Razbijači prozora - razjašnjenje

Kao komentar na prethodni post Aca86 je odlično primetio da postoji prostor u trenutnim okolnosti da Pola Krugman i ostali kejnzijanci budu u pravu kada govore o tome da prirodna katastrofa može da bude stimulans. Činimi se da je ovde potrebno razjašnjenje širih razmera te zato pišem novi post.

Ono što profesor Krugman govori i još mnogi je da postojie čitave hiljade milijardi dolara, na računima banaka i kompanija koje stoje bezposleno dok ekonomija raste veoma sporo. Te milijarde bi mogle da se upotrebe za ognovu i izgradnju bez da se naruše ostala tržišta i da se na taj način pokrene ekonomija i ostvari rast. Ovo nije tačno i činimi se da zabluda proizilazi ponovo iz makroekonomskog posmatranja stvari bez razumevanja koncepta oportunitetnog troška. Evo i kako:

Krugman pravilno ističe problem da nema dovoljno agregatne tražnje da ljudi potroše ono što bi hiljade milijardi moglo da proizvede. Ali to nije zbog toga što ljudi sede na hrpama novca i štede mnogo više nego inače, već zato što tolika agregatna tražnja koja bi zadovoljila proizvodnji sa dodatnih par hiljada milijardi nije podrputa nikakvom prethodnom proizvodnjom pa štednjom koja bi se danas potrošila. Taj novac je izmišljen i stoji u bankama a ne na kreditnim karticama pojedinaca.

Postoji čitav niz razloga zbog kojih toliko para lenčari na računima banaka u Federalnim rezervama. Čini se najbitniji je ono što se naživa režimska neizvesnost koju donose regulacije, pogoršano poslovno okruženje, politička neizvesnost i neizvesnost u globalnoj ekonomiji. Biznisi nisu spremni da pozajme novac i investiraju jer ne znaju šta i koliko će sutra prolaziti na tržištu iako su kamatne stope danas istorijski najniže. Banke svoja sredstva koja su dobili od Feda u paketu stimulusa (otkup milijardi loše aktive) drže u kompijuteru Federalnih rezervi i dobijaju negativni prinos na ta sredstva. Iako je kamatna stopa pozitivna mada jedva preko nule inflacija to značajno prevazilazi i tako banke ostvaruju gubitak. Međutim taj novac, umesto da ga izgube zbog loših investicija u MBS (Mortgage Backed Securities) banke su dobile na poklon od Feda koji je taj novac stvorio pritiskom na Enter na tastaturi kompjutera (out of the thin air). Dakle sva ta sredstva su izmišljena te stoga mora postojati dodatni oprez jer to pomalo deluje na konzumaciju besplatnog ručka. Naravno, postoje i sredstva koja su rezultat štednje kompanija i pojedinaca, koja bi bila investirana da krize nije bilo a sada lenjo sede na računima. Međutim, za njih važi isti princip kao i za ova izmišljena sredstva, banke i firme procenjuju da im se više isplati da gube na računima Feda par procenata nego da rizikuju celu investiciju na tržištu.

Druga bitna stavka je što novac na računima ne znači i resurse u privredi. Da bi se izgradio novi stadion, ulica, nova kuća ili popravilo dvorište potrebni su realni resursi poput vremena (ljudskog rada), cementa, peska, drveta, šljunka, upotrebe mašina i sl. Ove stvari su mnogo oskudnije od izmišnjenog kompjuterskog novca. Da bi se sada gradile kuće umesto srušenih od uragana mora se prestati ili sačekati sa gradnjom nekih drugih kuća. Ljudi moraju svoje vreme da posvete gradnji stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Kao što profesor Robert Murphy precizno objašnjava, da bi se vratili u stanje u kome smo već bili moramo da utrošimo vreme i druge resurse. Sigurno je bolje da smo tu ostali bez da smo išta morali da uradimo.

To što para ima na računu da se plati obnova ne znači da ima hiljade bezposlenih bagera, tona šljunka i sl. koje se sad mogu odjednom po istoj ceni unajmiti. Taj višak para će otići u rekonstrukciju u nekom iznosu sigurno ali će podići cene izrgadnje i obnove pogotovo u najkraćem roku, kao što sam već objašnjao, jer će se nekima žuriti sa obnovom. Dakle osim te "nove" proizvodnje rašće i cene proizvodnih sredstava i polu-proizvoda, resursa koji se koriste u pravljenju kuća. Prihodi građevinaca po kvadratu će skočiti na kratko, skuplje će biti unajmiti bager itd. 

