Frank Zappa o crkvi i porezu

Crkva treba da plaća porez i ne sme dobijati pomoć iz budžeta za svoje svakodnevno poslovanje. Popovi ne smeju imati državne plate ili penzije. Država sme pomagati crkvi u humanitarnim i obrazovnim aktivnostima tamo gde crkva zamenjuje državne programe koji već postoje. Korak dalje, koji je po meni opravdan ali diskutabilan, da se crkvi uvedu fiskalne kase, mi se veoma dopada. Pravoslavna i katolička crkva, kao i islamske zajednice imaju važno mesto u društvu ali moraju poštovati principe građanskog društva, ne obratno.

Gde su automobili?

Pustimo raspravu oko toga da li je Severna Koreja komunizam ili neki drugi sistem. Nije to ovde toliko bitno koliko ilustracija koja sledi, a koja vas navodi da razmišljate o principima po kojima funkcionišu Severna i Južna Koreja. Kliknite na fotografije dole da ih uvećate.

Pjongjang - centar

Pjongjang - stambeno naselje

Da ne bude zabune, fotografije jesu snimljene ujutru, pa je to možda razloz zašto nema automobila u centru, ali to svakakao ne objašnjava zašto ih nema na periferiji u stambenom kvartu? Cela mapa Pjongjanga ima istu situaciju, automobila nigde na vidiku. Hajde da pogledamo kako izgleda Seul, glavni grad Južne Koreje, u istoj (trudio sam se da je ne menjam) razmeri:

Seul - stambeno naselje

Seul - centar

Možda sam izabrao pogrešne delove gradova da preuzmem fotografiju, mada sam kroz Wikipediju došao do informacija na osnovu kojih sam napravio ove printscreen-ove. Ako meni ne verujete, slobodno hodite na Google maps i uverite se sami koliko se razlikuju satelitski snimci dva grada. Gde su automobili? Mislite o tome.

Stanje javnog duga Srbije u 2013.

Javne finansije Srbije su u velikim problemima. Od početka krize, budžetski deficit je samo rastao, a prethodne godine je dostigao rekord od oko 2 milijarde evra. Javni dug se u 4 godine, bezmalo, udvostručio. Postavlja se pitanje održivosti strukture javnih rashoda Srbije te održivosti javnog duga na duži rok. Za početak, pogledajmo koje su perspektive stanja javnog duga u 2013. godini.

Javni dug Republike Srbije na kraju godine u milijardama evra[1]

Osnovni generator javnog duga je deficit budžeta republike. Dva su osnovna načina kako da se smanji javni dug. Može se smanjiti javna potrošnja uz iste poreze, formirati suficit, iz kog bi se dug postepeno vraćao. Druga opcija je prodaja imovine i preduzeća ta namirenje dugovanja iz kapitalnih prihoda. Kako je ova druga opcija poprilično presušila, ostaje smanjenje deficita kao jedini realan izbor.

Prethodne godine deficit konsolidovanog budžeta države iznosio je oko 7% BDP. Plan, cilj i dogovor sa MMF, probijeni su tokom leta, ali ni posle rebalansa, prihodi nisu uspeli u dovoljnoj meri da sustignu rashode, te je rezultat poražavajući. Nova Vlada je promovisala program fiskalne konsolidacije koji smo još ranije ocenili kao veoma optimističan. Pod uslovom da sledeća poljoprivredna godina bude relativno uspešna, da se kriza u EMU ne zaoštri, da FIAT ostvari planiranu prodaju, da dinar ne oslabi previše, da se inflacija smiri te da državne investicije, kao nikada do sada, daju pozitivne rezultate, moguće je da se ostvari 2% rasta u ovoj godini. Ukoliko neki od ovih elemenata zakaže, neće biti ostvaren rast privrede, ali i željeni rast prihoda države u ovoj godini i plan fiskalne kosolidacije može propasti.

Deficit će biti prepolovljen preko džepa građana

Plan fiskalne konsolidacije podrazumeva veliki rast prihoda u ovoj godini od 25% (u dinarima). Prihodi budžeta u januaru 2013. godine, zaista su premašili prihode iz januara 2012. godine za 25%. Međutim, treba imati u vidu da je inflacija u istom periodu 13%, da je PDV podignut sa 18 na 20 procenata, da su podignute akcize na gorivo, cigarete i alkohol. Direktnim porezima prikupiće se najveći deo planiranih viših prihoda. S druge strane, nema smanjenja javnih rashoda već, uglavnom, njihove prekompozicije. Dolazi do povećanja stavki subvencija, državnih investicija, programa direktne pomoći privredi i investicija javnih preduzeća iz kredita koje garantuje država.

Dakle, svo smanjenje deficita koje se planira u ovoj godini, dolazi prevashodno iz povećanja poreza i inflacije. Međutim, i povećanje poreza i inflacija samo su jednokratni mehanizmi pokrivanja javnih rashoda. Dugoročna održivost duga zavisiće isključivo od strukture finansiranja deficita i dinamike daljeg zaduživanja, koja će direktno zavisiti od sposobnosti da država smanji svoje prihode. Ako nema planiranih smanjenja rashoda, a prema planovima ministarstva finansija ta smanjenja su ništa prema povećanju državnih rashoda u subvencije, investicije i pomoć, ne možemo biti optimistični prema perspektivi smanjenja duga.

Javni dug Republike Srbije, na kraju godine, kao procenat BDP

Planirana stabilizacija duga nerealna

Javni dug je na kraju 2012. godine iznosio preko 17,5 milijardi evra, odnosno oko 65% BDP. U fiskalnoj strategiji, Ministarstvo finansija planira da se odnos duga prema domaćem proizvodu stabiliše što je potpuno nerealno. Ove godine na naplatu dolazi 3 milijarde evra duga, dok je za pokrivanje deficita potrebno još oko milijardu i po. Verovatno je da će Ministarstvo finansija uspeti da refinansira tih 3 milijarde po nižim kamatama, što dugoročno može biti povoljno, ali u narednoj godini neće imati efekta na stabilizaciju duga. Sveukupno, do kraja 2013. godine, javni dug mogao da preskoči 19 milijardi evra. Sa, u najboljem slučaju, 2% rasta BDP, dodatnih 1,5 milijardi evra duga čini barem preko 68% BDP, a možda i više ako dođe do drastičnijeg skoka kursa evra. Dakle, uz razumne pretpostavke o privrednim kretanjima, postizanje cilja fiskalne strategije Ministarstva finansija za narednu godinu, javnog duga u visini 65,2% BDP, nije moguće bez prodaje nekog od javnih preduzeća ili ogromnih donacija do milijardu evra. 

