Predizborna obećanja - spisak lepih želja

Novi tekst za sutrašnje izdanje novosadskog Dnevnika.

Preporuka za leto

Prethodno sam u postu Letnje škole, akademije seminari, linkovao nekoliko interesantnih programa. Pošto je većina prošla za ovu godinu, razmislite o narednoj. Preporučujem vam još jedan letnji program, ovoga put au Moskvi. Georgetown univerzitet organizuje letnju školu Preparing Global Leaders Summit koja je namenjena političkim, privrednim i naučnim liderima budućnosti. Pošto poznajem jednog od profesora (Sam Potoliccio) sa letnje škole u Pragu, mogu toplo da preporučim njegov novi program. Takođe će učestvovati na Balkan Youth Forumu u Kragujevcu. Najveća prilika i najinteresantniji za ljude koji se bave političkim naukama je svakako Semestar in Washington DC program. Svakako najteže upasti i teško finansirati ali posle takvog iskustva i takve reference nema šta nije moguće.

Ponovo vas podsećam na letnje pšrograme koje organizuje TFAS a činimi se da su ostale otvorene apliakcije smo za program na Kritu, krajem Jula. Letnje škole su sjajan način da ispitate svoja interesovanja, upoznate ljude koji bi mogli da vam pomognu u budućnosti i steknete značajno iskustvo za buduće obrazovanje, aktivizam ili posao.

Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat

Priznanje

Na pretprošlom sastanku CvN održanom u kafani Orašac (doduše, u krnjem sastavu a Harberger je dobio žuti karton zbog Festa), naravno, povela se priča i o ekonomskim temama i naravno o ekonomskoj stvarnosti Srbije. Veoma nas iritira, ne samo etatizam vladajuće elite koja umesto nevidljive ruke tržišta svesno gura sasvim vidljivu ruku Države gde god je to moguće, a naročito na najbesmislenijim mestima, nego i veoma raširen stav u široj javnosti o tome da''država mora nešto da preduzme po pitanju ______". U tom duhu, objavili smo tekst pod nazivom "MLADI EKONOMISTI: odmah vratiti služenje vojnog roka!" u prošlonedeljnom izdanju novosadskog Dnevnika.Umesto svojim imenima, potpisali smo se kao "Udruženje mladih ekonomista Frederic Bastiat". Uz fusnotu koja ukratko upućuje na to ko je bio Frederik Bastija, ovim pseudonimom želeli smo da pošaljemo jasnu poruku da se ne radi o ozbiljnom dopisu već ismevanju poziva na državni intervencionizam. Vrlo brzo tekst je počeo da se deli na društvenim mrežama a mnogi su se pitali ko su ove budale. Mnogi su se upecali,neki su prepoznali sprdnju a poneko je i potpisao predloge tvrdeći da su dobri za privredu.

Dopis Udruženja ekonomista Frederic Bastiat je satiričan pokušaj autora ovog bloga da se ukaže na pogubnost intervencionističkog i protekcionističkog ekonomskog sistema i načina razmišljanja. Nama najprivlačniji medijum je bila satira - i njena mogućnost da se ono što je crno predstavi kao belo a pogrešno kao pravilno - da čitaoci koji se zalažu za intervenciju države najpre sa odobravanjem počnu da čitaju naš tekst da bi na kraju ostali (nadamo se) potpuno zabezeknuti našim preporukama, što bi ih možda pokolebalo u njihovim dotadašnjim uverenjima i navelo da ponovo promisle o ulozi države u ekonomiji. Odabrani potpis jasna je poruka da je državni intervencionizam posebno nepoželjan u ekonomiji.

Inspiraciju za lažni dopis smo našli u legendarnoj peticiji članova esnafa proizvođača sveća koje je objavio Frederik Bastija krajem prve polovine XIX veka. U ovom pismu Bastija traži od francuskih vlasti da urade nešto po pitanju nelojalne konkurencije Sunca sa kojim domaći proizvođači sveća i špiritusnih lampi ne mogu da se nose. Ironično traži da se zamandale svi prozori, obavežu ljudi da navuku zavese, zatvore sve rupe, zazidaju otvore na kućama kako bi se sprečio ulazak svetla Sunca i time podstakla potrošnja sveća i lampi. Bastija, kroz satiru i ironiju, pokazuje besmisao poziva na protekcionizam države, koji možda koristeći domaćim proizvođačima, evidentno šteti domaćim potrošačima.

