Dolar je naša valuta, ali vaš problem

Zašto Amerika nastavlja da sipa milijarde dolara u privredu, dok su se ostale države opredelile za kresanje deficita i štednju?

Zato što Amerika i dalje može da se zadužuje pod povoljnim uslovima, za razliku od ostalih, koji su se suočili sa problemom finansiranja deficita. I ne samo to, SAD može da uzima kredite i povoljnije nego pre recesije. Investitori hrle da kupuju američke državne obveznice i to se zove – let u sigurno. Deluje paradoksalno, s obzirom da je recesija tamo započela i da se američka ekonomija oporavlja suviše sporo i trapavo, ali postoji objašnjenje.

Jedno je da su strani investitori sami sebe uhvatili u klopku američkih državnih obveznica. MMF procenjuje da stranci drže 35% američkog javnog duga, što je oko 10% svetskog GDP-a. Njima se ne isplati ne samo da prestanu da ulažu, nego i da uspore sa kupovinom. Jasno je koliki su potencijalni gubici kapitala ukoliko bi Amerika i dolar propali.

Ali s druge strane, ne treba da čudi toliko poverenje u američki dug, i pored aktuelnih problema. On se smatra nanjbezbednijim mogućim ulaganjem. Sjedinjene Države su u svojoj istoriji sav dug prema strancima isplaćivali na vreme (što je zaostavština Aleksandra Hamiltona, prvog šefa Trezora). Ovo poverenje takođe potiče od veličine američke ekonomije, kao i vladavine prava, poštovanja sprovođenja ugovora i predvidivosti i transparentosti političkih procedura.

Zato stranci nastavljaju da ulažu u američke državne obveznice, i zato se Americi danas ne žuri sa restriktivnom politikom, kao Britaniji, Irskoj ili Grčkoj.

Korelacija i uzročnost

Hvala Aci na prosleđenom linku

Rat kolumni, Episoda III, Osveta Menkjua

Ovo je priča o tome kako je jedan članak u novinama otvorio humoristički rat!

Harvardski profesor N. Gregory Mankiw je u svojoj kolumni 9. oktobra u New York Times-u skrenuo pažnju na efekte isteka poreskih olakšica Bušove administracije. Po svemu sudeći Obama ne planira da produži poreske olakšice koje uskoro ističu. Menkju pokazuje da će povećanje marginalnih stopa uticati na podsticaje ljudi da rade. Profesor je vrlo detaljno razložio kako se obračunava i koliko je ukupno poresko opterećenje (skoro 90% u njegovom primeru).

Ova njegova kolumna je izazvala eksploziju komentara (vidite ovde i ovde npr.). Neke kritike su po meni potpuno neosnovane, jer mislim da ne postoji dilema da li je on upravu da podsticaji za rad ljudi slabe kada raste marginalna stopa poreza na dohodak. Ono oko čega možemo raspravljati je pitanje da li je gubitak koji je posledica ukidanja olakšica visok, odnosno da li su građani SAD spremni da podnesu taj gubitak u zamenu za veću "jednakost". Moj stav je da je svaka, sem flat tax marginalna stopa poreza na dohodak nepravedna pa time svaka promena koja odlazi od ovog ideala štetna po ekonomska prava i slobodu pojedinca. Sa druge strane, uz visok, permanentni budžetski deficit SAD, sumnjam da će jednom nametnute više marginalne stope, biti u skorije vreme spuštene a mislim da će to dugoročno uticati na podsticaje najproduktivnijeg sloja stanovništva i time ograničiti ekonomski prosperitet privrede. Jedan od mojih omiljenih komentara na ovu temu je i jedno od predavanja Miltona Fridmana.

Nakon rasprave koja se pokrenula u ekonomskoj zajednici i javnosti na istočnoj obali, Greg Mankiw je gostovao 18. oktobra u poznatoj emisiji Squawk box na CNBC-u. Dobio je dosta prostora da ponovi svoje stavove i odgovori na neke od kritika.

Onda je došao snažni udarac. Predstavnik mladih levičarskih džedaja, Stephen Colbert, 21. oktobra u svom talk-show-u na Comedy Central, je izvršio invaziju na centralu mračne strane ismevajući Menkjuovu kolumnu. Veoma zabavno mora se priznati.