Posmatranje novca kroz agregate zamagljuje priču o resursima koji će morati da se utroše. To što će BDP biti veći ne znači da je ljudima išta bolje - jer im je potrebno vreme i resursi da stignu na mesto na kome su već bili. Međutim, teorijski je moguće zamisliti situaciju u kojoj usled velike krize postoji čitav niz proizvodnih sredstava (bagera, alata, goriva na lageru, građevinskih agregata i sl.) koji bezposleno stoje po praznim fabričkim halama. I u tom slučaju potreba za njihovim uposlenjem u obnovi bi kreirala posao koji ne bi postojao bez štete a da ne našteti trenutnim proizvodnim procesima u drigm industrijama. Ne verujem da je to danas slučaj (nije jer danas ekonomija SAD raste), već naprotiv, da su resursi u američkoj privredi prilično uposleni. To potrvđuju cene energenata i  primarnih resursa koje ubrzano rastu. Znači da ih nema dovoljno. 

Situacija Velike depresije je u jednu ruku bila potpuno drugačija, gde je zaista postojao niz gradova sa desetinama fabrika koje prazne stoje i raspoloživi alati koji bi se lako uposlili samo da ima šta da se proda pa zbog toga i proizvede. Ovde dolazimo do ključa priče. Pitanje je zašto te fabrike stoje prazne. Ili u današnjem slučaju, zašto gomile novca sede po bankama. Zato što se ne isplati investiranje. Kada se napravi injekcija potrošnje u obnovi, trenutno, kroz rast BDP će delovati kao da je stvari menjaju, ali kada i psolednji ekser bude zakucan u obnovi, problemi koji guše biznis stoje i dalje. Ne znaju šta će se dogoditi sa Kinom, sa EMU, šta će biti sledeći korak Obame u regulaciji privrede, da li će neka agencija da uguši posao zbog nove regulative i sl. Ko će pobediti na sledećim izborima? Da li će se povećati porezi? Ko će i kako vraćati dug? Da li će ljudi imati novca i želje da kupuju proizvode koje proizvodi firma ako se sami sučeljavaju sa ogromnom neizvesnošću, dugom i porezom?

Zaključak je sledeći. Kada se i napravi sve što je sada porušeno, i evidentira kao rast BDP to će biti samo kratkoročno zaposlenje za ljude. Neki drugi će taj isti posao izgubiti da bi se resursi koje koriste prebacili u obnovu. Da nije tako cene resursa i poluproizvoda ne bi rasle ubrzano, zapravo ne bi rasle uopšte. To što para ima na računima ne znači da ima i slobodnih resursa. Takva proizvodnja nije stvaranje novog bogatstva nego zamena već postojećeg. Radiće se na tome da se svet dovede u stanje koje je već postojalo i to kroz upošljavanje sredstava koje je sa razlogom neupošljeno. A neizvesnost će ostati u velikoj meri i moguće da će biti pogoršana zbog inflatornih pritisaka. Agonija stagflacije se samo produžava jer se prilagođavanje ekonomskog sistema odgađa. Kada bi se sve milijarde o kojima govori Rubini upotrebile, od američkog dolara ne bi ostao ni promil sadašnje vrednosti.

Razbijači prozora

U prethodnom postu sam pokušao da ilustrujem pojavu koja se u ekonomskoj teoriji već vekovima naziva The fallacy of Broken Window. Ovu takoreći priču je napisao francuski ekonomista i politički mislilac Frederik Bastia (Frederick Bastiat) kako bi ilustrovao koncept oportunitetnih troškova. Esej, Ono što se vidi i ono što se ne vidi prvi put je objavljena 1848. Iako je priča štampana po prvi put pre više od vek i po i danas postoje ljudi koji je ne razumeju. Čini mi se da je stepen i karakter zabune danas nešto drugačiji, mada prefinjeniji i tehnički doteraniji i to ću pokušati da objasnim.