O Frederiku Bastiji

Frederic Bastiat (1801-1850) jedan je od najznačajnijih autora klasične liberalne tradicije. Uz Ričarda Kantiljona,Dejvida Hjuma i Žan-Babtis Seja, Frederik Bastija predstavlja preteču austrijske ekonomske tradicije. Iako je pisao u klasičnoj tradiciji, Bastija je prvi put definisao koncept oportunitetnih troškova koji se nalazi u srcu marginalističke revolucije koju su nezavisno sproveli Dževons, Valras i Menger 1870-ih. Pojam oportunitetnog troška je najznačajniji koncept savremene ekonomske analize.

Iako nije imenovao koncept oportunitetnog troška (to će uraditi drugi austrijski ekonomista Fridrih fon Vizer 1914.) u svom delu, "Ono štose vidi i ono što se ne vidi" Bastija uspeva do detalja da objasni potrebu za posmatranjem vidljivih ali i nevidljivih efekata svake ekonomske politike odnosno događaja. U ovom delu Bastija ilustruje zabludu slomljenog prozora koja predstavlja slikovit opis pogrešnog posmatranja isključivo koristi od nekog događaja uz zanemarivanje oportunitetnog troška utrošenog dohotka odnosno primoranog odustajanja od neke prilike. Zbog ovog rada drugi veliki ekonomista, Jozef Šumpeter, smatraće Bastiju najvećim ekonomskim novinarom u istoriji. Ekonomski novinar Henri Hazlit tačno sto godina nakon Bastijinog rada, inspirisan ovim delom, napisaće knjigu "Economicsin One Lesson" (novoizdanje na srpskom u Službenom glasniku). U ovoj knjizi Hazlit Bastijinu ideju sažima u jedinstvenu lekciju iz ekonomije: potrebno je posmatrati efekte neke politike u kratkom ali i dugom roku i to ne samo na grupe direktno uključene u politiku nego i sve grupe u društvu.

Frederik Bastija je i važan autor u oblasti političke filozofije i prava gde je potrebno pomenuti njegovo delo "Zakon" (The Law).U ovoj kratkoj knjizi Bastija prilazi analizi prava uz koncepciju višeg prava (higherlaw) i hrišćanske tradicije - potrebno je kritički pristupiti razumevajući kontekst vremena i konkurentnih koncepcija u doba građanskih revolucija širom Evrope. Mnogo značajnije, Bastija u ovoj knjizi prikazuje mehanizam po kome zakon može postati snažno oružje u kontroli i pridobijanju koristi odnosno koncentraciji političke moći.

Naravoučenije

Tema koju smo odabrali se nametnula sama od sebe jer je bila dovoljno provokativna (u smislu da se o njoj dosta govori i piše pa je šira javnost delimično upoznata sa njom) a takođe je pružila i dovoljno prostora za razno-razne uzlete u levičarenje i totalitarizam što smo pokušali da dovedemo do apsurda. Prema reakcijama ljudi videli smo da je šala uspela. Cilj je bio dvostruk. Prvo, da se kroz satiru i ironiju prikaže besmisao predloga koje iznosimo a koji su zapravo samo pojačana verzija predloga već poznatih javnosti a koji mogu, zbog svoje svedenosti da deluju intuitivno, iako su pogrešni. Sa druge strane, uzimajući pseudonim Udruženja mladih ekonomista Frederic Bastiat, želeli smo da podsetimo na delo velikog pisca, pružajući omaž sjajnoj peticiji proizvođača sveća i da podstaknemo društvo da se više informiše o idejama ovog slavnog mislioca.

