemske korupcije u javnim nabavkama. Navedeni predlozi, koji mogu pomoći da ovaj zakonski predlog napravi značajniji iskorak, podstiču unutrašnju kontrolu nabavljača i transparentnost celokupnog procesa, mogu biti snažni mehanizmi u borbi protiv korupcije. 

Slučaj Depardje

Dobronamerni liberalni ekonomisti često vole da istaknu da se sa razumnim ljudima možemo ne slagati i da je potrebno naći zajednički imenilac za različite ideologije. Jedna od posledica takvog pristupa je prihvatanje rešenja koja možda nisu ekonomski efikasna i poželjna, koji štete blagostanju društva, ali za koja veliki broj ljudi veruje da su poželjna i dobra. Sintetički porez na dohodak upravo je jedno od takvih rešenja koja nisu nimalo pogodna za rast pa čak ni za poreske prihode dugoročno ali su veoma popularno rešenje. Lično preferiram flat-tax sistem ali ovde neću pisati o tome zašto je to bolje od sintetičkog poreza.

Međutim u slučaju Depardje koji potresa francuske medije već danima nema ničega razumnog. Ovde ću pokušati da pružim par objašnjenja i smernica koja možda pomognu da se problem bolje razume. Prvo sintetički sistem podrazumeva nekoliko poreskih stopa za nekoliko poreskih razreda na ukupan dohodak iz svih izvora (minus gomila izuzetaka, ali to ne menja priču previše). Svaka marginalna stopa (na različitom nivou) primenjuje se preko dohotka prethodnog nivoa. Sintetički sistem primenjuju sve zemlje zapadne Evrope kao i SAD i neke mlađe demokratije iz CIE.

Uprošćeno, pretpostavimo poreski sistem gde je prvih 20.000 evra oporezovano sa 10%, do 50.000 evra porez je 20%, do 200.000 evra 30% i preko toga 35%. Uzmimo jednog čoveka koji u toj zemlji ima 240.000 godišnji dohodak, on bi platio sledeći porez: 2.000 + 6.000 + 45.000 + 14.000 = 67.000 evra. Dakle u ovom kompleksnom sistemu poreskih razreda i stopa ovaj pojedinac plaća 67 od 240 hiljada ili efektivno 28,2%. E sad radi ilustracije zamislite da se gornja marginalna stopa podigne sa 35% na 50%. Ukupan porez na dohodak pojedinca skače sa 67 na 73 hiljade evra (odnosno sa 28,2% na 30,4%). Govoriti o tome da bogati treba da plate their fair share je više nego besmisleno jer oni to već sada rade u svim sintetičkim sistemima. Plaćaju porez na dohodak po višoj efektivnoj stopi neogo siromašniji. Drugo, čak i kada se desi, kao u slučaju Voren Bafet gde on plaća porez po nižoj stopi od sekretarice, to ne znači da on plaća niži porez. Jer Voren Bafet za godinu dana plati više poreza nego njegova sekretarica za ceo život puta 100. Zaključak je da bogati uvek plaćaju više, a ponekad mnogo više poreza nego siromašni.

Tumačenje pomenutog pojam fair share je toliko fleksibilno i subjektivno da ne možemo govoriti o nekom standardu pravednosti. Oko toga političari i ljudi mogu da se svađaju do sutra. Ali zato objektivne brojke, koliko ko poreza plaća mogu da nam kažu mnogo. Takođe, jako je bitno kakve realne efekte različite poreske stope imaju na poreske prihode. Džaba što neki sistem mnoima deluje pravednije ako skuplja manje poreza od manje fer sistema. U tom smeru treba tražiti  dalje odgovore i na slučaj Depardje.

Novouvedeni porez na bogate koji znači da Depardje treba da plati 75% na dohodak preko milion evra što ostavlja malo podsticaja za rad. Razumno je predpostaviti da je neradni dohodak Depardjea već veoma veliki pa možda i preko 1 milion evra. Što znači svaki njegov radni dan, svaki prihod oporezovan je enormno, pa ostaje pitanje da li mu se isplati da se trudi, snima filmove, radi na produkciji i dr. ili da jednostavno otputuje na jug Francuske i pije vino ispod drveta. Za francusko društvo, ali i poreske prihode, uvek je bolje da ljudi nešto rade nego da bleje. To je problem sa podizanjem najviših stopa poreza. Vremenom, najproduktivniji i najbogatiji pojedinci će naći  način da odu jer ne moraju da trpe finansijsku torturu. Nije stvar morala, verovanja, partiotizma već proste računice. Da vi radite za prosečnu platu u Srbiji i da vam država ostavi samo 120 evra mesečno itekako bi zapalili iz zemlje prvom prilikom. 

