Fiksni kurs: olako se odbacuje dobro rešenje

Prenosim vam novi tekst za novosadski Dnevnik.

Javna debata o obliku kursa u Srbiji opterećena je mnogim nerazumevanjima u vezi fiksnog režima kursa, što je dovelo do toga da se ideja njegovog uvođenja u javnosti olako odbacuje. Izbor režma kursa zavisi od karakteristika privrede, ali u slučaju Srbije, nasuprot uveravanjima od strane dela stručne javnosti, svi poznati kriterijumi jasno govore u prilog fiksnom kursu. Srbija je mala, otvorena i makroekonomski nestabilna privreda, trgovinski i finansijski vezana za evrozonu i sa već izrazito raširenom neformalnom upotrebom evra.

U nedavnoj studiji pod nazivom „Fiksni kurs za dinar“, objasnili smo zašto je fiksni kurs dinara mnogo bolje rešenje od sadašnje valutne neizvesnosti. Ključna stvar koju u vezi fiksnog kursa treba znati je da je on vrlo pouzdan i jednostavan za održavanje sve dok se strogo poštuje jedno pravilo. To je valutno pravilo, po kojem se domaći dinarski novac može štampati isključivo na osnovu priliva deviza u zemlju. Ako bi se Narodna banka Srbije (NBS) zakonski obevezala da poštuje to pravilo, fiksni kurs bi doneo makroekonomsku stabilnost, uneo izvesnost i blagotvorno delovao na privredu Srbije.

U javnosti se iznose različiti argumenti protiv fiksnog kursa, ali oni su zasnovani na nerazumevanju suštine ovog režima - poštovanje valutnog pravila. NBS ne bi imala potrebe da kurs posebnim veštinama održava ili „brani“. Naprotiv, fiksni kurs je prirodni i automatski mehanizam emitovanja dinara sa ulaskom deviza u NBS i povlačenja dinara kada devize izlaze. Sve što NBS u režimu fiksnog kursa treba da radi je da ne interveniše i ne remeti ovaj mehanizam.

Često se čuje da Srbija neće biti sposobna da održi fiksni kurs jer su za njegovo održavanje potrebne velike devizne rezerve, te da bi se zalihe deviza NBS brzo istopile. To ne stoji, jer je kod fiksnog kursa, domaći primarni novac u uskoj vezi sa deviznim rezervama. Ako se pogledaju fiksni kursevi koji funkcionišu u zemljama poput Estonije, Litvanije, Slovačke, Bugarske ili Bosne i Hercegovine, nijedna od njih, ni u vreme najveće krize, nije ostala bez deviznih rezervi niti je ikada postojala opasnost da se one istope. Pri fiksnom kursu devizne rezerve su samo naličje domaćeg primarnog novca i dok god se proporcija između domaćeg novca i deviznih rezervi održava, sam njihov nivo čak nije ni bitan. Bitno je samo da domaći dinarski novac ne prelazi taj nivo. Inače, danas je u Srbiji dinarski primarni novac manji od 3 milijarde evra, dok devizne rezerve prelaze 10 milijardi evra. Dakle, NBS ima čak i mnogo više deviznih rezervi nego što joj je za fiksni kurs potrebno.

Dalje, čuje se da je izbor nivoa na kojem se kurs fiksira potencijalan problem. Naprotiv, ovo nije nikakav problem – kurs je najbolje fiksirati za nijansu niže od tržišnog nivoa na kojem se trenutno nalazi. Teorijski, na bilo kojem nivou da se kurs fiksira, on će uz striktno poštovanje valutnog pravila ostati stabilan. U praksi, može da bude neprijatno ako je dinar u početku prejak. Ako se dinar fiksira na 100 dinara za evro, to znači da će Srbija morati odmah da uđe u deflaciju (opšti pad cena) da bi se domaće cene prilagodile ovakvom kursu. Takav kurs je i dalje potpuno održiv, ali deflacija na kratak rok destimuliše privredu i stvara recesiju. Zato je najbolje fiksirati ga na današnjem ili nešto nižem nivou – recimo 115 ili 120 dinara za evro.

Takođe, mnogi pogrešno smatraju da je makroekonomska stabilnost preduslov održivosti fiksnog kursa. Uzročnost je, međutim, suprotna: fiksni kurs se upravo uvodi da bi ostvario makroekonomsku stabilnost. Fiksni kurs se posebno preporučuje zemljama sa neodgovornom domaćm monetarnom politikom, kao što je to u Srbiji već decenijama slučaj. Valutno pravilo ograničava prostor za inflatornu politiku centralne banke, te daje kredibilitet domaćoj valuti, što su upravo bili motivi uvođenja fiksnog kursa na prvom mestu u nizu tranzicionih zemalja. Danas, zemlje sa fiksnim kursom imaju značajno nižu inflaciju.

Prosečna godišnja inflacija u periodu 2002 - 2012, u tranzicionim zemljama

Neki, pak, ističu da je za fiksni kurs neophodna jaka ili konkurentna privreda. Nasuprot uvreženom mišljenju, kvalitet u konkurentnost privrede ne igraju nikakvu ulogu u održanju kursa. Ako centralna banka sledi pomenuto valutno pravilo, ona može održati fiksni kurs čak i sa nepostojećom privrednom. Ne samo da mnoge zemlje u okruženju Srbije (Hrvatska, BiH, Makedonia, Albanija i Bugarska) čija privreda nije ništa naročito bolja, bez problema održavaju fiksne kurseve, nego fiksne kurseve prema evru održava i dobar broj afričkih zemalja sa mnogo slabijim ekonomijama. Jednostavno, snažna privreda nije uslov za održiv fiksni kurs. Ponašanje centralne banke po valutnom pravilu jeste.

Koji je onda glavni razlog protivljenja fiksnom kursu? Jedan je rašireno nerazumevanje njegovog mehanizma, čak i od strane mnogih uglednih ekonomista. Drugi razlog su interesi u i oko NBS. U sistemu fiksnog kursa NBS funkcioniše kao jedna velika menjačnica: ona više ne može voditi samostalnu monetarnu politiku, ne može intervenisati na deviznom tržištiu, određivati kamatnu stopu i uopšte gledano, njena uloga se drastično smanjuje. Zbog toga su svi guverneri koje je Srbija posle Dragoslava Avramovića imala bili protiv fiksnog kursa. Međutim, dok daje važnost stručnjacima NBS, izvesno je da postojeći režim plivajućeg dinara i proizvoljnih intervencija NBS već dugi niz godina nanosi štetu najvećem delu privrede i stanovništva.