Investitori - gde ste, da ste!

Srbija vapi za investitorima! Srbija će ove godine privući mnogo više investicija nego prošle! - rečenice su koje često čitamo po novinama. Da poželjna realnost i prava realnost često nisu jedno te isto, pokazuje i članak u Danas-u o tome šta se dešava kada neki investitor pokuša da investira u neku opštinu u Srbiji. Očigledno da neke stvari u državnoj upravi, a naročito u pojedinim lokalnim samoupravama ne štimaju, što bilo ko nije noj sa glavom u pesku može i da vam potvrdi. Da bi Srbija nastavila da se razvija (privredni rast, smanjenje nezaposlenosti, tehnološki razvoj i šta sve ne još) njoj su preko potrebne strane investicije (nisam gadljiv na domaće, ali njih jednostavno nema dovoljno te zato kod nas su baš ove strane toliko bitne), a bojim se da strani investitori baš i neće hrliti kod nas da nas gađaju džakovima para da bi kod nas otvarali fabrike ukoliko nailaze na ovakve situacije. Nešto je trulo u državi Danskoj, i to pod hitno mora da se menja inače nam se ne piše dobro, ni na kratak ni na dugi rok.

Treći svet

U našem javnom diskursu već jako dugo kruži mantra o saradnji naše zemlje (SFRJ, SRJ i Srbije) sa tkzv zemljama Trećeg sveta - politički korektno nazvanim Zemljama u razvoju. Jer očigledno Truli Zapad nas neće ovakve kakvi smo i ne daj Bože da mi nešto promenimo na sebi - uvedemo vladavinu prava, makroekonomsku ravnotežu i dobar poslovni ambijent za domaće i strane investitore. Mnogo je lakše kukati da treba da se okrenemo umesto drugome (uglavnom misle na EU kao naše glavne trgovinske partnere) samima sebi, i zemljama Trećeg sveta, koje inače jedva čekaju da ih se neko iz Srbije seti, jer se ubiše od želje da kupuju naše proizvode.

Da stvari nisu takve kakvima naši izabrani predstavnici pokušavaju da nam ih predstave, pokazuje elementrano poznavanje cifri kojima baratamo. Veliki zagovornici saradnje sa Rusijom nam stalno govore da naš izvoz u nju stalno raste, istovremeno prećutkujući da je naš izvoz u netoliko populaciono brojnu i bogatu Rumuniju veći, a da je ukupan procenat srpskog izvoza sa 50% namenjen zemljama EU, na šta treba dodati i zemlje CEFTA pa ta brojka skače na 80%.

Trade gravity modeli pokušavaju da naprave ekonometrijsku analizu trgovine dva ili više zemalja partnera, uzimajući u obzir razne varijable - veličinu BDP-a datih zemalja, geografsku udaljenost, udaljenost od drugih potencijalnih partnera, postojanje zajedniče granice, kulturnu i jezičku distancu, i trgovinsku politiku. Cilj je ustanoviti da li tako izračunata potencijalna trgovina korelira sa realno ostvarenom tj da li ima još prostora za unapređivanje saradnje.

Naišao sam na model trgovine Srbije sa zemljama Mašreka Nataše Stanojević i Jelene Batić sa Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, i njihovi rezultati nisu nimalo začuđujući ukoliko imate blagog pojma o tome ali jesu otrežnjujući za one koji previše veruju našim političarima (podaci su za 2008). 

Sirija - potencijalan izvoz 25,4 miliona $ - ostvareni izvoz 8,9 miliona $

Jordan - 12,8 - 1,1 

Liban - 19,3 - 1,1

Izrael - 89,8 - 16,4

Irak - 19,5 - 11,0

Iz ovih podataka zaključujemo da postoji mala iskorišćenost potencijala u trgovini sa tim zemljama, ali da i kada bi se on u potpunosti iskoristio to ne bi puno pomoglo srpskoj privredi. Dakle, političari ne treba da biraju trgovinske partnere jer to mogu mnogo bolje da izaberu vlasnici i rukovodioci svakog preduzeća. Posao političara je samo da ne smetaju privredi, da stvore siguran ambijent za poslovanje bez prepreka za međunarodnu trgovinu. A trgovina Srbije je ipak pre svega vezana za evropske zemlje (bili mi ili ne članica EU).