Odgovor je bio nesvakidašnji! Iako sam siguran da inicijativa nije potekla od Menkjua, njegovo učešće je učinilo da je osveta "gospodara mračne strane" još zabavnija od originalnog napada (prozivke).

Istakao bih samo jednu rečenicu koju su studenti poručili:

"We demand you supply our demand for N. Gregory Mankiw". 

Saga se (nadam se) nastavlja!

Tih prokletih 10%

Kada bih krenuo da kritikujem vladu zbog toga što je napumpala inflaciju raznim programima bio bi to čist zicer. No evo kratkog pregleda šta su profesori et al. rekli o uzrocima i efektima inflacije.

Međugodišnja inflacija za septembar 2010. iznosi 7.7%. To je probilo i najgora očekivanja koja je NBS pravila u junu 2010. godine:

Juna 2010. smo se nalazili u "inflatornoj dolji". Tada je NBS projektovala kretanje rasta cena i "spakovala" inflaciju u planirane okvire za ovu godinu. Kada je pravila prognozu NBS je procenila verovatnoće različitih ishoda (sva površina pokrivena bojom predstavlja 90% verovatnoće ishoda). Najgori ishod za septembar koji je sa 90% pouzdanosti predviđala NBS je 7% međugodišnje inflacije. E mi smo sada u onih 10% verovatnoće, jer smo za jednu desetinu prevalili taj najgori ishod. 

NBS je u memorandumu izbacila ciljeve svoje monetarne politike. Cilj za ovu godinu je 6%, no predviđanja Narodne banke i realno ostvarene međugodišnje stope to ne obećavaju. Guverner Šoškić je i sam izjavio 6. oktobra da bi inflacija mogla da probije cilj za ovu godinu. Evo i kako:

Šta me mnogo više brine od brojke za ovu godinu je to kakave će efekte ovogodišnja inflacija imati na narednu godinu u nepovoljnim uslovima. Od januara nas čekaju: rast penzija i plata u javnom sektoru (je, tata će mi kupiti čokoladu više) ali i rast cena gasa, struje, komunalija i sl... što će pogurati inflaciju značajno (tata će morati da mi kupi lošiju čokoladu). 

"Šoškić je, na četvrtom okruglom stolu sa Vladom Srbije u organizaciji Ekonomist medija grupe, podsetio da će prema dogovoru sa Međunarodnim monetarnim fondom plate u javnom sektoru i penzije početkom 2011. godine biti povećane za šestomesečnu inflaciju."

E sada, kako šestomesečna inflacija počinje da se uvećava, kojih god šest meseci da izaberete u 2010. to znači i da će povećanje biti veće. To znači da će i inflatorni pritisak na početku naredne godine biti snažniji. Merom podizanja plata za inflaciju vlada praktično ugrađuje mehanizam inflatorne spirale što može podstaći i preduzeća da nadzidaju svoje cene i "obuvate" veću kupovnu moć građana. A onda daju veće plate svojim radnicima koji opet imaju veću kupovnu moć... I tako u krug! 

Kada sa ovim ukomponujemo planove ministra Dinkića za dodatnom "pomoći" privredi u narednoj godini i činjenicu da nam se izborna godina bliži (prva polovina 2012.), i pare od Telekoma će za jedno godinu dana, (a za izbore se, jelte, treba pripremiti i "podmazati" biračko telo) nemam optimizma oko dugoročnog kretanja inflacije. Ne vidim ni rešenost niti politiku koja bi se dugoročno izborila sa tim problemom. Imamo hronično visoku inflaciju kao posledica raznih uzroka i hronično ekspanzivnu fiskalnu politiku koja samo doliva ulje na vatru. 

Seća li se iko prodaje Mobtela?

Ovim postom bih da stavim tačku na debatu oko prodaje Telekoma koja se razvila u komentarima na moj prethodni post na ovu temu.

Miša Brkić u svom novom uvodniku u "Politici" podvlači sjajnu paralelu između prodaje Mobtela Telenor-u i debate o prodaji Telekoma.

