O ekonomskim reformama u Balkanist-u

Reforme dovedene u pitanje nakon Radulovićeve ostavke

Dramatičan odlazak ministra privrede Saše Radulovića otvara pitanje da li ključne ekonomske reforme imaju budućnost.

Milka Domanović

 

BIRN

 Beograd

Saša Radulović.Foto Beta

Žestoka kampanja protiv Radulovića krenula je istog dana kada je odlazeći ministar privrede optužio najmoćnijeg čoveka u zemlji da je glavni kočničar reformi.

Srpska napredna stranka zatražila je u sredu hitnu istragu o različitim kriminalnim aktivnostima, koje je počinio bivši ministar Radulović, "sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji".

"Zahtevamo da se ispitaju i svi navodi, od prvog do poslednjeg, o kojima je, u svom pismu, govorio političar Saša Radulović", navodi se u saopštenju naprednjaka.

I dok vladajuća Napredna stranka pokušava da diskredituje Radulovića žestokom kampanjom - optužujući ga za različite kriminalne aktivnosti koje je navodno počinio pre nego što su ga oni pozvali u Vladu - većina ekonomista smatra da je sada već bivši ministar u pravu kada kaže da nova vlada na čelu sa Vučićem neće sprovesti neophodne ekonomske reforme.

Medijski rat protiv Radulovića: Novinska agencija Tanjug prenela je vest o pismu ostavke ministra Radulovića, koje je u utorak objavljeno na sajtu Ministarstva privrede, ali je ubrzo povukla vest i objavila izjavu ministra finansija Lazara Krstića, koji kaže da je upravo Vučić započeo reforme. Tabloidi, većinom viđeni kao glasila vlade, već su pisali da je Radulović špijun i o tome kako je zaradio previše novca kao stečajni upravnik. Radulovićeva ćerka takođe je dospela u tabloide, a to je postao uobičajen način medijskog obračuna vlasti sa političkim protivnicima.

U pismu ostavke objavljenom u utorak, Radulović je okrivio Vučića za blokiranje više zakona - o radu, privatizaciji i stečaju.

U obrazloženju ostavke detaljno su navedene mere za oporavak privrede koje je predložilo Radulovićevo ministarstvo, kao i optužbe na račun Vlade o štetnim ugovorima sa stranim kompanijama, koji su u javnosti predstavljeni kao veliki uspeh vlasti.

Radulović je, inače, postao ministar prošlog septembra, nakon rekonstrukcije vlade. U Nemanjinu 11 došao je kao nestranačka ličnost i "vrhunski stručnjak" upravo na poziv potpredsednika vlade Vučića.

Stručnjaci su mahom saglasni da su Srbiji neophodne reforme. Razlikuju se, međutim, očekivanja da li će neke mere zaista biti usvojene.

Mnogi ne veruju ni da će nakon martovskih izbora postojati politička volja za reformama, s obzirom na to da će naprednjaci najverovatnije opet formirati vladu.

Na drugoj strani, ima i onih koji ističu da je ekonomska situacija toliko loša da će svako ko dođe na vlast morati da uvede neke korenite promene kako bi sprečili bankrot.

Savetnik sada već bivšeg ministra Radulovića, Dušan Pavlović, kaže da je neko vreme bilo jasno da ministarstvo nema podršku u ostatku vlade.

"Ako je i bio neki problem, ako su izbori bili problem, onda bi verovatno prvi potpredsednik vlade došao kod ministra privrede i zamolio ga da naprave malu pauzu, da se strateški sa tim zakonima sad stane, pa da se onda krene posle izbora", rekao je Pavlović za BIRN.

"Međutim, nikakav takav pokušaj za dogovorom nije postojao. Dakle, ja mislim da ovo znači potpuno odustajanje od tih zakona", ocenjuje Pavlović.

"Kobajagi reforme od 2000."

Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, kaže da je od 2000. u ovoj zemlji dozvoljeno da se sprovode "kobajagi reforme".

