Stara Evropa i Nova Evropa

U prošle dve decenije je bilo dosta rasprava na temu da li će doći do konvergencije ili divergencije stope ekonomskog rasta u Centralnoj i Istočnoj Evropi koja se politički približavala EU. Veliki broj diskutanata (a najviše među politikolozima ali je bilo i dosta ekonomista) tvrdio je da da će proces tranzicije ove zemlje ostaviti u neokolonijalnom statusu u odnosu na inostrane vlasnike kapitala tj najviše na Nemačku. They couldn't be more wrong. Pavle je ovde već pisao o tome kako se ekonomska moć unutar EU polako pomera sa Mediterana na Istok, mereno apsolutnim dohotkom. Ali opet su se izneverile nade i onih koji su mislili da će kada njihove zemlje budu ušle u EU odmah teći med i mleko ulicama Budimpešte ili Praga (to je jako lepo opislaa knjiga Ivana Berenda: Centralna i Istočna Evropa, čiji je podnaslov Od periferije Evrope ka periferiji Evrope). U ovom donjoj tabeli se može videti relativni dohodak evropskih zemalja per capita PPP u odnosu na EU 28 prosek, u godinama 2004. i 2012. Tabelu sam preuzeo sa Eurostat-a i potom modifikovao. Uzeo sam kao logične godine kada su zemlje Centralne Evrope postale članice EU, kao i najskorije podatke. Tabela govori sama za sebe.

GDP per capita in PPS
Index (EU28 = 100)
geo\time	2004	2012
European Union (28 countries)	100	100
Belgium	121	119
Bulgaria	35	47
Czech Republic	78	79
Denmark	126	125
Germany	115	121
Estonia	57	68
Ireland	143	129
Greece	94	75
Spain	101	97
France	110	108
Croatia	56	61
Italy	107	98
Cyprus	91	91
Latvia	47	62
Lithuania	52	70
Luxembourg	252	271
Hungary	63	66
Malta	80	86
Netherlands	129	128
Austria	128	131
Poland	51	66
Portugal	77	75
Romania	34	49
Slovenia	87	82
Slovakia	57	75
Finland	116	115
Sweden	126	128
United Kingdom	123	110
Iceland	131	112
Norway	165	195
Switzerland	138	160
Montenegro	:	42
Former Yugoslav Republic of Macedonia, the	27	35
Serbia	:	35
Turkey	40	56
Albania	:	30
Bosnia and Herzegovina	:	28

Kao što se može videti, zemlje Centralne Evrope su počele da prilično brzo sustižu jezgro Evrope. Razlog za to nije to što se osnovica spustila prijemom Bugarske, Rumunije i Bugarske jer se privrede tih zemalja uzete zajedno tek u nivou statističke greške u odnosu na ukupnu privredu EU. Razlog treba tražiti u višim stopama rasta koje su ove zemlje kontinuinirano imale. Najbolji igrači su defitivno naše voljene baltičke zemlje i Slovačka, mada su i ostale imale dobre rezultate. Turska je takođe jako dobro napredovala, i ako nastavi ovim tempom za deceniju ili dve neće više imati želju da se učlani u EU, ili to barem neće biti motivisano ekonomskim razlozima koji su za sada dominantni u tadašnjem političkom diskursu. Jako interesantne su Norveška i Švajcarska - iako se slučaj Norveške može pripisati ogromnim prihodima od nafte i gasa koji tu zemlju stavljaju u red rentijerskih zemalja - na sreću Norvežana, prvo su izgradili zemlju sa stabilnim političkim institucijama pa su potom našli naftu, umesto obrnuto kao Arapi - ipak je interesantan. Još bolji je slučaj Švajcarske, zemlje koja od prirodnih bogatstva ima sneg i alpsko mleko pa je napreduje mnogo brže nego EU u celini. Iz toga se može dosta toga naučiti, a to je da izgleda da se socijalizam na duge staze nikako ne isplati.

Hitler ekonomski socijalista

"Mi nemamo njihove kolonije, nemamo mogućnosti za međunarodne veze. Naš rajh, koji je tako natrpan a ima tako malo neophodnog za život, mora biti pažljivoi temeljno kultivisan i rukovođen. Mi ne možemo uspeti bez planiranja!" Adolf Hitler

Ovo je samo jedan od citata iz govora Adolfa Hitlera koji opisuje koliko je zapravo nacional-socijalistička vizija u ekonomiji bila slična sa socijalističkom viziom koju su poštovali najlući domaći neprijatelji nacista ali i koju poštuju mnogi današnji socijalisti.