U svakom slučaju, nadamo se da je članak imao odjeka među čitaocima novosadskog Dnevnika - da je nasmejao one koji su bliski našim stavovima a one ostale malo podstakao na razmišljanje u novom pravcu. Pokušali smo da vam na novi-stari način približimo ideje Frederika Bastije i podstaknemo na kritiku državnog intervencionizma. Udruženje mladih ekonomista neće stati i u duhu slogana bloga CvN - Ideje novih ljudi - nastavljamo borbu za slobodnu ekonomiju.

Slabljenje dinara ne pomaže izvoznicima

Tokom "srpskog Davosa" moglo se čuti dosta kritika na račun guvernera NBS, da je intervencija u odbrani kursa dinara bila nedovoljna. Od početka godine dinar je oslabio preko 5% i to najviše osećaju uvoznici, ljudi zaduženi u kreditima sa evro klauzulom kao i svi građani koji kupuju uvozna dobra u većim količinama. I trenutni šok na cene nafte verovatno dobrim delom može da se pripiše depresijaciji dinara. Najveći broj kritika, vrlo oštrih i većinom neukih, bio je poslat upravo od strane uvoznika i tajkuna koji u velikoj meri zavise od stranih kredita. 

Skupu je po mom mišljenju obeležio i guverner Šoškić jer je izneo značajnu ocenu da stabilnost kursa, iako na njega NBS može kratkoročno da utiče, u dugom roku isključivo zavisi od konkurentnosti naših proizvoda u inostranstvu i mogućnosti domaćih firmi da prihoduju u evrima. Suština je da se preterana privatna i javna potrošnja prelivaju na deficit tekućeg računa (deficit u trgovini dobrima i usluga) sa inostranstvom. Kombinovano sa katastrofalnim stanjem domaćeg poslovnog okruženja ništa drugo ne može da se dogodi osim manjka deviza na domaćem novčanom tržištu i jačanja evra. Može se reći da kurs evra nije uzrok konkurentnosti već njena posledica. Depresijacija dinara je slika efektivnosti proizvodnje dobara i usluga u našoj privredi.

Na kopaoničkom forumu čuo se i ponovni poziv na uvođenje evra. Najglasniji i stalni zastupnik te ideje je Miroljub Labus. Ne ulazeću u dublju raspravu te teme hteo bih da povežem prethodna tri pasusa u odgovoru na jednu ideju koja se neprestano ponavlja a kojoj imam šta da prigovorim. Detaljnije, često se može čuti prigovor ideji uvođenja evra ili fiksnog kursa da je nakon toga nemoguće depresijacijom dinara, odnosno inflacijom, podstaći domaći izvozni sektor. Zapravo stalna je ideja da je depresijacija valute dobra za izvozni sektor čiji rast eliminiše deficit tekućeg računa i time briše dalje pritiske na promene kursa. Pritom se navodno stvaraju nova radna mesta u izvoznom sektoru. 

Moja teza je da depresijacija dinara u Srbiji, sasvim suprotno ustaljenom mišljenju, zapravo uopšte ne doprinosi blagostanju našeg društva ali ni rastu izvoznog sektora. Postoje dva ključna argumenta (ipak samo njihova kombinacija potvrđujue moju tezu). Prvo, apresijacija kursa evra se skoro automatski kalkuliše u cene proizvoda na domaćem tržištu što pritiska inflaciju (spill-over efekat zaista je veoma snažan u Srbiji) i rast plata što jede koristi koje domaće izvozne firme imaju od povećane dinarske vrednosti deviznih priliva. Zaista, deficit tekućeg računa bi možda bio manji ali to ne znači da bi izvoznim firmama bilo bolje jer bi kod kuće morale da plate veće plate, više troškove energenata, brzo rastuće kontrolisane cene itd. Svaka apresijacija kursa evra povećava dinarske prihode izvoznih firmi ali istovremeno povećava troškove velike većine resursa, poluproizvoda i energenata koji se koriste u proizvodnji. Zbog ovih efekata rast izvoznog sektora usled depresijacije dinara je u najmanju ruku mali. Pritom treba reći da je svaki dobitak zaposlenosti u izvoznom sektoru plaćen gubitkom zaposlenosti u uvoznom sektoru. Zapravo, da li će doći do ukupnog rasta ili opadanja zaposlenosti zavisi će od dominacije radno-intenzivnih proizvodnih procesa u izvoznom ili uvoznom sektoru i drugog, no to je već preveliko udaljavanje od teme. 

