O švedskoj državi blagostanja – krah švedskog modela (III deo)

Oprostite na ovolikoj pauzi između dva posta. Vreme je da priču privedemo kraju.

Poslednje godine vlasti Olafa Palmea bile su teške za Švedsku. Zemlja se suočavala sa unutrašnjim i spoljašnjim izazovim. Iako je Palme zbog protivljenja ratu u Vijetnamu, oštrih kritika Pinočeovog režima i američke spoljne politike uživao sve veću popularnost u svetu, zbog čestih susreta sa komunistilčkim liderima je bio optuživan da je prosovjetski orjentisan i da ubrzano potanja u socijalizam, pa je zemlja spoljnopolitički marginalizovana. Unutra, ekonomija ja posrtala gušeći se u dvocifrenoj inflaciji.

Ipak, turobna ekonomska situacija privolela je socijaldemokratsku vladu da načini prvi korak u sprovođenju protržišnih reformi. Godine 1985. sprovedena je deregulacija bankarskog sektora u cilju poboljšanja alokacije kapitala – bankama su ukinuta kvantitativna ograničenja pozajmljivanja, čime je olakšano kreditiranje stanovništva i privrede. Međutim, reforma je bila sprovedena u lošem trenutku visoke inflacije i izraženih inflatornih očekivanja te su rezultati bili kontraproduktivni. Sa inflacijom u tom trenutku skoro 8%, i realnom kamatnom stopom blizu ili ispod nule, stimulisan je let (beg) kapitala u realne vrednosti. Tako je kreiran balon na tržištu nepokretnosti, koji će kasnije izazvati probleme. Takođe, olakšano kreditiranje je podstaklo naglu kreditnu i monetarnu ekspanziju, što će učvrstiti inflatornu bazu u budućnosti. Kruna je i dalje bila nominalno fiksirana, ali je relani kurs snažno apresirao. Privreda, ionako opterećena velikim državnim nametima i poslovnim regulacijama, je zbog toga postala još nekonkurentnija, pa je izvoz dodatno padao.

Olaf Palme je ubijen 1. marta 1986. godine dok se sa suprugom, bez pratnje telohranitelja, vraćao glavnom stokholmskom ulicom kući. Motivi i ubice do danas nisu razotkriveni. Ovaj atentat je označio konačan kraj ere ortodoksne socijaldemokratije u Švedskoj.

Za samo 16. godina, socijaldemokratija je srozala Švedsku sa 4. na 8. mesto najrazvijenijih zemalja sveta, sa dubokim strukturnim lomom rasta GDP-a. Premda jedna od najzdravijih nacija na svetu (mereno prema očekivanom životnom veku), državna regulacija bolovanja je omogućila Šveđanima da svaki deset penzioner bude invalid rada. Takođe, dnevno je u proseku 10% radne snage ostajalo kod kuće zbog problema sa zdravljem, dok je petkom izostanak sa posla dostizao čak 20%. Siva ekonomija se povećala, i pitanje „sa ili bez računa?“ je postalo uobičajeno u svakodnevnom životu.

Problem sa rastućom nezaposlenošću je vlada prikrivala friziranjem statističkih podataka. U nezaposlene nisu ubrajani radnici na neprofitabilnim i kratkoročnim javnim radovima, oni koji su u programu biroa rada za dokvalifikaciju i prekvalifikaciju, kao ni studenti koji aktivno traže posao. Umesto, kako je prikazivano, 1-2% nezaposlenih, bilo ih je preko 15%. U 16 godina u privredi nije bilo otvoreno nijedno novo radno mesto, dok je broj radnih mesta u privatnom sektoru pao na nivo iz 1950-ih godina.

Na mesto premijera nakon atentata je došao Ingvar Karlson, koji je sproveo prvi ozbiljniji set protržišnih reformi. Skresani su marginalni porezi, ukinuta je devizna kontrola, a vlada se obavezala da više neće devalvirati krunu. Odbrana valute i obaranje inflacije su povereni centralnoj banci, koja je otpočela sa podizanjem kamatne stope u tu svrhu. Iako su efekti ovih mera, izuzev metoda Riksbanke za obaranje inflacije i stabilzacije kursa, dugoročno pozitivni, trebalo je preživeti kratak rok. Privreda je srljala novu recesiju, najgoru od Velike depresije.

