Obrazovni sistem u Srbiji je neadekvatan i neefikasan. To se najbolje može videti i po rezultatima srpskih učenika na PISA testiranjima. Te testove na međunarodnom nivou organizuje OECD i na njima naši đaci od 15 godina imaju znatno lošije rezultate od svojih vršnjaka iz Evrope - na prošlom 437 bodova a prosek zemalja OECD je 500, što otprilike znači da naši đaci kasne dve škoslke godine. Neadekvatno enciklopedijsko znanje i nepoznavanje kako se primenjuje u praksi je nešto što se ne može sakriti. O tome da je naš državni sistem obrazovanja skup i neefikasan sam već pisao ovde.
Ali koliko zapravo košta obrazovanje jednog osnovca u Srbiji? I koji sve troškovi treba da se uzmu u obzir da bi se ta cifra realno izračunala? I da li je ta cifra adekvatna? O tome se u javnosti uopšte ne govori, osim da najveći deo novca odlazi na veliki broj zaposlenih u sistemu. Ovaj tekst ima za cilj da pokaže tačno koliki su troškovi ''besplatnog'' obrazovanja.
Prva cifra koju treba uzeti u obzir su troškovi Ministarstva prosvete za osnovno obrazovanje iz ovogodišnjeg Zakona o budžetu. Ona iznosi 63 938 057 000 RSD. Ova cifra podrazumeva realizaciju nastave, organizaciju takmičenja osnovaca, unapređenje infrastrukture osnovnih škola i stručno usavršavanje zaposlenih. Ukupan broj osnovaca u Srbiji u ovoj školskoj godini je 565 199 (prema Republičkom zavodu za statistiku). Prostim deljenjem ova dva broja dobijamo zapanjujuću cifru od 113 125 RSD, što prema trenutnom kursu iznosi oko 988 evra. Ovo je cifra koja odgovara većem broju školarina na državnim ili privatnim fakultetima Međutim, ovo nisu svi troškovi.
Naredni troškovi koji se moraju uzeti u obzir su oni koji imaju imaju lokalne samouprave. Od 2004, lokalne samouprave (opštine i gradovi) snose deo troškova obrazovanja: plaćaju tekuće održavanje, komunalije, obrazovna sredstva, usavršavanje zaposlenih itd. Pošto nisam mogao da dodjem do ovih podataka a oni variraju od opštine do opštine u skladu sa njenom politikom, na osnovu nekih podataka iz prošlih godina sam napravio konzervativnu procenu. Prema Tony Levitas-u, ukupni izdaci lokalnih samouprava 2009. za osnovno obrazovanje je iznosilo 8 716 929 000 RSD, ili 15 400 po učeniku. Ovaj iznos sam uskladio za inflaciju u narednim godinama, te dobio da je po učeniku ukupan izdatak lokalne samouprave u tekućoj godini 20 400 rsd.
Prema tome, ukupni direktni troškovi obrazovanja po učeniku osnovne škole u Srbiji su 133 500 dinara ili oko 1160 evra. Ovo je suma koja se iz budžeta (delom državnog a delom lokalne samouprave) plaća za obrazovanje svakog osnovca u Srbiji. Ali ovo nije cela priča, na ovu sumu treba dodati i indirektne troškove, one koje plaćaju roditelji kao podršku obrazovnom sistemu.
U toku školske 2006/2007. godine privatna domaćinstva su po đaku plaćala 98 dinara za pomoć za oprvaku i održavanje škola (tkzv ''školski dinar''), za udžbenike su trošili 4302 dinara. Usklađeno za inflaciju, danas ovo iznosi 150 i 6600 dinara po učeniku respektivno. Ovi troškovi nastaju prelivanjem na domaćinstva jer ih trenutni sistem plaćanja u državnom obrazovanju ne pokriva dovoljno.