Prema njegovim rečima, istinske reforme niko nije hteo da sprovodi, jer su one politički nerentabillne, s obzirom da bi ugrožavale javni sektor "koji je glasačka mašina za veliki broj partija koje su pobeđivale na izborima".

"Reforme koje zahteva ovakvo naše privredno stanje su toliko radikalne da bi neko ko bi ih sprovodio u naredne dve godine izgubio vlast", rekao je Knežević za BIRN.

"Partije koje ubuduće budu sprovodile refome moraju biti svesne da će izgubiti izbore. A to malo njih hoće, ili niko", ističe Knežević.

Profesor ekonomije Miroslav Prokopijević, takođe, veruje da naredna vlada neće sprovoditi neke ozbiljne reforme.

"Ako je ova vlada htela reforme, onda je trebalo da pojača politiku za koju se zalagao Radulović, a ne da njega odjuri. Prema tome, zaključak je da oni neće reforme", ocenjuje Prokopijević u razgovoru za BIRN.

"Reč reforme zaboravite, jer da je neko hteo bilo bi ih", ističe Prokopijević.

Pojedini analitičari smatraju i da naprednjaci nisu podržali Radulovića, jer se plaše gubitka glasova na predstojećim izborima. Vučić, istovremeno, poručuje da su Srbiji potrebne brže reforme i da posle  izbora zemlju čekaju "teške reforme".

Krupne ekonomske reforme u Srbiji su neizbežne, smatraju pojedini ekonomisti, jer održavanje statusa kvo više nije realna mogućnost.

"Uskoro udaramo u zid"

Mihailo Gajić, direkor Ekonomske istraživačke jedinice Libertarijanskog kluba LibeK, kaže da će naredna vlada započeti reforme "ne zato što želi, već zato što je objektivnim stanjem na to primorana".

"Produžavanje ekonomske propasti može se nastaviti još samo na kratak rok, jer su naše mogućnosti daljeg zaduživanja sve manje", rekao je Gajić za BIRN.

On veruje da nije daleko vreme kada ćemo "udariti o zid", kada neće biti moguće nastaviti sa ovakvom politikom zbog državnog bankrota.

"Politički je neodrživo da se ozbiljnije reforme pokreću na pola mandata vlade, jer je izborni ciklus veoma blizu, dok je promenama u ekonomskoj politici potrebno neko vreme da daju svoje pune rezultate", ocenjuje Gajić.

Većina je saglasna da je za sprovođenje bolnih reformi pogodna prva polovina mandata vlade, kako bi pozitivni efekti na ekonomiju i život običnih ljudi postali vidljivi u drugoj polovini mandata, odnosno pred nove izbore.

Pošto se do sada sve odvijalo bez nekog dugoročnog plana, Srbija je suočena sa ogromnim rupama u budžetu.

U budžet za 2014. godinu uračunat je i kredit Svetske banke od 500 miliona dolara. Međutim, Svetska banka je u novembru prošle godine isplatu prve tranše kredita uslovila usvajanjem zakona o privatizaciji i stečaju i još dva povezana zakona, od kojih nijedan nije usvojen.

Ta ogromna rupa u budžetu, zajedno sa snižavanjem kreditnog rejtinga Srbije [Agencija Fič snizila 17. januara sa BB- na B+] jeste jedan od argumenata u prilog tome da će vlada morati da započne ekonomske reforme.

"Prolongiranje je moguće samo na veoma kratak rok, do godinu ili dve dana, dok ne nastupi znatno gore stanje koja bi dosta ličilo na ono u Grčkoj", zaključuje Gajić.

