Dan kada je ukinuto ukidanje Slobode

Petog decembra Amerika je proslavila Repeal Day, dan kada je 1933. godine ukinuta trinaestogodišnja Nacionalna zabrana proizvodnje, transporta, uvoza i prodaje alkoholnih pića, takozvana Prohibicija. Sećanja na negativna dejstva Prohibicije nisu od značaja samo građanima Sjedinjenih Država već mogu poslužiti i kao podsetnik celom svetu o opasnostima koje nosi zanemarivanje tržišnog mehanizma, ljudskih želja i individualnih sloboda pri razmatranju određene regulative.

Na početku XX veka, Sjedinjene Američke Države suočavale su se sa ozbiljnim problemima uzrokovanih alkoholizmom: veliki broj alkoholičara sa čestim i teškim zdravstvenim problemima zbog svoje zavisnosti, koji su pod uticajem alkohola činili kriminalna dela, zlostavljali žene i zapostavljali porodice. Uviđajući ove negativne posledice forimrane su uticajne građanske grupe koje su se borile za Prohibiciju. Tako je, na primer, The Women's Christian Temperance, grupa hrišćanki koja je osnovana na početku prošlog veka sa porukom: “Usne koje dotaknu alkohol, neće dotaći naše”, smatrala da je alkohol uzrok gotovo svih društvenih problema tog doba. Insistiranjem da će se zabranom alkoholnih pića rešiti problemi kriminala i korupcije (time i smanjiti poreski teret koji se stvara zbog velikog broja zatvorenika), rešiti socijalni problemi i unaprediti zdravstvo i higijena, pomenute interesne grupe su uspele da izdejstvuju usvajanje 18. Amandmana kojim je zvanično uvedena Prohibicija. Međutim, ljudi su i dalje nastavili da uživaju u alkoholu, a nijedno od poboljšanja kojima su se nadali zagovornici Prohibicije nije ostvareno, naprotiv, stanje u društvu je bilo pogoršano:[1]

1)   Konzumiranje alkohola je u početku stvarno smanjeno sa 1 galona godišnje popijenog alkohola po glavi stanovnika u 1919. godini na 0,3 galona u 1921. zbog otežanog snabdevanja pićima koje je uzrokovala Prohibicija. Međutim mirnim rastom, 1929. godine ovaj broj dostiže 1,3 galona po glavi stanovnika, što je iznos veći nego u 1919. godini.

2)   Zadovoljiti visoku tražnju za alkoholom nije bilo moguće učiniti legalnim putem, pa su visoki profiti u snabdevanju alkoholom privukli kriminalce poput Al Kaponea da se organizovano bave ovim poslom. Kako bi nesmetano obavljali svoje aktivnosti, mafijaši su potplaćivali organe državne vlasti što je rezultiralo rastom korupcije. Naplata potraživanja bila je nemoguća legalnim putem, organizovani kriminal je nasiljem i ubistvima rešavao ovaj problem, pa je i stopa kriminala rasla. Na sličan način rešavane su razmirice i nesporazumi sa konkurencijom i dobavljačima. Stopa ubistava je povećana sa 6 ubijenih na 100.000 stanovnika 1920. godine na skoro 10 ubijenih na 100.000 stanovnika 1933. godine. Broj kriminalaca u zatvorima je takođe rastao, na primer, u zatvoru Sing Sing je broj zatvorenika u doba prohibicije porastao sa 1090 na oko 1650, odnosno za oko 66%. Federalni rashodi za kaznene ustanove su povećani u periodu Prohibicije za više od 1000 posto, a i samo sprovođenje 18. Amandmana izazivalo je ogromne troškove-godišnji budžet Biroa za prohibiciju iznosio je 13,4 miliona dolara 1920. godine dok su izdaci za onemogućavanje uvoza i izvoza alkohola iznosili oko 13 miliona dolara prosečno u godinama Prohibicije.  

3)  Kvalitet alkoholnih pića je značajno opao; pićima su dodavane neproverene supstance kako bi tečnost bila opojnija i stvarala veću zavisnost sa ciljem da se zadrže potrošači. Takođe, snabdevačima je bilo isplativije da prodaju pića sa višim procentom alkohola jer se na taj način, konzumiranjem manje količine, uz manje stroškove, dobija isti opojni efekat.. U periodu Prohibicije prodaja pića sa nižim procentom alkohola je iznosila samo 10-15% ukupne prodaje alkohola. Pomenuti efekti su doprineli pogoršanju zdravstvenog stanja svih konzumenata alkoholnih pića.

Prohibicija je doneta iz dobrih namera ljudi koji su insistirali na njenom uvođenju, kao što se i danas dobronamerno insistira na zabrani mnogih dobara, poput, na primer, marihuane. Međutim, dobronamernost i želja da se poboljša društvo ne menjaju načine na koji ljudi funkcionišu; država može zabraniti gravitaciju, ali to neće pomoći ljudima da lete. Direktnije, ako pojedinci žele i mogu bez zabrane da obavljaju određene aktivnosti koje ne štete direktno drugima, oni će uvek naći način da te aktivnosti vrše i kada zabrana postoji, bez obzira na njenu rigidnost. Osim toga što su zabrane pomenutih aktivnosti nesvrsishodne, one  proizvode i neželjene posledice koje se jasno mogu videti iz slučaja Prohibicije, a gotovo iste posledice su prisutne i u modernim prohibicijama droga. 

Kao i u vreme Prohibicije alkohola, u slučaju narkotika konzumacija nije odstranjena, narko-karteli ostvaruju ogromne profite, koliko god distributera se uhapsi uvek postoje novi sa često boljim metodama distribucije, nove droge izazivaju veću zavisnost i razornije su po ljudsko zdravlje (tako je jeftiniji krek nastao kao supstitut kokainu, a tu je i primer takozvanog “krokodila”, jeftine droge koja je nastala u protekloj deceniji i koja čini da se telo konzumenta bukvalno raspadne).   

George Santayana je jednom prilikom napisao: “Oni koji ne mogu naučiti iz istorije, osuđeni su da je ponavljaju”. Čini se da se istorija ponavlja u slučaju droge, ali da smo ovom prilikom  ekstremniji nego što je to bio slučaj sa Prohibicijom alkohola. Od posledica alkohola godišnje u svetu umre oko 2.5 miliona ljudi, dok od posledica marihuane nije do danas umrla ni jedna osoba, a i pored toga možemo čuti žalbe uticajnih ljudi i grupa u Americi o “neopravdanoj” legalizaciji marihuane u pojedinim saveznim državama. Borci protiv legalizacije marihuane koriste argumente koji neodoljivo podsećaju na argumente The Women's Christian Temperance grupe i ostalih koji su se zalagali za Prohibiciju.

---

[1] Podaci prikupljeni iz M. Thorton: Policy Analysis, Cato Institute; No. 157; i sa internet stranice Economic History Association:  http://eh.net/encyclopedia/article/miron.prohibition.alcohol dana 10.12.2012.