Odgovori Slobode (2008)

Pre otprilike dve godine, u organizaciji Libeka (Libertarijanski klub), aktivisti te organizacije, autori sa sestrinskog bloga Tržišno rešenje, profesori različitih fakulteta, učestvovali su u snimanju filma "Odgovori slobode". Film je režirala i priredila Romana Vujasinović. Projekat je finansirao Friedrich Neumann Stiftung. Pogledajte:

Novi premijer Crne Gore

Za novog mandatara DPS je izabrao Igora Lukšića. Još 2004. godine, Lukšić je izabran za ministra finansija i koliko znam najmlađi je na toj funkciji u Evropi (tada je imao tek 28. godina, prema njemu George Osborn, najmlađi chancellor of the exchequer u Britaniji u poslednjih 150 godina izgleda kao veteran). Moguće jedan od najmlađih ministara finansija u skorijoj istoriji Evrope. Sada će postati jedan od najmlađih premijera. Svakako interesantna činjenica. Međutim, skrenuo bih pažlju na Lukšićev blog. Ne znam da li postoji još neki premijer koji ima blog, nadam se da će Lukšićev ostati aktivan.

Nisam dovoljno informisan niti poznajem situaciju da bih detaljno komentarisao ostavku Mila Đukanovića i Svete Marovića. Čudno mi je da se to dešava par dana nakon što je Crnoj Gori odobren status kandidata. Svakako nije uobičajeno da premijer koji za svog mandata obezbedi kandidaturu odmah podnese ostavku. Suviše podseća na slučaj Sanadera u Hrvatskoj, ali ostavimo budućnosti da rasplete misteriju.

Podizanje stope PDV na računare

Pojavila se vest da Vlada Srbije planira povećanje stope PDV na računare, računarsku opremu, tropsko voće i hotelijerske usluge sa 8 na 18%. Ova stopa se primenjuje i na skoro sve druge proizvode. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega su tropsko voće i hotelijerske ulsuge bile u sistemu niže stope PDV. Baviću se slučajem računara. Po mom shvatanju veliki broj ljudi ne razume ovu vest.

Ne zalažem se za povećanje poreza u Srbiji već za njihovo ukupno smanjenje ali u ovom slučaju smatram da je Vlada, iz pogrešnih motiva, uradila dobru stvar i to ću pokušati da argumentujem. Porez na dodatu vrednost je pored poreza na dohodak (koji u Srbiji gotovo ne postoji) verovatno najefikasniji u sistemu oporezivanja. Svi porezi stvaraju distorzije u ekonomiji (u potrošnji i proizvodnji dobara) ali su one najmanje u oporezovanju putem PDV. Preskočiću debatu o poželjnom nivou poreskih prihoda i državnih rashoda jer je to mnogo šira tema i kompleksnije pitanje. Ključ smanjenja poreza je smanjenje potrebe za državnim prihodima odnosno ograničavanje rashoda i prekid mnogih ekonomskih funkcija koje sada država ima. Sa trenutnim planovima državnih rashoda za smanjenje poreza nema prostora, naprotiv moguće je samo njihovo povećanje. Sumorna stvarnost...

Efekat jedinstvene stope PDV najlakše je razumeti ako zamislite svet bez poreza i onda uvedete jedinstvenu stopu od 18% na sva dobra. Promene koje nastaje je najlakše aproksimirati tako da se potrošnja i proizvodnja na svim tržištima smanje u približno istom procentu jer su cene proizvoda porasle u približno istom procentu. Usled približno slične promene cena dolazi do najmanjeg poremećaja relativnih cena (vrednost jednog proizvoda izražena u količinama nekog drugog). Govorim o približnom objašnjenju jer je    detaljna analiza efekata PDV i interakcije tržišta prilično kompleksna. Zaključak je da uz jedinstvenu stopu PDV nastupaju najmanje distorzije u ekonomiji nakon uvođenja poreza zbog veoma male promene relativnih cena. Relativne cene su ključni signali za ekonomsko delovanje pojedinaca i koktel informacija koji nam poručuje kako treba da vrednujemo neko dobro u odnosu na ostala dobra odnosno kako to vrednuju ljudi oko nas.

Računari se mogu smatrati trajnim potrošnim dobrima i kao takvi njihova kupovina je pre svega funkcija potrebe za računarom i mogućnosti njegove upotrebe a ne cene. Ljudi kupuju računar zato što im treba a ne zato što su se odlučuju da kupe još jedan jer je pala cena. Ono što se u takvoj situaciji desilo je da su ljudi kupovali bolje konfiguracije računara nego što realna kupovna moć dozvoljava (merena relativnim cena u svetu bez poreza). Slična stvar, samo u suprotnom smeru se dešavala u prodaji automobila. Ljudi su kupovali auto kada im je bio potreban (ne YUGO konzerva na četiri točka) kao trajno potrošno dobro i bili su spremni da izdvoje novca shodno svojim ekonomskim mogućnostima. Pošto je carina bila visoka za taj novac su mogli da kupe lošiji automobil. Kada je carina pala desilo se da su ljudi poboljšali kvalitet vozila koja kupuju ne i ukupan iznos koji troše (a i broj automobila) jer je on rezultat drugih predominantnih faktora.  Tako i u računarstvu, ljudi danas kupuju skuplje konfirguracije nego što je realna ekonomska moć u našem društvu. 

