na kafici sa...

Pod jakim utiskom predavanja koje sam slušao na YouTube, juče sam razmišljao o tome sa kojim poznatim autorom/profesorom/preduzetnikom bih voleo da popijem kafu i porazgovaram o zanimljivim temama. Rešio sam da napišem kratak post sa objašnjenima za svakog od njih, a predlažem i čitaocima bloga da u komentarima daju svoje liste uz kratka objašnjenja. Pa da počnemo:

živi u srcu:

1. Friedrich Avgust von Hayek - za mene najveći mislilac društvenih nauka u 20 veku. Znam da se mnogi neće složiti sa tom konstataciom. Sa tim genijem najviše bih voleo da razgovaram o monetarnoj teoriji i kako prilagoditi austrijsku teoriju poslovnih ciklusa savremenim uslovima. Finansijski svet se mnogo promenio, monetarna politika je postala mnogo manje važan faktor monetarnih kretanja nego što je to bilo u počecima centralnog bankarstva. Naravno ne bih zaobišao ni razgovor o tome kako preći sa nacionalnih valuta na sistem konkurentnskih valuta uz ukidanje CB i zakonskog sredstva plaćanja.

2. Sir Winston Churchill - jedna od najfascinantnijih figura o kojima sam čitao. Sa njim bih voleo da razgovaram o svemu i svačemo, ali najviše, o njegovom shvatanju politike i vlasti. Svašta bi tu pametnog moglo da se čuje, siguran sam. Što bi broj 3. sa ove liste rekao, Churchill je klasa za sebe.

živi:

3. Niall Ferguson - ko nije pratio rad ovog ekonomskog istoričara odmah da se poduči. Završio je doktorat iz istorije na Oxfordu a predaje na Harvard Business School. Najveći uticaj na mene je ostavila knjiga "Uspon novca". Sa njim bih voleo da razgovaram o Kini. Voleo bih da mi otkrije šta je tamo video, kako taj sistem izgleda i koliko je sličan sa drugim autoritarnim vlastima iz istorije Kine? Može li Kina da opstane i ne doživi recesiju? Takođe pitao bi profesora Fergusona da li zna nešto o moentarnoj istoriji Austrougarske i Srbije. 

4. Ronald Coase - najstariji ekonomista na planeti. Sa njim bih razgovarao o ulozi zakona u tržišnoj privredi i ulozi evolutivnog običajnog prava u usponu Britanije. Takođe, češljao bih i koje su to najvažnije neformalne institucije u istoriji razvoja kapitalizma.

5. Quentin Tarantino - njegovi filmovi su puni realizma o međuljudskim odnosima, prosti, jednostavni, strašni iz interesa. Mislim da on razume šta pokreće ljude mnogo bolje od većine nas. Hteo bih sa njim da popričam o njegovim filmovima i društvenim porukama koje nose, koje mi se čine, prilično slobodoumne i slobodarske. 

Ima ih još ali to možda u nastavku ovog posta 

Pop ekonomija, šesta epizoda

Epizoda 6: Tržište rada i nezaposlenost

NBS i režim kursa

U četvrtak popodne sam saznao da je u petak zakazan panel u NBS - "Režim i politika deviznog kursa u Srbiji - ograničenja i mogućnosti". Tema fiksnog kursa je očigledno uspela da se vrati u fokus, i jednako brzo da popije kvalitetnu bananu. Za mene, ovo nije nikakvo iznenađenje.

Prvi razlog zbog kog ne očekujem promenu režima kursa je prosta činjenica da na 10 ekonomista koji se zalažu za prljavo-plivajući dođe jedan koji govori o nekom modelu fiksnog kursa. Ako nema ekonomista koji predlažu promenu režima, ne verujem da će se on menjati.

