Podložni pritiscima

Sunčan dan u Beogradu, napolju je nekoliko toplih stepeni. Priroda kao da je osetila da nas čeka vruće sindikalno proleće. Ovih dana sam dosta čitao, istraživao i pisao o penzinom sistemu i žao mi je što moram da oftopikujem. 

Nekoliko prijatelja i kolega me pritiska već danima da komentarišem proteste prosvetara i ostalih sindikalaca. Shodno tome da će naša vlada u predizbornoj godini sigurno podleći pritiscima, morao sam i ja. 

A slika izgleda otprilike ovako, sindikati policije traže 40% povećanje plata, zaposleni u zdravstvu 30% a prosvetari u proseku oko 20%. Mnogi veruju da su oni to zaslužili, da teško žive (što je činjenica) i da država mora da nađe novac za njih. Međutim, stvar nije tako jednostavna jer realnost povećanje plata ne dozvoljava. Mislim da su svi gornji zahtevi nelegitimni i u narednim redo-vima pokušaću to da argumentujem. 

Činimi se da u Srbiji, generalno, fali svesti o stanju javnih finansija (nisam jedini). Postoji niz strukturnih problema i ogroman novac (45% BDP) troši se kroz državu od čega mnogo odlazi na gluposti i neracionalne projekte. Za državu ili državne firme radi ukupno oko 625 000 ljudi. Nešto manje od 40 000 u državnoj administraciji (tačan broj nije ni poznat), nešto manje od petine u javnim preduzećima i ostali, ugrubo 410 000, otpadaju na prosvetu, zdravstvo, vojsku, policiju, lokalnu administraciju itd. 

Ukupno u Srbiji je zaposleno oko 1 780 000 ljudi. Za poslednje dve godine ekonomska aktivnost se smanjila za 200 000 zaposlenih (usled krize), skoro potpuno u privatnom sektoru. Kada se napravi konsolidacija privatnog sektora i javnih preduzeća koja su neto platiše doprinosa dobija se nekih 1 200 000 ljudi koji plaćaju poreze i doprinose na platni spisak. Koga oni izdržavaju? Oko 1 690 000 penzinera i onih 450 hiljada zaposlenih u javnom sektoru (bez javnih preduzeća). Ugrubo svaki zaposleni u preduzećima osim izdržavanih članova svoje porodice ima i dva zaposlena u javnom sektoru koje mora da izdržava.

Postavlja se pitanje koliko to košta. Pa ove godine oko 3 milijarde evra odlazi na plate u javnom sektoru (oko 10% BDP) i to mora da se naplati od privatnog sektora. Postavlja se i pitanje šta poreski obveznici dobijaju za taj novac, ali to je već potpuno nova priča...

Od početka krize prosečna nominalna neto plata porasla je oko 14%, što je ispod dvogodišnje inflacije. Prosečna plata u javnom sektoru viša je za 10 000 dinara od prosečne plate u privatnom sektoru. A taj privatni sektor finansira javni. Ako je onih 1 200 000 koji plaćaju poreze i doprinose osetilo 10 % nominalnog povećanja plata u najboljem slučaju kako onda policija, zdravstvo i prosveta mogu tražiti višestruko veće povećanje plata. Pritom već sada su bolje plaćeni od privatnog sektora. Primer, prosečna plata u prosveti je između 40 i 45 hiljada dinara. Jedna smo od retkih zemalja gde  je profesor u školi plaćen 30% više nego prosečan radnik u privatnom sektoru koji platu tog profesora finansira. Ako vlada prihvati zahteve prosvetara, prosečan profesor u srednjoj školi imaće 155% prosečne plate što ne znam da je zabeleženo igde u razvijenom i polurazvijenom svetu. 

Kada bi vlada napravila dogovor sa sindikatima policije, zdravstva i prosvete, pod pretpostavkom da dogovor padne na polovinu zahtevanog povećanja, to bi državu Srbiju koštalo oko pola milijarde evra ove godine. To je dovoljno novca da se izgrade tri mosta u Beogradu, 200km autoputa, 350 petospratnih zgrada, 70 vrtića i sl... Osim što bi ovakav dogovor vlade direktno kršio aranžman sa MMF-om, to bi bio, po mom mišljenju neizdrživ fiskalni pritisak. Planirani deficit sa zamrznutim platama u javnom sektoru je oko 1,42 milijardi evra, što znači da toliko već planiramo da pozajmimo da bi servisirali javnu potrošnju ove godine. Zaista ne vidim kako bi ovakvo povećanje bilo moguće sa već ovolikim deficitom (4,5% BDP).