Drugo važno pitanje je da li kapitalna struktura izvoznih firmi dopušta dobitke od depresijacije dinara. Kratak odgovor je odričan. Jer najveći broj značajnih izvoznih firmi zavisi od kredita koji su indeksirani u evrima. Nijedna savremena (izvozna) proizvodnja ne finansira se bez određene zastupljenosti duga a ogromna većina privrednih dugova u Srbiji je ili u evrima ili indeksirano u evrima (ako se dobro sećam 80%). Još kada se depresijacija prelije na inflaciju a kamata je varijabilna na dug onda raste i kamata a ne samo vrendost glavnice u dinarima. U prevodu, svako slabljenje dinara znači veće rate za kredite koje se moraju platiti. Sve izvozne firme svoja sredstva finansiraju iz kredita a visina rate direktno zavisi od kursa evra. Kako naplata potraživanja uvek ide sporije od plaćanja kamata i glavnica tako i obračunati viši prihodi po višem krusu evra zapravo stižu kasnije od otplata rata za kredite i izvozne firme ulaze u problem likvidnosti. Upravo ovaj mehanizam  prepoznao je (i objasnio) Toplica Spasojević u specijalnoj emisiji TV B92 o forumu na kopaoniku. Zapravo, rekao je da je svaki rast kursa evra ogroman problem za domaće izvoznike. Siguran sam da nije bio svestan da upravo daje argument za moju tezu. 

Zapravo depresijacija kursa kao metod podsticanja konkurentnosti je možda mogla da funkcioniše u SAD 60'ih godina. Dakle u velikoj zemlji koja je relativno nezavisna od razmene. Tada je bilo moguće proizvoditi, na primer, automobil od domaćih sirovina, tehnologija, radnika koji samo 1/10 dohotka troše na uvozne proizvode, uz korišćenje većinom domaćih energenata, sve to proizvedeno u dolarima. Kredit Klajsera ili GM koji su izvozili automobile izraženi su u dolarima. Potom depresijacija, koja utiče na mali deo ekonomije, sa zanemarljivim efektom na inflaciju i troškove firmi mogla je podstaknuti izvozni sektor u SAD. Slabljenje dolara je moglo drastično da poveća prihode od izvoza ali samo malo da podigne troškove izvozne firme i eto te alhemije. Međutim već danas SAD razmenjuje 1/5 BDP sa inostranstvom a globalizacija učinila je da proizvodni procesi u različitim zemljama mnogo vieš utiču jedni na druge. Tako se i slabi mogućnost podsticanja izvoza depresijacijom dolara. Međutim, velika je greška kada pokušate da prevedete teoriju koja možda važi u posebnim uslovima u velikoj zemlji gde većina proivzdonje i troškova nema veze sa inostranstvom. To svakako nije slučaj u Srbiji. Svaki proizvod koji se izveze zavisi direktno od cena energenata, uvoznih resursa, tehnologija ali i kredita, koje proporcionalno skaču sa svakim povećanjem kursa evra. Čak i poljoprivreda, koja se neprestano mistično uzdiže u govorima kao privrendi potencijal Srbije, ne profitira od slabog dinara jer on znači pre svega skupu naftu i skuplju ratu za kredit za kombajn.

Dobitak od depresijacije za izvoznike u Srbiji bio bi samo specijalan slučaj firme koja ima malo ili nimalo kredita a koristi isključivo domaće sirovine koje ne zavise od uvoznih sirovina i resursa. I naravno dobitak bi bio kratkoročan jer svako smanjenje deficita znači i manju buduću depresijaciju dinara. U maloj privredi Srbije koja mora da uveze gotovo sve proizvode i resurse, odnosno koja zavisi od stranih kredita, depresijacija dinara nameće ubrzani rast troškova svim sektorima pa i izvoznom i stavlja ih u problem likvidnosti. Nije čudo što pojedini preduzetnici to prepoznaju. 