(UKOLIKO VAM JE POZNATA PRIČA PRESKOČITE OVAJ DEO) Ideja priče se može ovako ilustrovati. Mali delikvent iz kraja razbija izlog lokalne pekare. Da bi pekara nastavila normalno da radi mora da popravi izlog. Staklorezac dobija posao da napravi novi izlog. Pekar plaća ugrađivanje stakla 100 evra. Od tih 100 evra, 80 ide fabrici stakla. Ostatak je dodatni profit stakloresca koji on sada može da potroši na primer u mesari. Mesar dodatnih 20 evra ulaže u novu sataru i kuku. Fabrika stakla od datih para daje bonus radniku meseca koji sve troši u kafani. Izgleda kao da se početnih 100 evra širi kroz ekonomiju bez granica. Troši se malo više, svima je dohodak malo veći i čini se kao da je mali početni trošak pekara za novi izlog doneo veliki boljitak svima koji posluju, direktno ili indirektno, sa staklorescem. Međutim, ovde je potrebno razumeti koncept oportunitetnog troška - gubitka vrednosti, korisnosti ili novca usled propuštene prilike. Činjenica da je pekar morao nevoljno da potroši novac na izlog znači da nije potrošio novac na wellness vikend u Kovačici sa ženom. To dalje znači da hotel ne dobija 100 evra koje je planirao za zakazani vikend. Dalje, radnici hotela neće dobiti napojnice, hotel neće potrošiti deo prihoda na novu garnituru baštenskih stolica, radnja koja je pravila stolice po narudžbini mora će da drži na lageru stolice i sto mesec dana ili duže. 

Dakle, ako se jedna spirala dobitka događa usled novog izloga, druga spirala gubitka događa se zbog propuštenog troška pekara na vikend sa ženom. Ove dve linije dohotka se poništavaju, mada se prva vidi a druga se ne vidi. I ne samo to, trošak na staklo u ovom slučaju je po definiciji neefikasniji od troška na wellness vikend. Jer staklo na početku nije bilo potrebno, postojao je izlog, dok je vikend u Kovačici upravo odgovarao potrošačkim preferencijama. Da nije tako, pekar bi i bez delikventa promenio izlog. Svakodnevno smo suočeni sa izborima i to zbog toga što su nam vreme i dohodak oskudni, nema ih beskonačno. Naše želje se često sukobljavaju i birajući jednu opciju odričemo se druge. Međutim, to što smo izabrali jednu opciju umesto druge uz iste početne resurse (vreme i novac) pokazuje da nam prva opcija donosi više koristi, više nam odgovara i bolja je za nas. Da nije izabrali bi drugu opciju.

Umesto prozora najnovija tema u SAD je bio uragan Irena (i zemljotres pre toga). U komentarima na prethodni post ostavio sam primere zablude. Ideja da razaranje i uništenje izazavano prirodnom katastrofom može biti dobra za ekonomiju pokazuje da pojedini komentatori još ne razumeju šta je oportunitetni trošak. Međutim priroda zablude danas je nešto drugačija. Ključni krivac za ovakvo posmatranje je BDP. Vrlo je moguće da kratkoročno, a čak možda i srednjeročno, prirodna katastrofa manjih razmera može da podigne nivo privredne aktivnosti meren preko BDP-a. Objasniću i kako.

Procene štete se kreću od 5 do 30 milijardi $. Za SAD to je veoma mala cifra u odnosu na čitav BDP. Procene su bile prilično pesimistične i čitava priča je naduvana i na kraju se vrlo malo toga i dogodilo. Tako da šteta neće prevazići 10 milijardi $. Nominalno je to, iako samo mali deo BDP, polovina ukupnog projektovanog rasta za 2011. Pojedini komentatori su istakli da bi u narednim mesecima, zbog više posla u izgradnji i održavanju BDP u četvrtom kvartalu mogao da poraste toliko da ukupan rast za ovu godinu pređe 1.5, pa možda čak i 2%. I to nije nemoguće. Oluja će prekinuti redovne poslovne aktivnosti za dva do tri radna dana jer je prošla tokom vikenda. Sa te strane malo će biti izgubljeno na računima biznisa. Najveća šteta je materijalna. Dakle biće potrebno ponovo izgraditi kuće, ograde, ulična osvetljenja, dalekovode, parkove i dokove. Magija BDP leži u tome što se svaka ova izgradnja beleži kao porast dodate vrednosti. Neki put direktno kroz dodavanje imovine na vlasničke račune preduzeća ali i indirektno preko dohodaka svih onih firmi i pojedinaca koji rade u izgradnji i održavanju. Najbolje će proći radnici i preduzetnici u građevinskoj industriji severo-istoka koji nisu pretrpeli veću materijalnu štetu (čije kuće nisu srušene). Tako da će čitava spirala rasta dohotka od ulaganja u obnovu i izgradnju biti zabeležena kao rast BDP i vrlo je moguće da za četvrti kvartal, upravo zbog toga, rast BDP skoči na 2%.