Posle podizanja PDV na kompjutere i opremu neće se desiti, ama baš ništa posebno. Iz nekoliko razloga. Prvo, svi koji su spremni da kupe računar, u narednih par meseci, svoju kupovinu če obaviti do nove godine. To prodavcima daje dovoljno prostora da investiraju u uvoz jeftinijih konfiguracija. Ko je bio spreman da plati 500 evra za računar posle porasta stope PDV ima tri izbora, ili će izvući iz džepa još koju desetinu evra da kupi računar ili će se odreći i5 procesora u korist i3 i kupiti malo lošiju konfiguraciju ili će sačekati tri meseca da ista konfiguracija dovoljno pojeftini. Jedini segemnt tržišta u kojem bi moglo da dođe do pada prodaje su najjeftinije konfiguracije koje kupuju oni koji nemaju ni dinar više da odvoje nego što su odvojili za kupovinu računara. Ako postoji neko kome treba računar i odlučio je da odvoji 200 evra i nije spreman ni dinar više, a jeftinije konfigruacije nema, jedino on će odustati od kupovine. Zaista je pitanje koliko ovih ljudi ima. Na kraju sa cenama računara koje stalno padaju verovatnoća za ovakav slučaj drastično se smanjuje.  Pretpostavljam da će me mnogi napasti sa primerima siromašnih porodica iz unutrašnjosti sa jednim roditeljem koji mora da izdržava dvoje studenata i sl. Ali onaj ko nema za računar nema iz drugih razloga a ne zato što će najjeftinija konfiguracija koštati 208 umesto 200 evra.

Dakle, predviđam da će se desiti sledeće: pre će se ljudi odlučivati da potroše manje para (bez PDV) ili sačekaju sa kupovinom koji mesec odnosno odlučiće se za kupovinu lošije konfiguracije nego što će se odlučiti da odustanu od kupovine. Zapravo, predviđam da će tržište računara u Srbiji nastaviti trend rasta, da će odnos cena/kvalitet da nastavi rapidno da raste kao posledica "krive učenja" i inovacija u IT industriji i da će prosečna cena računara, sa sve višim PDV, da se smanji. Ništa posebno drugačije nego sada.

Mislim da su kataklizmične izjave, da će rast stope PDV na računare da ima "katastrofalne posledice ne samo na IT tržište nego i na razvoj školstva i nauke" neverovatna besmislica. Prvo, susedna nam Hrvatska, ima stopu PDV od 23% na računare i opremu i ne vidim da je kod njih zbog toga došlo do "katastrofalnih posledica". Drugo, u čemu je dosadašnja niža stopa sprečavala da dođe do IT razvoja školstva i nauke? Ko god je bio na ijednom času informatike u srednjoj i osnovnoj školi zna koje je to bilo gubljenje vremena, koliko su resursi protraćeni i neefikasno korišćeni. Svako zna koliko nemamo računara na fakultetima, internet priključaka. Te stvari su mogle biti učinjene ali nisu. Ne zato što je cena računara bila previsoka ili zato što je postojao PDV. Cena računara i opreme neće biti ključni faktor reforme i razvoja nauke i školstva kao što nije ni bila. Do razvoja IT industrije, nauke i školstva nije došlo zbog državne kontrole, nepostojanja reforme obrazovanja, institucija i sl. Mnogo šira tema od ove analize. Na kraju besmisleno je tvrditi da će viša stopa PDV odvratiti preduzeća i institucije od kupovine računara jer PDV ne plaćaju uopšte! PDV na sve impute proizvodnje vraća se kao poreski kredit!

Međutim, da se vratim na priču zašto mislim da je jedinstvena stopa bitna. Mora se uspostaviti princip. Ako je odlučeno koji je nivo rashoda države, nažalost na mnogo višem nivou nego što bi mnogi želeli, onda je funkcija PDV da prikupi taj potreban novac kao najefikasiniji porez u sistemu. Ako se uvode različite poreske stope uvode se dodatne distorzije u sistem relativnih cena. Ljudi troše više novca na računare nego što je njihova realna ekonomska moć. Jedna od posledica je na primer da to uvećava uvoz IT opreme i računara i time dodaje disbalansu spoljne razmene. Uopšteno, nije slučajno da je oporezivanje računara po jedinstvenoj stopi uobičajena praksa u drugim zemljama Evrope.