Ideje akademskih ekonomista da se depresijacijom domaće valute rešava problem konkurentnosti domaće privrede nisu ništa manje pogrešne od plača tajkuna za preteranim rastom kursa evra. Deo uvoznog sektor žali se zbog kursa jer im rastu troškovi i obaveze uz rmanji rast dinarskih prihoda. Sa druge strane, stručnjaci predlažu slabljenje dinara kao rešenje za nedovoljan izvoz. Pojedini izvoznici kroz svoje poslovanje prepoznaju da čak i njima ne idu u korist slab dinar i viša domaća inflacija. I jedni i drugi su dovoljno pristojni da se protive "naglim oscijalcijama kursa" i pozivaju Šoškića da stabilizuje kurs evra. Meni samo nije jasno, ako već svi žele stabilan kurs, zbog čega se toliko protive fiksnom kursu (valutnom odboru ili uvođenju evra) koji bi jednom za svagda zakucalo evro na predvidivu vrednost koja se može kalkulisati, bez valutnog rizika, u poslovne planove?

Pogrešna adresa

Poziv na bojkot benzinskih pumpi zbog povećanja cene naftnih derivata. Još jedan veliki primer zamene uzroka i posledice. Cene benzina jesu visoke, ali ne zbog ''zlih pumpadžija'' nego zbog visokih akciza - tačne podatke na netu nisam našao ali je na vestima B92 danas od 19h bio izveštaj baš o ovoj temi i njihovi rezultati su da je državni ''namet na vilajet'' oko polovine, u zavisnosti od vrste derivata ide čak i do 52%. Dakle, svi oni koji će bojkotovati benzinske pumpe ''pogresnoj se crkvi mole'' jer je prava adresa za rešavanje njihovog problema, barem u domenu visoke cene benzina, Vlada Srbije (zadnji put kada sam proveravao, bila je u Nemanjinoj 11).

Šta zna dete šta je 100 milijardi evra?

G-din Prokopijević definitivno nema dlake na jeziku i ubada pravo u metu.

Koliko za sada može da se vidi, naši političari uglavnom imaju isti rečnik državnog intervencionizma kada se spomene ekonomija i ne deluje kao da će se stanje u bližoj budućnosti promeniti.

Češka i kontrola zaduženosti

Interesantan metod za kontrolu javnog duga predložen u Češkoj. Svojevremeno sam razmišljao o raznim rešenjima kako da se ograniči potrošnja. Padale su mi na pamet varijante da se u ustavu zabrani zaduživanje države osim za konkretne kapitalne projekte ili rat. Bilo je raznih opcija ali mi nije padalo na pamet dobra ideja da se uspeh onih koji su direktno odgovorni za budžet veže za javni dug. Ja bih još dodao za svakih 2% duga preko granice po još -20% plate. Pa dok ne krenu iz svog džepa da plaćaju. 

Švedska mitologija

Prijatelj Andrej Stanimirović preveo je tekst Per Bylunda "Kako je država socijalnog blagostanja upropastila Švedsku". Ovde na blogu, Harberger je u seriji postova: 1. O Švedskoj državi blagostanja , 2. Švezoskleroza, 
3. Krah Šveskog modela pisao o istoj temi.

Grčki bankrot odložen

Danas je bio relativno bitan dan za privredu Grčke ali i evrozone. Vlada Grčke izašla je sa saopštenjem da je uspela da prikupi pristanak za oko 80% duga u vlasništvu investitora o reprogramu javnog duga. Obveznice Grčke ukupno vrede oko 206 milijardi Evra. Nije ni čudo što svi smatraju Grčku prezaduženom. Ideja ovog reprograma, koji je po svemu sudeći uspeo, je bila da investitori, među kojima najveće banke, investicioni i penzioni fondovi iz Evrope, prihvate otpis barem 50% duga u zamenu za novu seriju obveznica (tačan iznos otpisanog duga je oko 53.5%). Te nove obveznice biće garantovane novim bail-out planom koji su dogovorili EU (čitaj Nemačka i Francuska), Evropska Centralna Banka i MMF. Taj plan podrazumeva pomoć Grčkoj od oko 130 milijardi evra uz pomoć kojih bi Grčka mogla da nastavi da otplaćuje dug. Često se u razmišljanju o ovoj temi vraćam na tekstove Slaviše Tasića na Tržišnom rešenju što toplo preporučujem svima - postova na temu krize evra, Grčke i globalne recesije ima preko dvadeset. 