Zaključak

Sa visionom duga na kraju godine može se licitirati do u beskraj. Jedno je sigurno, uz i dalje visok deficit, sa rastom kursa evra, šanse da se javni dug stabiliše su potpuno nerealne. Ključna stvar je prepoznati da je i ova vlad nastavila politiku prethodnih – potrošnja van svake mogućnosti finansiranja – bez fundamentalnih promena. Zaposlenost, plate u javnom sektoru i penzije nisu smanjivani, uglavnom je dolazilo do nadprosečnih povećanja, uz rasprostranjene programe državnih intervencija, subvencija, investicija i javnih programa svake vrste, a nema nikakvih naznaka da bi suprotno moglo da se dogodi uskoro. Bez jasnog plana drastičnog smanjenja javnih rashoda nema ni mogućnosti za kreiranje suficita i dugoročno obaranje duga. Druga opcija, prodaja porodične srebrnine, došla je do samog kraja, jer je malo šta ostalo za prodaju. Reforme, liberalizacija i dalja privatizacija su ostavljeni su za neka druga vremena. Rezultat je 9 milijardi evra novog duga tokom ove krize, bez jasne vizije kako će se taj novac vratiti.

---

[1] Uprava za javni dug, Ministarstvo finansija

Koliki je javni dug Srbije?

Kontrolor.rs je objavio animaciju koj na slikovit način opisuje visinu javnog duga Srbije i koliko to zapravo iznosi kada se prevede na novčanik običnog građanina. Podržite inicijativu za postavljanje semafora javnog duga koju je do sada potpisalo skoro 10.000 građana.

Libek u top 4 libertarijanske organizacije

Students for Liberty svake godine, na svojoj godišnjoj konferenciji, dodeljuju nagradu za najbolju organizaciju, pojedinca i događaj vezan za promociju liberalizma. U obzir se uzimaju sve studentske/omladinske organizacije i pojedinci koje se bave promocijom slobode i tržišne privrede. Ove godine, Libertarijanski klub iz Beograda, naši dragi prijatelji i saradnici koji skoro proslavili 5 godina postojanja, ušao je u najuži izbor za ovogodišnju nagradu za organizaciju. Možete glasati, (jednom dnevno najviše!, ako preterate brišu vam se svi glasovi), a link ćete naći na dnu stranice. Podržimo Libek da dobiju priznanje koje su definitivno zaslužili!

Naše jadne finansije

Prenosim vam jednu sliku koju sam našao na zvaničnoj stranici Zorana Živkovića na FB. Slika je zanimljiva jer jako lepo ilustruje koliko je fiskalna politika prethodne vlade bila štetna po budućnost Srbije. Ako uzmemo u obzir kakvo stanje u kasi je nasledila vlada 2001. godina (čiji prvi budžet je bio oko 200 milijardi dinara, ako se dobro sećam), a kakvo prethodna vlada (čiji poslednji budžet je imao deficit oko 200 milijardi dinara), ovi podaci postaju još slikovitiji.

Nisam proveravao detaljno informacija, mada znam da je za januar cifra konsolidovanog javnog duga nešto veća (bliže 17,9 milijardi evra) dok je druga cifra okvirno tačna. Treća cifra dosta zavisi od kursa koji se uzima u obzir, i iskreno ne znam tačne brojke, mada na prvi pogled deluje da je otprilike taj red veličina i odnosa, no sad nije toliko bitno.

Ono što je važno istaći da je javni dug dupliran, da će troškovi kamate u ovoj godini najmanje biti 850 ili 900 miliona evra a naredne godine preko milijardu evra. Dakle, 2 mosta na adi ćemo sledeće godine poslati u inostranstvo samo da otplatimo ono što smo pojeli, bukvalno pojeli, u prethodne četiri godine. Takođe više od 10% budžeta naredne godine otići na kamate što samo dodatno otežava smanjenje deficita, a time i duga, gde se praktično lagano krećemo ka grčkom scenariju, kada je kamata toliko visoka, da se porezima ne mogu pokriti ti troškovi, pa se efektivno dolazi u državni "stečaj". Bankrot se može praktično desiti i ranije, međutim, naravno, naše vlasti ga neće tako nazivati, već terminima poput; kašnjenje penzija, privremeno finansiranje, rebalans kojim se ukidaju prethodno preuzete obaveze i slično. Naći će se već računovodstveni mehanizam, uzajmiće se još koji direktni kredit bratskih zemalja, kojim će se odložiti evidentna činjenica - potpuno smo pukli! 

Srbija, EU i Rusija: razgovor na Radio Beogradu

Pre par meseci sam kao član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji učestvovao u pisanju rada "Srbija, Evropska Unija i Rusija - analiza ekonomskoh odnosa". Prezentacija tog papira je predstavljena nešto pre nove godine (gregorijanske) u Medija centru, sa dosta novinara, i na poziv Slobodana Nikolića, novinara sa Radio Beograda, Ivan Knežević i ja smo gostovali u emisiji U središtu pažnje na Prvom programu. Snimak možete pronaći ovde.

 Kratak rezime: ekonomski, za Srbiju je prirodno da sarađuje sa evropskim i balkanskim državama, mnogo više nego sa nekim drugim tržištima. Osim toga, investicije u Srbiju dominantno dolaze iz zemalja EU, najvećio deo doznaka naših radnika je takođe poreklom sa tog područja. Saradnja sa Rusijom se ne treba odbaciti, več se treba razvijati ali ne treba imati previše očekivanja od nje - barem u ekonomskom smislu. Sa druge strane, ako se pogleda nivo zajedničke saradnje i odnosa između zemalja članica EU i Ruske Federacije, vidi se da članstvo u tom međunarodnoj organizaciji nije nikakva prepreka već pre preporuka. Dobri su primeru Bugarske i Rumunije, koji su našem slučaju bliži nego slučaj Nemačke. Dalje, za bilo kakav preduslov uspešnog razvoja srpskog društva (a pre svega u ekonomskom smislu) potrebne su nam reforme, pre svega u oblasti vladavine prava i restrukturiranja javnog sektora, a kada je stanje takvo da najveći deo političke elite njih ne želi da sprovede, mehanizam pretpristupnih pregovora se može pokazati kao uspešan instrument za iniciranje i sprovođenje tih reformi.