Ovaj efekat nije tako opipljiv na jednom tržištu. Međutim kada počnete da slične distorzije (povlašćenom stopom PDV) pravite i na drugim tržištima efekti se multiplikuju jer se pravi potpuna pometnja u cenama i realtivnim odnosima. U svetu bez principa, potpuno je zamisliva situacija da se iz nekin novih "strateških razloga" ukine stopa PDV na neke druge proizvode. Na primer automobile. Jer "automobili su krucijalni imput mnogih biznisa, značajan odliv u kapitalne izdatke preduzeća i spuštanje stope PDV na automobile imalo bi pozitivan efekat na zaposlenost i efikasnost ekonomskog sistema." Ali to važi za svaku robu i uslugu! Svako dobro je imput u nekoj proizvodnji i naravno da je efikasnije da poreza uopšte nema. Ali to nam ne rešava problem potrebnih prihoda. Svakako da će prihodi od povećanja stope PDV na računare biti na nivou statističke greške. Ali pitanje je ako se ovde ne poštuje princip koja će grana biti sledeća. Ako se u nekoj drugoj grani javi uticajna firma kao što je to bio Comtrade u IT-u ili Delta u prometu tropskog voća, nije nemoguće da će se to preduzeće izboriti za nižu stopu PDV-a.

Na kraju ljudi moraju da osete puni efekat štetnosti poreza. Jer samo tako mogu da uvide da su niski porezi usko povezani sa ekonosmkim slobodama - glavnim generatorom razvoja. Ne sumnjam da ti isti ljudi koji kritikuju Vladu zbog podizanja stope PDV nemaju nikakvih problema kada ta ista vlada daje subvencionisane kredite za kupovinu stanova, 4000 evra po radnom mestu stranim investitorima, da se ne protive porastu plata u administraciji i penzija sledeće godine. Pa čekajte, ako je sve to dobro zašto onda nije dobro da se pokupi prihod da bi se to platilo. A ako je porez loš, odreknite se državnih beneficija pa da spustimo PDV na što nižu stopu za sve proizvode. Privredna ne može da se vodi kao skup partikularnih interesa već kao jedan funkcionala i usklađen sistem gde relativne cene na tržištu diktiraju sve. Od toga koja firma će da preživi a koja da propadne, do toga koje dobro će se trošiti u kojoj količini u odnosu na druga dobra.

Da sumiram, efekat porsta stope PDV će biti verovatno minimalan. Poreski prihodi se neće drastično promeniti (mali rast stope PDV na malom tržištu koje je vrlo fleskibilno), ukupno IT tržište u Srbiji će nastaviti da raste po sličnoj stopi kao i do sada, ljudi gotovo uopšte neće smanjiti broj računara koje kupuju (iako je moguće da će kupit slabije konfiguracije odnosno odložiti kupovinu za par meseci) a promena PDV neće imati nikakvog efekta na firme i institucije koje su i do sada dobijale povraćaj PDV. 

Jedinstvena stopa je bitna zato što pegla, u najvećoj mogućoj meri, distorzije do kojih dolazi usled uvođenja poreza i mnogo bitnije dovodi do minimalnih promena relativnih cena. Bitno je uspostaviti jedinstven sistem kako bi se sprečila mogućnost da se pojedine grane, svojim uticajem na Vladu, izbore za nižu stopu na račun ostalih. Mnogo bolje rešenje je da se svi proizvodi obuhvate nešto nižom stopom PDV (16 ili 17%) uz nepromenjene poreske prihode.

O švedskoj državi blagostanja – krah švedskog modela (III deo)

Oprostite na ovolikoj pauzi između dva posta. Vreme je da priču privedemo kraju.

Poslednje godine vlasti Olafa Palmea bile su teške za Švedsku. Zemlja se suočavala sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovim. Iako je Palme zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, oštrih kritika Pinočeovog režima i američke spoljne politike uživao sve veću popularnost u svetu, zbog čestih susreta sa komunistilčkim liderima je bio optuživan da je prosovjetski orjentisan i da ubrzano potanja u socijalizam, pa je zemlja spoljnopolitički marginalizovana. Unutra, ekonomija ja posrtala gušeći se u dvocifrenoj inflaciji.

Ipak, turobna ekonomska situacija privolela je socijaldemokratsku vladu da načini prvi korak u sprovođenju protržišnih reformi. Godine 1985. sprovedena je deregulacija bankarskog sektora u cilju poboljšanja alokacije kapitala – bankama su ukinuta kvantitativna ograničenja pozajmljivanja, čime je olakšano kreditiranje stanovništva i privrede. Međutim, reforma je bila sprovedena u lošem trenutku visoke inflacije i izraženih inflatornih očekivanja te su rezultati bili kontraproduktivni. Sa inflacijom u tom trenutku skoro 8%, i realnom kamatnom stopom blizu ili ispod nule, stimulisan je let (beg) kapitala u realne vrednosti. Tako je kreiran balon na tržištu nepokretnosti, koji će kasnije izazvati probleme. Takođe, olakšano kreditiranje je podstaklo naglu kreditnu i monetarnu ekspanziju, što će učvrstiti inflatornu bazu u budućnosti. Kruna je i dalje bila nominalno fiksirana, ali je relani kurs snažno apresirao. Privreda, ionako opterećena velikim državnim nametima i poslovnim regulacijama, je zbog toga postala još nekonkurentnija, pa je izvoz dodatno padao.