Za sada priča izgleda odlično međutim u čemu je problem? Problem je u tome što BDP, po svojoj računovodstvenoj prirodi, ne meri gubitke u bogatstvu usled razaranja. Kada se sruši kuća BDP je isti. Eventualno se posredno javi gubitak usled toga što onaj ko je živeo u kući mora manje da troši na druge stvari osim obnove. Nešto dohotka se potroši i u raščišćavanju šuta. Sa druge strane kada se izgradi nova kuća od 100.000 $, BDP poraste za najmanje 100.000 a najčešće i više od toga. Kada se meri po glavi stanovnika, BDP poraste kada se rodi tele (još jedno dodatno tele po glavi stanovnika) ali BDP per capita pada kada se rodi dete. Ovo su ilustracije mana koji BDP kao mera nosi sa sobom. U nedostatku svesti o ovim statističkim karakteristikama BDP čini se kao da je za ekonomiju dobro da bude malog razaranja.

Kratkoročno vrlo je moguće da dođe do povećanja BDP. Mehanizam pozitivne dohodovne spirale je jasan. Međutim prava ekonomska analiza traži da istražimo koje su druge alternative bile u opciji - doslovno, šta bi se dogodilo da nije bilo uragana. Tvrdim da prirodna katastrofa ili razaranje nije dobra za ekonomiju gotovo nikad. Moguće je u nekim specijalnim slučajevima kada lokalno klizište sravni sa zemljom fabriku koja je već bila namenjena za rušenje.

Obično, kada dođe do ovakve prirodne katastrofe, većina domova i poslovnih prostora je osigurana. Tada osiguravajuće kuće isplaćuju deo svoje dugovanja i smanjuju se njihovi profiti koji se beleže indirektno kao BDP. Sa druge strane to što prime pojedinci i firme za nadoknadu odlazi u izgradnju tako da se dvostruki efekat obično oslikava u blagom povećanju BDP, osim ako ne dođe do velikih bankrota i lančane reakcije u finansijskom sektoru (kao na primer posle jedanaestog septembra). Ukoliko je ipak u pozitivnom smeru po BDP, ovaj efekat nije ni blizu dovoljno veliki da izazove osetniji rast BDP, nešto što bi moglo da se zabeleži kao bum i oceni kao stimulans za ekonomiju od strane loših analitičara.

Interesantnije je šta se dešava kada se domovi i ostala imovina obnavljaju iz ušteđevine. Naprimer neka porodica, koja nije osigurala svoju kuću a štedela je za penziju može ta svoja sredstva iskoristiti za obnovu. Ovo svakako nije stvaranje nikakvog novog dohotka već realokacija. Mada će statistika pokupiti novu kuću kao rast a samo gubitak propuštene kamate kao pad BDP. Ovaj efekat bi već mogao da bude značajniji jer se dohodak multiplikuje kroz pozitivnu spiralu dok se gubi samo do desetak procenata prosečnog prinosa na štednju.

Dalje, moguće je da federalna vlada preduzme nove mere potrošnje kako bi pomogla ljudima i firmama tokom obnove. Ovo takođe nije stvaranje nikakvog dohotka i bogatstva jer se samo pozajmljuje dohodak od  budućih američkih poreskih obveznika da bi se danas nešto izgradilo. Dakle, dohodak koji treba da plati to zaduženje tek treba da se stvori. Međutim ovde leži najveća šansa da se poveća BDP. Pre svega kratkoročno mada snažnije od prethodna dva efekta. Ne beleži se nikakav pad privredne aktivnosti preko BDP već isključivo pozitivna spirala dohotka. Nesreća je još veća u tome što za federalnu vladu ne postoje baš jasne granice potrošnje, što je svakako pokazao Kongres ovog leta i Obama poslednje tri godine. Teško mi je da poverujem da će većina republikanaca biti protiviti povećanju potrošnje za obnovu od uragana u praskozorje novih izbora. Takva potrošnja bi se dešavala na državnom a ne federalnom nivou što tehnički ostavlja mnogo manje ograničenja za povećanje potrošnje. I onako se to plaća tamo negde daleko u budućnosti a izbori su već sutra.