Treba uvideti i politički problem. Mislim da je nemoguće povećati plate u javnom sektoru a da penzije ostanu zamrznute. Nemoguće je da potpredsednik vlade, Krkobabić, ne izgura povećanje penzija ako sindikati izguraju povećanje plata. To bi dodalo još 200 ili 300 miliona evra. Dakle budžetski deficit bi morao da se proširi na 6 ili 7% BDP što je jednostavno neodrživo. Pritom je predizborna godina, očekivano će sa približavanjem izbora da se pritisnu i programi javne potrošnje. Sve to bi sigurno ubrzalo inflaciju koja je već na nivou od desetak procenata. Ja vidim jedini način da se ovo izvede a to je da novac od prodaje Telekoma završi u povećanju plata. Ne očekujem da će vlada skresati potrošnju na nekom od svojih programa kako bi to prebacila na plate, jer i povlačenje subvencija ili smanjenje budžeta ministarstvima donosi dodatnu nestabilnost i moguće prevremene izbore. Moram priznati da nisam sagledao ovaj problem kada sam pisao prvi post na ovom blogu u novembru o prodaji Telekoma.

Razumem gnev ljudi koji rade u javnom sektoru. Realna prosečna plata u evrima u Srbiji nije se promenila za dve godine (početak 2009. godine 320 evra - kraj 2010. godine 324 evra). Život je zaista težak, inflacija jede ušteđevinu i nominalne plate, ljudi su bez perspektive i osećaju se prevarenim. Plate su se realno smanjile  u poslednje dve godine u zdravstvu, obrazovanju i policiji. Međutim u istom periodu one su neznatno realno rasle u administraciji i javnim preduzećima. Sindikalci osećaju da sistem nepravedno tretira njih u odnosu na administraciju i povlašćene radnike u državnim gubitašima. Preporučujem jutrašnje gostovanje Miše Brkića u Peščaniku koji lepo ilustruje ovu situaciju. Još jedan primer, najviši čin u policiji donosi mesečnu platu od 36 000 dinara koliko ima pripravnik u novoformiranoj komunalnoj policiji (34 hiljade dinara). Svakako da razumem da jedan policajac poludi na tu činjenicu.

Vlada je prvo poručivala da je "kriza naša šansa", potom da će "kriza nas zaobići", zatim nas je ipak udarila da bi kriza na kraju zvanično prošla. Statistika pokazuje da je recesija prošla ali je kriza, i to strukturna i dalje tu, ne mrda, ma šta govorili ministri. Na svest sindikata utiču i afere koje pokazuju kako ministarstva razbacuju javne pare u lične interese, utiču i poruke političara koji povećavaju troškove i ulaganja na raznim frontovima a govore da nema para za plate. Na emotivnom nivou čoveku dođe da počupa kosu sa glave kada čuje da je stranoj kompaniji poklonjeno 10.000 evra po radniku samo da otvori nekoliko stotina radnih mesta. Sindikalci vide da se kolač tamo negde kruni i žele deo za sebe. Naredna godina biće teška, možda i teža od prethodne, pogotovo za privatni sektor. Ali zaposleni u javnom sektoru moraju da razumeju dve stvari: 

Prvo, Srbija je siromašna zemlja i ako je izgledalo da je život mnogo bolji i da se prosečan građanin relativno obogatio (prosečna plata je u jednom trenutku bila i do 420 evra) to je bilo veštački. Godinama je pumpana potrošnja i ekonomski rast (budžetskim deficitom i vladinim programima), preko naših realnih proizvodnih mogućnosti. Sada je kriza i došlo je vreme da se plati račun. Javni sektor mora da podnese teret krize ravnopravno sa privatnim. Ako već nije bilo smanjenja zaposlenosti (samo nekoliko hiljada ljudi je izgubilo posao u javnom sektoru) mislim da je fer da rast plata bude ograničen. U privatnom sektoru je rasta plata bilo u nominalnom izrazu ali je 200 000 zaposlenih izgubilo posao, mnogi radnici su prešli na minimalac a ostatak dobijaju na ruke u kešu, drugima visi posao o koncu. Dodatno opterećivati privatni sektor u budućnosti (jer krediti za sadašnji deficit moraju da se vrate) prosto je neodrživo.  