 

Neki "ekonomista"

Evo statusa sa FB glavnog i odgovornog urednika, Stefana Đerasimovića, studentskog časopisa Monopollist koji objavljuje studentska organizacija sa Ekonomskog Fakulteta.

Evo i ja malo da izigravam eksperta, posto ne mogu vise da trpim da neki "ekonomisti" bez osecaja za realnost vredjaju moju inteligenciju, a pritom imaju iskustva u bavljenju ekonomijom ko Nikolic u naucnom radu. Konkretno, radi se o velicini te cuvene administracije, koja je uzrok svih problema u Srbiji od 1389. pa do danas. E da, za sestoclanu porodicu smanjili su mesecnu socijalnu pomoc sa 6500 din na 4000 din, pa bih zamolio doticnog eksperta P.M. da proba SAM da prezivi mesec dana sa ovom sumom, bez da mu tatica profesor dotira sredstva. I voleo bih jos da vidim kako bi P.M. organizovao uvodjenje evra u Srbiji pri ovakvom godisnjem spoljnotrgovinskom deficitu. Za 5 godina placali bismo cigaretama i toalet-papirom, jer evre ne bismo mogli tako lako da stampamo. Slede nove slicice. Ajd' uzdravlje!

Klikom na sliku možete je uvećati da vidite print screen.

Nisam 100% siguran da je dotični P.M. zapravo ja, ali shodno mojoj istoriji aktivizma u Monopollistu, temam koje sam pisao, činjenici da je moj ćale profesor, verujem da bi moglo da se radi o meni. Ako je komentar meni upućen, pozivam Monopollist, i Stefana lično, da organizuje javnu debatu na fakultetu na koju bi pozvali studente i profesore, pa da razgovaramo o temama o kojih se, očigledno, ne slažemo. 

Ako komentar nije meni upućen, ostaje pitanje da li je ovakav tip komentara na FB, ma koliko nečije ideje možda bile pogrešne, u skladu sa tradiciom novinarstva koju Monopollist ipak gradi deceniju i po.  

Fed, monetarna ekspanzija i inflacija

Ohrabrujući razgovor o istoriji, stanju i perspektivi finansijskog sistema. Po prvi put sam čuo od nekoga ono što je meni intuitivno paralo mozak. Ogromna monetarna ekspanzija napravila je ogromnu inflaciju, ali inflaciju u finansijskom sektoru koji prošao kroz čitav niz efekata pogrešnih i preteranih investicija. Takođe, neprestano doživljavamo balone i recesije u finansijskom sektoru i to će se nastaviti dokle god budemo imali centralno bankarstvo bazirano na trenutnim principima. 

Kosovo

Juče sam se vratio sa Kosova gde sam držao predavanja na međunarodnoj letnjoj školi. Imam utisak da ljudi u Srbiji, pogotovo u Beogradu, nemaju dobre informacije o stvarnom životu na Kosovu pa ovim putem želim da podelim svoja iskustva sa vama. Malo šta me je iznenadilo, ali ipak o nekim stvarima ranije nisam razmišljao.

Siromašni Balkan

U suštini, razlika između Srbije i Kosova nisu velike. Prosečna plata na Kosovu (bez severa) je između 200 i 220 evra. To jeste dosta manje nego u Srbiji, ali treba imati u vidu da je siva ekonomija još više rasprostranjena i da doznake (novac koji šalje dijaspora + donacije) čine oko 28% BDP Kosova. Nema porodice koja nema nekoga u Austriji, Nemačkoj ili Švajcarskoj. Prosečna realna kupovna moć u većem delu Kosova zbog sive ekonomije i doznaka ide i do 300 evra. U suštini, standard života na Kosovu neodoljivo podseća na standard centralne a još više južne Srbije.

Bio sam smešten u Gnjilanu a posetio sam i Prištinu. Život u Gnjilanu neodoljivo podseća na manje gradove u unutrašnjosti Srbije. Na primer sam centar liči na Smederevo ili Požarevac. Zgrade su uglavnom iz perioda kasnih 60'ih ili 70'ih, a nove zgrade izgledaju potpuno isto. Ima mnogo divlje gradnje, pogotovo u gradnji manjih zgrada i kuća. Starije građevine u ulicama su postale male radnje, banke i sl. i toliko su oblepljene reklama da je nebitno kako su izgledale u originalu. Kafa u na Kosovu u kafićima košta između 50 centi i 1.20 evra što otprilike porkiva spektar cena u Srbiji. Alkohol, cigarete, namirnice, gotovo sve je nešto jeftinije, ali ne mnogo.