Korupcija u visokom obrazovanju

Prenosim svoj intervju iz Politike. Ako vam interesuje tema, nastavite da čitate Politiku jer je ovo uvodni članak za seriju tekstova o korupciji i problemima u sistemu visokog obrazovanja, što je prijatno osveženje jer se mediji tom temom bave isključivo ad hoc od slučaja do slučaja, bez dublje analize. Naredni sagovornici će biti studenti koji su učestvovali u tom istraživanju, a verovatno i pokoji profesor ili sagovornik iz Ministarstva.

Има ли корупције на универзитету - Михаило Гајић

Студенти би професорима због мита дали отказ

Корупција је као двосмерна улица

Пројекат под називом „За одговорније универзитете у Србији“ реализовала је Београдска отворена школа у сарадњи са Центром „Улоф Палме“ из Шведске. Идеја пројекта је била, с обзиром на велике проблеме у функционисању високог образовања, да се на њих укаже, али и да се понуде могућа решења.

Део пројекта је и истраживање перцепције корупције. Ако корупцију у ширем смислу дефинишемо као промену постојећих правила понашања зарад стицања личне користи, а личну корист не сведемо само на материјалну, онда се велики број злоупотреба у високом школству може назвати корупцијом. Међутим, уколико се држимо законом дефинисаног појма корупције, онда се она своди само на давање и примање мита.

Корупција је као двосмерна улица, у њу су укључени студенти и наставници, мада налази нашег истраживања показују да се често користи помоћ посредника који учествују у самом чину подмићивања. Дакле, студент који хоће да положи испит давањем новца или неке услуге, неће се обратити самом професору, иако међу студентима круже приче да се углавном зна ко од њих може и хоће тако нешто да уради. Ипак, по правилу се појављује посредник који каже: ја могу да решим твој проблем за одређену услугу или суму новца.

Истраживање корупције је методолошки веома компликовано јер је реч о скривеним радњама које не можете да пратите и мерите као друге појаве. Зато се најчешће мери перцепција корупције, а не сама корупција. Однос између перцепције корупције и корупције је такав да је понекад индекс перцепције већи него што је стварна корупција, а некад је обрнуто.

У истраживању које смо спровели коришћени су анкетни листићи, али и разговори са студентима у такозваним фокус групама. На Медицинском факултету у Новом Саду, у разговору о миту, студенти су помињали чак и износе новца. Говорили су да неки испит „кошта 300 евра“, да у том процесу не може да учествује било ко него само онај ко познаје тог неког посредника. Треба се добро распитати ко је тај неко, што значи да се не може закуцати на врата и рећи: изволите. Осим о овом „механизму подмићивања“, студенти су говорили и о „деци лекара“ и њиховој повлашћености. Наводно се од њих не тражи тако много знања као од осталих студената. Помињали су и тзв. Енглезе, студенте који полажу испите на енглеског језику, а то могу бити и наши студенти, не само страни. Њима се наплаћује већа школарина али се сматра да је то параван за лакше полагање испита.

Шири појам корупције у високом школству другачије се може назвати корупцијом „без дослуха“. То је кад нека јавна служба, у овом случају професор или деканат, не жели да ради свој законом прописани посао ако не добије додатну накнаду. На пример, професори не могу да одрже испит за студенте који не плате пријаву испита. Студенти су приморани на то да би уопште добили услугу коју су већ платили преко школарине или преко буџета државе. Или, други пример, обавезна куповина уџбеника као услов изласка на испит, што је у Србији веома распрострањено.

Ужи појам корупције јесте корупција „са дослухом“, када студент пита професора да ли би хтео да му омогући да положи испит за одређени новац. У тај нелегалан однос су активно укључене обе стране, уз већ поменутог посредника.

Питали смо у овом истраживању какве би требало да буду казне за особе уплетене у корупцију. Студенти сматрају да наставници треба да буду оштро кажњени. Занимљиво је да и професори мисле да њихове колеге треба да буду оштрије кажњени од студената. И то углавном због њихове позиције моћи, а и због знатно већег животног искуства. Мада је једна професорка приметила да и студенти нису деца.

Студенти на новосадском Медицинском факултету исказали су огромно нерасположење према наставницима за које се сматра да примају мито. Највећи број анкетираних би им дао отказ. Студенте би, међутим, казнили суспензијом или јавном опоменом.

Корупција веома лоше утиче на квалитет студија. Ако у високом школству имате лош, нетранспарентан коруптивни систем добићете свршеног студента с веома скромним корпусом знања и умећа с којим треба да се укључи на тржиште рада. Добићемо, дакле, веома лошу радну снагу зато што је корупција смањила квалитет студија. Још већи проблем је у томе што такво друштво губи један од важних моралних ослонаца, с немерљивим последицама и за садашње и за будуће генерације.

Асистент на пројектима у Београдској отвореној школи

Михаило Гајић

објављено: 19.01.2013.

Inflacija vs. Tabaković - 2013

Nova guvernerka NBS, Jorgovanka Tabaković ubrzano srozava ugled institucije kojom rukovodi. Mislim da je izuzetno pogrešan način na koji pokušava da objasni uzroke enormnog rasta cena. Naravno, loša poljoprivredna godina može da izvrši šok na cene hrane ili čak i sve cene. No i da je sve što je navela na RTS tačno, inflacija je u Srbiji izuzetno visoka. Ako je hrana učestvovala sa oko 6% inflacije, šta je sa ostalih 3% koji nisu rezultat rasta hrane prema NBS? U recesiji, kada inflacija miruje u celoj zapadnijoj Evropi, bilo kakav rast cena je visok. Takođe šta je NBS uradila da steriliše rast cena hrane ili monetarni efekat subvencionisanih kredita za likvidnost ili nerealnu apresijaciju dinara? Inflacija je uvek i svuda monetarni fenomen. Jednokratni rast cena je jedno, on može da traje par meseci tokom žetve ili poljoprivredne sezone, ali zašto sada imamo inflaciju od preko 13%?