Olaf Palme je ubijen 1. marta 1986. godine dok se sa suprugom, bez pratnje telohranitelja, vraćao glavnom stokholmskom ulicom kući. Motivi i ubice do danas nisu razotkriveni. Ovaj atentat je označio konačan kraj ere ortodoksne socijaldemokratije u Švedskoj.

Za samo 16. godina, socijaldemokratija je srozala Švedsku sa 4. na 8. mesto najrazvijenijih zemalja sveta, sa dubokim strukturnim lomom rasta GDP-a. Premda jedna od najzdravijih nacija na svetu (mereno prema očekivanom životnom veku), državna regulacija bolovanja je omogućila Šveđanima da svaki deset penzioner bude invalid rada. Takođe, dnevno je u proseku 10% radne snage ostajalo kod kuće zbog problema sa zdravljem, dok je petkom izostanak sa posla dostizao čak 20%. Siva ekonomija se povećala, i pitanje „sa ili bez računa?“ je postalo uobičajeno u svakodnevnom životu.

Problem sa rastućom nezaposlenošću je vlada prikrivala friziranjem statističkih podataka. U nezaposlene nisu ubrajani radnici na neprofitabilnim i kratkoročnim javnim radovima, oni koji su u programu biroa rada za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju, kao ni studenti koji aktivno traže posao. Umesto, kako je prikazivano, 1-2% nezaposlenih, bilo ih je preko 15%. U 16 godina u privredi nije bilo otvoreno nijedno novo radno mesto, dok je broj radnih mesta u privatnom sektoru pao na nivo iz 1950-ih godina.

Na mesto premijera nakon atentata je došao Ingvar Karlson, koji je sproveo prvi ozbiljniji set protržišnih reformi. Skresani su marginalni porezi, ukinuta je devizna kontrola, a vlada se obavezala da više neće devalvirati krunu. Odbrana valute i obaranje inflacije su povereni centralnoj banci, koja je otpočela sa podizanjem kamatne stope u tu svrhu. Iako su efekti ovih mera, izuzev metoda Riksbanke za obaranje inflacije i stabilzacije kursa, dugoročno pozitivni, trebalo je preživeti kratak rok. Privreda je srljala novu recesiju, najgoru od Velike depresije.

Valuta je bila pod udarom špekulanata, koji su znali da odbrana podizanjem kamatne stope nije održiva. Balon na tržištu nekretnina je pukao, dohodak je padao, inflacija se ponovo ubrzavala (1990. 10,5%, 1991. 9,3%), a nezaposlenost dostizala 20% (zvanično, porast je bio tek neznatan, na oko 3%). Ingvar Karlson je izgubio podršku za dalje reforme unutar partije i podneo je ostavku. Ovakav sled događaja je ubrzao odlazak socijaldemokrata sa vlasti, drugi put posle 1932. godine.

Godine 1991. Karl Bilt je postao premijer. Bilo je to vreme izazova i za Bilta i za Švedsku - račun dvadesetogodišnjeg rasipanja je stigao na naplatu. Švedska je pala na 14. mesto najprospretitetnijih nacija sveta. Novembra 1992. godine fiksni kurs krune je konačno srušen, pa je zemlja bila primorana da istupi izERM-a, dok su četiri najveće banke bankrotirale. GDP je 1993. godine bio niži za 5% u odnosu na 1990.

Kako bi se ekonomija izvukla iz provalije, novi premijer je morao da se uhvati u koštac sa tri ozbiljna problema – (1) velikom državom koja je trošila 71% ukupnog nacionalnog dohotka; (2) nestabilnom makroekonomijom koja je gorela u inflatornoj groznici, i (3) bolesnom mikroekonomijom: biznisom preplavljenim poslovnim regulacijama i rigidnim tržištem rada.

Biltova Vlada je smanjila javnu potrošnju na 52% GDP-a i umanjila marginalne poreze, uvela vaučere u obrazovni sistem, reforsmisala penzioni (što je za rezultat imalo rast privatnih penzionih osiguranika i pad korisnika državnih, čime je postignuta održivost penzionog sistema), deregulisala je sektore telekomunikacija, pošte, avioindustrije, saobraćaja i taksi usluga, kao i energetike, i otvorila vrata za privatnike u zdravstvu.