"Norveška kompanija Telenor (kao kupac) iskeširala je 2006. godine milijardu i 570 miliona evra državi Srbiji (kao prodavcu) za operatera mobilne telefonije Mobtel. Za četiri godine država Srbija spiskala je sve te pare, a novac je potrošen tako da danas gotovo niko ne ume da navede bar jedan projekat..."

NIP je pojeo milijardu-dve evra a da ništa nije ostalo iza njega (osim inflacije). Kako reagovati na izjave ministra Dinkića koji iz dana u dan najavljuje gde će biti investirane pare od prodaje Telekoma (poslednja vest je najava dokapitalizacije Komercijalne banke)? Koji kredibilitet ima tadašnji (2006) ministar finansija a današnji ministar ekonomije? Ja mu ne verujem ništa i isto savetujem i vama. Premijer je 20.10. izjavio da će pare od prodaje ići isključivo u infrastrukturne projekte da bi se dan kasnije, 21.10. u izjavi Cvetkovića pojavilo i: 

„Gradićemo poprečne saobraćajnice koje velike gradove spajaju sa koridorima, ulagaćemo u železnicu, a verovatno i u izgradnju nekih trajnih institucija, poput Narodnog muzeja, Filharmonije...“,

Ne znam od kada se Muzeji i Filharmonija ubrajaju u infrastrukturu i kako pomažu poboljšanju konkurentnosti Srbije koja je ključni problem naše privrede, čisto ako niste znali.

Dve se stvari mogu zaključiti. Prvo, ne postoji nikakva saglasnost unutar vlade oko toga gde potrošiti pare od Telekoma. Miša Brkić ističe da je sada "poslednji voz" da se krene u reformu penzionog sistema, sa time se potpuno slažem. Pare će verovatno kao i u slučaju prethodnih kapitalnih privatizacija otići u predizborne kampanje, direktno ili indirektno. Na kraju svo to "pumpanje ekonomije" ćemo platiti mi građani, višom inflaciom koja je već izašla iz planiranih okvira. No kod ministara reforma PIO fonda ni ne provejava u izmaglici. 

Drugo, ne postoji konsenzus oko toga gde te pare treba uplatiti. Dijana Dragutinović insistira da se pare sliju u budžet. Verujem da je to dobro rešenje, jer je jedino tako moguće imati kakvu takvu kontrolu nad trošenjem tih sredstava. Ako pare odu u neki novi NIP neće im biti ni traga ni glasa. Naravno, predlog ministarke finansija, kao i uvek, odbijaju Premijer i ministar Dinkić.

Na kraju prokomentarisao bih i jedan stalni argument protiv prodaje. Otprilike zvuči ovako: "Pa dobro, ako vidimo da će da proćerdaju te pare bez ikakvog plana i kontrole zašto onda prodajemo Telekom i ostavljamo im takve mogućnosti?"

Evo zašto mislim da i dalje treba prodati Telekom. U slučaju da se Telekom ne proda sumnjam da će doći do ozbiljne konkurencije na tržištu fiksne telefonije a takođe sumnjam da će doći do dodatne liberalizacije mobilne telefonije (oba procesa bi u značajnoj meri ugrozile monopol koji Telekom ima na tim tržištima). Ove stvari su bitne, pogotovo svakog meseca kada vam dođe račun za fiksni ili mobilni. Cena usluga će sporo padati ako se Telekom ne proda. Ovde govorimo o stotinama miliona dinara (možda i milijardama) godišnje koje bi građani potencijalno gubili na višim cenama. 

Sumnjam da će doći do modernizacije fiksne telefonije i investiranja u telekomunikacionu infrastrukturu u obimu u kojem će to učiniti budući vlasnik. Ovde ponovo govorimo o stotinama miliona (ovaj put evra) koje bi ne-prodajom potencijalno izgubili. 

Na kraju bitan je i korupcijsko-politički faktor koji je sveprisutan. Telekom je profitabilno preduzeće i time prilično duboki bunar iz koga se uvek vadi za potrebe intervencija vlade, pogotovo u predizbornim godinama. U rukama političara, Telekom postaje moćno finansijsko-političko oruđe. Poslednji dokaz toga je prebacivanje novca iz dobiti MTS-a na račune ministarstva finansija kako bi se obezbedila sredstva za 5.000 dinara po glavi penzionera sa pirmanjima ispod 25.000 dinara.

