Evro - fiktivna valuta

U ekonomskoj istoriji, fiktivnom valutom se smatra ona koja od funkcija novca poseduje samo funkciju mere vrednosti, dakle nema istovremeno i funkciju prometnog sredstva. Kako je to moguće? Da bi neka roba imala funkciju mere vrednosti potrebno je da bude uobičajena u prometu tj da bude širokoprihvaćena kao roba koja se može lako zameniti za svaku drugu robu, jer se onda prema njoj može računati vrednost svakog ostalog proizvoda. To su obično bili komadi metala ili čak već napravljene alatke, platno (otuda u srpskom jeziku i izraz platiti) ili koža (naziv za hrvatsku valutu kuna je nastao zbog korišćenja koža tih životinja kao sredstva plaćanja). Sa druge strane, često se kao roba koja je služila kao mera vrednosti pojavljivala ona koja je bila ili previše oskudna ili previše nepodesna za plaćanje. Tako je u starom Egiptu za meru vrednosti korišćena valuta deben koja je bila zapravo određena mera težine bakra. Zašto je deben bio samo fiktivna valuta, tj nije korišćen u prometu? Prilično logično: stari Egipat je bio zemlja koja se sastojala isključivo od plodne doline reke Nil, i nije imao svoja nalazišta metala pa tako ni bakra, koji je morao biti uvožen iz Nubije ili iz Male Azije, i stoga nije bio pogodan za obavljanje transkacija, naročito onih svakodnevnih, koje su imale malu vrednost. To ne znači da transakcija gde je korišćen bakar nije bilo, nego samo da su one bile malobrojne. Stoga je platni promet obavljan u žitu - na primer, visina poreza se određivala u broju debena ali se isplata vršila u žitu, a slično je bilo i recimo na pijaci kada je neko prodavao kozu. Žito se inače deponovalo u silosima (a oni su obično pripadali hramovima) na šta se dobijala potvrda o deponovanoj količini koja se potom mogla koritstiti u plaćanju. Svaka sličnost sa evropskim bankarstvom u doba zlatnih certifikata je potpuno namerna - drugim rečima, nije baš započelo u doba industrijske revolucije.

A kako je u Srbiji u XXI veku? I kod nas postoji fiktivna valuta, evro. Izuzetno loša monetarna politika, a pre svega stalna inflacija i gubitak kupovne moći nacionalne valute, koji se već decenijama vodila, prvo u SFRJ pa SRJ i najzad u Srbiji je dovela do toga da srpski dinar izgubi funkciju mere vrednosti, koju je preuzeo evro. Kada se priča o ceni automobila, nekretnina ili bilo kog drugog proizvoda koji je skuplji od 1000 ili 2000 RSD, koristi se evro da bi se opisala njegova vrednost, iako se plaćanje vrši u dinarima kao sredstvu plaćanja. Tako kažemo da je nečija plata 500 evra a zapravo on prima 56 000 dinara na račun. 

Međutim, bitne su razlike između debena u starom Egiptu i evra u Srbiji. Plaćanje u žitu umesto u debenima bakra u Egiptu je nastao kao potreba jer nije bilo dovoljno metala u prometu. Nasuprot tome, evro u Srbiji je postao fiktivna valuta isključivo zato što stanovnici nemaju poverenje u domaću valutu koja je zakonsko sredstvo plaćanja, pa iako se plaćanje mora vršiti isključivo u dinarima da ne bi bilo nezakonito, u ugovorima se stavlja devizna klauzula (da se nešto prodaje/kupuje za toliko evra koji će se isplatiti u dinarskoj protivvrednosti). Da nema propisa da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja, evro u Srbiji više ne bi bio fiktivna valuta jer bi pored mere vrednosti preuzeo i funkciju sredstva plaćanja tj postao bi jedina ili dominantna valuta u prometu.