Kada se pogleda cela 2012. inflacija je bila oko 12,5%, dok se vrh inflatorne spirale očekuje u martu ili aprilu. Dakle, tek nas čeka njači šok, što će doći, najopipljivije, sa rastom cena energenata (struja i gas), alkohola i cigara. Ukupna inflacija, u takvim uslovima, sve i da dođe do značajnog zaoštravanja monetarne politike, ne može se spustiti spod 8% za celu godinu, ni pod razno. Kada bi NBS pogodila inflacioni cilj do kraja godine, u šta sumnjam, nema šanse da inflacija bude ispod navedenog rocenta. S te strane, gotovo je irelevantno da li ćemo u poslednjem kvartalu imati mesečnu inflaciju preko 5,5% ili ispod toga, ako cele godine rast cena bude dvostruko viši. Treba preživeti narednih 9 meseci.

Moje ranije projekcije kursa, jesu bile pogrešne - verujem da sam precenio značaj mera sterilizacije a potcenio politički faktor. Tako nije došlo do lagane depresijacije u poslednjem kvartalu, već je kurs ostao stabilan na nivou oko 112 din/eur. Međutim, analiza i dalje stoji - čeka nas značajna depresijacija nakon prvih meseci ove godine, kada se potpuno izgube efekti sterilizacije i krene vraćanje subvencionisanih kredita. Zavisno od kombinovanja kretanja kursa i rasta administriranih cena, svašta može da se desi i sa kursom i sa inflacijom.

Šta je zaključak? Guvernerka je neiskrena i zamajava građane. "Ulaženje u ciljanu zonu inflacije krajem godine" ne znači ništa ako se politika NBS ne menja a inflacija besni već godinu dana. Pitanje je da li će do juna mesečna inflacija pasti ispod 9% ili 8%, i trebalo bi da budemo srećni ukoliko se to dogodi. U prevodu, građane čeka oštar pad standarda u prvoj polovini godine. Drugo, obećanje stabilnog kursa nije realno jer je sa ovakvom inflacijom, a u nedostatku kapitalnih priliva, značajna depresijacija neminovna. Čak i da ne dođe do pada nominalnih plata u evrima, u šta ponovo sumnjam, doći će do pada realnog standarda i kupovne moći u evrima. Čeka nas teška godina, sa visokom inflacijom, i obaveza guvernera je da prilagodi svoju politiku, ali i ponašanje, datim uslovima.

Zašto državno finansiranje stanogradnje dugoročno podiže cene

Stiglo je nekoliko pitanja i vidim da nisam dovoljno pojasnio u prethodnom postu prilagođavanje građevinarstva na državnu intervenciju. Kod subvencija kredita je jasno zašto se podižu cenu. Ako omogućite ljudima da jeftinije plate novac kojim kupuju stan, povećaćete tražnju za stanovima. To će za dati broj stanova ili proizvodnju koja uvek zaostaje (treba napraviti novu zgradu) značiti i podizanje cene kvadrata.

Međutim, postoji niz efekata kod direktnog državnog investiranja a neke od njih ću sada prelistati. Pošto država (Građevinska direkcija Srbije) svoje stanove prodaje ispod tržišne cene, prosečna cena kvadrata je svakako niža nego ranije. Međutim i direktno finansiranje stanogradnje može dugoročno podići cene privatne novogradnje. Mislim da se kod nas upravo to događa što je potencijalni problem u narednoj recesiji. 

Raspada se privatno tržište

Subvencionisani krediti se trenutno i u skorijoj budućnosti uglavnom odnose na stanove u koje država direktno investira po Beogradu i Novom Sadu. Sami kreatori politike ističu da je to jedini način da se nađu kupci. Takođe cene kvadrata su kontrolisano ispod tržišnih. Obe prethodne činjenice za posledicu ima da stanovi privatnih investitora ostaju na lageru, neprodati (zbog državnog dumpinga) dok se deo kupaca preliva na državne stanova. Privatno tržište stanova se raspalo. Starogradnja je istisnuta i vlasnici se uglavnom opredeljuju za izdavanje do boljih vremena kada će prodati. 

Zarobljeni resursi u državnoj stanogradnji

U ekonomiji je tok resursa podjednako važan kao tok novca. Direktnim finansiranjem gradnje država istiskuje privatne investitore koji sa njom ne rade (toliko se raspalo tržište da se kapital povlači iz građevinarstva) dok drugi deo industrije srednjeročno vezuje za sebe. Time odvlači resurse iz privatne stanogradnje, onemogućuje stečaj mnogih firmi koje su pogrešno investirale i stavlja na hold privatno tržište. Kada bi mnoge firme, koje imaju stanove na lageru a trenutno preživljavaju tako što rade za državu, otišle u stečaj, restrukturiranje ili prodaju to bi omogućilo da se njihove sadašnje zalihe stanova u novogradnji prodaju po mnogo nižim cenama. Takođe bi spustilo cenu i svih drugih stanova. 

Bez državnog dumpinga neke od firmi bi veorvatno uspele da prežive šok na industriju ali bi iz krize izašli kao apsolutni pobednici koji bi mogli da preuzmu deo drugih firmi koje odu u stečaj. To bi bio veći ali kratkotrajniji šok na tržište stanogradnje koji bi omogućio da se počiste pogrešne investicije iz perioda ekspanzije. Takođe, verovatno bi manje kapitala otišlo iz građevinarstva, cene "zemljišta" i stanova bi se značajnije spustile i omogućilo bi se prilagođavanje tržišta (na nižem nivou cena kvadrata) novim uslovima ograničenog dohotka građana. 

Privredni ciklus u građevinarstvu

Država svojim direktnim investiranjem samo produžava agoniju građevinske industrije držeći je na aparatima do novog buma, dok zdrave firme uništava ili istiskuje. Kada se grana bude oporavila zbog ponovnog rasta privrede i dohotka, neće biti dovoljno zdravih investitora u stanogradnji, profiti će naglo skočiti, aktiviraće se razmena stanova na lageru, ali sve na višem nivou cene kvadrata. To će privući više kapitala i investicija u stanogradnju nego što je potrebno u novoj spirali privrednog ciklusa. Lančano, pogotovo ako se državna stanogradnja nastavi, zbog preterane tražnje za građevinskim materijalom rašće i cena koštanja stanova čime će se stovirti osnova za proširenje buma u sektore materijala ali i druge sektore. Na kraju, više cene koštanja, pregrejano investiranje i previsoke cene kvadrata biće osnov za ponovo značajna bankrotstva u novom ciklusu recesije. I tako u krug.