Sweatshops Are Good for the Poor

Politička korektnost na radnom mestu

Šef sakupio sve radnike:


- Imam lošu vest. Firmi ne ide dobro i radi uštede moram otpustiti nekoga od vas.
Crnac: Mene ne možete jer sam nacionalna manjina i mogu vas tužiti za rasizam.
Žena: Odmah ću vas dati na sud zbog šovinizma.
Musliman: Samo pokušajte pa ćete završiti na sudu zbog religiozne diskriminacije.
70-ogodišnji vođa grupe: Probajte mi dati otkaz pa ću vas tužiti za diskriminaciju zbog godina
Sada svi pogledi padaju na mladog, belog i zdravog radnika. Ovaj se na trenutak zamisli pa 
kaže: U zadnje vreme mi se čini da sam gej…

Utisci sa čajanke

U sredu je u 11:55 održan protest Mreže za političku odgovornost, Fislaknog monitora i našeg bloga protiv podizanja PDV. Utisak je da je ljudi bilo premalo, da je cela organizacija podbacila, mi pogotovo, no to ne menja činjenicu da se protest održao i da je imao zapaženu medijsku propraćenost.

Izjavu Mihaila možete pogledati na Nacionalnom denvniku televizije Pink od 6.6. (pronađite snimak u arhivi - od 8 minuta). Danas i Beta su izbacili kratko obaveštenje o protestu i sutra će Danas verovatno izbaciti kratak tekst sa mojim komentarom. Radio Beograd je napravio kratku reportažu koju možete poslušati do sutra uveče u 19h. Prva televizija je snimila kratak intervju sa mnom i reportažu o protestu, koji su emitovani juče u dnevniku u 19h, ali i dalje nema snimka na njihovoj stranici. Opšti zaključak, iako nismo uspeli da privučemo ljude ovaj put, medijska propraćenost, i naravno veći angažman omogući će nam da na budućim okupljanjima pošaljemo glasniju poruku.

Redovno ćemo vas obaveštavati o planovima za dalje javne akcije, verovatno pod novim imenom i u novoj formi.

A šta ste mislili da će da se desi?

Korišćenje jedinstvene valute ima svoje egzaktne ekonomske koristi. Prvo, eliminiše se veliki deo transakcionih troškova konverzije valuta i obračuna. Drugo, smanjuje se neizvesnost o visini prihoda i rashoda koja se može menjati zavisno od depresijacije ili apresijacije valuta. Jedinstvena valuta olakšava bolju podelu rada, lakšu trgovinu i mobilnost faktora proizvodnje. Na kraju preduzetnička računica mnogo je jednostavnija i preciznija.

Teorija optimalne valutne zone objašnjava koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi neka regija, grupa zemalja ili teritorija primenila sistem vezanih fiksnih kurseva ili zajedničku valutu. Postoje tri ključna uslova koje ova teorija nalaže da bi neka zona bila optimalna za jedinstvenu valutu:

1. sličnu strukturu privrede

2. mobilnost dobara i resursa (rada, kapitala i ostalih faktora proizvodnje)

3. koordinacija fiskalne, monetarne i ostalih ekonomskih politika

Nezavisno da li se slažete sa ovom teorijom ili ne, ona ukazuje na nekoliko ključnih stvari na koje moramo fokusirati analizu ako želimo da preispitamo je li uvođenje evra bilo opravdano? Uzimajući u obzir sva tri uslova, evrozona teško da ispunjava i polovinu jednog. Pojedini ekonomisti su ukazivali, na razne načine, da EMU upravo nije optimalna valutna zona (Mandell, Krugman itd.).

