Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ treći deo

Berze

U Srbiji je Zakon o javnim berzama usvojen 1886, na predlog Srpskog trgovačkog društva. Njegovi članovi, vodeći trgovci, imali su velike potrebe za sličnom institucijom zbog stalnog uvećanja obima poslovanja, naročito sa inostranstvom, ali je samo osnivanje berze malo okasnilo, pa je ona počela sa radom 1894. kao samostalna privatna institucija pod državnom supervizijom. Država je, preko ministra privrede i berzanskog komesara samo nadzirala ispravnost poslovanja berze (tj da li se posluje u skladu sa Statutom berze) a nije mogla da se meša u njenu organizaciju, upravljanje i rukovođenje. Beogradska berza je od početka svog rada bila definisana kao mešovita, tako da se na njoj trgovalo robom, valutama i hartijama od vrednosti. Sve do obustavljanja rada berze zbog ratnih oklnosti 1915. (što nešto govori o hrabrosti srpskih trgovaca u poslovanju jer je linija fronta bila već na Savi i Dunavu) najveći deo poslovanja se vezivao za robu, akcijski kapital je bio minimalan a udeo državnih vrednosnih papira je polako počeo da se povećava. Berza je morala da funkcioniše bez državne novčane pomoći, a članovi berze su mogli postati domaći državljani vlasnici preduzetničkih firmi, novčani zavodi i banke, akcionarska i industrijska preduzeća, kao i strani državljani ukoliko bi postojalo pravilo reciprociteta za srpske građane u njihovoj zemlji. Berzu su takođe mogli da posećuju i druga lica, ukoliko nisu podpadali pod grupu kojoj je pristup bio zabranjen, a to su bili: žene, lica bez punog građanskog prava, lica koja nisu mogla da punopravno raspolažu svojim imanjem, koja nisu ispunila uslove iz prethodnog berzanskog posla, lica koja su bila bankrotirana, pod stečajem ili insolventna, lica isključena odlukom Uprave berze, oni koji su plasirali lažne poslovne glasove i oni koji su na sudu izgubila građansku čast.

U Zagrebu je 1911. je Društvo trgovački dom osnovalo Sekciju za promet efektima kao pripremu za osnivanje berze. Tako je u decembru 1918. održana osnivačka skupština buduće berze, ali se sa radom pričekalo zbog državnih promena, tako da je zvanično trgovanje krenulo u junu 1919. Burzovno vijeće (zagrebački ekvivalent beogradskoj Upravi berze) je potom zatražilo od prelazne vlade da se srpsko zakonodavstvo o berzanskim aktivnostima proširi i na teritoriju Hrvatske i Slavonije, što je prihvaćeno. Tako je Zagrebačka burza od svog osnivanja integrisana u privredu SHS. Odmah posle rata, berzanska trgovina se najviše sastojala trgovinom valutama, da bi posle monetarne unifikacije i stabilizacije tršišnog sistema Beogradska berza preuzela primat u trgovini državnim hartijama od vrednosti a Zagrebačka burza u trgovini deonicama industrijskih preduzeća i novčanih zavoda. Berze su dodatno profitirale činjenicom da je SHS bila uz Italiju jedina zemlja u Centralnoj i Istočnoj Evropi gde je bilo slobodna trgovina devizama i valutamana berzi. Zato su trgovci iz Austrije i Mađarske kupovali HoV iz SHS na berzama Beča i Budimpešte, da bih ih onda prodavali u Zagrebu za njima potrebne devize.

Trgovačko udruženje u Novom Sadu je 1920. pokrenulo inicjativu za osnivanje specijalizovane preduktne berze koja je počela sa radom 1921. i to veoma uspešno, dajući impuls trgovini robom - već 1923. su berzanski zaključci novosadske berze imali veću vrednsot od beogradski i zagrebačkih, ali i budimpeštanskih, bratislavskih ili praških. Naredne godine je osnonao i odeljenje za promet HoV pa je preimenovana u Novosadska produktna i efektna berza, ali opet kao i u Beogradu i Zagrebu, trgovina državnim hartijama od vrednosti je premašivala trgovinu akcijama industrijskih preduzeća.

Berza u Ljubljani je osnovana 1924. kao mešovita, ali je slično novosadskoj uglavnom poslovala kao produktna. Najveći promet se ticao trgovine drvom i žitom, i već od samog osnivanja Ljubljanska borza za blago in vrednoste je imala veći robni promet od Zagrebačke burze.

Bačko poljoprivredno udruženje već 1925. osniva Somborsku poljoprivrednu berzu, koja je uspešno poslujući brzo postala druga najznačajnija robna berza u SHS, odmah posle novosadske, a imala je veći robni promet nego ljubljanska, beogradska ili zagrebačka berza.

Trgovačka i industrijska komora u Skoplju je pokrenula inicijativu za osnivanje još jedne berze, koja je počela sa radom 1929. kao produktna berza. Iako se nalazila u veoma siromašnoj regiji gde je preovlađivala još uvek naturalna privreda, i Skopljanska produktna berza je uspešno poslovala, a uspešnost ostalih berzi se može meriti i time što su agrebačka i Beogradska samo od svojih prihoda uspele da finansiraju izgradnju zgrada u kojima su se nalazile. Zagreb ne poznajem, ali Beogradska berza je 1935. izgradila zgradu na Studentskom trgu, u srcu Beograda, u kojoj je danas smešten Etnografski muzej, jer je zgrada naravno nacionalizovana.

Velika ekonomska kriza je znatno samnjila obim prometa na berzama u Jugoslaviji, ali ga nije slomilo. Trgovina devizama je zantno opala, što zbog smanjenja međunarodne trgovine usled podizanja barijera međunarodnoj trgovini ali i zbog povećanja trgovine preko međunarodnih kliringa. Jako je interesantno da su berze uspele da se odbrane od rastuće intervencije države, jer je Ministrastvo trgovine i industrije 1926. ponudilo berzama projekat novog zakona da bi se unificirale dodatno sve berzanske uzanse u zemlji. Prema njemu, berze bi ostale privatne ali bi njihov rad, upravljanje i organizovanje bili pod jakom državnom kontrolom. Zbog otpora berzanskih trgovaca iz cele zemlje, ovaj projekat zakona nikada nije ni ušao u skupštinsku proceduru, pa je sve do okupacije na snazi ostao Zakon o bezanskom poslovanju Kraljevine Srbije iz 1886.

Posle Drugog svetkog rata, u skladu sa stvaranjem novog tržišnog sistema, berze na teritoriji Jugoslavije su ukinute, a njihova imovina je nacionalizovana. Berze su ponovo počele da se osnivaju tek počtkom tranzicije 1988, kao Tržište novca i kratkoročnih hartija od vrednosti i Jugoslovensko tržište kapitala.