Švedska je beležila permanentan rast ekonomskih sloboda izbijajući u sam svetski vrh najslobodnijih država. Ovim strukturnim reformama stvorena je osnova za dugoročno poboljšanje konkurentnosti privrede. Zbog toga je ekonomija brzo rasla od sredine devedesetih godina po prosečnoj stopi 3,65% do kraja milenijuma i 2,5% do 2005 (poredeći sa prosečno 1,2% početkom osamdesetih).

Biltova Vlada nije preživela naredne izbore, ali ono što je zanimljivo – socijaldemokrate su nastavile sa ekonomskim reformama. Centralna banka je dobila punu nezavisnost 1999. godine, a povećanje ekonomskih sloboda je ostao prioritet i nove vlasti. Tako je Švedska ušla u 20 najslobodnijih svetskih i 10 evropskih ekonomija.

Ovde bi bilo dobro napraviti kraj preseka. Ne zato što dalja priča nije zanimljiva, naprotiv. Razlog zašto ovde stajemo leži u činjenici da smo u potpunosti iscrpleli materiju o ortodoksnom švedskom modelu. Kao takav, on danas više ne postoji. Ostalo je da se ukratko svedu zaključci.

Iskustvo Švedske, posebno od početka sedamdesetih godina, važno je za sve one koji se bave pitanjem države blagostanja. Istorijsko-ekonomski fakti pokazuju da je uspeh švedske države blagostanja u obezbeđivanju svojih građana ekonomskim blagostanjem, zapravo, samo mit. Istina je da uvođenje velikih državnih socijalnih programa i regulacija opterećuje privredu do njenog potpunog usporavanja, uz propratne efekte visoke inflacije i nezaposlenosti.

Kada su formulisali svoju teoriju, Alva i Gunar Mirdal su rekli da ako ona ne bude radila u Švedskoj, neće raditi nigde drugde na svetu. Odgovor koji je dat na ovu polaznu pretpostavku je, čini se, prilično jasan. Ambiciozno zamišljen model je umesto blagostanja počeo da proizvodi stagnaciju i koruptivni moral. Sprovoditi politikusocijalne pravde i imati jaku ekonomiju izgleda dugoročno neodrživim.

Za neka buduća razmatranja ostaje pitanje koliko je država, odnosno birokratski aparat, zaista efikasan u ostvarivanju socijalnog razvoja, i može li se on (socijalni razvoj) odvojiti od ekonomskog.

Taksističko traženje rente (Rent-taxing)

Ko nije čuo za teoriju traženja rente (rent-seeking theory) možda je pravi trenutak da skine neku knjigu sa police (interneta) i prelista. Sada ima veoma očevidan primer u praksi. O ovoj temi sam već pisao davno. Taksisti u Beogradu su najavili za 13. decembar protestnu vožnju. Traže donošenje posebnog zakona o taksi prevozu. Evo šta traže između ostalog:

• određen i limitiran broj taksista

• prestanak izdavanja dodatnih dozvola

• licenciranje taksi-preduzetnika

• propisivanje jedinstvene cene na taksi prevoz bez prava na popust

• ukidanje akcize na benzin preko 300 litara mesečno

Cene taksi usluga su se više nego duplirale od 2003. godine. Vlast se i dalje neprestano petlja u taksi tržište za koje smatram da bi, uz nekoliko tehničkih rešenja, moglo da funkcioniše potpuno tržišno. Uostalom ko mi ne veruje neka ode u Užice i neka proveri kako tamo funkcioniše taksi i koje su cene. Za vožnju sa jednog kraja grada na drugi platili biste 140 dinara, onoliko koliko vas košta da u istim kolima, podjednako sposoban čovek okrene ključ i startuje motor u Beogradu.

Svako, limitiranje broja taksista ograničava potencijalnu ponudu. Kada ograničite ponudu uz nepromenjenu tražnju jedini rezultat možete dobiti rast cena. Ako se prestane sa izdavanjem dodatnih dozvola onda se onemogućava da novi igrači uđu na tržište u pokušaju da prisvoje deo profita koji ubiraju prisutni igrači na tržištu. Trenutnim taksistima to svakako nije u interesu (zarada prosečnog taksiste je iznad proseka u Beogradu).

Licenciranje taksi-preduzetnika u trenutnom sistemu nije tako loša ideja. Na taj način bi se mogli legalizovati oni koji voze na „divljaka“. Međutim postoji jedan, mnogo bolji sistem. Uvođenje obavezne fiskalne kase. Onda bi svaki taksista koji nije u udruženju moga da radi kao free-lancer, izdaje račune svojim mušterijama i legalizuje svoje poslovanje, baš kao i taksista iz udruženja. Jer ono što oni sada rade nije legalno. Ne postoji osnovica za obračunavanje PDV, on se bez kasa može plaćati samo paušalno. Naravno, taksisti su protiv toga jer znaju da bi morali da podnesu deo poreskog tereta.