Državno stanovanje

Novi tekst za Kontrolor.rs

Vlada Srbije je krajem decembra usvojila uredbu kojom se i u 2013. godini produžava program subvencionisanih kredita za kupovinu novih stanova. Za sada je planirano upumpavanje oko 15 miliona € u građevinarstvo kroz ovaj program. Ovim subvencijama država prevashodno pomaže boljestojeće građane i direktno povećava profit banaka. Kao i nakon prethodnih intervencija, dugoročno poboljšanje građevisnke industrije će izostati  a sve na račun poreskih obveznika.

Pogrešni podsticaji građevinskoj industriji

Od 2005. godine plasirano je preko 15.000 subvencionisanih kredita za kupovinu stanova uz pumpanje 135 miliona € u stanogradnju. U poslednjih nekoliko godina, država je sama izgradila desetine hiljada stanova. Postoje i drugi programi kroz koje država stalno pomaže građevinarstvo. Da li je to rešilo probleme ove industrije? Da li ima više uspešnih građevinskih firmi a manje bankrota? Odgovor je kratak - Ne!

Država ovim programima u stanogradnji samo pravi medveđu uslugu. Za vreme perioda eskpanzije (2002 - 08.), zbog sporog prilagođavanja građevinarstva brzom rastu plata došlo je do naglog rasta cene stanova pogotov u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada. Subvencionisani krediti i direktno finansiranje gradnje dodatno podižu tražnju za stanovima (zbog niže kamate postaje jeftinije kupiti stan nego rentirati). To imalo dva ključna efekta:

      1. Pregrejano investiranje u stanogradnju

Došlo je do preteranog povećanja cena i pregrejanog investiranja u stanogradnju. To direktno podstiče građevinske firme da kupe više parcela, započnu više zgrada odnosno snažnije investiraju u stanogradnju. Stanovi su se 2007. godine prodavali u sivoj fazi bez problema, zapravo bilo je teško naći stan po prihvatljivoj ceni na dobroj lokaciji. Došlo je do preteranog investiranja u stambene kredite pa su se mnoge porodice, nakon početka krize, zaglavile u rastućim ratama zbog pada dinara. Da su rentirali bilo bi dovoljno samo da se presele u manji stan. Kada je počela kriza cene su prestale da rastu, stanovi su prestali da se prodaju tržište je bilo daleko prezasićeno ponudom. Sledstveno, građevinske firme krenule su da beleže velike gubitke uz značajan broj neprodatih stanova na lageru.

       2. Pogrešna alokacija resursa

Od poečtka krize, bum koji je prethodno nastao u stanogradnji postao je očigledan. Država stalnim produžavanjem programa pomoći drži građevinsku industriju na aparatima ali to ne pomaže da se ona postavi na bolje osnove. Sa jedne strane, od bankrostva spašava pojedine firme koje su preterano ulagale u izgradnju (setite se na primer Beleville naselja na Novom Beogradu). Subvencije i finansiranje stanogradnje pomažu da se povrati barem deo prethodnih pogrešnih investicija. Sa druge strane, preterano podstiče uzimanje kredita od banaka što drži cene previsokim i ne dozvoljava da se tržište počisti. Zadržavanje tražnje i investicija na višem nivou dugoročno je opasno. Kada dođe do novog rasta privrede i plata pomenuti programi biće osnov za nastanak novog ciklusa preteranog investiranja i novih bankrotsva u narednoj recesiji. Država sprečava prilagođavanje privrede novim uslovima koje podrazumeva manje kupovine stanova a više iznajmljivanja, manje gradnje a niže cene da se prodaju već završeni stanovi.

Pomaganje dobrostojećih

Važan efekat programa subvencija i stanogradnje je pomaganje boljestojećih iz džepa siromašnijih građana. Obavezno učešće za stan bilo je 5 a sada je 10% uz kamatu koja je na nivou 4,5% + EURIBOR. Pravo pitanje koje treba postaviti je: koje porodice imaju 5 ili 10 hiljada evra ušteđevine i mogućnost da izdvoje 350 evra mesečno za ratu kredita? Odgovor se sam nameće. U prevodu, svojim PDV-om, porezima na platu, akcizama na gorivo, svi građani Srbije, pa i oni veoma siromašni, pomažu dobrostojeće porodice (srednju i višu srednju klasu) da postanu vlasnici nekretnina iako imaju sasvim dovoljno novca da sebi prijušte pristojno stanovanje. 

Prodica koja ima 350 evra mesečno + režije da izdvoji za stan sigurno može da sličan iznajmi uz isti trošak. Pritom, porodice koje su podigle kredite tokom buma, na osnovu previsokih cena i prejakog dinara, sada plaćaju mnogo više rate i zarobljeni su u kreditu na koji ih je država, nesvesna mogućih posledica, pogrešno navela. Opet, da bi te ljude spasila te situacije, Vlada je uvodila subvencionisane kredite za automobile, kućne aparate, povećavala plate u javnom sektoru i dr., opet pomažući boljestojećima iz džepa siromašnijih.

Zaključak - država ne pomaže!

Stanogradnje je odličan primer kako državna intervencija može imati veoma štetne neželjene posledice koje se teško sagledavaju na početku. Pomažući onima kojima pomoć nije potrebna, na račun onih koji nemaju, država održava cene i investicije u stanogradnji na veštačko visokom nivou - stvarajući stalnu spiralu ekspanzije i bankrota. Građevinska industrija nalazi se u začaronom krugu stalnih subvencija i intervencija koje podstiču preterano investiranje i previsoke cene. Država podržava neuspešna preduzeća u životu i zadržavaju parcele, materijale i resurse u neproduktivnoj proizvodnji - praznih a skupih stanova u novogradnji.

Dugoročno, državno investiranje u stanogradnju nije pravedno, racionalno i održivo. Potreban je potpuno drugačiji pristup ako se želi pomoći građevinskoj industriji. Na primer, moglo bi da se radi na pojeftinjenju i ubrzanju procesa dobijanja građevinskih dozvola, da je umesto 270 u proseku potrebno 27 dana. Potrebno je izbeći prikrivene troškove korupcije na lokalnom nivou, rešiti prava svojine nad zemljištem, prodati državnu zemlju, raditi na razvoju pravnog okvira koji bi efikasno rešavao pravne sporove i stečaje. Država mora da prestane da direktno pomaže investiranje u trenutno lošem sistemu i da počne da stvara okvir za jeftinije, brže i nekorumpirano investiciono okruženje u građevinarstvu.