Pitanje za sve ljude koji budu glasali za listu na kojoj će biti Dinkić i Cvetković. Seća li se iko prodaje Mobtela?

Odgovor profesorke Dane Popović na uvrede i pretnje iz Delta Real Estate

Prenosimo odgovor dr Danice Popović, profesorke Ekonomskog fakulteta u Beogradu, na pismo Dejana Racića iz Delta Real Estate:

Poštovani g. Račiću,

Vaše pismo zaista smatram svojevrsnom:
1. pretnjom (sudom, kažete, samo kad bi ova zemlja bila normalna)

2. bacanjem uvreda u lice (navodite moje "elementarno nepoznavanje činjenica iz oblasti o kojima govorim, javno izjavljene tvrdnje kuloarsko-kafićarskog tipa)

te ne vidim kako ste takvim obraćanjem bilo koga uverili u to da govorite u ime firme koja je "vesnik modernog, profesionalnog i svakako tržišnog načina poslovanja". Nisam sigurna da se Bil Gejts, recimo, ikada poslužio ovakvim pismom da bi ućutkao bilo kog profesora koji piše kolumne u Njujork Tajmsu, ma koliko da ga njegove izjave "žuljale". Napisao bi kolumnu sam, i dao argumente, ako ih ima. Ili bi podneo tužbu, a ne bi njome pretio.

Ovo pismo šaljem na nekoliko meni važnih adresa, uključujući adrese nekih medija, kako bi ostao trag ovoj neprijatnoj prepisci (vase pismo nalazi se ispod mog potpisa).

Šaljem vam srdačan pozdrav
---

Dr Danica Popović

Faculty of Economics, 6 Kamenička St. and

Center for Liberal-Democratic Studies, Kralja Milana 7 (1st Floor)

Dejan Racić wrote:

Poštovana gospođo Popović,

Pre nego što Vam obrazložim motiv mog obraćanja, želim da vam se predstavim - mada ćete iz elektronskog potpisa videti gde se trenutno nalazim i koju poziciju zauzimam, samo bih da spomenem da sam kao Vaš student bio jedan od lidera studentskog protesta na Ekonomskom fakultetu 1992. godine. Na žalost, razočaran razvojem događaja u Srbiji, napustio sam zemlju krajem 1992., da bih se krajem 1994. vratio i 1995. se zaposlio u Delti. U kompaniji sam prepoznao vesnika modernog, profesionalnog i svakako tržišnog načina poslovanja koje su mnogi priželjkivali u Srbiji - i danas, posle 15 godina isto mislim. Na žalost, dnevna politika, suprotstavljeni finansijski interesi, a pomalo i nacionalne karakteristike doprinele su potpunom izopačenju odnosa javnog mnenja, a pogotovo medija prema krupnom kapitalu, naročito prema Delta Holdingu. Svakako da deo krivice leži i na kompaniji, ali isključivo iz razloga pogrešnog pristupa PR-u, o čemu bi se sada i dalo raspravljati u smislu kadrovskih rešenja i sl. Inače sam u toku moje karijere u kompaniji između ostalog radio i na inicijalnom razvoju naše prehrambene maloprodaje. Takođe sam bio inicijator ideje partnerstva sa francuskim lancem hipermarketa Cora, a u toku tog partnerstva, koje se završilo Corinim odlaskom sa našeg tržišta iz razloga promene poslovne strategije na Balkanu i Srbiji, bio sam i direktor tog projekta. Ukoliko Vas interesuje bilo šta od činjenica u vezi sa Corom, našim partnerstvom, kao i preciznim razlozima njegovog neuspeha, možete me konaktirati i biću vrlo rad da ih podelim sa Vama. Takođe Vam mogu dati i kontakte vrlo visoko rangiranih direktora zaduženih za region Centralno-istočne Evrope u Cori koji Vam te činjenice mogu potvrditi.

