Nužnost reformi tržišta rada - Kontrolor

Prenosim novi tekst za projekat Kontrolor:

Nužne reforme tržišta rada

subota, 28.09.2013.

Tržište rada je rigidno i trenutna regulacija odgovara samo onima koji već imaju siguran posao. Potrebno je smanjiti troškove rada i uvesti fleksibilnost u otpuštanju jer će to dovesti i do fleksibilnosti u zapošljavanju, kroz ukidanje zaštite posebnih grupa radnika, smanjivanja ili ukidanja minimalne nadnice, uvođenja novih oblika rada i produženje roka za rad na određeno vreme.

Glavna karakteristika tržišta rada u Srbiji je visok nivo nezaposlenosti - broj ljudi koji trenutno traži posao iznosi 776 000 ljudi nasuprot onih 1 723 000 koji ga imaju, uz stopu nezaposlenosti koja je prema Anketi o radnoj snazi u junu iznosila 24,1%. Ovaj gorući problem je prepoznala i Vlada koja je kao svoj glavni ekonomski cilj zadala povećanje zaposlenosti. Ali da bi se došlo do tog cilja potrebno je prvo shvatiti uzroke koji su doveli do sadašnjeg nezadovoljavajućeg stanja.

Najveći problem koji je doveo do visoke nezaposlenosti je visoko oporezivanje rada. Doprinosi, iako je zamišljeno da imaju drugačiju ulogu, zapravo vrše funkciju poreza, te je stoga ukupno poresko opterećenje zarada visoko iako je porez na zaradu nizak (svega 10%). Zbog toga je i najvažnija komponenta reformi koja bi dovela do rasta zaposlenosti smanjenje poreskih opterećenja jer bi onda mnogi preduzetnički projekti bili profitabilni – otvorile bi se nove firme ili bi stare proširile kapacitete a sve one bi zaposlile nove radnike. Međutim, iako su najavljene reforme u dobrom pravcu u ovoj oblasti to će za sobom povući i velike promene u fiskalnoj politici, pre svega na planu smanjenja državne potrošnje, što ne mora uvek biti politički ostvarivo. Zbog toga je bitno obratiti pažnju i na druge faktore koji ometaju uspešno funkcionisanje tržišta rada u Srbiji, a među njima je najvažnije radno zakonodavstvo.

Radno zakonodavstvo reguliše odnose između radnika i poslodavaca. Međutim, ako su radnička prava široka to znači da će rad biti skuplji za poslodavce te će manje radnika i biti zapošljeno. Najveći problemi se vezuju za zapošljavanje na određeno vreme, isplatu otpremnina i nefleksibilnost oblika zapošljavanja. Regulatorni okvir tržišta rada je rigidan pošto je kreiran za model radnog mesta koje je stalno i sigurno, ima ustaljeno radno vreme, štiti posebno osetljive grupe i 'sve stavlja u jednu kutiju', što ne odgovara vremenu u kome živimo već samo malom broju zaposlenih.

Zapošljavanje na određeno vreme koje je sada limitirano na godinu dana treba produžiti. Ako preduzetnik započne neki poslovni poduhvat on unapred ne može znati koliko će biti uspešan – zbog toga on ne zapošljava radnike za stalno jer slučaju da mu posao propadne ili bude smanjenog obima on mora da otpusti višak radnika, što stvara visoke troškove kroz otpremnine. Međutim, posle protoka od godinu dana radnike koji rade na određeno vreme mora zaposliti za stalno ukoliko želi da oni nastave da rade za njega. Ali, pošto za godinu dana veliki broj preduzetničkih projekata još uvek nije do kraja isproban te se ne zna da li će biznis rasti i kolika je potreba za radnicima, poslodavci su primorani ili da uzimaju nove radnike umesto starih ili menjaju opis radnog mesta da bi zadržali stare.

Nefleksibilnost oblika zapošljavanja posebno otežava malim preduzećima i zaposlenima kojima je potreban dodatni prihod. Podela radnog vremena (slučaj gde dva radnika 'dele' jedno isto radno mesto) je jedan od modaliteta za veće učešće na tržištu rada onih kojima puno radno vreme iz nekog slučaja ne odgovara, npr studenata, majki sa malom decom ili starijih radnika. Ovakve mogućnosti bi uz uvođenja rada od kuće dale pozitivne efekte na rast zaposlenosti.

Posebna zaštita starijih radnika kroz obavezu plaćanja otpremnina pri otpuštanju ne za godine radnog staža provedene kod dotičnog poslodavca već za sve godine radnog staža jeste obeshrabrilo poslodavce da otpuštaju prvo starije radnike, ali je zato dovela i do iste situacije pri zapošljavanju. Stariji radnici se svesno zaobilaze jer jer tom regulacijom njihov rad postao skuplji u odnosu na ostale kategorije radnika.

Postojanje minimalne nadnice uvek dovodi do povećanja nezaposlenosti. Ovaj garantovani dohodak uvek pogađa baš one kojima je osmišljeno da pomogne – zaposlene sa najmanjim kvalifikacijama i najnižom produktivnošću jer je zakonom zabranjeno ponuditi nižu cenu rada od propisane. Poslodavci će ponuditi manje poslova jer neki od njih ne donose dovoljno prihoda da se od isplate svi troškovi, uključujući i toliku platu radniku što će radnike primorati na nezaposlenost, ili rad 'na crno' u kome oni neće imati nikakvo drugo pravo iz radnog odnosa. Ovi problemi se pojavljuju u svakoj zemlji, a što je minimalna nadnica viša u odnosu na prosečnu platu, oni su samo više izraženi, što je slučaj u Srbiji gde minimalac (115 RSD po radnom času) iznosi čak 47% prosečne zarade. Ilustracija dobre politike je Nemačka, zemlja sa velikim programima redistribucije dohotka, koja nema minimalnu nadnicu. Zbog razlike u kupovne moći u različitim delovima zemlje (sa 21.000 RSD se može kupiti različita količina istovetne robe u Beogradu, Užicu ili Subotici) minimalna nadnica posebno pogađa radnike u nerazvijenijim područjima jer je tamo posebno teško zaraditi sumu potrebnu za isplatu te plate.

Regulacija tržišta rada otežavanja nesmetano funkcionisanje tog veoma značajnog tržišta, što je rezultiralo visokom nezaposlenošću, naročito među onim grupama kojima su kreatori ekonomske politike želeli da pomognu. Najbolja zaštita radničkih prava se dobija onda kada je broj nezaposlenih ljudi nizak jer onda radnici ne mogu biti lako zamenjeni. Da bi se problem visoke nezaposlenosti u Srbiji ublažio potrebne su i mere vezane za reformu regulatornog okvira tržišta rada.