Vrlo je moguće da u kratkom roku dođe do značajnijeg ubrzanja rasta BDP usled ulaganja u rekonstrukciju pogotovo ukoliko se obnova finansira iz državnog duga. U slučaju kad osiguravajuće kuće isplaćuju premije ne stvara se nikakav dohodak. Resursi se prebacuju iz spirale potrošnje dohodaka vlasnika osiguravajućih kuća u dohotke vlasnika građevinskih firmi. I to je po definiciji manje efikasna spirala. Jer ugaran tera da se dohodak troši na stvari koje su već postojale i bile funkcionalne. Baš kao i u slučaju sa izlogom pekare. 

Kada se koriste sredstva iz štednje, građana ili firmi, vrši se samo vremenska redistribucija novca. Ne stvara se novi dohodak već se deo buduće potrošnje (današnja štednja) troši značajno pre roka. Ljudi koji danas ponovo grade svoju kuću iz ličnog penzionog fonda će za dvadeset ili trideset godina imati manju isplatu penzije i moći će tada manje da troše. Pritom, kroz svo vreme gubi se štednja koja je jedini dugoročni izvor ulaganja u proizvodna sredstva te se i neki iznos dohotka gubi usled poremećaja sistema nakon uragana. Na kraju, ukoliko se vlada uključi u finansiranje rekonstrukcije ne stvara se novi dohodak već se on posredno pozajmljuje od sadašnjih i budućih generacija. Svi ostali koncepti koji ukazuju na neefikasnost državne intervencije i dalje stoje i samo pojačavaju argument.

Pojedinci mogu da profitiraju nakon katastrofa. Građevinci koji nisu pretrpeli štetu će narednih meseci imati posla preko glave a verovatno će i cene izgradnje drastično skočiti na početku jer će oni kojima se najviše žuri biti spremni da plate mnogo više nego ostali koji moraju da čekaju u redu da dođu portorikanci i meksikanci da podrže lokalne graditelje. Vlasnici građevinskih firmi i prodice će imati više dohotka za potrošnju pa onda i njihovi dobavljači a posledično i mnogi drugi. Tako prirodne katastrofe a i sva druga razaranja vrše svojevrsnu preraspodelu u društvu. Najbolje prolaze oni koji su pretrpeli nikakvu ili malu štetu. 

Zaključak je da prirodna katastrofa, rat ili drugo uništenje imovine ne podstiče proizvodnju novog dohotka i bogatstva društva već naprotiv ruši i uništava vredne resurse. Kuće, poslovni objekti i javna dobra vrede i pojedincima i društvu mnogo više nego dohodak koji se stvori korz obnovu. Da nije tako isplatilo bi nam se da sami rušimo i gradimo mnogo pre prirodnog propadanja imovine. Vera u to da prirodne katastrofe mogu da donesu dobrobit društvu proizliazi iz zablude da se pozitivnom spiralom dohotka dobija (ono što se vidi) besplatan ručak. Ono što se ne vidi je sav dohodak utrošen na obnovu i izgradnju. Ista vrsta zablude u novom ruhu je pogrešno korišćenje BDP kao mere privredne aktivnosti. BDP je pristrasan prema sadašnjoj godini,  trenutnom toku dohodaka, dok zanemaruje budućnost. BDP ne uračunava gubitke bogatsva već samo gubitke. Odakle god finansirana, obnova ne znači dugoročni rast BDP. Premije na osiguranje znače samo realokaciju sredstava, finansiranje iz štednje vremensku redistribuciju a vladina potrošnja pozajmljivanje od budućih generacija. Sav dohodak koji se danas stvori usled obnove mora biti naplaćen, danas ili u budućnosti.