Drugo, novca u javnom sektoru već ima dovoljno. Srbija izdvaja dovoljno (relativno svom bogatstvu) za zdravstvo, obrazovanje, penzije, policiju itd. U nekim elementima čak i relativno mnogo više nego mnoge druge socijal-demokratije. Ali, taj se novac neracionalno troši. Nekoliko primera to ilustruju. Broj učenika u osnovnim i srednjim školama se smanjio oko 10 - 15% ali se broj profesora i učitelja povećao za 10%. Analiza Svetske banke, "Srbija: Kako sa manje uraditi više", nažalost nedovoljno citirana, ističe da treba smanjiti broj škola, racionalisati veličinu odeljenja, što bi donelo brze uštede. Jedino u Srbiji 95% sredstava za obrazovanje ide u plate a gotovo ništa u kapitalna ulaganja, opremu, ljudski kapital... Prosečna penzija u Srbiji je na nivou oko 60-65% prosečne plate i tako relativno mnogo viša nego što je praksa u PAYG sistemima. Treći primer je da imamo preveliki broj kreveta i dana-ležanja po bolnicama zbog načina nadoknade troškova u zdravstvu. Dakle postoji prostor za niz racionalizacija. Ali nikada nismo čuli sindikalna udruženja zaposlenih u javnom sektoru da predlažu ijednu od ovih mera. Realnost je da imamo višak zaposlenih u javnom sektoru, da bi racionalizacija, ušteda i svođenje na realne mogućnosti, podrazumevalo otpuštanje nekoliko desetina hiljada ljudi. Ali bi onda ostalo više novca da se uloži u opremu, zgrade i deo u više plate (ali da se rast plata veže za rast produktivnosti i kvaliteta usluga). To je jedino održivo rešenje i u dugoročnom intersu velike većine zaposlenih u javnom sektoru. 

Javni sektor ne sme biti političko oruđe kupovine glasova. On to svakako jeste. Javni sektor ne sme biti skup socijalnih institucija već servis građana. Ukoliko vlada podlegne pritiscima sindikata predstoji nam Britanski scenario iz sredine sedamdesetih. Deficitarno finansiranje povećanja plata će gurati inflaciju goja će pojesti svako povećanje plata, što će tražiti nova povećanja i tako u krug. Samo strukturne reforme mogu to promeniti. 

Sistem ličnih računa

U prethodnom postu sam govorio o Pay As You Go sistemu. Sada bih se osvrnuo na alternativni princip obezbeđivanja penzija preko ličnih računa (personal accounts - PA). Hteo bih na trenutak da se osvrnem i na komentar na prethodni post. Marko Paunović je istakao da kada govorimo o penziji ne govorimo o osiguranju jer se ne radi o neizvesnom događaju: "dogadjaj (starost) je izvestan, svako zna da će da ostari, pa nema potrebe da se osigurava, već da štedi". Sa ovim se slažem u potpunosti. Ja sam termin penziono osiguranje koristio jer se tako pristupa penziji po PAYG principu. Međutim treba imati u vidu da je još jedna uloga PAYG sistema socijalno osiguranje starih osoba od previše niskog dohotka od momenta kad odu u penziju. U sistemu ličnih računa kojem ću se okrenuti u narednim redovima ovo svakako nije uloga štednje za penziju i tu primedba Marka Paunovića potpuno stoji.