Da dogovor o reporgamu duga nije bio postignut i da grčka vlada nije uspela da obezbedi pristanak investitora, već za manje od nedelju dana suočili bismo se sa bankrotom, najverovatnije nekontrolisanim. To je proces u kome na naplatu dolaze potraživanja po sistemu "ko je jači i ko se bolje snađe" ostalima samo sećanje na novac. U tim situacijama najčešće stradaju manje banke i investitori te mali penzioni fondovi. Ovako, kupljeno je još vreme, kupljeno je olakšanje. Berze će na ovaj dogovor pozitivno reagovati i već sutra može da se očekuje njihov oprezan rast a narednih dana i odlučniji. Kombinovano sa prethodnim merama ECB, današnji dogovor će povratiti kamate na dug Grčke verovatno u opseg u kome će se omogućiti refinansiranje duga i kada se potroši 130 milijardi evra iz ovog bail-outa, što bi trebalo da bude do kraja godine. 

ECB je snažno intervenisala u prethodnih deset dana sa oko 500 milijardi svežeg novca upumpanog u bankarski sektor. Prethodno je krajem novembra još 500 milijardi upumpano kroz trogodišnje kredite bankama. To su vrlo nekonvencionalne mere, koje u suštini predstavljaju štampanje para, niotkuda, upumpane u bankarski sektor. U prevodu, ECB je za 4 meseca "naštampala" hiljadu milijardi evra. Rezultat je bio prvo pad kamata na dug Portugalije, Španije i Italije, vraćajući kamate na održiv nivo za i do dva procenta. Drugo, intervencija ECB preokrenula je očekivanja dela finansijskog sistema da nas možda ipak ne čeka kolaps sredinom godine. Treće, te dve intervencije, verovatno su omogućile upravo napravljen dogovor da finansijski sektor prihvati deo gubitka u zamenu za reprogram. Sve u svemu rezultat napora MMF, EU i ECB je odlaganje problema. 

Setimo se prethodnog bail-outa Grčke iz 2010. godine kada su EU i MMF poslali 109 milijardi evra pomoći. Taj novac je potrošen na otplatu dospelih potražvanja duga u međuvremenu a deficit i novo zaduživanje naravno nisu prestali. Jer još dugi period su kamate bile dovoljno niske da Grčka vlada ipak može još malo da se zaduži barem da refinansira i odloži vraćanje duga. A zaduživanje za vraćanje prethodnog duga, planski kroz refinansiranje kao sada, ili kontinualno kroz izdavanje obveznica, zapravo nikada i nije vraćanje duga u punom smislu već odlaganje ispunjenja obaveze. Delom sve zemlje to rade, ali je problem kada dođete u stadijum, poput Grčke. Treba napomenuti da Grčka ima primarni suficit - poreski prihodi veći su od trškova i glavnica dospelih dugova. No kamate na dugove teraiju Grčku u deficit i zapravo čine situaciju neodrživom. Grčka nema ni za otplatu kamate pa ne može da računa ni na uspešnu dugoročnu otplatu glavnice. Kao što ni prethodni program u suštini nije mogao da reši problem, tako neće ni ovaj. Za već godinu i po dana možemo očekivati ponovni pritisak na međunarodnu zajednicu da otkupi Grčku jer je sledeći potencijalni banrkot neminovan. Naravno pod uslovom da međunarodni finansijski sistem preživi do tada. 