Zaposlenostu javnom sektoru u Srbiji - igranje brojkama

Napokon je završeno prebrojavanje zaposlenih u javnom sektoru. Ukupna cifra je 781 000 ljudi. Pre malo više od godinu dana se pominjala cifra od najviše 550 000 prebrojanih (plus vojska, policija i službe bezbednosti o kojima se podaci zvanično ne daju). Onda je vrli novi ministar finansija u gostovanju na Dnevniku krajem novembra prošle godine rekao da ima ukupno 740 000 ljudi u javnom sektoru. Sada ispada da su malo prešli u računu i da ih ima jedno 40 000 više, ali eto opet, ni on ne zna koliko njih je višak.

Postavlja se pitanje, otkud ovoliko velika razlika u samo godinu i podana? Čak i kada se na prvu brojku od 550 000 ljudi stavi broj zaposlenih u vojski i policiji, to dođe na cifru od oko 640 000 ljudi, u najboljem slučaju. To znači da je ova vlada zaposlila najmanje oko 140 000 ljudi u javnom sketoru.

Da podsetimo, ukupan broj zvanično zaposlenih u Srbiji u novembru je bio 1 718 000 ljudi, a zvanično nezaposlenih 760 000. Prema Anketi oradnoj snazi iz oktobra, stopa nezaposlenosti je bila 20,1% a procenjuje se i da je oko 17% neformalna zaposlenost.

Državni posao

Emisija Državni posao je po meni najbolja humoristika koja se pojavila u Srbiji ikada. I druge emisije ove ekipe (Velika Srbija ili Srbi u svemiru) su dobre, ali je ova za sada neprevaziđena. Pošto prate društvene aktuelnosti, napravili su i par epizoda o zakonu o radu. Nisu baš zablistali, nekako mi se čini da su mogli i par boljih fora da ubace, ali je svakako zabavno i aktuelno.

Obećanja, obećanja

Naleteo sam na Fb na jedan klip koji se tiče Zakona o radu. Prilično je ilustrativan - ne o zakonu samom nego o političarima u Srbiji. 

Teški talenat

Ljubisam Orbović je poznat po jednostavnim ali dubokoumnim izjavama. Poslednja sadrži i ovo:

Orbović je rekao i da nije sporno da se i sindikati zalažu za reforme javnih preduzeća, ali da smatraju da nije potrebno da zbog toga neki ostanu bez posla jer, kako je naveo, da postoj ivišak zaposlenih onda ne bi bilo stalnih zapošljavanja u tim preduzećima.

Moguće je da je u pitanju stvar interpretacije novinara, a možda je čovek zaista izvrstan maher da se pravi lud.

Zastrašivanje BalkanEast-a

Na TW i FB se pojavila informacija koja dosta liči na naslove od preko nešto više od decenije. Naime. policija je tokom noći bez prikazivanja naloga bila u kućnoj poseti urednici portala BalkaEast. Portal inače važi za onaj koji se bavi sitraživačkim novinarstvom: prvi su objavili informacije vezane za zloupotrebi u Siepi, na primer. Vest je preno i portal nadlanu. Trenutno nema više informacija o ovom događaju.

Ukoliko se ovo pokaže kao istina, to bi predstavljalo zastrašivanje novinara i grubo kršenje slobode govora i nezavisnosti novinarske profesije. Sloboda govora je izuzetno važna za razvoj društva i ona se ne sme grubo kršiti, naročito ne od strane državnih organa koji treba da je štite. Mislim da je potrebno pružiti javnu podršku BalkaEast-u kao i javno osuditi ovakvo ponašanje policije. Mora se reći da se neke stvari jednostavno ne mogu tolerisati.

GSP Beograd vs Radoje Domanović

Javni prevoz u Beogradu je započeo 1892. sa zaprežnim vozilima. Koju godinu kasnije je uveen i električni tramvaj, a rad na modernizaciji saobraćaja je naročito ubrzan 1903. godine, kada je u privatnu kompaniju koja se bavila tim poslom ušao strani kapital kroz jedno akcionarsko društvo iz Belgije. Tada još nije preovlađivalo mišljenje da država mora da upravlja javnim prevozom, ali se ono ipak moglo čuti. Situacija je tu sada obrnuta. Radoje Domanović, poznati satiričar, jasno je iskazao zašto bi to bilo loše rešenje.

"Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10.000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8.000, tri sekretara po 4.000, šest pisara sa po 2.000, osam praktikanata sa po 1.000 dinara i četiri momka sa 1.000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

- Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država dâ subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja."

Danas, 100 godina kasnije, mali broj ljudi postavlja pitanje da li država treba da upravlja javnim prevozom, već opšti konsenzus da to tako mora da bude. Ali zato svi govore kako je u javnom prevozu karta skupa. Stoga molim vas ponovo pročitajte gornji tekst.

Indeks ekonomskih sloboda 2014 - Heritage Foundation

Izašao je najnoviji indeks ekonomskih sloboda: Index of Economic Freedom, Heritage Foundation. Više puta sam pisao o njemu na blogu i šire. Indeks inače meri parametre kao što su zaštita privatne svojine, nivo državne potrošnje i oporezivanja, inflaciju, regulaciju i sl. kako bi izmerio stepen u kojem građani mogu slobodno i bez negativnih uticaja koristi sopstvene resurse, rad i dohodak. Zanimljivo mi je bilo da uporedim Srbiju sa drugim zemljama na Balkanu, u poslednjih par godina. 

Kao što vidite, Srbija je zajedno sa Bosnom i Hercegovinom na začelju. Takođe, za sve ljude koji ne razumeju kako je tekla tranzicija kod nas, pogledajte grafik i videćete da smo imali svašta, samo ne "razuzdani neoliberalni kapitalizam" koji je krahirao zbog kojeg smo u krizi. Kada bi se skor koji Srbija postiže stavio u svetski kontekst, ovih 59.4 poena (94 mesto, tačno između Namibije i Libana) ukupno stavlja Srbiju u grupu delimično ekonomski neslobodnih zemalja. Rezultat je skor koji je 1 poen ispod proseka u Svetu, 8 poena ispod proseka regije (CEE), i oko 20 poena ispod proseka zemalja koje se smatraju ekonomski slobodni (gde npr. ne spadaju Čile, SAD, Nemačka ili Britanija). Dakle, rezultat je jadan i nije se mnogo poboljšao od početka tranzicije. Ako želimo da živimo bolje, da imamo privredni rast i dugoročan razvoj, moramo raditi na tome da u dužem periodu ostvarimo bolje rezultate u domenu vladavine prava i ekonomskih sloboda. 

Video utisak sa panel diskusije na Pravnom fakultetu

Dobio sam kraći video snimak sa tribine na Pravnom fakultetu koja je bila posvećena Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o radu, u organizaciji Studenata za slobodu. Ceo događaj je bio zamiljen kao panel diskusija akademskog tipa, naročito što je radno pravo jedno od oblasti koje se predaje na tom fakultetu. Nažalost, to baš i nije uspelo.

Veliki broj ekonomista se slaže da promena trenutnog zakodavstva u ovoj oblasti jedna od ključnih u poboljšanju privrednog ambijenta i da će pomoći u smanjenju nezaposlenosti. Druga, izuzetno bitna mera je i smanjenje oporezivanja rada (ako pod oporezivanjem mislimo da bilo koja fiskalna zahvatanja, dakle i doprinose). Pošto su javne finansije u izuzetno lošoj situaciji pa je smanjenje ovih nameta jako teško izvodljivo, promena sistemskih zakona deluje kao verovatnije rešenje, mada je i ono upitno zbog velikih otpora, naročito od strane sindikata.

Na snimku možete da osetite delić atmosfere, i da vidite barem malo kako je to izgledalo.