Propisivanje jedinstvene cene, bez popusta, je malo drugačija priča. Taksi udruženja se mogu dogovoriti oko cene usluge i postaviti je tako da zarade najviše. To je i bio slučaj. Međutim, svako udruženje imalo je podsticaj da „vara“ i spusti cenu. Pošto je dogovor oko cene nastao uz blagoslov grada koji je to ozvaničio uredbom, jedan od načina zaobilaženja snižavanja cene je bio popust na poziv. Time su taksi udruženja mogla da preuzmu deo mušterija drugih udruženja. Naravno, prednost popusta na poziv važila je sve dok ne dođe do odmazde drugih udruženja. I ona su kasnije odobravala popuste. Onda se neko dosetio da umesto 20% omogući 30% popusta, pa zakazivanje preko SMS poruke, kako ljudi ne bi plaćali previše na pozive moblinim. I tako dalje. U svakom slučaju tržišna utakmica u datim uslovima, vukla je cenu naniže ili bar sporije naviše.

Dogovori oligopolista (taksi udruženja u ovom slučaju) mogu postati stabilni ukoliko država propiše cenu i ostale uslove i tako natera aktere da se pridržavaju pravila. Što je dugoročno zapravo u njihovom interesu jer onemogućava pojedine igrače da varanjem prisvoje kratkoročne profite ali dugoročno nanesu štetu zaradama u celoj grani. Zapravo, OPEC već decenijama pokušava da učini baš to na tržištu sirove nafte u Svetu i primora zemlje članice da posluju kao jedinstveni monopolista.

Ideja akciza je da se preko njih od pojedinca koji koristi neko dobro naplati za društveni trošak korišćenja tog dobra. Time se želi i smanjiti potrošnja. Ideja u slučaju goriva je da se od vozača naplati za ispuštanje štetnih gasova koji zagađuju vazduh, javno dobro koje svi udišemo. Ne bih se složio da je to bila inicijalna ideja naših zakonodavaca. Ali ipak, ako prihvatimo gornju idju, kada bi ukinuli akcizu na gorivo preko 300 litara praktično bi nagradili one koji najviše zagađuju. Mnogo bitnije, benzin je osnovni varijabilni trošak u pružanju taksi usluga i kada bi prepolovili cenu takvog troška značajno bi proširili profitnu marginu. Naravno da je jasno zbog čega taksisti ovo traže.

Teško da ćete naći primer grada u kome je taksi strogo regulisan a da su cene niske, usluga dobra a sistem funkcioniše. Gde god se grad mešao u taksi tržište jedino što je napravio je nered.

Na kraju, uopšteno, pitanje je koliko taksisti imaju pravo na protest. Ja smatram da je protestna vožnja vid ucene ostalih građana. Ovakav zakon bi morao da se donese na nivou države odnosno u parlamentu. S te strane mislim da taksisti nemaju nikakvo pravo da protestvuju ukoliko nisu pokušali legalnu proceduru, poslali predlog zakona u skupštinu npr. Ne mislim da imaju pravo da blokiraju ceo grad na jedan dan (što će se svakako dogoditi) tražeći svoje lične finansijske interese na koje nemaju pravo, ni po ekonomskoj logici a verovatno ni po Zakonu o zaštiti konkurencije. Zapravo jedini njihov cilj je da zavuku ruku u džep potrošača, ograniče ponudu i podignu cenu. Tu višu cenu plaćaće oni koji i dalje budu mogli da izdvajaju za taksi, odnosno oni koji moraju jer nemaju mnogo izbora. Jedina svetla tačka u celoj priči je da će biti malo manje gužve po gradu.

Protiv zavisti

Švajcarska je zanimljiva država. Bilo da se radi o federalnom, kantonalnom ili opštinskom nivou, kada dođe do tenzija među partijama, ili kada neka partija pokuša da progura svoj hir, ljudi izađu na referendum i kažu šta misle. Većina je često jedva natpolovična, ali rezultat svi poštuju kao da je odluka jednoglasno doneta. I ovaj oblik direktne demokratije izgleda daje političku stabilnost zemlji.

Sada su glasali protiv zavisti.

O švedskoj socijaldemokratiji - švezoskleroza (II deo)

„Treći put vodi u treći svet.“

Milton Fridman

Vreme koje je nastupalo bilo je veoma važno za razvoj ideje socijaldemokratije u zemlji.