Proteklih godina sam vrlo pažljivo pratio Vaše medijske nastupe, kad god je za to bilo prilike. Gotovo svaki put sam mogao da se složim sa svim Vašim konstatacijama po pitanju analize naše ekonomske situacije i ponašanja kako države, tako i privrednih subjekata – sve do skoro… Već u proteklih godinu dana sam primetio da u Vašim nastupima provejava neka vrsta kritike velikih srpskih privatnih kompanija što sam tumačio nedovoljnom informisanošću javnosti o stvarnoj situaciji u nihovom poslovanju. Od pre nekoliko nedelja smatram da opravdanja nema. Tvrdnja da je “Delta imala neformalne kanale da spreči dolazak francuske Core na tržište Srbije” je u najmanju ruku neodgovorna, a potencijalno i maliciozna. U bilo kojoj normalnoj, pa i konkurentnoj sredini – koju svi priželjkujemo, (iako Vi ne mislite tako), bi za ovakvu vrstu izjave bez ikakvih, čak i posrednih dokaza, odgovarali na sudu. Da ne spominjem to što ste izneli nekoliko materijalnih neistina – Cora je bila naš partner, a ne konkurent, cela stvar se odigrala pre više od 6 godina… ali sve to sad nije toliko bitno. Bitno je to da ste se uključili, sa sve Vašim autoritetom univerzitetskog profesora i člana ugledne nevladine organizacije u opštu medijsku pomamu zvanu “zapljuni Deltu”. Ne znam šta treba dovesti u pitanje – taj autoritet ili možda Vaš integritet? Kako god, Vaše elementarno nepoznavanje činjenica iz oblasti o kojima govorite Vas nikako ne može osloboditi odgovornosti za javno izjavljene tvrdnje, kuloarsko-kafićarskog tipa, na žalost omiljene u Srbiji, kako je Delta kriva za svaku vrstu neuspeha njenih potencijalnih konkurenata, u ovom slučaju čak i partnera. Žalosno je što se time odvraća pažnja od pravih društvenih problema koji upravo ne doprinose atraktivnosti, a samim tim i konkurentnosti srpskog tržišta.

S poštovanjem,

Dejan Racić

CEO

Delta Real Estate

Milentija Popovića 7b, 11000 Beograd, Serbia

Kinezi rade za amerikance

Harberger je detaljno opisao valutno-predratno stanje. Hteo bih  ponešto da primetim i dodam.

Ukoliko je tačno da je kineski juan potcenjen i da je slabiji u odnosu na dolar nego što bi pariteti zahtevali, zar to ne ide na korist potrošača u SAD? Nekako mi se čini da većina kritičara depresiranog juana posmatra samo stranu izvozne industrije i gubitke koji u njoj nastaju. Čini mi se da se slična greška pravi kao i prilikom tumačenja carina i zaštite domaćih "mladih/ugroženih" industrija. Ako je carina povećanje cene stranog proizvoda kako bi se napravila veštačka distorzija relativnih odnosa onda je depresijacija veštačko smanjenje cene domaćih proizvoda za strance, koja opet pravi distorzije relativnih cena i to u istom smeru - samo se bavimo različitim elementima istog razlomka. I jedno i drugo je vid protekcionizma domaćih izvoznih industrija. Samo je prva mera napuštena davno jer se uvidelo koliko je štetna no ova nova, prefinjenija, i dalje je dostupna vladama i koriste je.

U kratkom roku izvozna industrija SAD gubi mnogo. Međutim, kada kinezi prodaju svoje proizvode po relativno jeftinijim cenama nego bez intervencije, to znači da se jedan deo novostvorene vrednosti u SAD, koji bi bez distorzija bio potrošen na kineske proizvode, sada oslobađa i moguće ga je upotrebiti u druge svrhe. (to sam razumeo tek posle ovog teksta) Oslobođena novostvorena vrednost kombinovana sa resursima oslobođenim iz izvozne industrije stvara prostor za prilagođavanje. Naravno ukoliko i druge zemlje pođu za depresijaciom onda se taj prostor sužava. Harberger baš upozorava na tu opasnost.