U toj situaciji država gubi sve. Društvo gubi najproduktivniji sloj, gubi najbogatije koji odnose svoj kapital, gubi poreski prihod dugoročno (što je jedan od motiva podizanja stopa na početku). Mnoge zemlje su probale nenormalne stope poreza i mnoge su se opekle. Isto će se desiti Francuskoj.

Najzanimljivije bi bilo da se napravi malo detaljnije istraživanje koje pokazuje ko zapravo plaća koliko poreza u kojoj zenlji. Ne procentualno već ukupno. Moja hipoteza je da Francuzi sa ispodprosečnim dohotkom (donja polovina raspodele) plaćaju gotovo ništa, da oni iznad proseka (srednja klasa) plaćaju mali ali ne značajan deo, a da najbogatiji, ti sebični gramzivi kapitalisti, glumci, zemljovlasnici, tih 1% oličenja kapitalizma, plaćaju i preko 80% svih poreza na dohodak. Upravo je i sam Depardje izneo podatak da je do sada platio 145 miliona evra poreza, što je vrlo moguća cifra. Čak i da je prenaduvana, milioni evra koje bi još uplatio u narednim godinama otićiće u belgisjki budžet isključivo zbog sujete, gramzivosti, gluposti i sebičnosti - istih osobina za koje ga šira javnost optužuje. Jer na kraju svi smo ljudska bića koje pokreću veoma slični motivi, imali 1000 ili milijardu evra. 

Krugman u poseti opštem mestu

Pred odabranom publikom nobelovac je poručio da je Srbiji potrebno slabljenje dinara, veće javne investicije i privatna potrošnja. Evo zašto je to potpuno pogrešno.

Da je obaranje dinara dobra politika već bi imali veliki rast izvoza. Međutim, dinar je izgubio 50% svoje vrednosti prema evru za 4 godine a izvoz je ostao zacementiran na niskom nivou. Čak i da je dinar sada precenjen to ne menja činjenicu da logika „dole dinar gore izvoz“ ne važi u Srbiji. Ovo je i očekivano jer se cene najbitnijih stvari, energenti, međuproizvodi, mašine i cena kapitala - obračunavaju u devizama. Rast kursa evra direktno znači rast troškova i dugova za privredu i građane. Svaki čovek u Srbiji svestan je problema jer vidi kako mu se pred očima topi kupovna moć. Sve što izvoznici dobiju kao veći prihod zbog rasta kursa evra izgube kroz rast troškova i inflacije.

Druga tačka koju ističe profesor Krugman je potreba za povećanjem socijalnih davanja i potrošnje građana. Generalno, on je protiv štednje. Međutim, treba biti jasno da Srbija ne štedi jer se javni dug duplirao za 4 godine, a deficit budžeta je 6.7% BDP! Poptuno je besmisleno reći da Srbija treba da počne da podstiče agregatnu tražnju, jer država to radi već deset godina. Nismo imali fiskalni suficit nijednom od 2000. godine, a čitavu deceniju trošimo 10 do 20% iznad domaće proizvodnje. Za malu otvorenu privredu sa visokim stepenom evroizacije, u nedostatku domaće proizvodnje, pumpanje potrošnje samo se preliva na uvoz dobara i stimulisanje privreda okolnih zemalja.

Logično, kao sledeća tema nameće se javni dug. Krugman kaže da on nije visok ali da je problem što je u evrima. Nije bitna visina duga kao procenat BDP koliko kamate koje se na dug plaćaju. Mi plaćamo visoke kamate, 6 do 7%, u rangu kriznih zemalja poput Grčke i Španije. To je upravo posledica fiskalne ekspanzije i stalnih deficita. Evroizacija duga jeste problem samo ukoliko želite da veštački podstičete potrošnju deficitima ili izvoz obaranjem valute. Takođe evroizacija onemogućava da štampate pare radi pokrivanja duga. U prevodu, za ono što profesor Krugman predlaže, Srbiji su ruke vezane.