Brojač

U zoru nove recesije u SAD, dok EMU grca a Kina se suočava sa ubrzanjem inflacije i usporenjem rasta, dolazi nam, neki će reći u pravi čas, uragan. I dok svaki normalan čovek zna da uragan nikako ne može da bude dobra stvar za ljude, otvaram brojač, koji bi trebalo da pokaže da li će se i ovaj put pojaviti neki Pol Krugman ili Leri Samers da kažu kako će obnova posle uragana da podstakne privredni rast i spase SAD od nove recesije. Pa hajde da brojimo razbijače prozora.

Drunk with power

"Despots and democratic majorities are drunk with power. They must reluctantly admit that they are subject to the laws of nature. But they reject the very notion of economic laws... In fact, economic history is a long record of government policies that failed because they were designed with a bold disregard for the laws of economics."

Ludvig von Mises, Human Action 

S pogledom na Kineze

Sedim u kafiću Magacin, poviše jedine raskrsnice sa semaforom u opštini. Polako već zalazi sunce, mada mi i dalje, ovako tropsko, prži čelo sa kojeg curi znoj dok nabadam dugmiće na mobilnom pokušavajući da ispišem ovaj post. Horizont se crveni. Prilično odgovarajući kolorit pozadine za dalju priču. Jer nakon crvenog neba dolazi plavetnilo i sumrak.

Terasa kafića pokrivena je wi-fijem, prva takve vrste u krugu od 10 km, pokazjući da je 21. vek ovde ipak nekako stigao. U izmaglici prašine koju dižu kamioni koji donose robu u čaršiju promalja se sa druge strane kineska radnja. Čak i u ove čepove sveta stižu drečavi izlozi natrpani roze koficama za plažu, žutim plastičnim stolicama i sintetičkim trenerkama sa natpisom "nikke".

Dve bitne informacije, semafor nikada niej radio od postavljanja i u selu je danas vašar. Ako niste prisustvoali sličnoj, to vam je ključna manifestacija u svim pomoravskim selima, pored uskrsa, božića i zavetine. Ustajali vazduh i popodnevna žega, dignuta prašina pomešana sa dimom od roštilja ulepila je doboše za šećernu vunu do neprepoznavanja. Ulica puna urlajuće dece, prototipa koji čupa roditelje za rukav kako bi izmolio za novu pumparicu na plastične metkiće, jer ova ima kobru ugraviranu sa strane i deset puta je bolja od onog pištolja što ga je izmolio pre tri nedelje u Kušiljevu.

Jednom mi je jedan kolega, učenjak, mastiljar iz srodne branše rekao da sam ekonomski snob. Kao takav prosto nisam mogao da odolim a da ne krenem da razmišljam o tome kako je uopšte nastala institucija vašara, zašto se tu trgovina odvijana baš na takav način? 

Na tezgama niz drum može se naći sve, od ručne motorne kosilice za korov, preko dvostruke slavine pa sve do plastičnog creva za tuš. Institucija vašara je nastala, ne kao neki dogovoreni datum, već vrlo slučajno odabrani svetac, bez neke istorijske važnosti datuma, za koji se putujući trgovci, lokalni prodavci  svega i svačega i meštani okolnih sela dolaze da se jednom godišnje provedu i vesele u svakom selu ponaosob duž puta Svilajnac-Požarevac. Hiljade kilometara se prelazi iz Francuske, Austrije i Nemačke kako bi se ovde bilo za Preobraženje. Taj svet funkcioniše bez ikakvih pisanih pravila, bez dogovorenih pravila uopšte. Vašar niko nije seo i osmislio, ljudi se ne dogovaraju kako će on izgledati, ne postoji organizacioni odbor ili nešto slično. Vašar niko nije osnovao, niko nije živ ko je video prvi jer se isti dogodio pre više od sto godina. 