Gradnja

Najveća iznenađenje za mene je bila aktivnost građevinske industrije. U Gnjilanu sam prebrojao između 500 i hiljadu novih stanova koji su izgrađeni u poslednjih 3 godine. Verovatno ih ima mnogo više. To su uglavnom vrlo lepe, moderne i velike zgrade, šire i duže nego novogradnja po Beogradu (rzumljivo ima više mesta, parcele su slobodnije) između 6 i 10 spratova. Za grad od sedamdesetak hiljada stanovnika ovo je neverovatan bum gradnje. Ali očigledno ljudi imaju para da kupuju jer je kvadrat novogradnje u Gnjilanu između 800 i 1000 evra, a u Prištini cene idu i do 1500 u samom centru, što je skuplje nego u većini gradova u Srbiji. Na Kosovu je veoma popularno preseljenje iz porodičnih kuća u stanove.

Poslovni centar Prištine

Svakodnevni život

Glavnu ulicu u Gnjilanu mogli bi premestiti u Leskovac, Vranje ili Užice i da ne primetimo veliku razliku. Jede se kebab umesto girosa, ali se cepaju i pljeskavice, pečeni kukuruz, šećerna vuna i slani suncokret. Ishrana je mnogo slična, povrće se uvozi i troše iste namirnice i proizvodi. Najpopularnije pivo je bivše Pećko, sada Peja, i dosta je dobro. Nisam našao dobru rakiju ali i to se cepa, uglavnom šljiva i kruška. Ono što bi mnoge iznenadilo, svaki 5 proizvod je poreklom iz Srbije, a gotovo pola slatkiša i grickalica proizvode Štark, Swisslion, Bambi i nešto ređe Jaffa. Čak se i dosta povrća uvozi iz južne Srbije. Takođe, u Gnjilanu najveća prodavnica nameštaja je Simpo. Kada je reč o novčaniku i trpezarijskom stolu, nacionalizam se zaboravlja i bolji život pobeđuje. 

Mladi 

Nezaposlenost na Kosovu jeste ogromna ali ne se to nikako ne vidi na ulicama. Raspoloženje je jako pozitivno. Iimao sam veoma prijatan provod i često se dešavalo da su ljudi oduševljeni što je došao neko iz Srbije. Naravno, siguran sam da ima i mnoštov groznih primera i iskustava no ja ih nisam doživeo. O sledećem nisam razmišljao pre odlaska na Kosovo - to je najmlađi narod u Evropi. Prosečna starost na Kosovu je oko 25 godina! I to se neviđeno oseća na ulicama svako veče. U centru Gnjilana sam prebrojao preko 15 klubavu gde je svaki imao par stotina ljudi. Hiljade i hiljade automobila, tinejdžera, klinaca, mladih na sve strane, šetaju se, zezaju, piju, tuku, sve isto kao širom Balkana, samo na 10 stepen, prosto zbog njihovog neverovatnog broja. Slična vreva kao u Budvi samo malo više Akapulka nego Trokadera. 

Male stvari

Iapk po nekim stvarima vidi se koliko je društvo još nesređeno. Na primer, vidi se da ulice u Gnjilanu niko ne čisti (užasno su prašnjave pa je i vazduh suv i težak). Srpski telefoni ne mogu da koriste mrežu, tako da sam jurio makedonsku i našu, ali i drugi stranci imaju problema da koriste mobilni a internet je uglavnom dosta spor. Ulice nisu obeležene, neki semafori ne rade, spomenici nemaju naptise, svuda se popravljaju trotoari i stvari se dovode u red. Ali ima još puno posla i trebaće decenije da prođu dok Priština ne počne da liči na zapadnu Evropu. U ulici Gordža Buša gradi se velika katolička crkva Majke Tereze, dok je jako blizu potpuno zapuštena i zarasla nedovršena pravoslavna crkva. Ona stoji pored apsolutno najružnije zgrade na svetu (nacionalna biblioteka) dok je prekoputa nje, u zaleđu jedne od glavnih ulica, razvučen veš i okopava se neograđena baštica sa paradajzom. Sa sve parkiranim sivim VolksWagen Passatom cc koji mora da prođe blato i rupčage da bi izašao sa parkinga. 