Kejnzijanski recept za izlazak iz krize koji predlaže Krugman nedvosmisleno je potpuno pogrešan za Srbiju. Pumpanje javne potrošnje predlaže se u trenutku „zamke likvidnosti“ kada monetarna politika nema efekta jer su kamate na nuli i ne mogu niže. Tada prema kejnzijancima država treba da se okrene deficitima i potrošnji. Međutim, u Srbiji kamate nisu ni blizu nule a imamo stalni deficit. Domaće kamate zavise od cene kapitala u Evropi, od rizika zemlje, inflacije i rizika kursa, tu je referentna kamata NBS na dinare nebitna. Najbolji način za spuštanje kamata i podsticanje investicija u privredi su reforme i štednja. I to štednja ne zato što je ona „recept za izlazak iz krize“ i ostala opšta mesta već zato što kriza javnog duga Srbije preti da dovede državu u bankrot naredne godine. Poboljšanje poslovnog okruženja, niska inflacija, jednostavna i brza administracija, niži porezi na rad jedini su način da se pokrene zdrava domaća privreda. Za to su potrebne dinamične reforme i smanjenje plata i penzija u javnom sektoru da bi se rasteretio budžet i privatni sektor.

Na kraju pogledajmo malo iza kulisa. Ko je doveo Pola Krugmana? Poslovni klub, Privredna komora Beograda i dr. Dakle uvoznici i privrednici koji imaju najviše koristi od pumpanja javne potrošnje i državnih programa subvencija. Ministar Dinkić i premijer Dačić otišli su na skup da bi dobili još jedan alibi, još jedno opravdanje, za svoju politiku subvencija i intervencija. Sa druge strane, bilo je evidentno da se Krugman nije pripremio za predavanje, što je i sam nekoliko puta naveo. On je dobio visok honorar i promovisao svoju knjigu a šta god rekao nije bitno za njega. Došao je da priča ono što se od njega očekuje, isto što piše i govori u SAD. Dovođenje profesor Krugmana bio je vrlo racionalan i promišljen potez i za domaće privrednike i za samog Krugmana i za političare koji su došli da ga čuju i da prepišu. Nama ostaje da plaćamo visoku cenu pogrešne politike visoke potrošnje.

Tekst je originalno bojavljen u današnjem izdanju novosadskog Dnevnika.

A šta ste mislili da će da se desi?

Korišćenje jedinstvene valute ima svoje egzaktne ekonomske koristi. Prvo, eliminiše se veliki deo transakcionih troškova konverzije valuta i obračuna. Drugo, smanjuje se neizvesnost o visini prihoda i rashoda koja se može menjati zavisno od depresijacije ili apresijacije valuta. Jedinstvena valuta olakšava bolju podelu rada, lakšu trgovinu i mobilnost faktora proizvodnje. Na kraju preduzetnička računica mnogo je jednostavnija i preciznija.

Teorija optimalne valutne zone objašnjava koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi neka regija, grupa zemalja ili teritorija primenila sistem vezanih fiksnih kurseva ili zajedničku valutu. Postoje tri ključna uslova koje ova teorija nalaže da bi neka zona bila optimalna za jedinstvenu valutu:

1. sličnu strukturu privrede

2. mobilnost dobara i resursa (rada, kapitala i ostalih faktora proizvodnje)

3. koordinacija fiskalne, monetarne i ostalih ekonomskih politika

Nezavisno da li se slažete sa ovom teorijom ili ne, ona ukazuje na nekoliko ključnih stvari na koje moramo fokusirati analizu ako želimo da preispitamo je li uvođenje evra bilo opravdano? Uzimajući u obzir sva tri uslova, evrozona teško da ispunjava i polovinu jednog. Pojedini ekonomisti su ukazivali, na razne načine, da EMU upravo nije optimalna valutna zona (Mandell, Krugman itd.).

Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.

Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u  slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.

Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.

Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.

Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.

Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?

Srećna Vam nova (subvencionisana) 2012. godina!