Tu niko ne izdaje fiskalne račune, kao i na buvljaku cena i kvalitet su fleksibilne kategorije. Nepoznati ljudi međusobno trguju u dinarima i evrima bez jasnih cena, bez kontrole kvaliteta čak i u nepoverenju pogotovo ekipa iz Donje Livadice i Četereža. Inspekcija tu nikada nije prošla, nijedno oficijalno telo nikada nije proverilo kvalitet pljeskavica kod Miće trovača. Pa opet svet funkcioniše sa svojim internim pravilima, po svom internom kursu deviza, sa svojim jezikom cenjkanja i trgovine. Spontani poredak na delu dovodi u red svet, naizgled bez pravila i zakona. I svi su zadovoljni. Jer se kupovine, za koje je inače potrebno ići do većeg grada ili platiti mnogo više, sada mogu obaviti zajedno za celu godinu. Ovo je jedina nedelja u godini kada lokalni klinci mogu da se voze ringišpilom pokušavajući da uhvate Paju Patka za dodatnu besplatnu vožnju odgurujući se od korpe drugara. Brišem znoj sa čela odmarajući palac od pritiskanja spejsa dok razmišljam o tome; kako je moguće da ljudi ne vide sa kojom efikasnošću i mudrošću ovaj sistem radi? Zašto je tako teško razumeti da ukoliko jedan vašar može sa da se organizuje i održi preko sto godina, isti princip funkcionisanja proširenog poretka važi i u hiljadama drugih primena?

Ako sam ja ekonomski snob onda bi neki intervencionistički ili socijal-demokratski snob došao da kaže kako je taj sistem neefikasan, kako postoji neizvesnost ili asimetrične informacije u trgovini ili hiljade drugih bezvrednih argumenata koji negiraju mudrost ljudskog kolektiva, pokušavajući da mi dokažu kako je "krajnje vreme država d'uradi nešto po tom pitanju" ili je neophodno "da se konačno uvede red u ovaj sektor". Međutim na vašaru nijedan lokalni birokrata ne uvodi red i niko ne d'urađuje ništa pa sistem opet savršeno funkcioniše. Mada me ne bi čudilo da neko konačno propiše maksimalnu cenu kokica jer su one osnovno pravo svakog deteta koje "tera vašar".

Na kraju, hteo bih da se osvrnem na drugove kineze od prekoputa. Naša država je katastrofa. Ali možete li zamisliti u kakvim je neljudskim uslovima živela ta porodica kojoj se isplatilo da se nastani u ovoj varošici, manje od 1500 duša, pokraj Velike Plane i prevali 7 ili kolko već hiljada kilometara? Kako se njima isplati da tu borave i rade i prodaju robu po tim cenama? Naravno meštani su presrećni jer mogu kod njih da kupe vrlo jeftinu robu. Na vrhu izloga bledo crvenim slovima ispisano je "kineski" i onda neka četiri kompleksa linija koja su kao neka slova, mada ja to njima ništa ne verujem. Naravno, nemaju fiskalnu kasu no nikome nikada nije palo na pamet da jedinu radnju koja radi svaki dan (i za novu godinu i božić) sa tako jeftinom robom neko stavi pod katanac. Lokalna policija, kada poreska uprava jednom u par meseci zađe vamo, prva upozorava vlasnike radnje da zatvore na par sati kako ih ne bi oglobili i zatvorili. I evo sada, pijuckajući svoju drugu coca colu zero, iz fine terasice Magacina, pokušavam da saberem šta sve mogu lenji meštani da nauče od ovog marljivog kineskog para? Ogromno bogatsvo koje se sabere iz novčanika gastosa od preko, završi u novim BMWima i vilama od 600 m2 sabirajući se i do milijardu evra godišnje i preko. Kako je moguće stvoriti barem malo prosperiteta u ovoj učmaloj sredini?

Polako počinju da mi otpadaju prsti. Pevaljka krišti svojim promuklim glasom dok dvojca iza nje tuku po klavijaturama u nemirljivim ritmovima podgrevajući terevenku u pomračini kluba "Odiseja". Dobro, treba priznati, i Rada Manojlović je tako počela . Vreme je da krenem na lumperajku, mučim svoje uši "muzikom" i želudac šljivovicom za 60 dinara.

Nevidljiva ruka (tržišta)

"By preferring the support of domestic to that of foreign industry, he intends only his own security; and by directing that industry in such a manner as its produce may be of the greatest value, he intends only his own gain, and he is in this, as in many other cases, led by an invisible hand to promote an end which was no part of his intention."

Jedna jedina rečenica u celom Bogatstvu naroda (593. strana pri dnu) u kojoj se pominje Smitova sada čuvena nevidljiva ruka. Dovoljno za počasno mesto u istoriji.