Što se tiče strukture privrede, ovaj uslov je bio poprilično ispunjen među zemljama severa i zapada EU koji su se uključili u evrozonu. Suprotan je slučaj kada se posmatraju mediteranske zemlje nasuprot severo-zapada. Različiti poreski sistemi, različita etika, struktura glavnih grana, okrenutost izvozu - standardna dihotomija sever vs. zapad i dalje važi. Razumljivo je da ne moraju svi delovi zone da budu na istom nivou razvoja, no bitna je sličnost između procesa prilagođavanja privrednim kretanjima. Mogao bih detaljnije no prava poenta leži drugde.

Mobilnost dobara nije ni danas u potpunosti ispunjena. Ako je SAD reper, onda evrozona delimično zaostaje u  slobodi trgovine robama (sem poljoprivrednih proivzoda gde prilično zaostaje) a razmena usluga tek u poslednjih petnaestak godina prelazi granice zemalja članica (uporedo sa liberalizacijom i privatizacijom na tržištu usluga). Mobilnost kapitala isto nije ispunjena u dovoljnoj meri da bi mogla da se smatra da je potpuna. Iako slobodno kretanje roba, usluga, kapitala i rada postoji na papiru, efektivno do nje ne dolazi ni približno u onoj meri kao u SAD. Kapital se mnogo teže seli zbog razlike o oporezivanju, regulaciji, neformalnim institucijama itd. Nekome iz Severne Dakote, lakše je da se preseli i investira na primer u Kaliforniji, uz mnogo manje transakcione i sve druge troškove nego na primer slovaku u Italiji ili sl.

Na kraju, koordinaciju ekonomske politike trebalo je da reši Mastriški protokol iz 1991. Danas gotovo nijedna zemlja evrozone ne poštuje Mastriške kriterijume. Neki pozivaju da je neophodan Mastriht 2, ali ako se pogleda istorija evra, tek deceniju duga, vidimo da barem polovina zemalja, polovinu vremena nije potšovala dogovor. Na primer, većina zemalja nije potšovala nivo deficita budžeta tokom krize a neki to nisu činili ni pre krize. Pre ulaska u evrozonu, Nemačka, Francuska, Austrija, Danska, Irska, Portugal bili su blizu i neznatno preko granice nivoa duga od 60% BDP, Holandija i Švedska nešto više, dok su Italija, Grčka i Belgija još tada imale preko 110% BDP javni dug. Primetimo i to da se fiskalne politike, stope i razredi poreza drastično razlikuju među zemljama, da su nefiskalni nameti, tehnološki standardi i sl. doveli do ogromnih razlika u regoluatornom i poreskom opterećenju kapitala i rada koji dodatno destimuliše njegov slobodan tok.

Kada imate fiksni kurs, centralna banka prodaje devizne rezerve ukoliko imate deficit platnog bilansa a gomila rezerve ako ima suficita. Međutim kada se centralna banka preseli u Frankfurt nema ko da pokriva neravnotežu. Deficit tekućeg računa onda mora jednoznačno da se pokrije kapitalnim suficitom (prilivom kapitala). Ako investicije zbog lošijeg okruženja i drugih faktora neće da dođu, deficit u trgovini se pokriva zaduživanjem. Upravo to se dešava u Grčkoj. Građani i država su se zaduživali da bi trošili više iz inostranstva nego što stranci donesu para za giros i apartman. Međutim, bitno je i to da je jedini način refinansiranja tog duga, ako nema novih investicija ili smanjenje potrošnje ili novo zaduživanje. Grci su konstantno radili ovo drugo i PB deficit, prouzrokovan potrošnjom iz duga, pokrivali novim dugom. Za 6 godina korišćenja evra, do izbijanja krize, Grčka je nagomilala 2.5 puta više duga nego pri ulasku, zbog lažiranih deficita i rasta javne potrošnje i zaduživanja. Kamatne stope u Grčkoj su bile mnogo veće od dozvoljenog limita, pa kada je zbog niske Nemačke kamate to povuklo i Grčku naniže posle ulaska u EMU, zaduživanje je drastično pojeftinilo. Uz visoke strukturne deficite (deficit platnog bilansa, javnog sektora i budžeta) i ekonomiju orijentisanu isključivo na uvoz i turizam, nije nikakvo čudo daje upravo Grčka bila najbolji kandidat za magareću klupu. I tako je Grčka efektivno bankrotirala dva puta, sredinom 2010. i početkom ove godine. A sledeći kandidati su redom Portugal, Španija, Italija, Francuska, Irska ako se politika potrošnje ne promeni.

