Stara Evropa i Nova Evropa

U prošle dve decenije je bilo dosta rasprava na temu da li će doći do konvergencije ili divergencije stope ekonomskog rasta u Centralnoj i Istočnoj Evropi koja se politički približavala EU. Veliki broj diskutanata (a najviše među politikolozima ali je bilo i dosta ekonomista) tvrdio je da da će proces tranzicije ove zemlje ostaviti u neokolonijalnom statusu u odnosu na inostrane vlasnike kapitala tj najviše na Nemačku. They couldn't be more wrong. Pavle je ovde već pisao o tome kako se ekonomska moć unutar EU polako pomera sa Mediterana na Istok, mereno apsolutnim dohotkom. Ali opet su se izneverile nade i onih koji su mislili da će kada njihove zemlje budu ušle u EU odmah teći med i mleko ulicama Budimpešte ili Praga (to je jako lepo opislaa knjiga Ivana Berenda: Centralna i Istočna Evropa, čiji je podnaslov Od periferije Evrope ka periferiji Evrope). U ovom donjoj tabeli se može videti relativni dohodak evropskih zemalja per capita PPP u odnosu na EU 28 prosek, u godinama 2004. i 2012. Tabelu sam preuzeo sa Eurostat-a i potom modifikovao. Uzeo sam kao logične godine kada su zemlje Centralne Evrope postale članice EU, kao i najskorije podatke. Tabela govori sama za sebe.

GDP per capita in PPS
Index (EU28 = 100)
geo\time	2004	2012
European Union (28 countries)	100	100
Belgium	121	119
Bulgaria	35	47
Czech Republic	78	79
Denmark	126	125
Germany	115	121
Estonia	57	68
Ireland	143	129
Greece	94	75
Spain	101	97
France	110	108
Croatia	56	61
Italy	107	98
Cyprus	91	91
Latvia	47	62
Lithuania	52	70
Luxembourg	252	271
Hungary	63	66
Malta	80	86
Netherlands	129	128
Austria	128	131
Poland	51	66
Portugal	77	75
Romania	34	49
Slovenia	87	82
Slovakia	57	75
Finland	116	115
Sweden	126	128
United Kingdom	123	110
Iceland	131	112
Norway	165	195
Switzerland	138	160
Montenegro	:	42
Former Yugoslav Republic of Macedonia, the	27	35
Serbia	:	35
Turkey	40	56
Albania	:	30
Bosnia and Herzegovina	:	28

Kao što se može videti, zemlje Centralne Evrope su počele da prilično brzo sustižu jezgro Evrope. Razlog za to nije to što se osnovica spustila prijemom Bugarske, Rumunije i Bugarske jer se privrede tih zemalja uzete zajedno tek u nivou statističke greške u odnosu na ukupnu privredu EU. Razlog treba tražiti u višim stopama rasta koje su ove zemlje kontinuinirano imale. Najbolji igrači su defitivno naše voljene baltičke zemlje i Slovačka, mada su i ostale imale dobre rezultate. Turska je takođe jako dobro napredovala, i ako nastavi ovim tempom za deceniju ili dve neće više imati želju da se učlani u EU, ili to barem neće biti motivisano ekonomskim razlozima koji su za sada dominantni u tadašnjem političkom diskursu. Jako interesantne su Norveška i Švajcarska - iako se slučaj Norveške može pripisati ogromnim prihodima od nafte i gasa koji tu zemlju stavljaju u red rentijerskih zemalja - na sreću Norvežana, prvo su izgradili zemlju sa stabilnim političkim institucijama pa su potom našli naftu, umesto obrnuto kao Arapi - ipak je interesantan. Još bolji je slučaj Švajcarske, zemlje koja od prirodnih bogatstva ima sneg i alpsko mleko pa je napreduje mnogo brže nego EU u celini. Iz toga se može dosta toga naučiti, a to je da izgleda da se socijalizam na duge staze nikako ne isplati.