Tako je sa svakim štampanjem para i bail-outom. Oni uvek po definiciji podrazumevaju odlaganje problema odnosno zamenu fiskalnih problema inflacijom, depresijacijom kursa odnosno realnim osiromašenjem. Jedino dugoročno rešenje je kontrolisani bankrot Grčke, kontrolisani bankrot institucija koje su nepažljivo pozajmljivale vladi i recesija koja bi potom sigurno usledila. Delom bi morali da se sačuvaju depoziti građana, očuvaju penzioni računi, deo fondova bi morao u stečaj i restrukturiranje, sve kako bi se izbegao opšti finansijski inferno. Sa druge strane, finansijski sektor mora da prestane da pozajmljuje Grčkoj a vlada da vuče deficite. Zapravo bankrot bi oslobodio Grčku od duga i omogući da primarni suficit iskoristi za restrukturiranje javnog sektora. Neka vrsta programa EU i MMF u manjem obimu mogla bi da se pametnije iskoristi za finansiranje strukturne transforamcije Grčke. uz jednaku političku volju takav program bi bio jednako moguć i sa opstankom Grčke u evrozoni. Međutim razlog zašto ovakav program nije na stolu je taj što bi nemačke i francuske banke prevashodno morale da pišu gubitke, da se odreknu glavnice i kamate, da Nemačka snosi trošak garantovanja depozita kod kuće itd. Svejedno, pošto problem neće rešiti, kao što ni prethodni paket pomoći nije rešio, platiće cenu za politički projekat evra kad-tad. U suštini, koliko god grčka vlada bila kriva za situaciju u kojoj se zemlja nalazi, građani Grčke delom su taoci trenutne situacije i svog položaja, u nemogućnosti da bez obziljnih političkih posledica urade jedinu racionalnu stvar -proglase moratorijum.

Ako bi se malo igrali baba Vange, možemo reći da je efektivnost dogovorenog programa za spašavanje Grčke neizvesna i u kratkom roku. EU i evrozona sigurno ulaze u recesiju ove godine, odnosno veći deo je već u minusu, i to je svima jasno. Zabrinjava stagnacija cena nekretnina u Kini, usporavanje rasta i ubrzavanje inflacije, što ukazuje na približavanje kraju poslovnog ciklusa koji traje već decenijama u Kini. Ne ulazeći u dublju analizu, mogu reći da postoji opasnost od sloma rasta Kine (što sam već nekoliko puta najavio priznajući da mi svi elementi problema nisu jasni, mada se klupko lagano odmotava). Kada bi se to dogodilo svet bi zadesila mnogo veća i dublja kriza nego ova koja traje već četiri godine. Na kraju rast u SAD je vrlo turbulentan i fragilan. Iako je zaposlenost stabilna na oko 8.5% pitanje je kakvo je stanje u sivoj zovi, u industrijskim porudžbinama, kakva su predviđanja preduzetnika i poslovnih ljudi. Imam premalo informacija i znanja da bih mogao situaciju preciznije da procenim (mada bih gotovo sigurno i tada pogrešio, takva je ekonomska nauka). Sve u svemu, bilo koji od problema da krene prema malo lošijem scenariju, Grčki problem postaće zanemarljiv prema onome što bi moglo da nas čeka. Jer MMF i EU mogu da skupe pare da pomognu Grčkoj, eventualno Portugalu. Ali spasiti Italiju ili Španiju moguće je samo jednim "čarobnim" mehanizmom koji sigurno vodi u inflaciju, recesiju pa stagnaciju. Dugo, dugo, dugo.

Alisa u zemlji čuda

Izbori se bliže, to nije ništa novo kao ni razgovori o mogućim predizbornim ili postizbornim koalicijama. Ono što je novo su neki dogovori o saradnji koji deluju pomalo nadrealno, ali i takođe pokazuju kako je u Srbiji sve moguće. Elem, vest 1 i vest 2 su pokazale kako niko nije previše ideološki daleko da bi se sa njim moglo dogovarati - u ovom slučaju pod tim 'ideološki daleko' pre svega smatram poglede na ekonomsku politiku i uticaj države u njoj.

U prvom slučaju su LDP koji se zalaže za slobodno tržište i ASNS koji kao svaki sindikat baš i ne žele baš slobodnu tržišnu utakmicu. U drugom slučaju imamo čisto socijalno populističku demagogiju SNS koja se zalaže za jaku državnu intervenciju u privredi i AMSP koja bi trebalo da se zalaže za što slobodnije poslovanje preduzetnika.

Najočiglednije što mi pada na pamet da barem jedna strana u svakom paru 'is not living what is preaching'. Koja - vreme će pokazati.