Novu godinu baš i ne smatram nekim naročitim praznikom, ali nije zgorega tražiti izgovor za bančenje. Elem, sada kada napokon hvatam korak sa budućnošću tj 2012. rekoh hajde malo da prelistamo budžet. Koga interesuje da ga studioznije prelistava evo linka na sajt Parlamenta a Zakon o budžetu za 2012. ćete pronaći u odeljku Doneti zakoni, pri vrhu liste. Gospođa Tabaković je pre usvajanja Zakona rekla kako je dobila zdravstvene tegobe kada je osmotrila predlog budžeta - ja sa druge strane se nisam stresirao više nego obično jer ovaj budžet nije puno drugačiji od onih iz prethodnih nekoliko godina. Sve u svemu, opet manje stvaramo nego što trošimo, i to negde oko 1,4 milijarde evra u ovoj godini (ukoliko se veoma optimistične prognoze Ministarstva finansija zaista obistine, a sve mi se čini da neće). Ono što mene jako nervira kod naše države je to što se ponaša kao Super Hik - uzima od siromašnih i daje bogatima, a svi se sa time slažu. Skoro 3/4 budžeta Srbije se zadnjih nekoliko godina pune preko indirektnih poreza (najviše PDV i akcize) koji pogađaju najšire slojeve stanovništva, dok sa druge strane porez na dohodak i imovinu učestvuju mnogo manje (ovaj drugi tek negde oko 1% budžeta). Toliko o socijalnoj pravdi, terminu zbog koga naši političari dobiju verbalni proliv objašnjavajući koliko se zalažu za njega. Sa druge strane, u ovogodišnjem dražesnom budžetu iznos predviđen za subvencije iznosi negde oko 620 miliona evra (62 358 972 000 srpskih dinara, fiktivne monete za sve cifre veće od 10 evra). Neko će da kaže: pa šta? Te pare ionako idu siromašnima, zar ne? Pa ne, ne idu. Koliko se sećam, druga Koštuničina vlada je 2006. uvela subvencije za poljoprivrednu proizvodnju tako da se isplaćuje negde oko 100 e/ha useva (doduše, mislim da ih nije uvela, sigurno su i ranije postojale, samo u mnogo manjem iznosu) svakom registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu. Ta cifra je ove godine, a i prošle, povećana na 14 000 RSD. Pa da, treba pomoći siromašnim poljoprivrednim proizvođačima, bivšim zemljoradnicima! Ili ne treba? Sada da zanemarimo potpuno suludu situaciju gde nekome dajemo novac zato što ne zna da radi svoj posao, a uzimamo ga od onih koji znaju. I kako bi bilo mnogo bolje po celo društvo kada bi se sa tim prestalo. Samo ćemo se baviti situacijom od koga uzimamo novac i kome ga dajemo.

Od kada se počelo sa privatizacijom velikih poljoprivrednih kombinata (gle čuda, najveći broj njih je bio malo pre i odmah posle uvođenja velikodušnih subvencija) negde oko 110 000 ha državnog poloprivrednog zemljišta je privatizovano, dok je još 140 000 ha dato pod zakup. Većinu tog zemljišta su kupili naši poslovni ljudi koje po medijima nazivaju tajkunima ali i inostrani investicioni fondovi (g-din Mišković ima oko 25 000 ha, g-din Kostić 22 000, g-din Nicović 30 000 a Baltic Investment Fund oko 10 000 ha). Svaku od ovih cifara pomnožite sa 140 evra, i videćete cifru koju svaki od njih dobija bez da je išta zasadio, a kamoli okopao. Da li se i vama čini da nešto nije u redu sa subvencijama? Poljoprivredne subvencije se predstavljaju kao neophodna pomoć našim siromašnim seljacima domaćinima, a kad ono međutim, najveći deo tih para baš onima kojima te pare nisu bile prvobitno namenjene. Ili jesu, samo to niko nije smeo javno da kaže. Naravno, g-din Mišković je prodao Delhaize grupi svoj posao u trgovini i rešio je da Delta holding preokrene isključivo u nekretnine, i da, dobro pogađate, poljoprivredu. To je sigurno zato što čovek voli seosku idilu, a ne zbog izdašnih subvencija. Neko bi rekao da je rešenje da se limitira veličina zemljišta na koji bi se plaćale subvencije - nije problem, svaki od dotičnih biznismena će podeliti svoju firmu na onoliko malih koliko to bude potrebno i opet će dobijati isti iznos, mogu ih čak i registrivati na članove uže i šire familije, kumove i prjatelje. Jedino rešenje koje se postavlja je potpuno ukidanje subvencija. nema subvencija - nema problema. Jer samo tako može doći do strukturnih promena u načinu proizvodnje poljoprivrednih proizvoda u Srbiji (čitaj: samo tako će nastati podsticaji za normalno vođenje agronomije kao u razvijenom svetu, a ne kao što se radilo pre 100 godina kao što je još uvek kod nas).

Ima još i zanimljivijih subvencija: one neklasifikovane iznose oko 14 000 000 000 RSD, a tu su naravno i naše drage Železnice Srbije koja ne propuštaju da nas obraduju ni ove godine sa svojih skromnih 12 000 000 000 RSD. Ali apsolutni hit su mi subvencije za turizam (?!) od 2 687 000 000 RSD.

Srećna nam Subvencionisana Nova Godina!