Ne vidim šta je za prosečnog amerikanca loše u tome da kinezi samoinicijativno obore cenu svojih proizvoda i da ih amerikanci kupuju za manje dolara (i time sačuvaju svoje dolare za nešto drugo). Kinezi na taj način čine uvozna dobra, sa zapada, skupljim i manje dostupnim. Kinezi zapravo ovim mehanizmom odlučuju da pošalju mnogo više proizvoda (ili sati svog rada) u SAD u zamenu za manje dobara (manje sati rada) koja su obično tehnički naprednija i savršenija - kinezi se praktično odriču potrošnje u korist amerikanaca zbog odluke svoje vlade da veštački drži juan depresiranim. Sebe ograničavaju u potrošnji i razvoju. Ne vidim zašto bi ovo bio veliki  motiva za valutni rat (osim kratkoročnih dobitaka proizvođača u izvoznim granama).

Naravno da je za SAD kao i za svaku drugu zemlju optimalna situacija kada niko ne pokušava da veštački depresira svoju valutu. Jer ovom vrstom protekcionizma se smanjuje ukupni obim međunarodne razmene i time dobici od iste. Kada Kina depresira juan ona "puca u noge" svojim građanima. Moja je teza da to šteti građanima SAD u mnogo manjoj meri nego što su štetni efekti po kineske građane. Nema razloga da zbog toga SAD "svojima" pripuca u koleno. Krugmanovi pozivi da Kina "oslobodi" svoju valutu su legitimni ali nisam siguran da je dobra ideja pretiti carinama ukoliko to ne uradi.

Lanac carinskih odmazdi, tridesetih godina prošlog veka, produbio je globalnu depresiju. Ako se spirala valutnih odmazdi pokrene jedino što na kraju možemo da dobijemo je globalna hiperinflacija.  

Valutni ratovi

Kada je izbila finansijska kriza 2008. postojala je spremnost da se greške iz Velike depresije, kada su države jedna za drugom povećavale uvozne carine, ne ponove. Carinska eskalacija je tada skoro u potpunosti ugušila svetsku trgovinu i privrede su posrnule u produžene recesije, iz kojih nisu mogli da ih izbave ni masivni vladini programi pomoći. Spremnosti da se koordinišu ekonomske politike izgleda da više nema, i neke države su se okrenule sopstvenim metodama kako bi ubrzale izlazak iz recesije.

Od početka godine je centralna banka Švajcarske potrošila oko 15 milijardi dolara u pokušaju da spreči jačanje franka. Japan je pre mesec dana jednostrano kupio 20 milijardi dolara, što je oslabilo jen u odnosu na dolar. Za njim su isto to učinili i Kolumbija, Tajland i Južna Koreja. Ovaj niz konkurentskih devalvacija mnoge je uplašio, a poslednji koji se oglasio je direktor MMF-a Dominik Štros-Kan koji je upozorio da se svet nalazi na ivici valutnog rata, i da bi pod hitno nešto trebalo preduzeti. Šta je to tako opasno u politici koju sprovode navedene zemlje?

Radi se o veštačkom slabljenju sopstvene valute kako bi se stimulisao domaći izvoz i podstaklo otvaranje novih radnih mesta u privredi. Država manipuliše svojom nacionalnom valutom, njena roba postaje jeftinija i druge države su stimulisane da sada počnu da kupuju njene proizvode.

Međutim, valute ne stoje u vakuumu, već plivaju u odnosu na druge. Ukoliko Kina oslabi jen u odnosu na dolar, njena roba će postati jeftinija u odnosu na američku, pa će kompanije iz Kine preoteti deo tržišta američkim. Nema generisanja nove tražnje, već se postojeća preusmerava ka onoj državi čiji je devizni kurs oslabljen. Konkurentske devalvacije spadaju u kontigent tzv. politika siromašenja sopstvenih suseda, jer je očigledno da se poboljšanje položaja jedne države ostvaruje na račun druge. Upravo u tome leži ključni problem. Zbog gubitka koji im je nanet druge zemlje su podstaknute da odgovore odmazdom – devalvacijom svojih valuta. Neke će čak i preventivno to uraditi.