Drugo, u javnosti se stiče utisak da gotovo svi ekonomisti, sem možda tamo par nekih ludih blogera i nekoliko brljivih profesora, smatraju da je fleksibilni kurs bolje rešenje. Kvalitetnoj raspravi sigurno ne doprinosi kada Jorgovanka Tabaković pozove na panel preko 25 ekonomista od kojih su možda 2,5 za neki oblik fiksnog kursa. Ako će da se raspravlja o režimu deviznog kursa, valjda je dobro da se pozovu svi, i oni koji su za evro, valutni odbor ili fiksni kurs, kao i oni koji su za čisto fleksibilni ili trenutnu prljavu varijantu. Ovako je ispalo da su svi došli da se slože kako je bolje da NBS zadrži monetarnu politiku, kako nam inflacija i nije toliko visoka, kako nije dinar precenjen i ostalo. 

Ja sam dosta puta pisao o kursu na blogu, a Slaviša Tasić i ja smo napisali i jedan kraći rad koji sumira sve  stavove. Ukratko da ponovim, osnovni argumenti koji iznosi guvernerka potpuno su pogrešni. Suverenitet monetarne politike se nije pokazao nimalo korisnim i uspešnim. Imamo najvišu stopu inflacije i prilično velike oscijalcije kursa. Imali smo značajnu depresijaciju (i do 50%) u poslednjih 4 godine a dinar je i dalje precenjen! Dakle, o "efiksanom odgovoru na spoljne šokove" nema ni govora. 

Pop Ekonomija, peta epizoda

Epizoda 5: Novac i Inflacija

Ekonomska istorija XX veka

Fantastični Lawrence H. White govori o ključnim temama ekonomskih debata 20 veka. Toplo preporučujem

Inflaciji i hiperinflacija u SFRJ

Juče sam slušao EconTalk podkast sa Stivom Hankeom, poznatim američkim ekonomistom, članom ekonomskog tima Ronalda Regana i savetnikom Ante Markovića. On je govorio o hiper inflaciji i naravno, dotakao se SFRJ i SR Jugoslavije. Evo nekoliko najzanimljivijih podataka. 

Hiperinflacija u Jugoslaviji 1993. godine je bila treća najviša hiperinflacija u svetu (ispred su Zimbabve 2010 i Mađarska 1946 kao najviša ikad), viša od one u Nemačkoj za vreme Velike depresije. Hiperinflacija u SR Jugoslaviji je iznosila zilijardu procenata (zapravo, kumulativno oko 500 milijardi %), 

Međutim, ovaj podatak, koliko god frapantan ne čudi kada pogledate sledeći podatak. U periodu od 1961. do 1991. godine, u 30 godina istorije zajedničke države, SFRJ je imala najvišu prosečnu godišnju stopu inflacije u Svetu, otprilike 75% godišnje. Sa takvom istorijom monetarne nestabilnosti hiperinflacija mu dođe kao šlag na tortu. 

Treće i meni najzanimljivije: ako želite da kupite kao suvenir novčanicu od 500 milijardi dinara, koliko je bila najveća novčanica u zimu 1993. godine, to će vas danas koštati oko 3 do 5 evra. Možda možete da nađete i za manje. Međutim, to je 3 puta više nego što je ta novčanica mogla da kupi maraka dok je bila u opticaju. Toliko je novac bio bezvredan za vreme hiperinfalcije.

Tranzicija, kriza i pomeranje moći

Pojedini ekonomisti smatraju da je tranzicija gotov proces, mnogi da to važi samo za zemlje centralne Evrope koje su se priključile EU. Većina ekonomista se slaže da je ostalo još procesa koji moraju biti dovršeni kako bi se stavila tačka na ovu istorijsku fazu. Moje mišljenje je da se više ne može govoriti o homogenom procesu transformacije, pre i tokom tekuće krize. 

Međutim, kako god definisali proces tranzicije, i njegovo trajanje, jedno je sigurno - ostavio je ogromne posledice na EU, Evropu uopšte ali i pomeranje moći u okvirima novoproširene EU. Evo jednog grafika koji ilustruje pomeranje ekonomske moći, sa juga i jugo-zapada, na centar i istok. Zemlje poput Italije, Portugala, Španije i Grčke, možda čak i Francuske, u narednih pet godina izgubiće značajan uticaj u EU. Sa druge strane, zemlje kao Češka, Poljska, Slovačka ili Estonija više nisu u razvoju, ekonomski izgledi su im dobri i može se očekivati da će barem neke od istočnih članica EU preteći četiri problematične članice po BDP per capita. Ne bi me čudilo da dođe do krupnih promena u strukturi EU, glasanju i ako ništa drugo, uticaju koji nose istočne članice.