Ideja ličnih računa je sledeća. Svaki zaposleni ima svoj račun u nekom od privatnih penzionih fondova (moguće je da se kapitalizacijom štednje bavi i državni fond ali se onda postavlja pitanje uopštene svrsishodnosti PA sistema). Zaposleni na svoj račun svakog meseca uplaćuje određeni procenat od svoje bruto plate. U Čileu je minimalna stopa 10%. Penzioni fonda nakon toga svoja sredstva ulaže u kapitalna tržišta, najčešće kroz hartije od vrednosti (akcije, državne obveznice, prava, opcije i sl. zavisno od regulative i razvijenosti finansijskih tržišta). Na taj način se novac na računu uvećava na osnovu prinosa. Za razliku od PAYG sistema ovde ne dolazi do transfera dohotka sa jedne grupe ljudi na druge već se javlja štednja. Ta štednja je sada raspoloživi kapital koji se nudi na tržištu i koji se produktivno može uposliti u različitim preduzećima, projektima i sl. Penzioni fondovi često podležu preciznoj regulaciji koja ima za cilj da natera rukovodioce fondova da prilikom maksimizacije prinosa zaštite svoje korisnike od preteranog tržišnog rizika.

Tržišna kapitalizacija je izuzetno moćna u dugom roku. Kako bi ilustrovao snagu interesnog računa napravio sam jedan primer. On je pun raznih pretpostavki, ali mnoge nisu sada značajne u svrhu ilustracije. Zamislite jednog prosečnog radnika u Srbiji. Njegova neto plata je oko 320 evra mesečno, odnosno 550 evra bruto. On i njegov poslodavac sada izdvajaju 22% na doprinose za penzino osiguranje što je oko 120 evra mesečno. Zamislite sada situaciju da je tom zaposlenom na raspolaganju opcija da uplaćuje deo bruto plate u privatni penzini fond na svoj lični račun. Ako pretpostavimo da je:

·         radni vek 45 godina

·         zaposleni nije radio/nije mogao da nađe posao 5 godina (u ovom primeru između 15 i 20 godine (ne)rada)

·        naš prosečni radnik izdvaja 100 evra mesečno (1200 godišnje) u privatni račun (prilagođenih za buduću infalciju)

·         prosečan godišnji prinos penzinog fonda u narednih 45 godina 7% (opet prilagođeno za inflaciju tako da se izrazi realni prinos)

Onda se ispostavlja da nakon 45 godina, kada konačno ode u penziju, prosečan zaposleni raspolaže sa ličnim računom od 326,929 evra. Skoro hiljadu puta više od njegove trenutne neto plate! Naravno, možete pretpostavljati razne stvari, na primer da je zaposleni radio duže, kraće, da je uplaćivao manje, da je prinos manji/veći i tako dalje. No ništa od toga ne umanjuje zaključak da izdvajajući manje nego u državni PAYG sistem, budući penzoiner može da uštedi više stotina svojih prosečnih plata (pa i hiljadu svojih mesečnih plata) na kraju radnog veka. To je snaga interesnog računa.

Kada u prvoj godini rada naš prosečni zaposleni iz gornjeg primera izdvoji 1200 evra (100 evra mesečno) nakon 45 godina taj novac će realno vredeti današnjih 25,210 evra. Dakle kroz doprinose na lični račun u prvoj godini zaposleni može da zaradi dovoljno novca za prve dve godine penzije.

Prednosti principa privatnih računa ima mnog no ja ću pokušati da istaknem najbitnije:

1.     PA sistem je mnogo fleksibilniji od PAYG sistema. Zaposleni može sam birati koliko godina želi da radi i koliko želi da štedi svakog meseca. Običan računar i jednostavan program mogu svakog trenutka odgovoriti zaposlenom koliko novca će uštedeti ako promeni neku od varijabli (vreme – doprinos – stopu kapitalizacije na tržištu). Naravno može se uvesti niz ograničenja poput minimalnog doprinosa i ekvivalenta radnog veka (ako se zaposleni ranije penziniše mora da izdvaja veći procenat u doprinose).

2.     Pojam „penzija“ gubi svoje značenje – kada zaposleni prestane da radi on povlači samo deo ušteđene vrednosti sa svog računa (kao vrstu anuiteta = penzije). Međutim ostatak novca, koji je sada već  pozamašan, i dalje radi za njega (kapitalizuje se na tržištu). To znači da doprinosi donose prinos i kada zaposleni ode u penziju.