pozadina Ulice Gordža Buša

Zaključak je da je život na Kosovu oslikan gotovo istim navikama i opterećen veoma sličnim problemima kao u Srbiji. Kada se izuzme velika politika narod je mnogo bliži nego što se čini. Pod kontrolom zapada, na Kosovu se sprovodi potpuno suprotna politika od one koja je bila zastupljena tokom devedesetih u celoj bivšoj Jugoslaviji. Iako društvo nije zalečilo rane rata, a netrpeljivost, naravno, i dalje postoji, Kosovo zaista ima potencijal da postane funkcionalna demokratija i multietničko društvo. Dogovor pod pokroviteljstvom EU, zaista se doživljava kao istorijski, jer će mnoga životna pitanja  moći da počnu da se rešavaju. Nisam to ranije uviđao ali i sad vidim da su prethodnih nekoliko meseci mnogo važni za sve ljude na Kosovu. Južno od Mitrovice, Srbi i Albanci primorani su da zaboravljaju nacionalizam i da se okrenu rešavanju svakodnevnih problema od kojih se ni doznaka i donacijama ne može pobeći. Slobodna trgovina, saradnja, putovanja, zajednička ulaganja, razmena iskustava ideja i kulture, to je budućnost koju Srbi i Albanci moraju zajedno da grade. Samo tako možemo zalečiti rane devedesetih.  

Rebalast budžeta - novi članak za Kontrolor Peđe Mitrovića

Rebalans pokazuje raskorak između shvatanja Vlade i realnosti

sreda, 10.07.2013.

Malo toga nam direktnije od tekućeg rebalasta budžeta Republike pokazuje da postoji fundamentalni raskorak između shvatanja i obećanja vladajuće koalicije vezanih za ekonomiju, i stvarnog života. Treba se setiti kako je ova Vlada prilikom usvajanja budžeta za 2013. koji je u ovim časovima na remontu obećavala da će on pružiti preko potrebno finansijsko konsolidovanje države, ali ne po cenu privrednog rasta. Na primedbe ekonomista da je budžet neodrživ, Vlada je odgovarala u svom maniru – kritike su maliciozne i neutemeljene, a budžet je ostvariv i dobar, uz planirani deficit od 3,3% BDP-a, rast BDPa od 2%, stopu inflacije od 5,5% i budžetske prihode od 956,4 milijarde dinara.

Nepunih sedam meseci kasnije, budžet se nalazi pred procedurom izmene s obzirom da su svi planirani okviri na granici probijanja.

Šta donosi rebalast?

Ukoliko pogledamo u Zakon o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike za 2013. godinu, uočićemo da predimenzionirani planirani budžetski okviri s kraja 2012.nisu izdržali ovaj kratak vremenski test, kao što je, uostalom, celokupna stručna javnost očekivala i upozoravala (Pavle Petrović, 24.11.2012.). Tako se u rebalastu procena prihoda za tekuću 2013. godinu spušta na 873,4 milijarde dinara, odnosno za čak 10%! S druge strane, budžetski deficit je povećan za 1,4 procentna poena, na 4,7% BDP-a, što ukazuje na to da Vlada nije, što ne iznenađuje, iskrena u nameri da uvede preko potrebnu fiskalnu disciplinu, i zaustavi ubrzanje rasta javnog duga (Srbija trenutno ima nešto što se u ekonomskoj literaturi zove eksplozivan dug – situacija u kojoj su stope rasta privrede niže od kamatnih stopa na dug).

Ove sumnje dodatno podržavaju procene Fiskalnog saveta da ni tekući rebalast nije održiv, jer su očekivani prihodi precenjeni za oko 10 milijardi dinara, dok su očekivani rashod potcenjeni za oko 15 milijardi dinara, te da budžetski deficit u 2013. godinineće iznositi planirane 173 milijarde, već oko 200 milijardi dinara. Ukoliko u analizu uključimo i mogućnost da realna stopa rasta privrede na kraju godine bude ispod trenutno procenjene, kao što je u prethodnim godinama bio slučaj, sasvim izvesno je da ni trenutno zacrtani budžetski deficit od 4,7% BDP-a neće biti ostvaren, te da će tokom godine budžet ponovo morati na rebalast.