I dok je moguće ostvariti nekakvu kratkoročnu dobit ukoliko samo jedna zemlja interveniše na deviznom tržištu, kada se konkurentske devalvacije omasove i pretvore u valutni rat, sve države su na gubitku. U međunarodno poslovanje se unosi neizvesnost, pa investitori gube podsticaj za ulaganje, što negativno utiče na privredni rast svih. UNCTAD je procenio da će zbog neizvesnosti u pogledu kretanja deviznih kurseva, SDI u 2010. ostati na nivou prošlogodišnjih.

Optužbe ko izaziva ovaj potencijalni valutni rat pljušte sa svih strana. Verovatno je najznačajniji sukob Pekinga i Vašingtona po pitanju vrednosti juana. Američka administracija optužuje Komunističku partiju da drži juan potcenjenim (procene su i do 40% u odnosu na dolar) podrivajući svetsku i američku ekonomiju, i traži brže jačanje juana.

Ovo je svakako tačno, ali je tačno i da SAD i EU beskonačnom politikom niskih kamatnih stopa i štampanja novca (za koje nema potvrde da su ikad dale nekakve trajne rezultate) unose distorzije na međunarodno tržište, kako tvrdi Peking. Prinosi na evropske i američke obveznice su pali, pa su vlasnici kapitala stimulisani da svoja sredstva plasiraju u zemlje u razvoju čije hartije od vrednosti daju veće prinose. Istovremeno, FED povećava ponudu novca, a kako je tražnja smanjena, to gura dolar da depresira.

Sa druge strane, u nepovoljan položaj se stavljaju azijske i latinoameričke države, koje zbog velikog priliva kapitala uvode kapitalne restrikcije i intervenišu na deviznom tržištu kako bi sprečile jačanje svojih valuta.

I izgleda da se tako upada u začarani krug intervencija i manipulacija, gde zbog štetnih efekata koji nastaju vrlo brzo prestaje da bude važno ko je prvi počeo. Iz njega je moguće izaći jedino multilateralnim sporazumom. Samit G20 u Seulu je prva prilika da se nešto na tom nivou preduzme.

Prodaja Telekoma

Za mene nije pitanje da li Telekom treba prodati, već koji deo te kompanije. Ovo pišem kao reakciju na seriju tekstova koje sam pročitao o prodaji - evo i poslednjeg.

Telekom je najprofitabilnija firma od svih javnih preduzeća u Srbiji. Međutim potrebno je pogledati uzroke takve profitabilnosti. Telekom sadrži MTS, Mtel u Crnoj Gori, Mobtel Republike Srpske, mrežu kablova za telefon i optičke kablove za internet. U svim mobilnim telefonijama je glavni igrač na tržištu (npr. 60% mobilnih korisnika u Srbiji, 70% wireless internet priključaka...) dok je u fiksnoj telefoniji 100% monopolista (Oriona još nema). Kada je neko apsolutni monopolista na tržištu nije previše teško očekivati profit. Mnogi kažu da je celokupna grana "prirodni monopol", no to važi samo za distributivnu mrežu (inače bi ostale firme, koje rade samo uslugu imale gubitke). Drugo, MTS je dominantni učesnik tržišta mobilne telefonije. Tržište je zaštićeno, treba reći, jer postoje samo tri licence. Setite se šta se desilo kada je VIP ušao. Doneo je stotine miliona investicija, naterao konkurente da smanje cene, sada je korišćenje mobilnog toliko jeftino da više uopšte ne koristim fiksni . Mogu se kupiti telefoni za 1 dinar, uzeti posebni paketi i sl... A sad zamislite da se dozvole još tri licence, pa još 10 itd... U skoro svim razvijenijim zemljama postoji više konkurenata nego kod nas i jedino što može da se desi sa oslobađanjem tržišta je da cena krene da pada. A to znači da bi i profiti padali (koji u mobilnoj telefoniji u Srbiji iznose oko 200 miliona evra). 

Na kraju, još ne postoji mogućnost promene operatera mobilne telefonije bez promene broja. To drži mnoge od 5 miliona korisnika MTS-a kod njih iako ima najgoru uslugu.

Dve informacije dobro ukazuju na zarađivačku (ne)sposobnost Telekoma. 