Valuta je bila pod udarom špekulanata, koji su znali da odbrana podizanjem kamatne stope nije održiva. Balon na tržištu nekretnina je pukao, dohodak je padao, inflacija se ponovo ubrzavala (1990. 10,5%, 1991. 9,3%), a nezaposlenost dostizala 20% (zvanično, porast je bio tek neznatan, na oko 3%). Ingvar Karlson je izgubio podršku za dalje reforme unutar partije i podneo je ostavku. Ovakav sled događaja je ubrzao odlazak socijaldemokrata sa vlasti, drugi put posle 1932. godine.

Godine 1991. Karl Bilt je postao premijer. Bilo je to vreme izazova i za Bilta i za Švedsku - račun dvadesetogodišnjeg rasipanja je stigao na naplatu. Švedska je pala na 14. mesto najprospretitetnijih nacija sveta. Novembra 1992. godine fiksni kurs krune je konačno srušen, pa je zemlja bila primorana da istupi izERM-a, dok su četiri najveće banke bankrotirale. GDP je 1993. godine bio niži za 5% u odnosu na 1990.

Kako bi se ekonomija izvukla iz provalije, novi premijer je morao da se uhvati u koštac sa tri ozbiljna problema – (1) velikom državom koja je trošila 71% ukupnog nacionalnog dohotka; (2) nestabilnom makroekonomijom koja je gorela u inflatornoj groznici, i (3) bolesnom mikroekonomijom: biznisom preplavljenim poslovnim regulacijama i rigidnim tržištem rada.

Biltova Vlada je smanjila javnu potrošnju na 52% GDP-a i umanjila marginalne poreze, uvela vaučere u obrazovni sistem, reforsmisala penzioni (što je za rezultat imalo rast privatnih penzionih osiguranika i pad korisnika državnih, čime je postignuta održivost penzionog sistema), deregulisala je sektore telekomunikacija, pošte, avioindustrije, saobraćaja i taksi usluga, kao i energetike, i otvorila vrata za privatnike u zdravstvu.

Švedska je beležila permanentan rast ekonomskih sloboda izbijajući u sam svetski vrh najslobodnijih država. Ovim strukturnim reformama stvorena je osnova za dugoročno poboljšanje konkurentnosti privrede. Zbog toga je ekonomija brzo rasla od sredine devedesetih godina po prosečnoj stopi 3,65% do kraja milenijuma i 2,5% do 2005 (poredeći sa prosečno 1,2% početkom osamdesetih).

Biltova Vlada nije preživela naredne izbore, ali ono što je zanimljivo – socijaldemokrate su nastavile sa ekonomskim reformama. Centralna banka je dobila punu nezavisnost 1999. godine, a povećanje ekonomskih sloboda je ostao prioritet i nove vlasti. Tako je Švedska ušla u 20 najslobodnijih svetskih i 10 evropskih ekonomija.

Ovde bi bilo dobro napraviti kraj preseka. Ne zato što dalja priča nije zanimljiva, naprotiv. Razlog zašto ovde stajemo leži u činjenici da smo u potpunosti iscrpleli materiju o ortodoksnom švedskom modelu. Kao takav, on danas više ne postoji. Ostalo je da se ukratko svedu zaključci.

Iskustvo Švedske, posebno od početka sedamdesetih godina, važno je za sve one koji se bave pitanjem države blagostanja. Istorijsko-ekonomski fakti pokazuju da je uspeh švedske države blagostanja u obezbeđivanju svojih građana ekonomskim blagostanjem, zapravo, samo mit. Istina je da uvođenje velikih državnih socijalnih programa i regulacija opterećuje privredu do njenog potpunog usporavanja, uz propratne efekte visoke inflacije i nezaposlenosti.

Kada su formulisali svoju teoriju, Alva i Gunar Mirdal su rekli da ako ona ne bude radila u Švedskoj, neće raditi nigde drugde na svetu. Odgovor koji je dat na ovu polaznu pretpostavku je, čini se, prilično jasan. Ambiciozno zamišljen model je umesto blagostanja počeo da proizvodi stagnaciju i koruptivni moral. Sprovoditi politikusocijalne pravde i imati jaku ekonomiju izgleda dugoročno neodrživim.

Za neka buduća razmatranja ostaje pitanje koliko je država, odnosno birokratski aparat, zaista efikasan u ostvarivanju socijalnog razvoja, i može li se on (socijalni razvoj) odvojiti od ekonomskog.