Evro je politički projekat. On je deo strategije ujedinjena Evrope na mirovnoj osnovi gde su trgovina, protok ljudi, roba i kapitala samo mehanizmi, ekonomska saradnja uopšte samo mehanizmi postizanja zajedničkog mirovnog prostora. Ta saradnja je politički nametnuta i u monetarnoj sferi čak i onda kada ekonomski nije bila opravdana.

Kako uslovi optimalne valutne zone nisu bili ni približno ispunjeni, a svi dogovori o koordinaciji makroekonomske politike nepoštovani, ostaje ključno pitanje za političare koji su kreirali evro: A šta ste mislili da će da se desi?

Čajanka kod Miloša

Ako me sećanje ne vara, na platou kod ministarstva finansija nalazi se knez Miloš. Ne diže se baš ustanak, ali se pravi čajanka. U sredu tačno u podne održaće se protest protiv fiskalne nedogovornosti naših vlasti. Protest organizuju "Fiskalni monitor", "Mreža za političku odgovornost" (u njihovom projektu Izdržavanje države je učestvovao autorski tim bloga) i Club von Neumann (doduše u krnjem sastavu). Ukoliko smatrate da je nivo i način javne potrošnje loš i korumpiran, ako smatrate da se sa javnim finansijama Srbije rasipnički upravlja, preporučujem da dođete, upznate druge ljude koje dele takve stavove i da kažemo organizovano Dosta je! 

Moći ćete da potpišete i peticiju protiv podizanja PDV. Iako smatram da je podizanje PDV neophodna mera, uz zamrzavanje penzija i spuštanje plata u javnom sektoru, moramo poslati poruku da se rasipništvo ne toleriše. Zato je ključno pitanje koje se mora postaviti političarima: ako podignete PDV, da preživimo godinu i ne bankrotiramo, šta ćete u međuvremenu da uradite? Ako kupujemo vreme bitno je da znamo da li na vas može da se računa da ćete smanjiti nivo zaduživanja i zaustaviti rast javnog duga? Ako nemate odgovor onda nije opravdano povećanje PDV.

Razumno trošenje para, ograničeno poreskim prihodima nikada nije bilo preterano popularno u Srbiji. Iako sam svestan da ne možemo promeniti mišljenje većine građana, niti kratkoročno uticati na promenu svesti političara, bitno je da pošaljemo poruku da ima ljudi koji misle potpuno drugačije o pitanjima javnih finansija.

Stoga, su čim ćemo pred Miloša?

Bankrot iza ugla

Preporučujem tekst Marka Paunovića na TR o potencijalnoj krizi javnog duga Srbije.

Prenosim sa bloga Dane Popović link za izveštaj Fiskalnog saveta o kojem piše Marko, a i o kojem je Dana Popović govorila u emisji "Utisak Nedelje" na B92.