Medijsko zavlačenje

Jedini rezultat jednog ovakvog teksta, pogotovo ako se ima u vidu ekonomsko obrazovanje prosečnog građanina Srbije, može biti samo dodatna mržnja prema institucijama banaka i kapitalizmu uopšte. Ko ne veruje neka pročita većinu komentara ispod teksta na sajtu. Prema ovom tekstu utisak je da su banke zli zelenaši koji su krivi za sve. Tekst počinje sa sledećim rečenicama: "Stabilnost bankarskog sektora u Srbiji plaćaju, uglavnom, građani! Svakom intervencijom kojom država, kroz dokapitalizaciju ili prodaju obveznica, spasava propale banke, praktično zavlači ruku u džep građanima.". One savršeno ilustruju nepreciznost i senzacionalizam koji su veoma opasni jer utiču na kreiranje mišljenja prosečnog građanina.

Iz nepoznatih razloga autor iz Novosti, otkud je prenet tekst, propušta da naglasi da su jedine banke koje su propale upravo one koje je osnovala ili vodila država! Agrobanka, Razvojna banka Vojvodine, Poštanska štedionica i Privredna banka Beograd su primeri državnog intervencionizma u bankarstvo. Zašto ove novine nisu pisale o ovim primerima onda kada se javljala državna intervnecija proteklih godina. Naravno da je problem što NBS i Vlada rasipaju 500 miliona evra na refinansiranje propalih intervencija države ali izvor tih propadanja i neadekvatnosti kapitala banaka je valjda to što se država mešala u bankarstvo na prvom mestu.

Da, u tekstu je intervjuisan profesor Ljuba Madžar koji verovatno mnogo bolje objašnjava svu suštinu problema koja se delimično vidi i iz njegovih prenetih reči. Ali to ne menja na činjenici da je prvi i osnovni utisak kad neko preleti preko ovog teksta da su banke zle institucije još đavolijeg kapitalizma gde se bogati bogate na račun običnih građana.

Preporuke za leto 2013

Ranijih godina sam preporučivao letnje škole, prakse i međunarodne organizacije na koje treba obratiti pažnju: ovde1, ovde2, ovde3 i ovde4

Ove godine bih hteo da istaknem 2 stvari. Prvo tu je obnovljeni, modernizovan, reorganizovan TFAS program u Pragu. American Institute in Economic and Political Systems - AIPES, će voe godine biti mnogo bolji nego prethodnih. Praktično, TFAS je spojio svoja dva Evropska programa u jedan sa duplim programom profesora i više učesnika (oko 150). Ako imate vremena za fund raising ili ne znate kako da uložite 700 evra pametno u sebe ne postoji stvar koju bih radije preporučio od AIPES programa u Pragu. Tri nezaboravne i fenomenalne nedelje.

Drugi poseban predlog za ovu godinu su letnje škole na CEU u Budimpešti. Iako nisam imao priliku da sam idem na letnje kurseve po univerzitetima čuo sam od prijatelja koji jesu da je to sjajna stvar. Budimpešta je blizu i relativno jeftina u odnosu na druge opcije po prihvatljivo rangiranim univerzitetima. Svakako, ko ima para neka ode na za njega najzanimljiviji letnji kurs na LSE, sigurno neće pogrešiti. 

Kada bude došlo vreme podeliću sa vama i tri važna događaja u Srbiji u narednoj godini. Free Market Road Show (za sada 28. maj 2013.), koji bi trebalo da bude grand finale Nedelje poreskih obveznika, a na jesen nova European Students for Liberty Regional Conference. 

Ako vi imate neke predloge za letnje prakse, škole, seminare, programe, bilo šta ostavite u komentarima.

Nova formula za ekonomski preporod

Neiscrpnost određenjih ekonomskih mudrosti u Srbiji, i među političarima i među glasačima je prosto zadivljujuća. Ovde možete videti novu vest: g-din Dinkić se dosetio nove formule za ekonomski preporod Srbije. Jako je interesantno zašto se niko ranije nije setio toga, možda zato što baš i nije recept za uspeh. Na prvi pogled, ideja deluje primamljivo - početni kapital za preduzetnike ili za mala preduzeća koja ne mogu da dobiju komercijalni kredit bi dobila novac od države, koja bi zauzvrat dobila do 25% vlasništva nad preduzećem, koji bi kasnije privatni preduzetnik kao većinski vlasnik morao da otkupi od države. Zaista idlična slika. Međutim, kada se malo dublje razmotri predlog, ispostvalja se da on nije toliko dobar.

Prvo, ona stara dokazana floskula da država ne stvara novac ni iz čega nego ga uzima od privrede i građana kroz poreze. Da bi se ovim preduzećima ustupio novac, on se prvo mora nekome uzeti, što na već veoma opterećenu privredu može da ima samo negativne posledice. Umesto dodatnog trošenja, država treba da počne da troši manje da bi smanjila poreska opterećenja da bi privreda uspešnije funkcionisala.

Drugo, krediti bi se odobravali samo firmama koje komercijalne kredite od banaka ne mogu da dobiju. A zašto ne mogu da ih dobiju? Zbog rizika. Jednostavno, preveliki je rizik da vi odobrite kredite nekoj firmi jer ako ona propadne, vi ne možete da naplatite svoja potraživanja. Da bi se ovo zaobišli, tražite jako uspešnu firmu da biste bili sigurni da se to neće desiti, a ako je firma nova pa nema reputaciju i izgrađenu tržišnu poziciju, traži se hipoteka ili ručna zaloga na nepokretnu ili pokretnu imovinu da bi se u slučaju nemogućnosti firme da vrati kredit njoj se ta imovina oduzela da bi se iz njene vrednosti naplatili dugovi (u slučaju rezidualne vrednosti, ona se vraća preduzeću). To pruža veću sigurnost bankama da će moći da naplate pozajmljena sredstva. Međutim, prema ovom planu, novac od države bi dobijale samo one firme koje NEMAJU imovinu na koju bi hipoteka mogla da se upiše, samim tim nemaju nikakvu mogućnost da ukoliko im se poslovna ideja ne pokaže isplativa kao što je bilo predviđeno, otkupe državni udeo u vlasništvu. Drugim rečima, državni novac će ostati zarobljen u imovini loših preduzeća, ili će zapravo nestati ukoliko ona bankrotiraju.