Otpremnine i izmene Zakona o radu

Jedna od najvažnijih izmena u predlogu novog Zakona o radu je princip obračuna otpremnina. Po aktuelnom zakonu obračun otpremnine se vrši na sledeći način:

Koriste se ukupan broj godina radnog staža (period zaposlenja na određeno i neodređeno kod svih poslodavaca u radnoj istoriji) i Bruto-1 plata (cifra koja najčešće stoji u ugovoru o radu). Bruto-1 plata je neto plata zaposlenog + svi porezi i doprinosi na teret zaposlenog. Za prvih 10 godina staža obračunava se 30% prosečne zarade iz 3 meseca koja prethode mesecu obračuna. Taj procenat zarade množi se sa brojem godina radnog staža do 10 godina. Za svaku godinu preko 10 godina radnog staža, uzima se 1/4 prosečne zarade iz prethodna 4 meseca te se taj procenat množi sa godinama radnog staža, preko 10 godina.

Primer; za zaposlenog koji ima 25 godina radnog staža (npr. 48 g. života) i bruto-1 platu od 80.000 RSD (što je ugrubo neto plata od 55.000 RSD, zanemarimo mesečne varijacije). Pretpostavimo da taj zaposleni radi kod poslodavca 3 godine.

Po sadašnjem zakonu, njegova otpremnina bi bila, 

O = 10 * 80.000 RSD * 0.3 + 15 * 80.000 RSD * 0.25

što je  540.000 RSD, odnosno oko 4.700 EUR (otprilike 10 plata koje radnik prima).

Prema predloženim izmenama, obračun otpremnine ostaje manje-više isti ali se menja osnova godina staža za obračun. Po izmenama uzimaju se u obzir samo godine staža kod poslodavca, što bi u našem primeru bilo 3. U tom slučaju otpremnina umesto 4.700 EUR iznosi 630 EUR ( plata za 40 dana). 

Smatram da je ovo potpuno uredu, jer je fer da poslodavac isplati veliku otpremninu za zaposlenog koji je proveo dug niz godina kod poslodavca, dugoročno doprinosio uspehu firme, dok je neko sa kratkim periodom boravka imao manju verovatnoću da značajno doprinese. Takođe, ukida se diskriminacija između mladih i starih što svakako remeti tržište rada i odvraća poslodavce da u industrijama koje fluktuiraju legalno zapošljavaju radnike sa dugim stažom.

Imajte na umu da se zaposlenom uzimanje ovakve otpremnine, obračunate prema predlogu izmena ZOR, ne bi isplatilo jer bi više mogao da dobije kroz program nadoknade za nezaposlenost (godinu dana ugrubo 2/3 plate). Ovo znači da u velikom broju slučajeva, zaposleni ima fer nadoknadu ako je otpušten, a poslodavac ima fer ili nikakav trošak. Ovo bi uticalo na drastično smanjenje troškova otpuštanja a time i rizika zapošljavanja pa je krajnji rezultat, veća spremnost poslodavca da legalno zapošljava radnike, pogotovo one sa dugim stažom. Drugi efekat je da bi poslodavci bili mnogo odlučniji u zapošljavanju na ugovor na neodređeno, umesto sadašnje gimnastike sa ugovorima o delu ili na određeno, jer opasnost ogromne otpremnine koja je nerazumna ne postoji.

Spinovanje oko predloga Zakona o radu

Spinovanje javnosti u vezi sa predlogom novog Zakona o radu ne prestaje. Udružili se Blic i Kurir, a u pomoć im stižu i neki prijatelji iz bratskih nam država. 

Članak pod nazivom: "5 stvaki zbog kojih ćemo biti kao nadničari" je divan primer spinovanja javnosti. Ubacite malo istine, malo neistine, malo preterivanja, par sagovornika koji imaju pogled koji vama odgovara, ubacite par nevezanih tvrdnji (jer je Okamova britva za konformiste) i eto navlačenja vide na vašu vodenicu. Osim, ako na vašu žalost, neko poznaje tu temu pa vidi da to veze sa životom nema.