Prema OECD publikaciji ''Jačanje integriteta i borba protiv korupcije u obrazovanju: Srbija'', 1/3 đaka u Srbiji ide na dodatne a 1/4 na dopunske privatne časove. Ista publikacija navodi podatke koje je izračunao profesor A. Baucal sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, prema kojima se po učeniku u Srbiji u 2006/2007. školskoj godini troši 21 463 RSD na privatne časove. Usklađeno za inflaciju, ova cifra bi danas iznosila 33 600 dinara. Prema tome, ukupni direktni troškovi po učeniku su 40 350 RSD. Da li bi ovi indirektni troškovi trebali da budu uključeni u troškove obrazovnog sistema u Srbiji, vezano za osnovno obrazovanje? Mislim da bi sigurno trebalo. Prva dva izdatka nastaju prevaljivanjem troškova samog sistema na roditelje zbog nedostatka sistemskog finansiranja (''školski dinar'' i udžbenici) a izdatak za privatne časove nastaje isključivo zbog loših rezultata procesa obrazovanja u osnovnoj školi - zbog predavača, gradiva, načina realizacije nastave ili nečeg četvrtog, tek deca u osnovnoj školi ne stiču znanje koje im je potrebno i moraju da to nadoknade na dopunskim ili ukoliko ne mogu da napreduju dovoljno brzo, dodatnim časovima. Da je trenutni sistem obrazovanja kvalitetan (kao što nije a što pokazuju rezultati PISA testiranja) masovnog uzimanja privatnih časova ne bi bilo.
Prema tome, ukupan zbir direktnih i indirektnih troškova obrazovanja u Srbiji pokazuje da obrazovanje prosečnog osnovca godišnje košta 173 850 dinara ili oko 1520 evra. Ovo je svakako izuzetno visoka cifra i odgovara školarinama na većini fakulteta u Srbiji. Poređenja radi, školarina na Megatrendu je 1500 evra, na Filološkom fakultetu 119 000 dinara a Fakultetu organizacionih nauka 142 000 dinara.
Komunisti su se hvalili, između ostalog, i svojim dobrim školstvom. Škola je obavezna i besplatna, tvrdili su oni. Najbolji odgovor im je još pre tridesetak godina dao Duško Radović u obliku aforizma. "Naše školstvo je obavezno i besplatno. Obavezno za đake, besplatno za profesore."
ReplyDeleteImam ovdje (oko sredine teksta) grafički prikaz rezultata PISA-e na kojem se vide i srpski rezultati u odnosu na druge zemlje
ReplyDeletehttp://monopolizam.wordpress.com/2012/12/02/ucinkovitost-hrvatskog-skolstva/
Ок, лепо је што сте то израчунали, али шта предлажете да се учини поводом тога? Да уписујемо децу директно на Мегатренд уместо у основну школу? И колико се троши у другим земљама? Дајте неко поређење.
ReplyDeleteČlanak na Kontroloru je imao cilj da pokaže da u Srbiji državno obrazovanje ima loše rezultate, ovaj članak da je i izuzetno skupo. Jedna od mogućnosti koja mi se čini najprivlačnijom za sada je uvođenje vaučerizacije u sistem - kao što već postoji u Švedskoj i SAD. Odredi se vrednost jednog vaučera koji onda država da roditeljima osnovca koji onda njime plate obrazovanje svog deteta u školi (privatnoj ili državnoj) po svom izboru. Državne škole iz budžeta ne dobijaju ni dinara preko, ni za plate, nihil, nulla. Već moraju da privuku više dece da bi imali više novca. To bi trebalo da dovede do povećanja kvaliteta obrazovne usluge jer bi se čak i državne škole međusobno naticale za decu. Vrednost vaučera bi trebala da bude nešto niža od postojećih 140 000 rsd koliko se trenutno izdvaja po detetu iz budžeta (mislim da bi bilo realno da to bude malo iznad 100 000 rsd, sa tim što bi u određenim opštinama gde žive manjinske zajednice ili su disperzovana naselja sa malim brojem stanovnika vaučer iznosio 10% ili 20% više).
ReplyDeleteKoliko je realna opcija da se privatizuju škole?
ReplyDeleteMislim, nipošto. Čak i ako država bude bankrotirala, mislim da će državno školstvo opstati. Ljudi su navikli na njega, svi su se školovali u državnim osnovnim i srednjim školama, u svim zemljama okruženja i Evrope je tako. Gotovo je nemoguće javno mnjenje pogurati u tom pravcu, iako svi vide postojeće probleme i osećaju ih na svojoj koži. Zato mislim da je vaučerizacija jedino rešenje koje može da pomiri tržište i obrazovanje finansirano od strane države i da donese uštedu i boljitak. Mada bi i njega bilo jako teško progurati. Sada Ministarstvo prosvete razmiplja da od naredne godine uvede kapitaciju u isplati - to će možda smanjti troškove Ministarstva ali će najverovatnije to pokriti lokalne samouprave pa je ušteda računovodstvena, ali do povećanja kvaiteta neće doći jer neće opet biti konkurencije.
ReplyDelete