Švedska je izbegla granate Prvog svetskog rata. Infrastuktura, proizvodni kapaciteti, ljudstvo, sve je ostalo nepogođeno ratnim vihorom koji je harao Evropom. Opstanak van žarišta je imao još jedan pozitivan efekat po privredu – tražnja za dobrima koja su se proizvodila u kontinentalnoj Evropi sada je bila preusmerena ka švedskim kompanijama. Takođe, za potrebe obnove u prvim godinama posle rata uvožena su dobra iz Švedske. Privreda je bila u ekspanziji, ali rast nije bio zasnovan na inovacijama, nego na špekulaciji. Ipak, vrlo brzo, promene na svetskom tržištu (ukidanje ratnih barijera i carina, i obnavljanje kapaciteta u drugim zemljama) i unutrašnja rastuća inflacija prepolovili su tražnju za švedskim proizvodima. Zemlja je 1921-1922. ušla u recesiju uz pad proizvodnje od 25%, i rast nezaposlenosti na 30%. Država ipak nije ozbiljnije intervenisala. Javna potrošnja je ostala ispod 10%. Privreda se iz recesije izvukla sama inovacijama.

Ali, raspoloženje među ljudima počinje polako da se menja. Socijaldemokrate dobijaju na snazi. I oni se menjaju. Partijska ideologija ostaje marksizam, ali se revolucija kao metod odbacuje. Glavni politički cilj i dalje, međutim, ostaje socijalizacija sredstava proizvodnje.

Očevi švedskog trećeg puta bili su Alva i Gunar Mirdal (ovaj drugi je 1974. godine podelio Nobelovu nagradu sa Hajekom!). Smatrali su da je s obzirom na specifične faktore - dug period mira (130 godina, par godina duže od Švajcarske), razvijenu eknomoiju i homogeno stanovništvo, Švedska idealan kandidat za socijaldemokratski eksperiment – balansiranje između američkog kapitalizma i sovjetskog socijalizma. Gunar Mirdal je pisao:

"The Scandinavian countries, and particularly Sweden, by historical accident, are given the most advantageous set of prerequisites for a bold experiment in Social Democracy (social welfare state). If it cannot successfully be developed in Scandinavia, given by historical chance quite exceptionally advantageous conditions, it would probably not work out anywhere else."

Kakva je sudbina države blagostanja u Švedskoj, ideala koji gospodin Vučetić, i verovatno mnogi drugi priželjkuju u Srbiji?

Velika depresija je stigla 1930. i 1931. godine. Država je ovaj put bila aktivnija u borbi protiv recesije, ali znatno manje od drugih zemalja. Kamatna stopa je oborena na 2.5% i izvršena je jedna konkurentska devalvacija (od 30%), ali je javna potrošnja bila ne viša od 10%. Privreda se izvukla iz recesije.

1932. godine, na krilima umora dve recesije i izbornih obećanja o izdašnijim socijalnim davanjima za siromašme i povlasticama za srednju klasu socijaldemokrate su došle na vlast. Vreme je radilo u njihovu korist. Zatekli su malu državu, koju su rešili da promene.

Ipak, dramatičnih reformi godinama nije bilo. Državni izdaci su sporo povećavani, uglavnom na projekte izgradnje infrastrukture i skromne socijalne programe, dok birokratija nije snažnije intervenisala u ekonomiji. One regulacije koje su uvedene više su pogodovale velikim kompanijama nego radnicima. Recimo, kada se odlučivalo o ujednačavanju plata radnika, one su postavljane na niži nivo, koji je odgovarao preduzećima. Sindikati su se slagali sa politikom Vlade i nisu se opriali kreativnoj destrukciji tržišta, jer je broj novootvorenih radnih mesta i dalje bio nadmašivao broj zatvorenih. Ni nacionalizacija nije izvedena. Uvidelo se da i da se domaće fabrike konfiskuju, van svakog domašaja ostaju filijale u inostranstvu. A ni petogodišnji plan još nije bio spreman, i odustalo se.

Dakle, država će godinama i po osvajanju vlasti od strane socijaldemokrata ostati praktično onakva kakva je bila i pre njihovog dolaska. Mala javna potrošnja, mali javni sektor, relativno slobodna i neregulisana privreda.

Švedska nije učestvovala ni u Drugom svetskom ratu. Izvoz mašina, drveta i gvožđa u demolirane zemlje Evrope, je bio motor rasta privrede nakon rata. Polovinom šezdesetih će rast biti na vrhuncu uz povećanje GDP-a od 4.6% prosečno godišnje. U to vreme je postala četvrta najrazvijenija zemlja, iza SAD (1), Švajcarske (2) i Danske (3).

Ali, u periodu 1950-1976. javna potrošnja je eskalirala. Sa 21% 1950. godine, povećana je na 30% 1960. i 50% 1970-ih! Umesto nacionalizacije sredstava za proizvodnju, krenulo se u nacionalizaciju dohodaka. Socijaldemokrate su krenule u kampanju šireći ideje da tržište nije sposobno da raspodeli dohodak pravedno, i da država mora da brine o dobrobiti svojih građana.