Osvrt na kritiku moderne

Moderna se uglavnom može definisati kao post-tradicionalni istorijski period koji je obeležen tranzicijom od feudalizma ka kapitalizmu, industrijalizaciji, sekularizaciji i nacionalnoj državi sa njenim političkim institucijama koje počivaju na demokratiji i vladavini prava. Sa druge strane, postmoderna se može okarakterisati kao vremenski period koji se naslanja na moderni i zamenjuje je. Takođe sam čuo i zanimljiv stav 'da je postmoderna promišljanje o moderni'.

Ovde želim da se osvrnem na kritiku moderne od strane postmodernista, koji je sa nipodoštavanjem odbacuju, kritikujući skoro svaki njen aspekat. Tendencija da se svaki novi pokret koji se probija javlja kao antiteza onom koji ga prethodi nije ništa novo, i može se uzeti kao istorijska neminovnost. Međutim, dosadašnji sukobi koji su se dešavali i koji se mogu linearno posmatrati kao smene pokreta koji su se borili da izrone iz prethodnog (a koji su onda zamenjeni drugima koji su njih negirali ' npr renesansa/barok), imaju malo zajedničkog sa kritikom kojom postmodernisti odbacuju modernu kao i kulturnu i intelektualnu tradiciju Evrope, jer se ti raniji sukobi nisu nikada vodili oko temelja kulture koji su osnovni činioci zapadne tradicije. Kada je barok kritikovao renesansu, a klasicizam barok, realizam romantizam -ti sukobi su ipak imali neku odrešenu granicu koju nisu prelazili. A ta granica je bila rušenje samih kamena temeljaca dotadašnje kulturne tradicije. Iako su pobornici novih pokreta omalovažavali dela svojih prethodnika i tražili novi smer kojim bi krenuli, oni su ipak većom merom menjali formu nego suštinu. Sa druge strane, postmodernistička kritika ne teži pomeranju takvih postulata, već njihovoj relativizaciji i negiranju bez nuđenja nikakvih drugih odgovora i alternativa. Foucault-ov stav da su tvrdnje da postoji istina samo sredstva za sprovođenje i ozakonjivanje vlasti nad drugima banalizuje celokupnu realnost postojanja. Zar ne postoji autonomni subjekat koji je odgovoran za svoje ponašanje? Zar to znači da su one moralne norme prema kojima se osuđuju genocid, silovanje, kanibalizam ili ropstvo samo diktat koji je elita nametnula ostatku društva? Postmodernizam odbacuje princip objektivnosti u humanističkim naukama - a ako nema objektivnosti onda se svako promišljanje o bilo kojoj temi čini iluzornim. Njegovi zastupnici tvrde da logična procena podataka pokazuje samo lične preferencije i predrasude, a ne nekakvu objektivnu realnost, pa tako nauka nema nikakvo veće pravo da raspolaže istinom nego religija, mit ili vračanje.

Sa druge strane, u odbranu tradicije modernog zapada, mogu da se pozovu:

• tradicija razuma koja omogućava naučno shvatanje realnosti, korišćenje prirode za dobrobit ljudi i reformisanje ili ukidanje iracionalnih institucija
• tradicija humanizma koja ljude posmatra kao kreativne pojedince koji imaju pravo svog punog ličnog ostvarenja
• tradicija političkih sloboda kao temelj demokratije

Ukoliko zanemarimo onu grupaciju intelektualaca koji zaveštanje Zapada kritikuju na religioznoj osnovi (kao npr Toynbe) jer smatraju da je ono oslobodilo pojedinca ali po cenu toga da je pokidalo sve postojeće veze među njima pa je zato ličnost pojedinca ostavljena u izvesnom vakuumu što ima negativne posledice (po njihovom mišljenju, tu leži uzrok nastanka totalitarnih ideologija) ostaju još samo kritičari Zapada koji su ljubitelji drugih civilizacija, najviše onih orijentalnih u kojima vide sve ono što po njihovom mišljenju fali današnjem zapadnom društvu. Oni gube iz vida da je najveći ideal Zapada, lična sloboda, istorijski skoro nepoznata drugim civilizacijama. Njihove vrednosti su bile mnoge i drugačije (a negde su još uvek): poštovanje predaka, harmonija neba i zemlje, lična slava, vladarska moć, nacionalizam, militarizam, religiozni fanatizam i širenje posebne vere...dugačak spisak, ali koji nigde ne uključuje slobodu pojedinca. Čak i danas, ideali i poredak života verovatno većine ljudi na svetu se kosi sa ovim osnovnim postulatom Zapada. Tim više treba ceniti posebnost koju nam je zapadna intelektualna tradicija darovala, a koju njeni kritičari pokušavaju da potcene ili negiraju.

Dixi et salvavi animam meam