Ono što u ovom rebalastu posebno zabrinjava jeste nespremnost Vlade da se uhvati u koštac sa previsokim platama u javnom sektoru i smanjenjem nerealnih i neodrživih penzija, kao značajnim stavkama budžetskih rashoda, pravdajući se da bi to usporilo privredni rast i domaću tražnju, i umesto toga lek je potražila u – kresanju kapitalnih rashoda po ministarstvima, čime je u svom populističkom maniru načinila još jedan dugoročno štetan korak. Iako je tačno da će smanjenje penzija i plata predstavljati udar na agregatnu tražnju i privredni rast, takođe je istina da će on biti jednokratan, a da će s druge strane, kresanje kapitalnih rashoda smanjiti dugoročnu osnovu za rast.

Pozitivne strane rebalasta

U svemu ovome oko usvajanja rebalasta ima i svetlih tragova rada sadašnje Vlade. U sklopu predloga izmene i dopune zakona o budžetu za 2013. godinu, Vlada je predložila da jedan od najvećih srpskih državnih gubitaša i mecena nad mecenama propalih biznisa, Srbijagas, od sada posluje isključivo na tržišnim osnovama - svaki eventualni gubitak snosi sam Srbijagas, mimo tereta poreskih obveznika. Drugim rečima, ukoliko Dušan Bajatović proceni da je sasvim u redu prisvojiti još neki propali biznis i time glas za SPS, potpuno slobodno može to da uradi, ali od sopstvenih sredstava, jer država od prvog dana stupanja na snagu ovog zakona više ne stoji novcem iza ove firme. Takođe, treba navesti i povlačenje države iz nekoliko posrnulih ili kompanija u posrtanju, kao i uštede u subvencijama, koje podržavamo posebno u slučaju javnih preduzeća.

Zašto je ovaj rebalast značajan?

Neispunjenjem zacrtanog budžeta, Vlada je demonstrirala svoju nespobnost ili nespremnost da se suoči sa realnim ekonomskim problemima ovog društva, i spremnost da odlaganje rešavanja pitanja privrednog rasta, nezaposlenosti i životnog standarda, kao i nekoliko prethodnih, ostavi nekom drugom za neko buduće vreme, bar dok se neka vladajuća kombinacija ne stabilizuje već na vlasti. A kako vreme bude prolazilo, cena će biti sve veća po poreske obveznike, uključujući i Vas koji ovo čitate.

Peđa Mitrović,ekonomista

Altiparmakov o javnim finansijama

Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta, izgleda da je manje oprezan u odnosu na svoje kolege jer u vezi sa stanjem javnih finansija u Srbiji češće koristi izraze kriza javnog duga ili grčki scenario, i prvi je rekao da plate u javnom sektoru i penzije ne treba zamrzavati već smanjivati. Dva njegova nastupa u medijima možete pročitati ovde u Blicu i Politici.

Stanje u javnim fiannsijama je zaista alarmantno i treba ga opisivati onakvim  kavkim jeste, a ne širiti lažni optimizam. Sa obzirom na naše donosioce odluka, ako se ne viče požar, vatra se neće ugasiti. A možda neće ni tada, ali barem možemo reći da smo vikali.

Vujčić o ulasku Hrvatske u EMU

Ovaj intervju, koji je guverner hrvatske centralne banke dao, ultimativni je argument za uvođenje fiksnog kursa u Srbiju. Ni posle 20 godina niske inflacije i stabilnog kursa u Hrvatskoj, trend nije preokrenut i stepen evroizacije je visok. U Hrvatskoj obični ljudi ne računaju u evrima, za razliku od Srbije, ali su svi krediti (i štednja) indeksirani u evrima ili direktno vezani za EURIBOR. Naravno, trgovinska razmena sa EU će se u Hrvatskoj samo povećati a sada je već na sličnom nivou kao u Srbiji. Sve u svemu, pod uslovima koje Vujčić opisuje, a koji u Srbiji još više vladaju, nezavisna monetarna politika i fluktuirajuća valuta su štetan i nemoguć poduhvat. Uostalom, polse prvih 12 godina primene "fleksibinog kursa u Srbiji" vidi se ko je bio bolji u monetarnoj politici - svakako, HNB. 

Novi projekat

Merimo slobodu... Na jesen Friedrich Naumann Foundation objavljuje Freedom Barometer za zapadni Balkan.

Subsidies for Silly walks