Treće, za ovakve igrarije sa državnom pomoći privredi već postoji Fond za razvoj koji daje kredite sa jako niskim kamatnim stopama (uglavnom do 3%). Međutim, u javnosti su se pojavile priče kako Fond baš i ne radi dobro svoj posao već da se novac deli ne po jasno ustanovljenim kriterijumima (analiza biznis plana, investiciona analiza itd). Poslovanje tog Fonda je završilo i prekršajnim prijavama zbog nepravilnosti u poslovanju, od strane Državne revizorske institucije. Dakle, državni kanal za davanje povoljnih kredita privredi već postoji, i on već posluje jako loše (iako ostvaruje finansijsku dobit). 

Četvrto, tamo gde država odobrava bankarske kredite a ne sebični privatni investitor koji se brine samo za svoj džep (ili za džep svog principala opet da ne bi dobio po svom džepu kroz otkaz), dolazi do velikog broja zloupotreba i loših poslovnih odluka. Najsvežiji primeri su afere srpskog državnog bankarstva: Agrobanka i Razvojna banka Vojvodine su odlični primeri kako NE TREBA voditi banku i davati neosigurane kredite šakom i kapom.  

Peto, poređenje sa poslovanjem EBRD nikako ne stoji. Evropska banka za obnovu i razvoj je stvorena da bi pomogla u prelazu zemalja sa dirigovanom na tršižnu privredu. Samim tim, njeno poslovanje nije povezano sa maksimizovanjem profita već podrškom razvojnim projektima. Međutim, EBRD ima sposobne i profesionalne menadžere koji tom bankom dobro upravljaju da bi se očuvao njen kapital, što je njena glavna prednost u odnosu na državne institucije. Ova banka jeste prisutna u određenim kompanijama u Srbiji kao deoničar po osnovu kredita koji bi se vratio obaznim otkupom akcija od strane većinskog vlasnika, ali je to samo u pojedinačnim velikim firmama (kao što je na primer Komercijalna banka) ali se u sektoru malih i srednjih preduzeća odlučila za drugačiji pristup: ona kreditira banke (to je pre svega Banka Inteza Beograd) koje onda kreditiraju svoje klijente iz tog sektora. Na taj način EBRD smanjuje svoje operativne troškove (ne mora da se bavi analizom podnosioca zahteva itd) i povećava mogućnost naplate svog kredita jer analizu rizika ostavlja privatnim bankama koje to rade jako dobro, a taj deo portfolia čini mali deo ukupngo poslovanja banke pa je mala mogućnost da čak i ako veliki broj tih kompanija ne bude u mogućnosti da vrati kredit, banka koja ih je odobrila će moći. 

Plan ministra Dinkića predviđa upravo suprotan pristup: država će se baviti menadžmentom rizika i pošto će to raditi loše kao i uvek do sada (stavke 3 i 4) možemo sa velikom dozom sigurnosti očekivati sledeće: veliki broj MSP koja budu dobila sredstva od države neće uspeti da ih vrate pa će državni novac ostati zarobljen u njima ili će potpuno nestati ako bankrotiraju. Da, neka preduzeća će siguno poslovati uspešno i moći će da vfrate pozajmljena sredstva, ali to će sigurno biti tek mali broj njih. Na kraju će država završiti sa finansijskim gubicima, što će naplatiti preko svih nas, kroz već visoke poreze ili novo zaduživanje.

Narodna umotvorina odlično odslikava ovu situaciju: Sastao se ćar sa vajdom pa se rodila šteta.

Male šanse za oporavak u 2013. godini

Prenosim vam tekst i novosadskog Dnevnika pisan za novogodišnji specijal.

Godina iza nas donela je puno izazova kako na političkom tako i na ekonomskom planu. Tokom 2012. došlo je do pada privredne aktivnosti i životnog standarda, uz visoku nezaposlenost i inflaciju. Postoje perspektive za blagi oporavak ali je rizik pogoršanja veoma visok!

Šta nas čeka u 2013. godini?*
privredni rast	0,5 do 1,5%
Inflacija	8 do 10%
kurs evra	118 do 128 din/€
nezaposlenost	preko 26%
novih nezaposlenih	do 50.000
*procene autora

U Fiskalnoj strategiji za narednu godinu Ministarstvo finansija je predvidelo privredni rast od 2% BDP. Zapravo, fiskalne vlasti očekuju konačni izlazak iz krize od naredne godine. Sa prethodnim brojem se uglavnom slažu projekcije i međunarodnih finansijskih institucija. Međutim, treba imati u vidu da projekcija rasta tokom ove krize stalno precenjuju realne mogućnosti privreda u Evropi. Tako je za Srbiju, za 2012. godinu, septembra 2011. MMF projektovo rast od 3% BDP, da bi se ta projekcija smanjivala postepeno, u decembru na 1,5%, u martu na 0,5%, dok je pravi rezultat verovatno nešto ispod -2 procenata BDP. Nikako ne bi bilo povoljno da se takav scenario ponovi.

Projekcija rasta u Fiskalnoj strategiji sabira predviđanja o kretanjima drugih važnih pokazatelja poput izvoza roba, visine investicija ili nivoa javne potrošnje. Ako se pretpostavke strategije ne ostvare, neće biti ni željenog rasta, niti izlaska iz krize ali ni boljitka za džep građana. Za sagledavanje perspektiva naredne godine upravo je ključno preispitati na čemu se baziraju optimistične procene.

Potencijalni izvori rasta

Nos iznad površine poslednjih godina držali smo pumpanjem javne potrošnje. Tri ključne karte na koje igre naša Vlada u narednih nekoliko godina su brz rast investicija i izvoza roba i usluga (od čak preko 10 procenata) te očuvanje privatne potrošnje na trenutnom nivou. Od investicija pre svega se očekuju velika ulaganja javnih preduzeća finansirana iz stranih kredita. Pogotovo se planiraju veliki infrastrukturni projekti. Neosporno je da pokretanje investicija javnih preduzeća može podići potrošnju i dohodak u zemlji u narednoj godini. No, odmah se postavlja pitanje kakva je cena takve razvojne strategije. Ako državna preduzeća nisu dala očekivane ekonomske efekte u prethodnom periodu zbog čega se veruje da upravo ona mogu pokrenuti privredni oporavak? Ako javne investicije nisu dale bolju infrastukturu kako da očekujemo odgovornije i pametnije investiranje? Da li je novo gomilanje javnog duga opravdano?