klikom na sliku uvećajte

BDP po glavi stanovnika, u paritetu kupovne moći u međunarodnim dolarima

Pop Ekonomija, četvrta epizoda

Epizoda 4. -privatni vs. javni sektor

Evro - fiktivna valuta

U ekonomskoj istoriji, fiktivnom valutom se smatra ona koja od funkcija novca poseduje samo funkciju mere vrednosti, dakle nema istovremeno i funkciju prometnog sredstva. Kako je to moguće? Da bi neka roba imala funkciju mere vrednosti potrebno je da bude uobičajena u prometu tj da bude širokoprihvaćena kao roba koja se može lako zameniti za svaku drugu robu, jer se onda prema njoj može računati vrednost svakog ostalog proizvoda. To su obično bili komadi metala ili čak već napravljene alatke, platno (otuda u srpskom jeziku i izraz platiti) ili koža (naziv za hrvatsku valutu kuna je nastao zbog korišćenja koža tih životinja kao sredstva plaćanja). Sa druge strane, često se kao roba koja je služila kao mera vrednosti pojavljivala ona koja je bila ili previše oskudna ili previše nepodesna za plaćanje. Tako je u starom Egiptu za meru vrednosti korišćena valuta deben koja je bila zapravo određena mera težine bakra. Zašto je deben bio samo fiktivna valuta, tj nije korišćen u prometu? Prilično logično: stari Egipat je bio zemlja koja se sastojala isključivo od plodne doline reke Nil, i nije imao svoja nalazišta metala pa tako ni bakra, koji je morao biti uvožen iz Nubije ili iz Male Azije, i stoga nije bio pogodan za obavljanje transkacija, naročito onih svakodnevnih, koje su imale malu vrednost. To ne znači da transakcija gde je korišćen bakar nije bilo, nego samo da su one bile malobrojne. Stoga je platni promet obavljan u žitu - na primer, visina poreza se određivala u broju debena ali se isplata vršila u žitu, a slično je bilo i recimo na pijaci kada je neko prodavao kozu. Žito se inače deponovalo u silosima (a oni su obično pripadali hramovima) na šta se dobijala potvrda o deponovanoj količini koja se potom mogla koritstiti u plaćanju. Svaka sličnost sa evropskim bankarstvom u doba zlatnih certifikata je potpuno namerna - drugim rečima, nije baš započelo u doba industrijske revolucije.

A kako je u Srbiji u XXI veku? I kod nas postoji fiktivna valuta, evro. Izuzetno loša monetarna politika, a pre svega stalna inflacija i gubitak kupovne moći nacionalne valute, koji se već decenijama vodila, prvo u SFRJ pa SRJ i najzad u Srbiji je dovela do toga da srpski dinar izgubi funkciju mere vrednosti, koju je preuzeo evro. Kada se priča o ceni automobila, nekretnina ili bilo kog drugog proizvoda koji je skuplji od 1000 ili 2000 RSD, koristi se evro da bi se opisala njegova vrednost, iako se plaćanje vrši u dinarima kao sredstvu plaćanja. Tako kažemo da je nečija plata 500 evra a zapravo on prima 56 000 dinara na račun. 

Međutim, bitne su razlike između debena u starom Egiptu i evra u Srbiji. Plaćanje u žitu umesto u debenima bakra u Egiptu je nastao kao potreba jer nije bilo dovoljno metala u prometu. Nasuprot tome, evro u Srbiji je postao fiktivna valuta isključivo zato što stanovnici nemaju poverenje u domaću valutu koja je zakonsko sredstvo plaćanja, pa iako se plaćanje mora vršiti isključivo u dinarima da ne bi bilo nezakonito, u ugovorima se stavlja devizna klauzula (da se nešto prodaje/kupuje za toliko evra koji će se isplatiti u dinarskoj protivvrednosti). Da nema propisa da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja, evro u Srbiji više ne bi bio fiktivna valuta jer bi pored mere vrednosti preuzeo i funkciju sredstva plaćanja tj postao bi jedina ili dominantna valuta u prometu.