- U 2009. godini, finansijska kriza i novi porez na korišćenje mobilnih telefona doveli su do značajnog smanjenja ukupnog tržišta. Međutim, Telenor je imao smanjenje operativnog profita - EBIT za 30%, VIP je čak uspeo da smanji gubitke u 2009. (i dalje investiraju više nego što zarade), dok je Telekom imao smanjenje EBIT-a za 50%. I to sve kao povlašćeni monopolista.

- Telekom Srbije ima nešto iznad 11000 zaposlenih, Telenor ima 1.080 posle otpuštanja 120 ljudi u poslednjoj reorganizaciji. Ne znam koji deo ljudi od onih 11 hiljada radi u MTS-u ali sigurno je većina. Dakle sa jedno 5-6 puta većim brojem radnika i sa dva puta više korisnika mobilne telefonije (5 milona Telekom, 60% tržišta, 2.5 miliona Telenor, 34% tržišta) MTS pravi 98 miliona profita, Telenor 111 miliona (EBIT). 

Sada je poslednji trenutak za prodaju. Kriza je dovoljno iza nas da cena zbog toga neće biti niska a sa ulaskom Oriona na tržište ona može samo da pada (mada ni potencijalni investitori nisu blesavi, uračunavaju oni to u cenu. No može da se desi da precene svoje sposobnosti, bolje za nas)

Dakle, profitabilnost Telekoma je mit, jer je profit bez ekonomskih osnova. On je pre svega rezultat apsolutnog monopola Telekoma na tržištu fiksne telefonij i dominacije MTS. Ta dominacija postoji samo zato što je tržište zaštićeno od ulaska novih konkurenata, gde država praktično administrativno uvodi oligopol. Novi kupac dolazi da kupi monopol, mrežu, korisnike i najvažnije garanciju za zaštitu od konkurenata (nema naznaka da bi vlada promenila svoju politiku zaštite) - a sve to bi mu garantovalo nadprosečne rente koje na otvorenom tržištu može samo da sanja.

Ovo su ekonomski argumenti za prodaju. Postoje i drugi pre svega politički koji se bave pitanjem korupcije, kupovinom glasova pred izbore i sl... Ima i jedan snažan argument protiv prodaje a taj je da će pare od prodaje vlada da potroši pred izbore zarad kupovine glasova (Mrka ima gomilu shovel-ready projekata) - međutim kako vlada planira to da uraditi sve jedno, šta god mi pisali i govorili o tome, bolje iz kapitala nego iz kredita.

Jedini argument protiv prodaje a da mi deluje validan je da je Telekom strateški resurs u trenutku kada je ugrožena nacionalna bezbednost. Međutim, ne deluje mi da je nacionalna bezbednost ugrožena... Bar se nadam! 

Da ovo ne bude prazna kritika, evo par ideja koje mislim da treba primeniti: 

1. Treba podelitii Telekom. Prvo odvojiti distributivnu mrežu i osnovati posebnu firmu za to. Pošto je ovo priordni monopol i već rasprostranjen, prodaja ovakvog monopola bi samo dala veću tržišnu moć novom kupcu da ucenjuje konkurente. Ostatak firme prodati ili kao celinu ili kao delove zavisno do procene šta će postići veću cenu.

2. Što hitnije se mora otvoriti tržište prodajom dodatnih licenci za mobilnu telefoniju

3. Ukoliko postoje legalne osnove, treba zabraniti VIP-u i Telenoru da učestvuju na tenderu. To bi značilo samo veću koncentraciju tržišta pogotovo na fiksnoj telefoniji - mada sa otvorenim tržištem pitanje koliko je ovo bitno.

4. Treba ubrzati uredbu o mogućnosti promene operatera mobilne telefonije bez promene broja. Stvar je tehnički izvodljiva a dovela bi do pojačane konkurencije na tržištu. Više ne biste ostajali kod MTS iako ima najlošiju uslugu samo zato što ne želite da menjate broj.

5. Znam da je nemoguće da vlada šest meseci pre izbora odoli da ne potroši pare od prodaje tako da predlažem da se pare od Telekoma daju u izgradnju infrastrukture (puteva, obliaznica, hidroelektrana i sl...) ili u reformu penzionog sistema.

Svi podaci su za 2009. godinu, preuzeti sa: naslovi.net, b92.net, vesti.rs