Zaposleni može da nastavi da radi i posle zahtevanog ekvivalenta radnog veka ali da na primer prestane da plaća doprinose. On može i preći na polovinu radnog vremena i sl. ali da sada svojim mesečnim primanjima doda i deo novca sa svog ličnog računa preko koga je uštedeo novac za starost. U PA  sistemu penzineri nisu više ono što su bili, sada mogu i da rade i da primaju penziju. Zapravo, pojedinac se vraća u mikroekonomski model gde je jedino bitno da li je neto štediša ili neto poverilac, godine postaju manje značajne. Odlazak u penziju postaje lična odluka.

3.     Ukoliko dođe do smrti zaposlenog, njegova porodica stiče pravo na raspolaganje njegovim ličnim računom. Zapravo, PA sistem preuzima i deo funkcije socijalnog osiguranja za nizak dohodak u starosti i životnog osiguranja. U PAYG sistemu gubite sve što ste odvajali. Eventualno je moguće da se država pobrine za vašu porodicu na osnovu prava zbog dugogodišnjeg uplaćivanja doprinosa međutim PA sistem podrazumeva da svaki dinar koji ste uštedeli ostaje vaš i prenosi se na vašu decu.

4.     Na makro nivou, transformisanje PAYG sistema u PA sistem podrazumeva ogromnu akumulaciju kapitala. Kada bi svi zaposleni plaćali 15 ili 20% svojin bruto primanja u privatne penzione fondove to bi značilo nekoliko milijardi evra štednje svake godine. Za razliku od trenutnog sistema gde se redistribuira dohodak, u PA sistemu bi ova kapital bio na raspolaganju tržištu da ga alocira u produktivne svrhe, fabrike, puteve, male i velike biznise i sl. To se i dogodilo u Čileu u poslednjih 25 godina koji je dva i po puta duplirao svoj PPP dohodak per capita i zakucao na vrata grupe razvijenih zemalja. O Čileanskoj priči u narednim postovima.

5.    Gubi se poluga koju političari često koriste da bi kupili glasove na izborima. Štedni račun pojedinca u PA  sistemu ne zavisi od političkih odluka već od visine doprinose pojedinca.

6.     Demografske promene ne mogu uticati na održivost PA sistema. Ako u budućnosti bude mnogo veći procenat starih to će uticati samo na prosečnu stopu štednje privrede i na dodatno izvlačenje novca iz penzinog sistema ali sa privatnih računa. Ukoliko natalitet poraste štednja raste, raste i ulivanje kapitala. Međutim, pojedinci će lako doneti odluku da rade dodatnih godinu ili dve kako bi sačekali da dođe do dovoljno velike kapitalizacije ličnog računa da bi mogli da osiguraju svoju penziju u budućnosti. Ovu odluku će pojedinac mnogo lakše i pametnije doneti od države, jer ima sve informacije i zna koliko je uštedeo. Sa druge strane država u PAYG sistemu teško donosi odluke o produženju radnog veka (primer Grčke, Srbije, Francuske...) i to pitanje ima izuzetne političke posledice. Lična odluka o promeni dužine radnog veka ne može da utiče na druge političke odluke. Jednostavno, demografija i politika gube značaj za penzioni sistem.

U narednim postovima nastavljam o PA sistemu. Raspraviću mane ovog sistema i česte primedbe koje upućuju levičari na sistem ličnih računa. Onda ćemo se okrenuti Čileu i pokušaću da pokažem kako je pristupljeno rešavanju problema i koji je odgovor Jose Pinere progresivcima na njihove primedbe (obećavam da ću citirati i Marksa). Do čitanja...

Kriza penzionog sistema

Ovaj post je uvertitra za raspravu o reformi penzinog sistema u Čileu. Da bi sagledali sve aspekte penzione reforme prvo moramo pregledati ključne karakteristike penzionog sistema kao i probleme koji muče javne finasije skoro svih zemalja.

Penzioni sistem, čine penziono osiguranje i specifično socijalno osiguranje i zaštita. Prvo ću se pozabaviti državnim penzionim osiguranjem, prvim stubom penzionog sistema a nakon toga ću preći na drugi i treći stub koji kombinuju državno osiguranje sa privatnim penzinim fondovima. 