FMRS Zagreb - utisci

Prethodne dve godine slušao sam Free Market Road Show u Beogradu. Ove godine sam posetio istu konferenciju u Zagrebu jer je tamo predavanje držao profesor Jose Pinera a zaobišao je Beograd. Velika šteta za beogradsku publiku na FMRS jer je Pinera apsolutno neverovatan govornik i predavač. Zaista je bilo sjajno slušati predavanje direktno od čoveka koji je reformisao penzioni sistem u Čileu, prvi potpuno privatni penzioni sistem u svetu. Nakon predavanja u toku panela postavio sam pitanje profesoru. Prvo sam ga uputio u par podataka o našem raspalom penzionom sistemu, gde je on ostao bez teksta, a onda sam upitao koju strategiju provoditi za reformu penzionog sistema: Da li ići na uticaj političara koji trenutno imaju vlast i moć i raditi sa njima da se primene barem delovi privatnog sistema odnosno trenutni sistem polako usavršava ili čekati da se ovaj sistem raspadne, država bankrotira i onda krenuti od nule.

Jose Pinera smatra da u Srbiji, kao i u većini zemalja sa čvrstom podrškom konceptu države blagostanja, nema svrhe pokušavati u trenutnom političkom sistemu. Svaki takav pokušaj osuđen je na propast, jer političari nisu spremni za reformu sigurno najvećeg segmenta države danas. Fiskalni i demografski trendovi čine da propast sistema bude neminovna, te je naš posao da edukujemo ljude o principima i funkcionisanju privatnog sistema, napravimo "table ready solution" - strategiju pripreme trenutnog sistema za likvidaciju i privatizaciju te nacrt novih institucija za privatni sistem. Dakle, pripremati se, pisati, širiti ideju, ubeđivati ljude i vremenom stvarati klimu da kada sistem pukne postoji spremno alternativno i razrađeno rešenje. Hvala profesore!

Koliko god je Jose Pinera oduševio, toliko je ostatak konferencije razočarao. Pogotovo je katastrofalan bio drugi panel (evo rasporeda) "Ljudsko dostojanstvo u tranzicionoj ekonomiji". Pored profesora iz Amerike, Eda Strighama, anarho-kapitaliste, gosti su bili Gordan Crpić (profesor na katoličkom univerzitetu) i Krešimir Sever (nezavisni sindikati) a raspravu je vodila Ivana Petrović (NovaTV). Jedino je sindikalac bio dosledan, predvidiv i konzistentan. Novinrka je bila nerazumljiva, umišljena i "intelektualna" sa pitanjima koja nisu imale veze nisa ekonomijom niti sa imenom konferencije. Naravno, teme rasprave su se vrtele oko nepravde "neoliberalnog" kapitalizma i gramzivosti, koja nije moralna, božija, pravedna i društveno poželjna. Svo troje domaćih su se složili kako država ništa ne radi da povrati dostojanstvo građana ali opet potrebno je kroz državu "da se nešto uradi po tom pitanju". Novinarka bi ukidala omladine stranaka, sindikalac bi zabranio otpuštanja a katolik krivi "krizu morala" za finansijski slom 2007, lošu tranziciju, verovatno i kišovito vreme ovih dana. Pitanja za Eda Stringhama nisu imala nikakve veze sa njegovom ekspertizom, temom konferencije a na neka nije ni mogao da odgovori (tipa o zločinima komunističkog režima u Jugoslaviji ili jedno o tome da li dostojanstvo može postojati kada političari toliko kradu). Potuno besmislena rasprava ekonomskih neznalica i "know-it-all" intelekutalaca o kvazi-nadri-uzvišenim temama.

Austrian Economic Center i ostali organizatori FMRS debelo su podbacili u izboru organizatora konferencije u Zagrebu. Ona je poverena "Hrvatskom centru za obnovu kulture" koji nema veze sa idejama liberalizma što su pokazali u izboru učesnika drugog podijuma. Na papiru, oni su mogli da budu pogodni za stimulativnu raspravu i kleš, levice vs. desnice vs. libertrijanizma, ali pod uslovom da su ovi ljudi gore imali i malo pojma o ekonomiji, politici, liberalizmu. 

Monetary break dance