Prva tvrdnja da će "ako zakon bude usvojen Srbija biti preznatvljiva kao zemlja jeftine radne snage". A kako se Srbija sada percipira, kao visokotehnološka? Prosečna neto plata je ispod 400 evra, a svi naši političari se ubiše objašnjavajući kako Srbija ima obrazovanu i jeftinu radnu snagu (što inale pas sa maslom ne bi pojeo - kada se nakupe poreska zahvatanja, srpska radna snaga nije posebno jeftina u odnosu na okruženje a obrazovni nivo stanovnika nije uopšte visok). 

Što se tiče toga da je novi zakon u neskladu sa sličnim zakonima u zemljama EU, ima i drugačijih primera, npr Danske koja ima mnoooglo liberalniji zakon ne samo od postojećeg srpskog zakona o radu već i ovog predloga. O tome sam već pisao ovde. 

U Blicovom članku, zbog obračuna minulog rada koji bi trebalo da se plaća samo kod trenutnog poslodavca i povezanih lica, sindikati kažu da će godišnje gazda da uštedi po radniku 1020 evra. 

Kako? Pokušavao sam da izračunam sa istim parametrima (visina prosečne neto plate od 43 615 ili bruto od 60 102 RSD), i nikako da stignem do te cifre. Minimalni dodatak za minuli rad iznosi 0,4% zarade, što znači da bi u krajnjem slučaju ušteda po radniku sa 20 godina radnog staža sa tolikim iznosom plate iznosila oko 500 evra godišnje. Možda grešim, zato evo formule pa pogledajte.

60 102 (visina bruto plate) * 0,004 (visina naknade minuli rad za jednu godinu radnog staža) * 20 (broj godina staža za primer radnika koji radi već 20 godina) * 12 (meseci godišnje) =  57 697 dinara tj oko 500 evra,

Posebno mu je zanimljiva neka vrsta uporedne analize koja tvrdi kako se evropske zemlje bolje staraju o svojim radnicima, za razliku od Srbije. Istgrnete par stvari iz konteksta koji nemaju veze puno sa zakonom o radu, npr: piše da Slovenija preko Zakona o zaštiti od slučaja nezaposlenosti daje radnicima 80% plate dok čeka posao. Super, ali to nema veze sa Zakonom o radu. I u Srbiji postoji državno osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Ako je iznos nedovolljan, treba ga korigovati i isplaćivati iz poreza a ne te troškove prebacivati na preduzeća.  

Hajde da imamo realnu diskusiju, a ne ovakve članke, čija je informativna vrednost ravna nuli a apokaliptični naslovi nemaju veze sa sadržinom članka.

  

Šta zna dete šta je 10 hiljada milijardi?

Gospodin ministar Bačević, inače poznat po suludim idejama o gradnji kanala Morava - Vardar, imao je još jedan napad genijalnosti izjavivši da će Kina u zemlje Centralne i Istočne Evrope u narednim godinama uložiti 10 000 milijardi evra. Da stavimo te brojeve u perspektivu - GDP Poljske, kao najveće zemlje u Centralnoj Evropi je 2012. bio 490 milijardi dolara tj oko 360 milijardi evra. Istovremeno, GDP Kine je iznosio 8 224 milijarde dolara tj oko 6 000 milijardi evra. Očigledno, ova izjava nema smisla.

Istovremeno kineski mediji javljaju nešto realističniju priču: da će Kina da uloži oko 10 milijardi dolara (dakle, oko 7,35 milijardi evra) u ovaj region. 

Apparently, lost in translation. Na engleskom "billion" ne znači "hiljadu milijardi" (jer je to "trillion") nego milijarda. Greške se svuda javljaju, ali bilo ko sa zrnom zdravog razuma bi trebalo da posumnja u validnost prevoda ili podatka, a ne da to oodmah gura u javnost. Gospodin predsednik Nikolić je isto imao bisera u izbornoj kampanji gde je obećavao 100 milijardi evra investicija (što je, igrom slučaja, samo celokupni trogodišnji GDP Srbije - dakle, nemoguća misija).

Mislim da je krajnje vreme da se uozbiljimo. Lepe želje nisu realnost.