Uobičajeni državni sistem penzionog osiguranja postavljen je po principu Pay As You Go (PAYG). Ovaj princip podrazumeva da se kontinuriano naplaćuju doprinosi od svih prijavljenih radnika, kao procenat bruto plate (koja piše u ugovoru o radu). Ovi doprinosi se naplaćuju mesečno i u Srbiji iznose 22% bruto plate (na neto platu = ono što zaista dobijete na svom računu svakog meseca, doprinosi za penzije u Srbiji iznose oko 31.5%). Dakle na svakih 100 dinara koje vam ostane za potrošnju, vi i vaš poslodavac plaćate 31.5 dinara državi za penzije. PAYG princip penzinog osiguranja podrazumeva da se novac koji se naplati kroz doprinose slije u penzioni fond (PIO fond kod nas) iz kog se dalje isplaćuju penzije. 

Naravno, ova priča može da funkcioniše samo onda dok je novac koji se sliva u fond dovoljan da isplati penzije trenutnim penzinerima. Implicitna je pretpostavka da će buduće generacije, vama koji danas plaćate doprinose, biti u budućnosti sposobne da obezbede penziju za vas. Da važi čvrsto budžetsko ograničenje (trošiš samo onoliko koliko imaš para na raspolaganju) većina evropskih penzionih sistema bi odavno bankrotirala. U konstantnom su deficitu i postoji niz uzroka koji dovode do toga:

1. problemi asimetričnih informacija

Zapravo ovo je čitava grupa problema. PAYG princip remeti podsticaje koji definišu ljudsko ponašanje u ekonomskoj sferi. Tako uvođenje ovakvog sistema razdvaja interese finansijera od korisnika. Koliko zaposleni uplaćuje u penzioni fond nije u direktnoj vezi sa time koliko iz penzionog fonda dobija. Obračun penzija se vrši po formulama koje određuju političari i birokrate a te formule su podložne promenama i manipulacijama pred, oko i za vreme svakih izbora. S druge strane vašu buduću penziju u državnom sistemu neće definisati vaša današnja sposobnost da zaradite i uštedite već sposobnost budućih generacija da zarade za sebe i za vas i da vam transferišu deo svog dohotka. Neki to zovu međugeneracijska solidarnost no ja bih rekao da je pre reč o redistribuciji. Ne vrši se vremenska alokacija kapitala. To će biti ključni argument za drugačije sisteme penzinog osiguranja. Posledica je da vi ne štedite koliko biste želeli i taj signal ne dolazi na tržište novca. Sa druge strane ne znate koliko su štedeli oni koji danas vaš novac primaju kroz penzioni sistem. 

Drugi element koji se može podvesti pod problem asimetričnih informacija je moralni hazard. Shodno tome da ne postoji direktna veza između doprinosa sa budćim primanjima, pojedinci su stimulisani da varaju. Oni žele da danas plate manje doprinosa jer njihova buduća penzija prevashodno ne zavisi od toga koliko štede nego od toga koliko će njihov glas vredeti budućim političarima. Naravno sutra će želeti da iz sistema izvuku što veće penzije i javlja se stalna borba između poreskih obveznika koji plaćaju doprinose i penzionera, gde svako svakoga potkrada i otima veći deo kolača. Ključni problem PAYG sistem nikako ne može učini kolač većim jer nema štednje. 

Zapravo kod nas se penzije isplaćuju na kredit, tj. buduće generacije poreskih obveznika će morati da plaćaju i doprinose za buduće penzinere (današnje zaposlene) i dodatni porez da bi se vratile penzije današnjih penzionera koje se isplaćuju na kredit. PIO fond u Srbiji je u deficitu   oko 40%. Penzije čine oko 11.5% BDP i ako je deficit PIO fonda oko 40%, koji se nadoknađuje iz budžeta, tada govorimo o skoro 150 milijardi dinara koji se svake godine moraju dodati na doprinose u PIO fond da bi se isplatile penzije. Zapravo celokupan budžetski deficit koji je Srbija zabeležila u poslednje dve godine manji je od rupe u PIO fondu koja se iz njega krpi. Da nema deficita PIO fonda ne bi danas morali da zajmimo ni dinar od MMF, Svetske banke ili privatnih banaka. Sve ovo znači da sadašnje generacije uzimaju kredit od budućih da bi isplatili penzije. Sasvim suprotan smer međugeneracijske solidarnosti od onog koji leži u osnovi ideje PAYG.