Sa druge strane rast izvoza trebalo bi da se bazira dominantno na rastu poljoprivrede i izvoza automobila. Poljoprivreda je ove godine podbacila zbog nepovoljnih vremenskih uslova ali ništa ne garantuje da će sledeća godina biti dovoljno bolja. Praktično naša Vlada baca bob i igra dodole iščekujući bolju sezonu, bez poboljšanog poslovnog okruženja za razvoj agrobiznisa ili investicije u irigacionu infrastrukturu. Druga uzdanica planiranog rasta izvoza je prodaja FIAT automobila. Međutim, uz posrtanje glavnih izvoznih tržišta Evrope, neizvesnosti u SAD gde deo proizvoda treba da bude plasiran, uz ne baš sjajne rezultate FIAT grupe u poslednje vreme i dosta visoku cenu za dati kvalitet modela 500L, takođe je neizvesno koliko izvoza će se zaista ostvariti.

Istovremeno, zbog kretanja inflacije i kursa, fiskalne konsolidacije te povećanja određenih poreza teško je očekivati očuvanje privatne potrošnje na nivou koji bi obećavao umeren privredni rast. Dakle, na kraju, bacamo sav ulog na dve karte, rast izvoza i državne investicije, čiji su ekonomski ishodi prilično neizvesni. Upravo tu leži rizik oporavka pirvrede u narednoj godini.

Inflacija i kurs

Rast cena u Srbiji ponovo je ostvario neslavne rekorde. Međugodišnja inflacija sada je iznad 13% i veoma je daleko van prostora ciljane inflacije NBS. Ovo je rezultat prethodne fiskalne ekspanzije, povećanja PDV te rasta kontrolisanih cena što sve nije dočekano restriktivnom monetarnom politikom. Usporavanje rasta cena očekuje se tek u drugoj polovini 2013 godine. Zavisno od poteza NBS, kontrole cena i akciza te razvoja događaja na međunarodnim tržištima (pre svega energenata i hrane) inflacija sigurno neće pasti ispod 8% za celu godinu. Ovakav rast cena značiće dalji pad kupovne moći i standarda građana. Međutim, inflacija ima i važno mesto u kreiranju budžeta. Planirano je povećanje plata i penzija od 2,5% u aprilu i samo 0,5%  u oktobru, što će uz ovakvu inflaciju i pad kursa, predstavljati teški politički cilj uz ogroman socijalni pritisak.

Važno pitanje za građane je i kretanje kursa evra. Ako možda bude rasta dohotka i plata u dinarima to svakako neće biti slučaj u evrima. Nakon značajne depresijacije posle leta 2012. godine, čak i uz veoma ubrzanu inflaciju, došlo je do stabilizacije kursa na nivou oko 113 dinara. Ovo je posledica više mera NBS i Vlada koje su veštački zadržale evro na niskom nivou. Ipak efekti stabilizacije počeće da se tope te možemo očekivati lagano slabljenje dinara nakon praznika. Značajniji pad doći će posle marta kada počinje vraćanje subvencionisanih kredita za likvidnost. Ako se uzmu u obzir kretanja platnog bilansa, odnosno razlike u inflaciji u Srbiji i EMU, kurs evra trebalo bi da se kreće u rasponu od 118 do 128 dinara tokom 2013. godine.

Nezaposlenost i standard građana

Bez sigurnijeg privrednog rasta i privatnih investicija ne možemo očekivati rast zaposlenosti. Nezaposlenost, nažalost, još nije dostigla svoj vrhunac. Mere fiskalne konsolidacije, recesija u EMU i viši porezi dovešće do ukidanja još desetina hiljada radnih mesta. Zaposlenost je slika u ogledalu privrednih kretanja i ne treba gajiti iluzije o novim poslovima dok ne budemo sigurni da smo izašli iz krize. Ne postoji institucija koja predviđa rast zaposlenosti u narednoj godini u Srbiji.

Uzimajući u obzir kretanje inflacije, kursa i nezaposlenosti u narednoj godini možemo očekivati dalji pad standarda građana. Taj pad može biti ublažen sa snažnijim privrednim rastom. Međutim, ako izostanu optimistički prognozirane investicije i rast izvoza fiskalne vlasti biće primorane na težak izbor. Sa jedne strane Vlada se može držati svog plana fiskalne konsolidacije, koji verovatno znači niži privredni rast od projektovanog i značajnije manji standard građana. Sa druge strane stoji opcija ostvarenja rasta od 2% i javnih investicija ali po cenu povećanja deficita, duga i višu inflaciju.

Srbiji su potrebne reforme

Građani su gladni bolje ekonomske perspektive a to trenutni sistem to nikako ne može da pruži. „Novi“ plan fiskalne konsolidacije, baziran na usporenom povećanju potrošnje i drastičnom povećanju zaduživanja i javnih investicija, ne predstavlja novinu u odnosu na prethodni period. Vlada misli da može podstaći privatne investicije i biznis za par godina ako sada krene da pumpa državne investicije, selektivne subvencije i gradi infrastrukturu. Međutim, u Srbiji nema zdravog poslovanja iz potpuno drugih razloga. Vladavina prava, efikasno sudstvo, odsustvo raširene korupcije samo su od nekih pojmova koji su toliko puta ponavljani.

Poučeni prethodnim iskustvom, ako želimo da budemo oprezni, moramo zaključiti da su šanse za oporavak u narednoj godini veoma skromne. Ako bude privrednog rasta on neće biti dovoljno osetan da popravi standard građana ili smanji nezaposlenost. Čeka nas godina visoke inflacije i slabljenja dinara. Ipak, najavljeni program fiskalne konsolidacije, ako se zaista sprovede, može biti skroman korak u dobrom smeru koji bi otvorio prostor za neki novi reformski ciklus. Dugoročno, bez vladavine prava, stabilnih institucija i značajnih reformi, nema privrednog oporavka i boljitka za građane.