Uvećana su davanja na osnovno i srednje obrazovanje, i posebno dečiji dodatak, prošireni su zdravstveni programi. Radna nedelja je skraćena na 5 dana i 40 časova, dok je zakonom propisano 5 nedelja godišnjeg odmora. Implementirana je politika subvencionisanja kupovine stanova. I porezi su se iz godine u godinu uvećavali, zajedno sa socijalnim izdacima i zaposlenima u javnom sektoru. Započeto je sa uvođenjem ekonomske regulative u cilju postizanja socijalno pravednih ciljeva.

Kao rezultat, ekonomija je počela da usporava. Ali politički entuzijazam socijaldemokrata nije.

Početkom sedamdesetih je na mesto premijera došao Olaf Palme sa radikalnom idejom opšte jednakosti. Regulacija poslovanja je dramatično uvećana, zajedno sa javnom potrošnjom i doprinosima za zaposlene (porezima na plate). Sada može delovati kao scena iz epizode Letećeg cirkusa, ali kada se premijer Palme suočio sa problemom finansiranja sve masivnijih vladinih socijalnih programa, epohalno je izašao za govornicu parlamenta i rekao da je pronađen novi izvor budžetskih prihoda – uvođenje marginalnog poreza na određene kategorije dohotka od 102%! Skupština je usvojila zakon. A Švedska je počela i da se zadužuje u inostranstvu kako bi pokrivala tekuću potrošnju.

Sistem socijalnih transfera nezaposlenima i bolesnima je unapređen (90% zarade), povećani su socijalni fonodovi i privilegije za penzionere. Socijalno, penzijsko i zdravstveno osiguranje su ostali u državnim rukama. Uvedeno je porodiljsko za oba roditelja, a država je pokrivala 80% troškova odgajanja dece (više to tome, pročitajte članak Jovane Papan na NSPM). Povećane su subvencije za poljoprivredu. Država birokratija je prožela sve segmente društva.

Za samo tri godine vladavine Palmea, troškovi zarada u Švedskoj su skočili za 80%. Kako su cene na svetskom tržištu ostale nepromenjene, kompanije su gubile profite i sredstva za investicije, pa su se vrlo brzo suočile sa problemom nekonkurentnosti. S obzirom da unutruašnji rezovi nisu dolazili u obzir (pa, tek je počelo), Palme je problem pokušao da reši konkurentskim devlavacijama krune – tri puta. To je privremeno ublažilo tegobe, ali su dugoročni strukturni disbalansi ostali. Sve preduzete mere su istiskivale privatne investicije. Od 50 danas najvećih Švedskih kompanija, samo je IKEA osnovana nakon WW II!

Glasači su odmah na narednim izborima 1976. kaznili socijaldemokrate. Posle 44 godine neprekidne vladavine, većinu je dobila desnica. Ali umesto da razmontira socijalističku tvrđavu, kao što se to od desnice očekuje da radi, nova vlast je javnu potrošnju dodatno povećala sa 50% na 65%! Privreda je bila u teškoj situaciji, dok je svetska ekonomija u isto vreme rasla.

Već 1982. godine socijaldemokrate i Palme su se vratili na vlast, i odmah izvršili čuvenu big-bang devalvaciju krune od 16%, što, naravno, nije rešilo fundamentalne probleme ekonomije – masivnu poslovnu regulaciju, rigidno tržište rada i ogromnu javnu potrošnju. To je samo podgrejalo inflaciju i inflatorna očekivanja. Kako su monopol na određivanje minimalnih nadnica de facto imali sindikati (s obzirom da su integrisani u socijaldemokratsku partiju – što u svom naletu pomodarskog levičarenja pokušava predsednik Tadić), oni su svoja inflatorna očekivanja ugradili u buduće zarade, i dodatno oslabili konkurentnost švedskih kompanija.

Palme je ubijen 1986. godine. Od njegovog dolaska na vlast pa do atentata, zemlja je pala sa 4. na 8. mesto najrazvijenijih država sveta. Javni dug je porastao sa 10% GDP-a na 140%, bruto investicije su pale sa 24.5% na 19.3%, neto investicije (ulaganja u nove kapacitete) sa 16% na 6%, štednja sa 15% na 5%.

Kako su osamdesete odmicale, fundamenalni nedostaci trećeg puta su sve više isplivavali na površinu. Inflacija je rasla, ekonomija se pregrejavala, nezaposlenost povećavala, padala je produktivnost. Privatni sektor je bio nekonkurentan na svetskom tržištu, a kod kuće se suočavao sa nedostatkom radne snage (državna služba je bila atraktivnija za domaće stanovništvo, jer su plate bile više). Privreda je početkom devedesetih upala u do tada najozbiljniju recesiju. Švedska je pala na 14. mesto najprosperitenijih država u svetu. I socijaldemokrate su drugi put za 60 godina na vlast izgubile izbore.

A dobio ih je Karl Bilt, o kome će više reči biti sledeći put. :)