2. demografski problemi

Većina analiza pokazuje da je za dugoročnu održivost PAYG sistema potrebno oko 3.7 radnika na jednog penzinera. Dvadesetak godina nakon baby boom-a posle Drugog svetskog rata (dakle šezdesete i sedamdesete) ovaj odnos je bio moguć, jer je bilo manje starih ljudi, očekivani životni vek je bio kraći a velike generacije mladih su se uključivali u tržište rada (plaćali doprinose). Međutim demografske promene su dovele do neodrživosti ovog sistema. Životni vek se produžava, manje je mladih zbog niskog nataliteta, odnosno gomila se broj penzinera koji zahtevaju svoja stečena prava na penzije.

3. strukturni problemi

Ekonomskog razvoja nema bez štednje - akumulacije kapitala. Štednja je mehanizam kojim se mi odričemo dela današnje potrošnje da bi sutra ostvarili viši iznos dohotka koji možemo da trošimo. Kapitalno tržište alocira štednju pojedinaca i firmi u kapitalne projekte odnosno kreditnu potrošnju. Za razliku od potrošnje kapitalna ulaganja donose prinos, povećanje ekonomske aktivnosti i produktivnosti zbog više raspoloživih mašina, puteva, ideja i sl. Koncept vremenske alokcije potrošnje i kapitala je prilično jasan. Međutim kao što sam spomenuo, u PAYG sistemu ne dolazi do vremenske alokacije. Kada biste danas primili veću neto platu (da vam se ne naplate doprinosi) taj iznos bi raspodelili, deo na štednju deo na potrošnju, po slobodnom nahođenju. Kada vi platite doprinose, vaš raspoloživi dohodak se transferiše penzinerima koji mogu u istom vremenskom trenutku da troše i štede (stim što će vrlo verovatno više da troše). Ne postoji nikakva razlika da li je to danas učinio zaposleni ili penziner jer se radi o suštinski istom dohotku.

Druga činjenica je ta da se redistribucijom raspoloživog dohotka od zaposlenih ka penzinerima transferiše dohodak ka potrošački orijentisanim pojedincima. Penzineri zbog nižeg dohodka i kraćeg očekivanog života manje štede. Time se ukupan iznos štednje u društvu smanjuje a bez štednje nema kapitalnih ulaganja i ekonomskog rasta. PAYG penzioni sistem je uobičajeno obavezan i zahteva veliku stopu doprinosa kako bi mogao da se održava, koliko toliko, solventnim. Time on destimuliše pojedince da dodatno štede preko stope doprinosa što dodatno utiče na smanjivanje stope štednje u privredi.

4. politički problemi

Penzije su predmet političke igre. Primera je nebrojeno a nama najbliži su poslednji izbori 2008. godine. Pre i nakon tih izbora, prosečne penzije su ukupno povećane oko 21%. Već sam spomenuo da se penzijama može manipulisati i to se stalno čini. Međutim može se manipulisati i stopom doprinosa. Pred pretprošle izbore 2007. godine, ova stopa je spuštena sa 12 na 11%. Međutim to je samo produbilo deficit PIO fonda koji se nadoknađuje iz budžeta što je onda naplaćeno ili kroz povećanje trenutnih taksi i poreza ili kroz zaduživanje (buduće oporezivanje). Država je poreskom obvezniku vratila jedan dinar u levi džep dok mu istovremeno iz desnog otima dva a sve tvrdeći da se brine o njemu. U Srbiji je postojao i još jedan sistem manipulacija. Tek polovina penzinera u Srbiji je otišla u starosnu penziju. Samo tridesetak procenata penzinera koji danas primaju penzije imaju dovoljan broj godina staža/godina da bi danas stekli pravo na penziju. Četvrtina penzinera je u invalidskoj penziji odnosno u prevremenoj penziji. Ne postoji statistička mogućnost da je svaki četvrti penziner ispod 60 godina invalid. Pitanje je da li se može otkriti ko je tu koga lagao i varao.

Lista problema PAYG sistema nikako nije konačna. Pokušao sam da obuhvatim one koje smatram ključnim.